post

Velika otkrića: Monahinja koja je volela da liže slikarsku četkicu

Nikada nećemo saznati njeno ime. Verovatnoća da bude pronađena neka od knjiga koju je ukrašavala je podjednako mala. Ipak, činjenica da je svaki čas lickala fine četkice kakve su koristili srednjovekovni slikari rukopisanih knjiga, ali i da je upotrebljavala skupoceni lapis lazuli koji daje onu neprevaziđenu modro plavu boju znanu i kao Vizantijska plava, učinili su je čudesno važnom za spoznaju jednog nestalog, zagonetnog sveta srednjovekovnih žena unutar manastirskih zidina!

Kolaž: Sasvim levo – Pisarka (Marija Francuska), 14. vek, Nacionalna biblioteka Pariz, lapis lazuli (gore desno) i donja vilica monahinje-pisarke iz Dalhajma sa tragovima plave boje.

Nekoliko desetina sićušnih fragmenata ultra plave boje zaostale na zubnom plaku sredovečne monahinje iz Dalhajma (Nemačka), koja je živela između 1000. i 1200. godine, radikalno su uzdrmali predstavu o srednjovekovnoj produkciji knjiga u kojoj su muškarci-monasi glavni akteri. Stručnjaci sa Univreziteta Jork i Maks Plank Instituta su metodom Raman spektroskopije ispitali zemne ostatke ove neobične srednjovekovne dame i došli do zaključka da ona nije bila “samo” monahinja i neko koje možda pomagao u pisarnici, već da je reč o vrhunskom majstoru-ilustratoru srednjovekovnih rukopisa. Naime, lapis lazuli, skupoceni kamen dobavljan u srednjem veku iz Avganistana, poveravan je samo najiskusnijim manastirskim pisarima-ilustratorima, a anonimna srednjovekovna umetnica ga je tako često koristila za života da su stručnjaci na njenim zubima i vilicama otkrili gotovo 100 fragmenata boje koja se dobija iz ove dragocene sinteze lazurita, flogopita i pirita!

Bila je stara između 45-60 godina u trenutku smrti. Njeni zemni ostaci ukazuju na osobu koja nikada nije bila izložena teškom fizičkom radu, niti nekoj ozbiljnijoj bolesti. Slika i prilika prave srednjovekovne intelektualke – obrazovane, talentovane žene. Istovremeno najneposredniji “dokaz” da se prepisivanjem i ukrašavanjem skupocenih manuskripta u prošlosti nisu bavili isključivo muškarci kako se to obično veruje.

Srednjovekovna pisarka, minijatura iz jednog nemačkog rukopisa, 14. vek

Otkud tolika strast prema lizanju četkica?

Stručnjaci za srednjovekovne rukopise kažu da to nije neobično – naime stalno vlaženje četkice jezikom čini da ona postane tananija i samim tim preciznija u oslikavanju finih detalja. Praksa tipična za majstora od zanata ili navika jedne anonimne umetnici zahvaljujući kojoj mi hiljadu godina kasnije dobijamo još jednu važnu sliku o ženama u prošlosti.

Ozbiljnija, naučna priča o ovom otkriću može se pročitati na stranicama naučnog časopisa Science Advances u tekstu pod naslovom Medieval women’s early involvement in manuscript production suggested by lapis lazuli identification in dental calculus

© Artis Center 2019
post

Artisova draguljarnica: Oko ljubavnika – nakit zaljubljenih

Praznično svetlucanje postane posebno zanimljivo kad mu se doda malo misterije, a nama je za oko danas zapala čista egzotika u vrhunskoj slikarsko-juvelirskoj obradi!

“Oko ljubavnika” predstavlja jednu od najneobičnijih formi nakita u istoriji juvelirstva.

Reč je o nakitu neobičnog imena – “Oči ljubavnika” (Lover’s eyes), koji je tokom 18. i ranog 19. veka bio apsolutni hit među evropskim, a pre svega engleskim plemstvom i dobrostojećim građanstvom. Oko naslikano akvarel tehnikom na slonovači, a potom “upakovano” u izabrane dragulje, poklanjano je najčešće u formi broša voljenoj osobi. Naslikano oko je odgovaralo oku darodavca, a u prvo vreme su ga darivane osobe nosile vrlo diskretno, više kao ljubavnu amajliju nego kao dragocenost kojom se njen imalac pomalo razmeće.

Nekoliko izuzetnih primera neobičnog, ekstravagantnog nakita poznatog kao “Oči ljubavnika” u formi broša, 18-19. vek.

Kažu da je ovu praksu započeo budući kralj Džordž IV (1762-1830) u vreme kada je kao buntovni princ od Velsa bio rešen da oženi udovicu, katolkinju Mariju Ficherbert. U znak ljubavi poslao joj je “Oko ljubavnika”, odnosno svoje naslikano oko u formi skupocenog broša. Na tragu prinčevskog dara nastaje prava pomama za ovim neobičnim nakitom, koji po inerciji priziva promišljanje o orijentalnim talismanima protiv uroka u obliku oka, ali i ona o baroknoj ikonografiji u okviru koje surećemo takozvano Nedremano oko, odnosno oko Božje, u sasvim drugačijem kontekstu. Da li ovi motivi imaju bilo kakvog uticaja na nastanak jedne vrlo specifične, izrazito intimne, pa može se reći i ekscentrične vrste nakita, teško je sa sigurnošću reći. Iako Englezi vole da naglase da je ovaj dizajn njihov izum brojne indicije ukazuju da je u Francuskoj u prvoj polovini 18. veka postojala praksa oslikavanja oka bliske osobe na medaljonima (u koje se pride dodavao pramen kose iste ličnosti), ali i ukrasnim iglama, narukvicama i prstenju.

Slikane na slonovači i ukrašene skupocenim dragim kamenjem ili biserom, “Oči ljubavnika” su prava mala remek dela primenjene umetnosti.

Zašto samo oko? Zašto ne čitav lik?

Pojedini istraživači smatraju da je razlog slikanja samo oka upravo činjenica da je reč o oku ljubavnika, odnosno ona situacija koja zahteva veliku diskreciju. U takvim okolnostima vlasnik ovakvog komada nakita je znao o kome je reč, ali ne i druge osobe iz njegove/njene okoline. Prava ljubavna afera u skupocenom materijalu uz važanu umetničku intervenciju, jer svako “Oko ljubavnika” je unikat. Ne postoje dva ista!

Najveća zagonetka naposletku ostaju ličnosti čije je oko predstavljeno, jer veliki deo ovih medaljona nema nikakav potpis, čak ni inicijale, odnosno dobro čuva identitet naslikane osobe. Svetlucavo i provokativno potpuno!

Na slikama Fatime Ronkvilo “Oči ljubavnika” se cesto nalaze na izmaštanim, zagonetnim portretima Kupidona i dece.

Oči ljubavnika su inspirisali američku slikarku filipinskog porekla Fatimu Ronkvilo (1976) da naslika seriju  imaginarnih portreta na kojima se ovaj ekstravagantni nakit pojavljuje kao zanimljiv ikonografski detalj. Predstavnica slikarstva fantastike, ova samouka umetnica, rado se igra temama iz klasičnog evropskog slikarstva dodajući im sopstvene, neobične narative. “Oči ljubavnika” u kombinaciji sa drugim zanimljivm detaljima tako postaju simboli iza kojih se kriju zagonetne priče.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i književnica

© Artis Center 2019

 

post

U Sen Loranovom pariskom “krevetu”

U svakom kretanju postoje fini signali koji posredno sugerišu da se, čak iako lutate kao ja tog 21. novembra u Parizu, zapravo krećete u željenom pravcu. Poljubila sam, da se kolokvijalno izrazim, vrata baroknog zdanja Val de Gras (Val de Gracê) nadomak mog privremenog pariskog stana, tog jutra. U želji da makar zapalim sveću na porodičnu slavu kad me je već put odveo daleko od kuće, a da potom prošetam do Muzeja Iv Sen Loran, smetnuvši s uma da su Francuzi tako temeljno raščistili s religijom u svim revolucijama koje su sproveli od 1789. na ovamo. Naime, najveći broj francuskih crkava je desakralizovan i priveden drugačijoj nameni, a Val de Gras, koji je 1645. podigla Ana Austrijska u znak zahvalnosti što je nakon gotovo dve decenije braka uspela da rodi sina prvenca, prestolonaslednika Luja XIV, pretvoren 1796. u vojnu bolnicu istog imena. Monumentalno zdanje na Port Roajalu, koje su projektovali Mansar i Lemersije, središte nekadašnje benediktinske opatije, danas tek povremeno služi u religiozne svrhe, ali je primarno vojni objekat.

Muzej Iv Sen Loran na Aveniji Marso br. 5 i plakat prve privremene izložbe Snovi o Aziji. Foto@Tamara Ognjević

Dok su mi dvojica osmehnutih stražara ljubazno objašnjavala da za posetu crkvi moram doći nakon 12 časova nisam znala da stojim pred ulazom ustanove u koju je Iv Sen Loran (1936-2008) smešten 1960. godine, nakon samo dvadest dana služenja u Francuskoj vojsci tokom Alžirskog rata za nezavisnost. Regrutovan prema ondašnjem francuskom zakonu o obaveznom služenju vojnog roka, Sen Loran je tih dana prvo doživeo strahovito maltretiranje svojih saboraca, a potom je stigla vest da je dobio otkaz u Kući Dior. Bio je to coup de force koji senzibilna priroda dvadesetčetvorogodišnjeg Sen Lorana nije izdržala. U nameri da ga što pre vrate u borbeni stroj ili mu daju otpusnu listu sa onim zlokobnim natpisom „nesposoban“, vojni psihijatri su primenili sva raspoloživa sredstva – od sedativa do elektro šokova. Tako je u zdanju zahvalnosti za milost Božiju, što u najgrubljem prevodu sa francuskog znači Val de Gras, trajno narušeno mentalno zdravlje budućeg kralja visoke mode.

Dve obale, dva sveta

Nisam znala ništa o ovoj važnoj epizod iz Sen Loranovog života u času kad sam, skrenuvši iz puke radoznalosti sa Bulevara Sen Žermen u jednu od neistraženih uličica, završila u ulici Vavilon ili Babilon (Rue de Babyilone) kako ime mističnog El Dorada drevne mesopotamske civilizacije izgovaraju Parižani.  Prošla sam, uživajući u neobično sunčanom danu i zadovoljnim licima ljudi koji su lagano ispijali kafu u baštama tipično pariskih lokala, ispod table na broju 55 ove duge ulice, koja vodi pravo ka Domu Invalida i Seni, ne znajući da ista obeležava mesto na kome je Sen Loran živeo od 1970.  do smrt 2008. godine. Otkriću tek u muzeju da je Pjer Berže (1930-2017), taj neustrašivi  menadžer i strpljivi ljubavnik, pronašao ovaj dupleks od cirka 600 kvadrata sa malim unutrašnjim vrtom u ulici Babilon. Stan će, blagodareći Sen Loranovom i Beržeovom strastvenom kolekcionarstvu postati pravi umetnički muzej u kome će se naći remek dela Matisa, Vorhola, Žerikoa, Pieta Mondrijana, ali i antički mermer, srednjovekovne tapiserije, renesansne bronze, nameštaj u stilu art dekoa, fantastična kolekcija primenjene umetnosti Dalekog Istoka i Orijenta. Kolekcija-inspiracija revolucionarnog kreatora koji je, nakon velike krize visoke mode po svršetku Drugog svetskog rata, ovom vidu stvaralaštva dao novi identitet.

Iv Sen Loran u svom domu u ulici Babilon br. 55 sa manekenkom Sibil Bak, koja nosi jednu od njegovih kreacija. Foto@Jean-Marie Perier/From Photos12/Polaris za Vanity Fair

Pojedini ljudi menjaju stanove svake tri godine, ja se krećem oko objekata. To im daje novi život, rekao je u jednoj prilici Iv Sen Loran, objašnjavajući na koji način njegova mašta korespondira sa prostorom u kojem živi, sa umetničkim delima koje kolekcionira.

Prešavši preko najkićenijeg mosta na Seni, onog koji nosi ime ruskog imperatora Aleksandar III, za koji je kamen temeljac u oktobru 1896. postavio njegov zlosrećni sin car Nikolaj II, napustila sam  Riv Goš (Rive Gauche) – levu obalu, po kojoj je Sen Loran nazvao svoj prvi pret a porte butik u ulici Turnon br. 21, ali i jedan od svojih najčuvenijih parfema, aludirajući na boemsko-umetnički karakter dela grada u kojem se nalaze Monparnas, Panteon, Latinski kvart, Sorbona… Na prostor umetnika, književnika i filozofa. Bio je to još jedan u nizu finih signala tog dana. Prelazak iz umetničkog u poslovni Pariz, iz urbanog prostora stvaralaštva u kojem je živeo i sam Sen Loran, u poslovni prostor desne obale, zonu izlaganja i trgovine, uspeha ili pada, koja započinje kompleksom Velike i Male palate, podignutih za potrebe Svetske izložbe 1900, a nastavlja se blistavim izlozima Jelisejskih polja, Avenijom Montenj na kojoj svaki modni kreator koji drži do sebe mora imati bar pristojan ćepenak ako već nije dovoljno moćan da zauzme čitavu zgradu, pa sve do Etuala i Trijumfalne kapije kao nedvosmislenog simbola da tu ima mesta samo za pobednike – o kakvoj god vrsti borbe ili takmičenja da je reč. Da, Riv Droat (Rive Droite) – desna obala je mesto za vladare, bankare, vešte trgovce, moćnike svih boja i dezena, a na levoj obali je Pariz koji je naučio da misli.

Deo postavke privremene izložbe Snovi o Aziji u nekadašnjem salonu za privatne revije, Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Iako pariske obale povezuje više mostova onaj Aleksandra III je najupadljiviji u vizuelnom smislu, kao pravi plod gizdavog Art Nuvoa, simbol razmetljivog Bel Epoka, ali i kao suverena demonstracija novog inženjerstva, čudo poznog 19. veka gde jedan jedini, 107,5 metara dug, čelični luk premošćuje reku u elegantnom skoku preko njenih često nepredvidljivih talasa. U svoje vreme ovaj most smatran je podjednako velikim inženjerskim postignućem koliko i Ajfelov toranj u blizini. U mojoj uobrazilji, kad jednom napustim Muzej Iv Sen Loran, on će postati metafora skoka između dve mnogo kompleksnije obale na kojima u pravilu nema mostova – skoka sa obale talenta ka obali uspeha, između kojih teče opasna reka javnosti čije osobine variraju u kontrastu od prijatnog brčkanja i romantičnih zalazaka sunca, do mračnih dubina i neočekivanih virova koji znaju da udave i najbolje plivače.

Dva lica prvog muzeja visoke mode

Hodajući kroz zlatom pozne jeseni obojene parkove i bronzom zatočen juriš heroja prošlosti čija imena lagano blede u pamćenju novih generacija, zakoračila sam u nekadašnju Mezon Sen Loran (Maison Saint Laurent), pravo u salon u kome su se ne tako davno odigravale revije za odabranu, bogatu klijentelu. Dočekali su me vencima vinove loze zakićen Bah i dve ljupke menade, natprirodne veličine, pozlaćeni, nasmejani i buržoaski preterani pod žućkastim svetlom kristalnih lustera. Kako u muzej srećom ne može da uđe reka posetilaca, jer nekadašnja Kuća Sen Loran je, nakon povlačenja slavnog kreatora 2002. godine i obimne renovacije koja je usledila, prvo pretvorena u sedište Fondacije Sen Loran-Berže, a 3. oktobra 2017. u Muzej Iv Sen Loran, našla sam se u gotovo svečano tihom zdanju iz doba Drugog carstva (1852-1870). Iako se poseta u pravilu mora zakazati unapred, jer izlagački prostor od svega 450 kvadratnih metara ne prima više od dvadesetak posetilaca u intervalima od sat vremena, privilegija ICOM-ove kartice (Međunarodni savet muzeja) omogućila mi je da bez problema i uz dubok naklon zaposlenih zavirim u kuću u kojoj je Iv Sen Loran u periodu 1974-2002. stvorio nekoliko desetina hiljada kreacija!

Nekadašnji salon za privatne modne revije u Kući Iv Sen Loran, danas izložbeni prostor Muzeja Iv Sen Loran – Bah, menade, belo, kristal i pozlate. Foto@ Tamara Ognjević

Danas oba muzeja koja nose ime ikoničnog kreatora, i onaj u Parizu, kao i onaj u Marakešu (Maroko), baštine oko 150.000 originalnih crteža i 5000 Sen Loranovih kreacija u kategoriji visoke mode što valja posebno naglasiti, jer je upravo on tvorac pret a porte (Prêt-à-Porter) ili ready to wear koncepta industrijske proizvodnje mode, nama znane kao konfekcija. I primarno, iako ne isključivo, ta činjenica ga čini revolucionarnim.

Problem sa Iv Sen Loranom je bio što je on razumeo vreme u kome je živeo bolje nego bilo ko drugi, ali ga nije voleo. Pravi umetnici transformišu svoju epohu živeći sopstveni život, rekao je Pjer Berže u jednom od malobrojnih intervjua koje je dao medijima nakon smrti nespokojnog genija s kojim je proveo dugih pedest godina.

Fondacija Sen Loran-Berže i dva muzeja koji nose ime slavnog kreatora, jedan u Parizu u nekadašnjoj Modnoj kući Sen Loran, drugi u Marakešu u Plavoj kući okruženoj čuvenim vrtovima Mažorel, plod su upravo Beržeovog pregnuća da se delo jednog od najvećih kreatora 20. veka muzealizuje u najkompleksnijem smislu te reči. Sabirajući obimnu dokumentaciju o pola veka stvaralaštva Iv Sen Lorana, preduzetan, vrhunski menadžer sa izuzetnim kontaktima, Berže je poželeo da sačuva i delo i način života koji su vodili Iv Sen Loran i on. Bio je potpuno svestan da muzealizacija Sen Lorana i njegovog dela predstavlja apsolutno novinu, jer nijedan drugi poznati kreator nema sopstveni muzej.

Iv Sen Loran i Pjer Berže, Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Iv nije voleo modu kao takvu, njega je fascinirao stil. S druge strane, ja sam do susreta s Ivom smatrao da moda nije umetnost i da se ona nikada ne može izjednačiti sa muzikom, slikarstvom ili književnošću. I, ne može, međutim iako moda nije umetnost, neophodan je umetnik da bi je stvarao. To me je navelo na ambicioznu zamisao da kombinujem Ivove kreacije sa našom umetničkom kolekcijom, a onda sam shvatio koliko bi to bio skup, preskup poduhvat, objasnio je Berže svoju odluku da Aukcionoj kući Kristi 2009. godine poveri prodaju preko 700 umetničkih predmeta koje su Iv i on kolekcionirali pola veka. Bio je to nezapamćeni skandal. I prijatelji i neprijatelji su napali Beržea da rasparčava Sen Loranovu imovinu budzašto. Berže nije ni trepnuo, jer je imao jasan cilj. Gotovo pola milijarde dolara zarađenih prodajom kolekcije Sen Loran-Berže uloženo je u Fond koji upravlja muzejima kako bi obezbedio njihovo funkcionisanje na duže staze.

Uradio sam sve što smo želeli. Sve o čemu smo se dogovarali, zapisao je Pjer Berže u epistolarnoj knjizi „Pisma Ivu“, pre nego što će poći da njegov pepeo raspe u ružičnjaku botaničke bašte Mažorel u Marakešu.

Snovi o Aziji

Iv Sen Loran, sa pedantno vezanim čvorom na kravati, bosonog u skupocenim cipelama boje pačjeg kljuna, pozira Helmutu Njutnu za kampanju „Opijum“. Gledam u spokojnog Budu iza njegovih leđa. Fotografija koja me uvodi u postavku Snovi o Aziji (L’Asie rêvée), prve privremene izložbe u Muzeju Iv Sen Loran u Parizu, snimljena je u Beržeovom i Sen Loranovom domu u ulici Babilon. Crno-bela ona zapravo gori nekom neopisivom unutrašnjom bojom naglašavajući simbolično, upravo svojom monohromnošću, posebno mesto kreatora u ovoj priči.

Iv Sen Loran – fotografija koju je snimio Helmut Njutn za kampanju parfema “Opijum” 1977. godine u Beržeovom i Sen Loranovom domu u ulici Babilon br. 55, Muzej Iv Sen Loran. Foto@ Tamara Ognjević

Tamna staklena vrata pokreće senzor i ja ulaskom u naročito klimatizovan prostor, u trenutku kada se oči naviknu na pažljivo elaboriranu rasvetu, postajem Ali Baba u času kad je shvatio u kakvoj se pećini zapravo nalazi! Reči izgledaju kao napor razbojnika da na svetlost dana iznese skupocene dragulje koji se, bez obzira na svu veštinu, lukavstvo i znanje, pretvaraju u kamenje. I ja ćutim, ne naprežući se čak ni da mislim kako bi se ono viđeno dalo opisati, jer je to naprosto nemoguće.

Sen Loranove kreacije inspirisane pekinškim Zabranjenim gradom (levo i desno) i pojas u obliku zlatnog zmaja sa rečnim biserima (u sredini), remek delo kineske primenjen umetnosti 18. veka. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Kina, Indija i Japan u Sen Loranovoj interpretaciji onoga što bi dobri etnolozi prepoznali kao inspiraciju kostimom, postaju jedna vrsta modne verzije drevnih putopisa o dalekim, zagonetnim, a bogatim i mističnim predelima. Kao kad Marko Polo u realnost srednjovekovne Kine utka sva ona izmaštana bića, biljke i predele kako bi privlačnost te zemlje iz snova učinio gotovo nepodnošljivom. Poigravanje skupocenim materijalima koji emituju nepatvoreni utisak da ih nije stvorila ljudska ruka, baršunastim krznima, draguljima vrtoglavog sjaja kao droga širi zenice posmatrača. Sedukcija postaje intenzivna kada pažljivim čitanjem pratećih legendi shvatim da tu ni najmanji detalj nije umetnut slučajno, da iza svakog boda, šava i kopče stoji pažljivo istraživanje, duga kontemplacija, strpljivo iščekivanje da se suma utisaka sponatno inicira u kreaciju, a zatim virtuozno materijalizuje.

Sen Loranov modni Istok doslovno emituje muziku! Zabavlja me činjenica da nijednog trenutka nemam potrebu da pružim ruku i dotaknem eksponate, što inače često činim, suprotno svim pravilima lepog ponašanja u muzejima i galerijama. U prvom trenutku me nedostatak tog poriva zbunjuje, ali posle nekog vremena shvatim da me Sen Loranove kreacije zapravo vizuelno miluju, puneći moje oči kao tanane kristalne čaše lagano, znalački. I moji prsti ostaju mirni. Oči mi govore o kakvoći onoga što gledam na način neuporedivo senzualniji od onog taktilnog.

Deo Sen Loranove kolekcije inspirisane Indijom. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Jednom priviknuta na duboki bljesak tekstila i aksesoara počinjem da zapažam genijalnost kroja, momenat koji je Sen Lorana uzdigao nad kreatorima njegovim savremenicima. Dobar modni dizajner je ustvari vajar tekstilom koji odlično razume odnos materijala i tela, a posebno materijala i pokreta. Njegove kreacije inspirisane tradicionalnim indijskim sarijem stvaraju utisak kretanja lutaka na kojima su izložene. Napravljeni od jednog maestralno modelovanog komada tkanine oni obavijaju telo kao druga koža. Lako mi je da pojmim apsolutnu udobnost koju pružaju iako ih nikada nisam probala, jer metafizički prisutan Sen Loran puni pažljivo moje oči njihovom kakvoćom i finim balansom energije utkane u njihovu formu.

Sen Loranov talisman

Manite se proizvoljne upotrebe reči zen! To je u najmanju ruku svetogrđe, oštro je potkačio Pjer Berže novinara Njujork Tajmsa u intervjuu koji je dao ovom američkom nedeljniku u proleće 2011. povodom premijere filma Luda ljubav (L’Amour Fou), koji govori o njegovoj i Sen Loranovoj emotivnoj vezi.

Sen Loranov talisman “Srce” iz 1979. Briljanti, rubini i biseri. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Talisman „Srce“ iz 1979, raskošna ogrlica od rubina, bisera i briljanata, ovaploćenje je Sen Loranovog ličnog zen stanja, njegove duboke povezanosti sa onim što je u suštini bio, sa onim što je osećao praveći haljine od papira za lutke svojih sestara na oranskoj obali Mediterana, u kući u kojoj je rođen 1. avgusta 1936, ili govoreći stidljivo majci da će njegovo ime jednom zlatom biti ispisano na Jelisejskim Poljima, a možda najiskonskije u času dok je, elektro šokovima ispranog mozga, ležeći u Val de Grasu rekao Beržeu – Pa ako za mene nema mesta kod Diora, to znači da mi moramo napraviti sopstvenu modnu kuću.

Berže objašnjava da je „Srce“ gotovo magijski predmet – svaki kamen prošao je kroz Ivove prste, primio njegovu enrgiju, upio njegove emocije, pre nego što je ugrađen u ogrlicu, koja se, suprotno pravilima visoke mode, o ekskluzivnosti često pojavljivala u različtim kolekcijama. Onaj mir, onaj fini spokoj koji je tako nedostajao Sen Loranu rastrzanom između stanja žestoke manije u trenucima dok je bio u blizini božanske vatre stvaranja, i teške depresije u časima kada se ta vatra odmicala od njega, a on nastojao da je stimuliše alkoholom i narkoticima, sve je to transponovano u „Srce“. Zato Berže nije dozvoljavao olako korišćenje pojma zen, kao što nije voleo rasprave o duši – znao je jetko da dobaci da ne veruje u dušu i da je on lično nema – a posebno je prezirao ljudi koji žamore dok neko drži govor. Naročito ako je taj neko on.

Telo u Parizu, duša u Marakešu

Dok se penjem iz prizemlja u kojem je izloženo dvadestak kreacija inspirisanih pekinškim Zabranjenim gradom, raskošnom odećom kineskog plemstva i floralnim motivima, koji su u najboljem maniru baroknih memento mori – podsetnika o prolaznosti, neumorno privlačili Sen Loranovu maštu kao vatra leptira, razmišljam o mom sopstvenom prokletstvu, o stalnoj potrebi da razumem procese kreacije, trenutak u kome je začeta, ono što je potaklo, način na koji je uporedo doživljavaju njen tvorac i ljudi vremena u kojem je nastala. I dok predamnom iskrsava srebrna skulptura maharadže na slonu, a biseri veličine prepeličijeg jajeta kuckaju u čelo od kaučuka figure dvojice dečaka obučenih u raskošne kaputiće boje ružinog pepela, moj periferni vid privlači mnogo intenzivnije svetlo koje dopire kroz velike prozore Sen Loranovog pariskog ateljea.

U Sen Loranovom ateljeu. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Jednostavan, beo nameštaj postojano se opire ideji kako bi morao da izgleda atelje polubožanskog mogula visoke mode. Ogromno zidno ogledalo stvara podjednako i osećaj veće dubine prostora, ali i utisak još jednog velikog prozora. U ovom prostoru, ne većem od 50-60 kvadratnih metara, u pojedinim trenucima, uoči velikih revija, znala je da se nađe omanja četa asistenata, krojačica, manekena. LCD ekran, umetnut u veliko ogledalo, neprekidno emituje upravo takve dokumentarne video zapise. Bez svog tog užurbanog sveta neki neobičan, razmerno uređen horor vakui vlada Sen Loranovim ateljeom. Sve je naoko organizovano, ali puno kao kutija šibica. Pedantno sređeni uzorci i crteži u velikim mapama, kutije pune svetlucavih dugmića, more brižljivo poređanih knjiga, nebrojene olovke i krede. Legendarne Sen Loranove naočare sa debelim okvirom ležerno spuštene na njegov radni sto stvaraju utisak da je on samo na trenutak izašao iz ateljea.

Indija kao Sen Loranova inspiracija, Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Ipak, prokletstvo ranijih saznanja pomalo kvari radost sugestivne inscenacije, jer u realnosti Iv Sen Loran je najmanje kreirao u ovom prostoru. Njegov duh je bio najživlji u Marakešu, u plavoj kući koju je u art deko stilu projektovao 1931. godine arhitekta Pol Sinoar za slikara Žaka Mažorela (1886-1962), koji je skrajnuto imanje na marokanskim dinama pretvorio u svoj stvaralački raj. Sagradio je kuću u boji koja će po njemu biti nazvana Mažorel plava i stvorio neopisiv, egzotičan vrt u kojem je obožavao da slika. Nažalost, u svoj toj ultramarinsko plavoj lepoti sred čudesne oaze, Mažorel je doživeo saobraćajnu nesreću zbog koje je morao nazad u Pariz u kome će 1962. preminuti. Kada 1980. Sen Loran i Berže kupe ovo imanje biće potrebna znatna ulaganja da se ono obnovi, a vrtovi ponovo ožive. Sen Loranova duša je tamo. Na mestu za koje sam kaže da ga je naučilo vrednosti i moći boje. Marakeš je bio mesto za stvaranje, a Pariz za pokazivanje. Još jedan fenomen gorepomenutih obala koje valja premostiti.

Najglamuroznija pobuna duha

Inspiracija kod Sen Loran nija bila „instant“ proizvod, ona famozna „iskra“ za koju zamišljamo da verno prati darovite ljude. Nekada, kao kada je reč o Japanu, bilo je potrebno da prođu decenije pre nego što se jednom upijeni utisci pretvore u onaj tako važan narativ, u priču koju stvaralac želi da ispriča sredstvima svoje umetnosti. Koliko je to u Sen Loranovom slučaju bio kompleksan proces možda najbolje pokazuje dokumentarna građa o nastanaku parfema „Opijum“, koja je izložena u okviru prve privremene izložbe u Muzeju Iv Sen Loran.

Nastajanje “Opijuma”. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Muzej Iv Sen Loran,Tamara Ognjević

Sen Loran, pripoveda Berže u video zapisu o nastanku „Opijuma“ – najtraženijeg i najprodavanijeg parfema pored čuvenog „Šanela 5“, nije mogao da razvije kreaciju pre nego što za nju stvori ime. Ime je u Sen Loranovom slučaju onaj omen, ona tačka inicijacije iz koje nastaje tkanje svake njegove tvorevine. Iako su ga rokovi pritiskali, jer je za kolekciju inspirisanu Kinom trebalo oblikovati odgovarajući miris, on je satima ćutao, čitao, pisao, skicirao i pušio. Uzaludni su bili vapaji čitavog jednog kreativnog tima da kaže šta je to što želi. Znao je samo da miris mora biti opojan, taman i senzualan, ali nije dozvoljavao da njegovom nosu prinesu nijedan od desetine pripremljenih uzoraka nastalih pažljivim kombinovanjem mirisnih esencija. Reč omamljujući mu se sve češće vraćala, a onda je naišao na japanski inro-finu drvenu kutiju, koja se najčešće nosila oko pojasa, budući da tradicionalna japanska odeća nema džepove. Samuraji su je koristili za neophodne lekove, a visokodostojnici da u njoj nose pečate. Kao objekat je neprekidno usvaršavana najfinijom zanatskom obradom, lakiranjem, intarzijama, duborezom …. Genijalni um je konačno „kliknuo“ i pojavio se pojam-opijum. Lek, droga, omamljivač, izazivač snova i halucinacija. Tako je japanska „intervencija“ pomogla u procesu kreiranja mirisa za kolekciju inspirisanu Kinom, a manekenka Džeri Hol odmenila Iv Sen Lorana ispred nasmejanog Bude, među raskošnim jastucima, u ulici Babilon broj 55.

Iv Sen Loran okružen manekenkama u haljinama iz kineske kolekcije na “Opijum” partiju 1978. godine u Njujorku. Foto@Muzej Iv Sen Loran, Pariz

Iako su kampanje za sve Sen Loranove parfeme uvek sadržale izvesnu dozu provokacije, ona za „Opijum“ se pretvorila u skandal koji je naročito zatresao puritansku Ameriku, Australiju i Kinu. Na kreatora poznatog po izletima u svet narkotika sručila se lavina. Prozvan je da poziva najširu publiku da uživa opijate, da promoviše nastranosti. Sen Loran, taj u suštini stidljiv čovek koji je znao da dobije napade panike u sitaucijama kada treba da se sretne s velikim brojem ljudi, glasno je izgovorio da onim što radi, a posebno imenom i kvalitetom svog novog parfema, želi da stvori samo jedan oblik zavisnosti – zavisnost od stila Iv Sen Loran. Reči je pretočio u ekstravagantnu „Opijum“ žurku održanu 1978. godine u Njujorškoj luci na piratskom brodu „Peking“. Okupio je 800 svetski poznatih ličnosti i naručio 2000 orhideja sa Havaja. Ludovalo se do sitnih sati, a da bi društvo završilo na afterpartiju u čuvenom Studiju 54. Endi Vorhol, inače blizak Sen Loranov i Beržeov prijatelj, zapisao je u svom dnevniku da nikada sebi neće oprostiti što ga je posao u Los Anđelesu omeo da prisustvuje najglamuroznijoj pobuni duha svoje epohe. „Opijum“ je samo u prvoj godini prodaje privredio Kući Sen Loran 30 miliona dolara!

U Sen Loranovom „krevetu“

Zamnom su se bešumno zatvorila vrata od tamnog stakla. U trenu je utihnulo meko blagoglaljanje mlade kustoskinje, koja je vodila grupu studenata mode. Čudesno je kako gotovo svi romanski jezici imaju tu finu, zavodljivu vibraciju kada se na njima govori polušapatom. Muzejska radnja je bila zatrpana knjigama. Ni najmanji suvenir na tragu kreatorove estetike, nijedna bočica „Opijuma“. Makar onaj minijaturni tester kakvim se razbacuju bolje parfimerije. Ostala sam uskraćena za miris. Ili je bar tako izgledalo u prvom trenutku. Sve do ulaska u Aveniju Montenj, nekih pedesetak metara dalje, dok su tirkiz i ledeno ružičasta na krovovima najavljivale noć u dolasku. Onu svetlu, lazurnu parisku noć protkanu električnom polucijom i vlagom sa Sene. Urbani džin se spremao na počinak sa upaljenim svetlom.

I onda sam shvatila da mi je i „Opijum“ serviran neortodoksnom metodom finog kapanja u oči. Predimenzionirane antičke biste sa likom Hadrijanovog ljubavnika Antinoja kod „Maks Mare“ izrađene u lošoj imitaciji mermera, „Gučijev“ psihodelični izlog ispunjen “babama i žabama”, luksuzni hotel Atena Plaza prekriven jeftinim žutim sijalicama i ogromna, groteskna jelka prilepljena na susretu dve fasade Kuće Dior!

Nije nikakvo čudo što se Iv Sen Loran najbolje osećao u svom krevetu!

Iv Sen Loran u svojoj spavaćoj sobi u ulici Babilon 55 u Parizu 1974. Foto@Reginald Gray za Condé Nast

Duboko svestan da je svako pojavljivanje u javnosti, svaka izjava zapravo marketing, retko je stajao pred kamere. Onda kada je to činio voleo je da pomalo provocira. Njegov eterični, androgini izgled, tihi glas i neprekidno oblizivanje usana davali su svemu što je govorio izvesni erotizam. Kada u dokumentarcu Luda ljubav odgovara na seriju pitanja tipa „šta biste najviše voleli da imate, čega se plašite, šta vas čini srećnim …“, u jednom momentu uz gotovo detinjski stidljiv osmeh kaže da ga čini najsrećnijim pun krevet. I dok erotska aluzija još lebdi u vazduhu već na sledeće pitanje kako bi voleo da umre odgovara – u punom krevetu. Pažljivom slušaocu, bez obzira na kikot koji se čuje iz pozadine, ne promiče jedna fina nijansa – Iv Sen Loranov krevet je zapravo utočište, onaj brod koji često kao metaforu koriste ljudi koji se ne osećaju udobno ploveći nepredvidljivom rekom stvarnosti. Bežanje u krevet i san svojstveno je ljudima sklonim depresiji. Introvertnim, osetljivim osobama, koje često krasi izuzetna mašta. U takav „krevet“ se obično nosi samo ono što prepoznajemo kao svoje, što nas čini srećnim, što nam stvara osećaj spokoja i sigurnosti. Daleko od opasnih talasa i razuzdane gomile.

Efekat „Opijum“

On nikada nije znao koliko zarađuje, koliko ima. To ga nije interesovalo, rećiće Berže. Ono što je Sen Loran stvorio u svojoj pola veka dugoj kreativnoj produkciji nedvosmisleno potvrđuje Beržeove reči. Mogao je sebi da dozvoli ovakav luksuz, jer mu je sudbina poslala Beržea, bez kojeg bi sagoreo u strelovitom letu ka varljivom suncu svetske slave. Preduzetnog Beržea, talentovanog menadžera, lojalnog do neshvatljivosti – čoveka kojeg su savremenici s punim pravoma nazivali „Sen Loranova sila iz senke“. Zahvaljujući Beržeu Sen Loran nije bio opterećen razmišljanjem da li će njegove kreacije praviti veliki novac, što ga je sačuvalo od povlađivanja ukusu potencijalnih kupaca.

Iv Sen Loran na jednoj od fotografija Žanlup Siefa za kampanju parfema “Riv Goš” (Rive Gauche) 1071. (levo) i ikonična crna haljina sa aplikacijom maka, koju je Sen Loranova prijateljica, saradnica i muza, Lulu de la Falez, nosila na “Opijum” žurci u Njujorku 1978. (desno). Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@Tamara Ognjević

Smoking pretočen u žensko odelo, safari jakna, visoke čizme preko kolena, trapezoidna haljina, sofisticirani balans između dobrog, mirnog kroja i originalnog detalja najčešće u obliku egzotičnog komada nakita, gotovo nadrealno osećanje za materijal i umeće da se umetničko delo pretoči u modu bez preigravanja… Sen Loran je tačno znao gde treba stati, intuitivno je osećao finu granicu između stila i preterivanja, rafiniranog i neukusa. Nešto što često izmiče njegovom velikom, večnom rivalu Karlu Lagerfeldu.

Hodajući prema Konkordu na kojem se okupljaju „žuti prsluci“ u predvečerje još jedne francuske revolucije gotovo fizički osećam efekat „Opijum“. Sen Loran je visoko podigao moj sopstveni prag osetljivosti kao što je to pre više godina u galeriji Ufici u Firenci učinio Leonardo svojom nedovršenom slikom Poklonjenje mudraca. Iz Uficija sam izašla ne pogledavši stalnu postavku do kraja. Sve je posle tog pokreta glave Leonardove Bogorodice delovalo u najmanju ruku trivijalno. Nakon Sen Loranovog sarija i inra sve izgleda senzacionalistički preigrano, sačinjeno da emituje utisak skupe statusne drangulije koja svog imaoca predstavlja kao imućnog, ne i kao osobu od stila.

Biram manje osvetljene ulice. Bez izloga i ljudi. Želim da efekat „Opijum“ traje još malo. U mom uhu pevuši Bodler: Stižeš li s nebesa il’ iz večnih tama, Lepoto?

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2018