post

London (1): Kamden market, Ridžents kanal i Ridžents park

Kada je čovek umoran od Londona, umoran je od života

Semjuel Džonson, tvorac prvog engleskog rečnika

Vratila sam se odavno. Između sletanja aviona nekadašnje law cost kompanije i uletanja u mnoštvo pikova prvog talasa korone,  prošlo je nepunih mesec i po dana. Prvo sam povredila koleno na zaleđenom Tremu i zaglavila tri nedelje u ortozi, a zatim su četiri zida postala moja sudbina. Na imobilizaciju noge nadovezala se higijenska Olimpijada u pranju povrća, ključeva, naočara, đonova i posebno ruku u rastvoru sode bikarbone, ne kraće od 48 sati, disanje na sisaljku i overavanje u glavu komšija posrnulih od temperature. Da sprečimo širenje. Najveće pošasti koja se nadvila nad nedužnu planetu otkad znam za sebe. A nisam mala. Nisam sigurna ni da se šalim. Dok ovo pišem nalazim se na virtuelnoj plaži dok čekam da me zvekne treći talas. Srećnici koji su se već okupali u prethodnim talasima i preživeli bez vidljivih oštećenja i dalje ne mogu preko. Jer su, iznenađujuće kako to kod budala uvek biva, turizam i saobraćaj prestali da postoje. I dok očekujem da vaučeri za otkazane letove, hotelski smeštaj, letovanja, zimovanja, produžene vikende postanu bezvredni papiri, opričaću kako je to bilo nekad. U vreme jeftinih letova, Booking.com-a, kraćih dogovora za penjanje na Damavand ili vikend u Berlinu. Što je još važnije pisaću o Londonu, mojoj velikoj, a kako je krenulo i poslednjoj ljubavi.

Zorana na Kamden marketu jedne vesele londonske nedelje. Foto: Radica Mićić

London je za mene mitski grad. Ili proizvod najluđe mašte. Nešto kao Hogvorts. Gde žive, školuju se, rade, stvaraju, dokoliče na nerazumno visokom nivou mali i veliki čarobnjaci/čarobnice. Takođe je i centar sveta. Onog koji nam je do danas poznat. Zato moja zapažanja možda nisu realna, ali su od srca.

Retko se prepuštam slučaju. Tako sam i sad zahvaljujući pomoći prijatelja iz sveta jezičara (profesorki engleskog jezika) pronašla agenciju koja za minimum  para pruža maksimum udobnosti i kajanja. Dobro ne baš za minimum para. Ali bez kajanja. Već na aerodromu sam osmotrila uglavnom žensku grupu radoznalih ljubiteljki krune i Ričarda, koji će se pokazati neumornim u otkrivanju onih podataka o Londonu koji se smeju otkriti, a da vas zbog toga ne ubiju.

Kamden market – živo, bučno i šareno.

Trudila sam se da dišem duboko i ne vrištim na sve što opazim kao da su se Bitlsi ponovo okupili. Što nije bilo lako. Dok smo leteli iznad Alpa bukvalno sam zalepila nos za onaj okrugli prljavi prozorčić prebrojavši sve lednike i vrhove preko 3000m. Iznad Londona sam već postala opasna po okolinu. Jer je dan bio vedar i kroz par oblačaka se videla Temza i sve što ću kasnije opevati u jednom junačkom epu. London Aj, Big Ben, Šard, London Bridž, Tauer,Katedrala Svetog Pavla, Siti…

Moj engleski je školski. Gimnazijski iz onih vremena kad su škole imale edukativnu i donekle vaspitnu ulogu. Tako da odlično razumem, da ne kažem strastveno uživam slušajući British English izgovor, bez imalo nade da ga sama steknem. Sluh sam u trenu sletanja naštelovala na engleske milozvuke, a ovi su dolazili sa svih strana. Aerodrom Hitrou je ogroman, ali kao i sve u Londonu efikasno organizovan. Kad sam nakon tog prvog odlaska u avgustu ponovo otputovala u London (da ne propadne viza) krajem januara ove biblijske nepogode zvane 2020, bila sam potpuno spremna na avanturu bez vodiča. Tada sam sletela u Luton, znatno manji aerodrom sa putokazom u bojama, koji je ukazivao ne samo na pravac kretanja nego i na trenutak kada da izvadite pasoš iz torbe i kako da ga okrenete da biste ga pokazali policajcu. Tog puta sam pripremila i kraći monolog i recitaciju za ulazak u zemlju. Kod koga, zašto, kako i koliko idem. Bespotrebno. Samo su me podsetili kad mi ističe viza da se ne zablesavim u šopingu pa da moraju da me deportuju.

Elefant Hed na Kamden Haj Stritu gde vašarska atmosfera traje bez prestanka.

Dakle upravo sam sletela, sa zebnjom čekam kofer koji nikako da se pojavi i još većom zebnjom osmatram nesrećnika koji popunjava formular za izgubljeni prtljag. Rackin trokrilni garderober u formi kofera stiže, a za njim i moj damski, dvokrilni. U avionu sam u pauzama lepljenja nosa za prozor upoznala dve zanosne profesorke engleskog iz svoje grupe, dok smo sve tri bezuspešno očijukale sa stjuardom. Tako da smo nastavile da čavrljamo do hotela. A hotel je bio sve ono što je trebalo da bude, da sam u London stigla 40 godina ranije. Dakle raj za studentariju iz celog sceta. Prostrane sobe, ketleri, frižideri, tosteri, radni stočići udobni kreveti i ogromni prozori sa pogledom na metro stanicu Kolindejl na zapadnom kraku Nortern lajn. Mislim da sam mapu londonskog metroa naučila napamet. Što tokom iscrpnih priprema za put, što tokom mnogih vožnji kad sam svaki put bila sigurna da sam ušla u pravi vozić, i još sigurnija da sam promašila. Londonski metro je najsavršeniji prevoz kojim sam hitala s kraja na kraj nekog evropskog grada. Svi ti ljudi koji zapravo ŽIVE u Londonu, njihova lica, odeća, torbe na ramenima, novine ili telefoni u rukama, slušalice uz koje mrmljaju sebi u bradu… sav taj život koji se preliva iz jednog vozića u drugi i izbija na površinu najlepšeg grada na svetu.

“Kraj sveta” – čuveni pab na Kamdenu.

Ali u metro ću prvi put ući za kojih pola sata kad se brzinski preobujem i izvučem Racku iz njene uobičajene prve u treću brzinu. Na recepciji se naša vesela ekipa već sjatila oko Ričarda (od mame uspešne Srpkinje u dijaspori i tate Engleza koji je imao razvijen osećaj za balkansku lepotu). Kako smo ustale sa petlovima, stigle smo do 11 am,  pa je pred nama bilo razuzdano popodne u Kamden marketu, na Ridženst kanalu, u Ridžents parku sve do ulice Bejker i muzeja Šerloka Holmsa.

Kamden market je, što bi omladinci rečito opisali must see, kad/ako se za vikenda nađete u Londonu. Nekadašnji posed erla Kamdena, koji počinje da se razvija 1790. uz današnji Kamden Haj Roud. Tek stotinu godina kasnije dobija na značaju sa izgradnjom Ridžents kanala i razvojem vodenog transporta robe. Koji opet brzo gubi na značaju jer se železnica pokazala jeftinijim vidom prevoza robe. Iz tog vremena ostala su skladišta i pomoćne zgrade kao i štale i bolnica za konje, kojih je u jednom trenutku bilo  preko pet stotina. Konji su vukli  rečne barže, a kasnije dopremali i otpremali teret  za transport železnicom.

Engleska bez šešira je kao kafa bez kofeina.

Svoju današnju popularnost  Kamden market duguje trojici preduzetnika koji ga sedamdesetih godina prošlog veka pretvaraju u raj za kupovinu zanatskih proizvoda, vintidž odeće, umetničkih predmeta i hrane iz celog sveta, zakupivši deo postojećih zgrada od komapnije Britiš Votervejs.

Kako je bila nedelja, blag dan, i ogromna gužva na stanici Kamden Taun, sveznajući Ričard nas je izveo na Kamden market preko metro stanice Čalk Farm, gde smo uspeli istovremeno da izađemo preskačući jedno drugo. To je ujedno bila prva i jedina gužva u metrou u kojoj sam se našla.

Ne volim vašare, sajmove, uličnu prodaju hrane i gužvu. Ne volim ni martinke, gotiku, halvu, sajber kulturu i krčme pretencioznih naziva. Ovde je sve to neodoljivo!

Stejbls, Sajber Dog i druge radosti na Kamden marketu.

Radnje su smeštene u nekadašnjim štalama, skladištima, u lukovima železničkog vijadukta. Prodaju se muške košulje dramatično cvetnih dezena, šeširi sa motociklističkim naočarama i zagonetnim velovima, gotik haljine sa dugačkim šlepovima, leptir mašne i trodelna odela od drečavih karo štofova. Fascinatori  mnogo puta veći od glave koja bi ih eventualno natukla. Indijski, senegalski, čileanski i ini specijaliteti, halva od pekam oraha, kikirikija, višanja, kokosovog oraha, pistaća, maka i vanile… Martinke sa potpisima No Doubt, zastavama, perjem, čipkom i svilenim maramama umesto pertli, Individual Style, United Spirit. Prodaju ih devojke u donjem vešu, ili odevene u crne šatore. Glasna muzika, ulična hrana, ogromna hala Cyber Dog u kojoj možete naći sve potrepštine za svoj sajber život. U blizini Stejbls marketa 1,75 visoka bronzana figura pokojne Ejmi Vajthaus, na štiklama, u kratkoj haljinici, sa čuvenom košnica frizurom. Umrla je  2011. u svom stanu u Kamden Taunu, od trovanja alkoholom. Statua je otkrivena na 2014. Na njen 31. rođendan…

Memorijal Ejmi Vajthaus na Kamdenu.

Jedan od najstarijih pabova u Londonu, The World’s End – Kraj sveta, na Kamden Haj Roudu ostaje za našom užurbanom gomilom. Svedočeći kako je ova ljudska košnica nekad bila kraj sveta…

Izvlačimo se iz Kamden marketa hitajući uz Ridžents kanal. Ok, trčeći za Ričardom.

Preko 140 godina kanal je imao važnu ulogu u snabdevanju Londona, drvetom, ugljem, građevinskim materijalom i hranom povezujući Kings Kros sa industrijskim severom Engleske. Arhitektonsko čedo Džona Neša, koji je projektovao i Bakingamsku palatu, ulica Ridžents i Marbl Arč, naziv dobija po Princu Regentu, potonjem kralju Džordžu IV za čije vladavine je Neš stvarao.

Otvoren uz veliku pompu 1820, pun finansijski procvat ostvaruje sredinom 19. veka. Pored industrijskih materijala zanimljivo je da se preko kanala dopremalo voće za fabrike marmalade, pivo za punionice, žito za vodenice na mestu današnjeg Kings Plejsa, kao i led sa norveških glečera za ledaru Karla Gatija.

Ridžents kanal – dokonost ili užurbanost, birajte sami.

U zimu 1962/3 led je okovao kanal i zadržao se dovoljno dugo da se sav komercijalni saobraćaj prebaci na puteve.

Od  sedamdesetih godina prošlog veka postaje čarobno ušuškano mesto  preskupih apartmana na jednoj obali i brodića za stanovanje na drugoj. U sredini su patke. Upravo takvim kanalom trčimo za Ričardom. Zaslepljena odsjajem zalazećeg sunca što  u mirnoj vodi kanala, što u staklenim terasama i ogromnim prozorima rečenih luksuznih nekretnina. E da, najbolji stančići su oni na vrhu sa terasama punim ambijentalnog drveća koje baca senku na čamce okićene  žardinjerama sezonskog cveća i opremljene stilskim nameštajem. Za razliku od nas turista na ubrzanom kursu upoznavanja Londona, neki sretnici sede na dokovima osmatrajući  ovu lepotu, suštinski ne radeći ništa.

Život na brodu – Ridžents kanal.

Kako nameravam da opričam ako ne svaki, ono svaki drugi korak u Londonu sledeći me vodi pored Crkve Svetog Marka, Princ Albert Rouda do Ridžents parka.

Poznat kao “dragulj u kruni” ovaj park zauzima 197 hektara. Kao gotovo svi ostali kraljevski parkovi nastao je na zemljištu koje je onaj Henri VIII pretvorio u svoja lovišta. Kada nije satirao supruge, lovio je. Upravo na ovom prostoru koji sad zaposedaju ljubitelji cveća i drveća. Od divljih životinja i plemenitih lovaca ovaj prostor oslobodiće pomenuti Sžon Neš projektujući park koji nazvaše draguljem.

U vrtu kraljice Meri, Ridžents park.

U centralnom delu su vrtovi kraljice Meri nastali tridesetih godina prošlog veka, nazvani po supruzi kralja Džordža V. Do tada se nisam posebno pozabavila pojmom engleska ruža, koji se uglavnom odnosi na mlade devojke besprekornog tena poreklom sa Ostrva. Obrevši se u baštama među bokorima nekih  12.000 ruža, koje su tog kasnog avgusta gotovo precvale širile slatkast, težak miris, mameći me da se onesvestim na licu mesta, to sa engleskim ružama postalo je mnogo jasnije. Ako su ruže ovako zanosne u Londonu, kako je tek sa devojkama. Možda i ja doživim neku korisnu ili bar mirisnu transformaciju. Dok sam sve sporije kaskala za Ričardom za mnom su ostajale crvene Ingrid Bergman, krupne žute Keep Smiling, ružičaste Bellle Epoque, roze Pink Perfection… ruže.

Kod Šerloka na kraju – Bejker Strit i Muzej Šerloka Holmsa.

Ubrzo smo izašli Na Bejker Strit, slikali se pored statue Šerloka Holmsa, prodavnice sa Bitls suvenirima i odbauljali do metroa.

E da, u ovih par rečenica opisala sam tek prvo popodne u Londonu :))))))

Nastaviće se …

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

© Artis Center 2020

post

Arl: Van Gog i Anđelika, markiza anđela

Nije ovo kraj. 

Tek zatišje dok ne prođe umor od tuđih lepota i očekivano prezanje od realnog života koji nikad ne bude tamo gde smo ga ostavili.
Nešto kao izazvana koma.

Krovovi Arla, Zorana i ptice.

Ostalo mi je još jedno nezabeleženo sećanje. Od mnogih koje nikada neću ni želeti da zabeležim, nadajući se da me se neće tako neumoljivo držati.
Rekoše da vreme leči sve…

Ime gradića smeštenog u delti Rone, nadomak čuvenih močvara Kamarga, izgovaram kao da započinjem ljubavnu pesmu… Arl.

Aleksandar je svoju preporuku za obilaske znamenitosti napisao na papiru iz stare vežbenke (dobro ne baš otud, ali volim da ga zamišljam kako cepa sredinu iz bledoplave tanušne sveske A4 formata, koja je, u davna vremena u kojima sam pohađala osnovnu školu, služila za pismene zadatke iz srpskog).

Luneta glavnog portala Sant Trofima sa predstavom Hrista sa jevanđelistima.

I tu je, u poglavlju Arl, pisalo da obavezno obiđem crkvu Sent Trofem i čuveno unutrašnje dvorište. Otišla sam korak dalje, bolje rečeno sprat više. Iza čudesnog portala sa figurama Hrista, jevanđelista, apostola, te stotine grešnika koji strepe od strašnog suda, i bezgrešnih kojih je očekivano manje, ali zato ne strepe, krilo se ušuškano dvorište za ulepšavanje asketskog života brojnih monaha.

Unutrašnje dvorište Sent Trofima sa klesanim kapitelima i stubovima, detalj.

To nezaobilazno dvorište krasio je dvostruki red kamenih stubova bogato ukršenih kapitela sa neobično detaljnim figurama svetaca na sva četiri ugla, a ne manje čudesna je i obližnja sala sa dvanaest velikih tapiserija iz sedamnaestog veka, neponovljive lepote uprkos izbledelim bojama kojim je, nekad davno, flamanski majstor predstavio antičke junake. Gotovo skriveno stepenište vodilo je na galeriju koja je moj favorit u mnoštvu jedinstvenih prizora u crkvi Sent Trofim.

Kroz omanji prozor izašla sam na milujuće svetlo kasnog popodneva i otkrila svet između neba i zemlje sa čudnim znamenjima koja su mi, može biti, predvidela budućnost.

Zorana u tišini unutrašnjeg dvorišta Sent Trofima u Arlu.

Pločnika nagnutih ka sredini, od kamena ispranog vekovnim kišama, sa uklesanim klupama koje se pružaju duž gotovo jednakih ivica četvrtastog otvora i mnoštvom ptica koje su se gnezdile pod krovovima manastira, galerija me je primila u svoj prastari zagrljaj. Sedeći na ivici kamenog naslona posmatrala sam naizgled haotičan let nekoliko takmičarski nastrojenih jata. Iznad krovova prošaranih lišajevima, blistajući na zracima umirućeg sunca stajao je tzv. “bronzani čovek”, figura boga Marsa na vrhu sahat kule iznad gradskog trga.

Detalj sa flamanskim tapiserijama iz 17. veka u Sent Trofimu.

Prošetala sam duž ograde…negde između vetrovitog dana i skorog sumraka, između lepeta krila rečenih ptica, žamora devojaka koje su, poput mene, pronašle galeriju i zastale u njenom uznemirujućem trajanju…na krovu okamenjene bašte starog manastirskog dvorišta, nesigurna u svoj hod po uglačanoj ivici, po običaju nesposobna da se udaljim od izvora opasnosti.

Prikrivena opasnost vrebala je iz mnogih kutaka ovog bajkovitog grada. Ovde je par godina proveo postimpresionistički genije Vinsent van Gog, a ja sam bila namerna da upoznam njegovo stvaralaštvo iz tog perioda. Preciznije, da pronađem mesta koja je poslednjim svesnim trzajima napaćenog uma, video i ovekovečio nesrećni slikar.

Slika u slici, bašta sanatorijuma u kojem se lečio slavni slikar pretvorenog u kulturni centar Van Gog.

Nije bilo teško. U Arlu je bolnica, u kojoj je boravio u nekoliko navrata, pretvorena u kulturni centar koji nosi njegovo ime. Grad je ukrašen velikim tablama sa reprodukcijama slika postavljenim baš na mestima koje je  umetnik nasikao, a pojedini prostori su rekonstruisani tako da izgledaju kao na čuvenim platnima.

U dve godine boravka naslikao je preko trista slika. Ovde je, nakon svađe sa bliskim prijateljem Gogenom, odsekao sebi levo uho i zavijeno u stare novine, dao ga na čuvanje lokalnoj prostitutki.

Kada je nakon godinu dana izvršio samoubistvo, navodno se upucavši u grudi, ožalošćeni brat Teo sa kojim je bio vrlo blizak, svedoči da su njegove poslednje reči bile: “Tuga će trajati večno.”

Kafe Van Gog

Kafe prigodnog naziva, Van Gog, koji se nalazi na Trgu Forum, slika je i prilika kafea ovekovečenog na slici “Terasa kafea na Trgu Forum”. Okrečen u zagasito žutu boju, stolova poređanih kao pre stotinu godina, krcat turistima, igra svoju ulogu u praktičnoj zamisli da i Arl, poput mnogih gradova, institucija i pojedinaca, uzme učešće u posmrtnoj euforiji oko Van Gogovog tragičnog genija.

Omlet Van Gog u istoimenom restoranu.

U produžetku uzane ulice smestio se kafe prepun lokalnih zaljubljenika u koridu, koji su posmatrali prenos borbe iz velike Arene u centru grada.

Arena u Arlu, detalj.

Sagrađena pre skoro dve hiljade godina primala je preko dvadeset hiljada gledalaca sklonih gladijatorskim igrama, a danas je poprište nešto manje krvavih ali ništa manje uzbudljivih borbi sa bikovima. Pokušala sam da se priključim lokalnoj zabavi ali nisam naišla ni na mesto ispred ogromnog ekrana, još manje na razumevanje za svoju radoznalost. Bila su to muška posla, jasno kao dan.

Spomenik Frederiku Mistralu, detalj.

Baveći se ženskim poslovima zastala sam kraj obližnjeg spomenika Frederiku Mistralu. Pišući na oksitanskom jeziku, koji je proučavao želeći da sačuva njegove specifičnosti, zaslužio je  Nobelovu nagradu za književnost 1904. godine. Jezik koji je toliko voleo govorio se na jugu i jugoistoku Francuske a imao je više dijalekata uključujući i langedoški, kojim je u najnajnajlepšoj knjizi mog detinjstva “Anđelika – markiza anđela”, govorio Žofri de Peras, beskrajno hrabri i nadasve romantični grof mojih snova.

Krovovi Arla.

E sad, podsećanja na omiljene citate iz rečene publikacije bi nas odvela predaleko. Reći ću samo da sam dvanaest knjiga iz edicije čitala bar po pet puta, a motiv mi nije bio upoznavanje sa langedoškim jezikom i običajima, već bogati opisi ljubavnih dogodovština prelepe Anđelike, koji su se krili iza naizgled nevinih naslova.

Uz literarne predloške iz ranog detinjstva i bezbroj peporučenih te samoinicijativno otkrivenih lepota, došlo je vreme da se oprostim sa Provansom. Ostalo je još malo obale da se pregazi, nešto planina i jezera da se obiđe, poneka tvrđava da se osvoji i neke granice da se prevaziđu.

Krenula sam napokon kući, vazda ispunjena avanturističkim duhom koji me je poveo na put, naivnom radoznalošću kojom sam otkrivala stvari i ljude oko sebe.. i dubokom, neobjašnjivom tugom koja je, kako Vinsent reče, večna…

 

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

@Artis Center 2020