post

Kolumna: 6. septembar – dan neobičnih “znamenja”

Veliko interesovanje publike za izložbu “Maison Barilli” u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Foto: SZPB

Neobičan dan je bio taj četvrtak 6. septembar. Astrolozi bi možda imali “odgovarajuće” objašnjenje. Neka retrogradna planeta u konjukciji s nečim? Ipak, određeni društveni procesi već dugo traju, a u prirodi svih stvari je da imaju protivtežu. Bez obzira na zvezde i planete nad nama. Duboko verujem da kosmos na taj način “niveliše” i uspešno “balansira” sve aktivnosti unutar jednog kompleksnog sistema koji se krije iza njegovog imena. U tom “nivelisanju”, s jedne strane, imali smo opštu medijsku halabuku i sledstvene reakcije (mahom na društvenim mrežama) povodom lansiranja “vivo eksperimenta” Mitrovićeve “ružičaste laboratorije” u njegovom ličnom Potemkinovom selu u Šimanovcima, a s druge, talas muzejskih događaja koji je okupio gotovo fantastično brojnu publiku. Pogotovu kada se ima u vidu da muzeji u Srbiji ne dobijaju onaj medijski prostor kojim dominiraju u najmanju ruku sumnjivi sadržaji. Što je u dobroj meri i njihova sopstvena greška, ali o tome opširnije u nastavku teksta.

Brajan Feri u Narodnom muzeju u Beogradu u četvrtak 6. septembra. Foto: NMBgd

Kako god, u času kad su merači gledanosti skakali do neba na otvaranju “Zadruge 2”, a nevoljna Happy TV bila spremna da organizuje direktan prenos “kidnapovanja” jednog od učesnika ništa manje besmislenih “Parova”, još jedne ne tako egzotične “biljke” u hibridnoj bašti ovdašnjih rialitija, ne bi li otela dve sekunde gledanosti konkurentskom Pinku, na Trgu galerija u Novom Sadu se tražila karta više za “Maison Barilli” i “Odgovorno u kulturi”, a Narodnim muzejom u Beogradu je šetala svetska rok zvezda Brajan Feri. Kažu, požurio je da ostavi prtljag, i praktično pravo s aerodroma pohitao u najveću muzejsku ustanovu u zemlji. Iako kamere nisu tako pedantno pokrivale ove događaje koji su se praktično odvijali u isto vreme kada i slavodobitno otvaranje famozne “protorenesansne” “Zadruge”, jasno nam je da u ovoj zemlji postoji itekakav odgovor na problem prizemnih sadržaja u koje tabloidizirani, populistički mediji uteruju “život” vaskolikom galamom, kao onomad doktor Frankenštajn u svoju “tvorevinu”.
Šta je u ovoj priči možda najzanimljivije?
Muzeji nemaju potrebu da izmišljaju, niti da “krpe” nespojivo i stvaraju nezamislivo, jer raspolažu sadržajima koji su po sebi, a interpretirani i prezentirani u skladu sa standardima moderne muzeologije, toliko zanimljivi za najšru publiku da sa tim zaista ne može da se takmiči nijedan medijski mogul ili neki ambiciozni političar. Prema pokazateljima sveobuhvatne studije koju su holandski stručnjaci sproveli prošle godine nijedna velika multinacionalna kompanija na planeti ne uživa ugled muzeja, niti ima njegovu edukativnu i potencijalno lidersku moć. Tendenciju da se ta moć usmeri na pravi način, a sa polazišta unapređenja društva, prepoznao je i Međunarodni savet muzeja tražeći od svih članova ove najveće zaštitarske asocijacije na svetu da razmotri novu definiciju uloge muzeja. Događaji od 6. septembra kod nas nam jasno pokazuju da naši muzeji takođe imaju tu vrstu moći, čak i kada nisu “ispraćeni” posredstvom medija onako i onoliko koliko bi to bilo i moguće i primereno.

Galerija Matice srpske 6. septembra i “Odgovorno u kulturi: 100 odabranih dela iz umetničke kolekcije Vojvođanske banke”. Foto: GMS

Ako 6. septembar 2018. u Srbiji posmatramo kao svojevrsni kulturni omen, neku vrstu metaforične poruke iz komunikacijske džungle u kojoj se čini “da su divlji isterali pitome”, jasno je da muzeji naše zemlje u svojim rukama drže autentični “ključ” čijim se “okretanjem” lako prelazi u dimenziju trajnih kulturnih vrednosti. Ono što ih sprečava da taj razmerno jednostavan potez naprave jeste njihova sopstvena inertnost (čast blistavim izuzecima!). Naime, razmera te inertnosti se da lako “izmeriti”. Ako u moj inbox na muzejskoj mreži svakog dana stigne na destine mejlova o izložbama, predavanjima, različitim programima koje organizuju muzeji u Srbiji (kakvih tu fantastičnih sadržaja ima!!!), a uporedo dobar deo istih tih muzeja nema naloge na društvenim mrežama, koji su besplatni, zadovolji se da tu i tamo obavesti medije o tome što radi, nema bazu podataka svojih posetilaca kojima bi direktno uputili poziv (ljudi se strašno lepo osećaju kada na njihovo ime stigne mejl iz muzeja!), često se ne sete ili se sete u poslednjem trenutku da obaveste kolege i poslovne partnere o otvaranjima i programima koje planiraju ….Šta hoću da kažem? Nedovoljna vidljivost muzeja u medijima je pre svega propust muzeja!
Za mene lično 6. septembar 2018. je dan koji ću pamtiti. Žao mi je što sistemi za praćenje gledanosti televizijskih programa nemaju opciju da pokažu koliko je dugo trajala višemilionska “zainteresovanost” nacije za kojekakve “zadruge”, kao što mi je žao što makar na godišnjem nivou nemamo izveštaj koliko je posetilaca videlo pojedine muzejske programe. Istovremeno, kao nepopravljivi optimista i strastveni muzealac, verujem da kolege iz Galerije Matice srpske i Spomen-zbirke Pavla Beljanskog (i ne samo oni!) nisu “izuzeci”, već vesnici jednog talas promena na polju muzejske komunikacije i liderstva u kulturi, koja će kao “virus” dobre prakse zahvatiti i ostale muzejske ustanove u zemlji. Konačno, kultura je na njihovoj strani. Ne moraju ništa da izmišljaju, jer barataju proverenim vrednostima. Publika, balgovremeno obaveštena, to odlično prepoznaje!
Tamara Ognjević,
istoričarka umetnosti i pisac
©Artis Center 2018
post

Duh malih stvari: Umetnička radionica za kraj izložbe

Izložba cteža Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari”, nastala u saradnji Narodnog muzeja Kruševca i Artis centra, okončana je 30. juna nesvakidašnjom umetničkom radionicom u Kući Simića u Kruševcu u kojoj je učešće uzelo petnaest žena različitih godina, porekla i estetskog shvatanja. Radionica je bila i poslednji korak Artisovog senzorijuma, inspirisanog projektom muzeja Tejt Britanija u Londonu, koji je 2015. godine pokušao da publici putem podražaj svih čula primakne neka od najčuvenijih dela iz svojih kolekcija. Praktično, posle Londona, Kruševljani su prvi okušali draži senzorijuma, kao jedinstvenog postupka u novoj muzeologiji, koji pored čula vida, odnosno neposredne percepcije izložbene postavke, uključuje i čulo sluha, ukusa, mirisa i dodira, a sve utemeljeno na sadržajima koji direkto korespondiraju sa narativom izložbe.

Umetničkom radionicom u Kući Simića (Narodni muzej Kruševac) završena izložba “Duh malih stvari” Jelisavete Karađorđević 30. juna. Kneginja Jelisaveta je lično vodila radionicu i uživala u saradnji sa Kruševljankama. Foto: Tamara Ognjević, Zorana Drašković

Zahvaljujući izuzetnom razumevanju kruševačkih kolega, predvođenih direktorom ovog velikog muzeja, istoričarom Goranom Vasićem, te kustosima Kuće Simića, koja radi u sklopu Narodnog muzeja Kruševac, uspeli smo da realizujemo kompletan senzorijum i ispratimo doživljaj publike, koja je sve vreme aktivno učestvovala u ovom procesu.

Kenginja Jelisaveta i Goran Vasić, direktor NM Kruševac sa učesnicima radionice. Izuzetno uspešna izložba i prateći programi su bili mogući zahvaljujući odličnoj organizaciji Narodnog muzeja Kruševac. Foto: Tamara Ognjević

Pored video zapisa i stručnih tumačenja postavke, koji angažuju vid i sluh, kreiran je u saradnji sa Draganom Vasić kolač “Jelisaveta” (ukus), a publika je bila u prilici da pomiriše parfeme “Jelisaveta” i “E”, koje je kneginja lično dizajnirala. Kao finale ovog procesa, u subotu 30. juna je organizovana umetnička radionica na kojoj su učesnici imali zadatak da neposredno, a prema svojim estetskim shvatanjima, raspoloženju i asocijasijama, intervenišu umetničkim sredstvima na fotografijama koje je kneginja Jelisaveta snimila tokom svojih putovanja. Ova faza senzorijuma je donela čulnu senzaciju neposrednog kontakta sa delima, jer su izabrani predlošci izloženi u okviru stalne postavke. Njen svojevrsni produžetak je kreativna interakcija sa autorom, odnosno samom Jelisavetom Karađorđević koja je ovaj program lično vodila. 

Kneginja Jelisaveta. ovog puta kao umetnica, vodila je radionicu na kojoj su učesnice imale zadatak da različtim medijima, prema svom izboru, intervenišu na njenim fotografijama. Foto: Tamara Ognjević

Posebnu zanimljivost radionice predstavlja činjenica da se na njoj okupilo 15 žena različitog uzrasta, porekla i obrazovanja, a da se na konkurs za radionicu nije prijavio nijedan muškarac! Već neko vreme zapažamo dominaciju ženske publike u svim vidovima kulturnih sadržaja, ali i kulturnom i kreativnom turizmu u okviru programa koje Artis centar organizuje, što je saznanje po sebi vredno ozbiljnijeg istraživanja. Da li su žene zaista više zainteresovane za ovu vrstu programa ili nas prati sticaj okolnosti kakvo je recimo Svetsko prvenstvo u fubalu, koje se odvijalo u vreme trajanja izložbe, elementi su koji zavređuju analizu svih nas koji se bavimo muzeologijom, kulturom u najširem smislu te reči, i razvojem publike.

Učesnice radionice sa svojim radovima. Sleva na desno (donji red): Radmila Radovanović, Nevena Đaković, Ljiljana Radovanović Buka; (gornji red): Snežana Ćosović Milovanović, Olivera Dunjić, Ana Jovanović. Foto: Tamara Ognjević

U radionici u Kući Simića su učestvovale: Radmila Radovanović, Nevena Đaković, Ljiljana Radovanović Buka, Snežana Ćosović Milovanović, Olivera Dunjić, Ana Jovanović, Gordana Pešić, Nataša Aleksić, Snežana Stefanović Milanović, Katarina Kanić, Snežana Stajković, Jasmina Bucek, Dragana Vasić i kustosi Kuće Simića – Zorana Drašković i Vesna Bogdanović. Među učesnicama je bilo ekonomista, stomatologa, turističkih radnika, profesora, studenata, poreskih inspektora, stručnjaka za IT, nastavnika, istoričara umetnosti, pedagoga … jednom rečju, najrazličitijih zanimanja, a kako smo u spontanom dijalogu shvatili i interesovanja.

Učesnice sa svojim radovima. Sleva na desno (donji red): Gordana Pešić, Nataša Aleksić, Snežana Stefanović Milanović (gornji red): Katarina Kanić, Snežana Stajković, Jasmina Bucek. Foto: Tamara Ognjević

Naoko jednostavan zadatak da se umetničkim medijima, prema sopstvenom izboru, interveniše na temelju ličnih asocijacija, raspoloženja i ukusa, samo je u prvom trenutku delovao pomalo zastrašujuće. Strah je bio dodatno uvećan činjenicom da nisu mogle da odaberu predloške prema sopstvenom ukusu, već su ih nasumično izvlačile iz hrpe printova okrenutih licem prema stolu. Na taj način je simuliran faktor slučaja, koji u pravilu koincidira sa spontanim reakcijama na neočekivane sadržaje. Kneginja je odmah pritekla u pomoć zanimljivom pričom gde je i šta snimila, te zašto su baš ti detalji privukli njenu pažnju.

Vesna Bogdanović, Zorana Drašković i Dragana Vasić su sve vreme aktivno učestvovale u kreiranju i realizaciji ideja Artisovog senzorijuma, pa je njihovo učešće na radionici svojevrsno zaokruženje ovog zanimljivog procesa. Foto: Tamara Ognjević

Učesnicima radionice je posebno naglašeno da se od njih ne očekuju nikakva remek dela, već da intervenišu shodno svom ukusu, utiscima, onome što ih zanima, što vole. Objašnjeno im je da radionica predstavlja deo Artisovog senzorijuma vezanog za čulo dodira, a u ovom konkretnom slučaju utemeljenom na ideji isceljujuće moći umetnosti, njenog holističkog kvaliteta koji ne podrazumeva nužno i znatnu zanatsku veštinu. Onog trenutka kad je rad započeo svi su polagano počeli da se opuštaju. Uz sok i kolač “Jelisaveta”, koji je pripremila Dragana Vasić, te ćaskanje i prijatnu muziku, radionica je tekla besprekorno, a Kuća Simića postajala jedan od onih muzeja iz kojeg se izlazi sa neponovljivim doživljajem.

Kneginja Jelisaveta, učesnice radionice i kustosi na zajedničkoj fotografiji sa radovima – Kuća Simića kao mesto ženske kreativne energije. Foto: Živojin Manojlović

Nekih sat vremena kasnije, u trenutku dok smo učesnice radionice slikali s njihovim radovima, shvatili smo da pred nama pored izuzetne galerije psiholoških profila, stoji neverovatna slika – svaki rad pojedinačno se u estetskom, kolorističkom i stilskom smislu besprekorno uklapa u lični stil i odevnu kombinaciju svoje autorke!!!  Povrh svega, umetnost i rad u grupi su dali onaj fini efekat art terapije – od prvobitne nesigurnosti, straha i male nelagode u prisustvu javne ličnosti znatnog pedigrea, nije ostalo ni traga. Svi su bili nasmejani, vidno zadovoljni, zaintersovani da svoje misli i utiske podele sa drugima. Radionica je u punom smislu te reči – zasvetlela! Za sve nas jedinstveno, dragoceno i vrlo verovatno neponovljivo iskustvo.

Poslednjeg dana izložbe je bilo vrlo živo u Kući Simića – od razgovora sa medijima, preko degustacije kolača, postavljanja izložbe u izložbi nakon umetničke radionice, pa do kneginje Jelisavete u ulozi kustosa. Foto: Tamara Ognjević

Nakon radionice je usledilo poslednje stručno tumačenje izložbe koju je činilo 29 originalnih kneginjinih crteža i 37 predmeta iz njenog legata, a Kruševljani, okupljeni u impresivnom broju, su dobili jedinstvenu mogućnost da ih kneginja vodi kroz svoj izložbeni buduar. Tako su iz prve ruke mogli da saznanaju zanimljive detalje o njenim precima, odnosno ko su ljudi sa fotografija u buduaru, kako je nabavila veliki ćilim sa grbom Kraljevine SHS, zašto je kreirala parfeme, odakle dolazi njen servis za čaj, kako je pisala knjige za decu.

Demontiranje izložbe u veseloj atmosferi – Tamara Ognjević, autor koncepta, i Zorana Drašković, kustos Kuće Simića. Foto: Ivan Popović

Činjenica da smo izložbu završili postavkom radova učesnica izložbe, odnosno stvaranjem izložbe u izložbi, na simboličan, ali i egzaktan način pokazuje da je kraj zapravo samo prostor za neki novi početak. Iako je izložba “Duh malih stvari” kreirana ekskluzivno za Kruševac, a u saradnji sa Narodnim muzejom Kruševac, te neće biti na ovakav način ponovljena ni u jednom drugom gradu u zemlji i inostranstvu, svima nam je jasno da je stvorena plodna platforma za neke nove projekte. Ono što je bio svojevrsni muzeološki test sa ciljem decentralizacije kulturnih sadržaja, otkrivanjem novih prostora, postavljanjem jednog narativa u okviru muzejskog objekta koji s tim narativom korespondira, obogatilo je naša iskustva, proširilo vidike i donelo nove ideje.

Zahvaljujemo se kolegama iz Narodnog muzeja Kruševac, koji su prepoznali i partnerski podržali jednu kompleksnu ideju na tragu nove muzeologije, pokazujući na taj način da polje eksperimenta i ispitivanja nove uloge redefinisanog muzeja nije rezervisano samo za muzejske ustanove u prestonici. 

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i književnica,

autor koncepta izložbe “Duh malih stvari”

© Artis Center 2018

 

post

Muzeologija: Kolonijalni Vilijamsburg ili o living history konceptu

Gde je Kolonijalni Vilijamsburg u globalnoj mreži muzejskih praksi kao najveći i najznačajniji living history muzej na svetu i da li je toliko izvrstan kao što je to bio ili bi trebalo da bude? Priča o ovom fantastičnom muzeju, koji angažuje na stotine stručnjaka i profesionalaca najrazličitijih profila, sagledana na licu mesta u jesen 2017, dolazi iz pera dr Nikole Krstovića, jednog od lidera moderne muzeologije u Srbiji.

Frule i bubnjevi, Kolonijalni Viljemsburg, SAD. Foto©Nikola Krstović

Kolonijalni Vilijamsburg je… ogroman! Revoluconarni grad, kako glasi jedan od njegovih zvaničnih naziva, čine Trgovački skver, Palata guvernera i Kapitol sa 88 originalnih građevina i oko 300 rekonstruisanih obejkata, među kojima su zanatske radnje, prodavnice, krčme i taverne, nekoliko hotela. Oko 3000 zaposlenih i približno 400 interpretatora je angažovano u ovom jedinstvenom gradu-muzeju unutar kojeg postoje i dva „klasična“ muzeja, Rokfeler biblioteka, istraživački centar, IT sektor i uslužne delatnosti, među ostalim odeljenjima. Svakodnevno se odvija 30 najavljenih i minimum još toliko nenajavljenih programa. Publika se angažuje u najrazličitijim programima – od stručnih vođenja, preko detektivskih igri, do naročito dizajnirane zabave, radionica i svakovrsne primene modernih tehnologija. Ovo je mesto na kojem se kroz angažman glumaca-interpretatora upoznaju poznate istorijske ličnosti poput Džordža Vašingtona i Tomasa Džefersona, kao i one ne tako poznate, ali značajne za Virdžiniju, Vilijamsburg i razvoj američkog društva uopšte. Kolonijalni Vilijamsburg je bez problema prigrlio principe eko i ekono-muzeologije, sociomuzeologije, kulturnog pejzaža i uticaja nasleđa na razvoj lokalne zajednice i turizma iako je zapravo definisan kao living history muzej.

Revolucionarna teatarska zaostavština

Pre 23 godine na stepeništu istorijske Vederburn taverne, izveden je (istina – samo jednom) igrokaz koji je, čini se, brendirao muzej do danas. Aukcija ili Prodato, naziv je igrokaza koji je izazvao ozbiljne debate na nacionalnom nivou, ali i proteste na samom događaju – divna slika za zagovornike savremene, nove „nove“ i radikalne muzeologije! „Imovina“ koja je „prodata na aukciji sastojala se od zemlje i četiri roba“. Sve što se znalo o njima bila su imena. O aukciji koja je u istorijskim okolnostima održana da bi se namirili dugovi bivšeg vlasnika, očito se znalo mnogo više. Dokumenta ne govore jednako o svima, ali muzej ima moć da činjenice naglasi na drugačiji način. Dakle, da ispravi greške! Program je predstavljao suočavanje sa mračnom prošlošću, ali i veoma sumorno oslikavanje globalne savremene realnosti – od institucionalnog problema jedne nacije do globalnog problema rasizma i još uvek očite nejednakosti među ljudima, i dalje prisutne trgovine ljudima, ropskom radu, obespravljenosti…

Tomas Džeferson, Kolonijalni Viljemsburg, SAD. Foto©Nikola Krstović

Preko „muzejskog Rubikona“ – teatar kao ekskluzivni interpretativni kanal

Da pitanje ropstva još uvek traumatizuje, ali i da postoji očita potreba da se osvetle tamni uglovi istorije, svedoče brojni programi koji oslikavaju život preko polovine populacije u prestonici kolonijalne Amerike u 18. veku: Promena stiže sa Goanom Pamfletom, o baptističkom svešteniku robu, Šta donosi budućnost?– drama o iščekivanju aukcije robova na kojoj će majka biti razdvojena od dece, Vera, nada, ljubav – o želji da se sačuva emotivna veza, ali i pobegne u slobodu, Moja priča, moj glas – serijal monodrama o običnim ljudima i njihovom viđenju revolucije i borbe za nezavisnot, Savršen ukras – o komplikovanom odnosu vlasnice i ropkinje, i mnogi drugi u formi interpretacije u prvom licu.

Put ka iskupljenju, Kolonijalni Viljemsburg, SAD. Foto©Nikola Krstović

Najupečatljiviji je Put ka iskupljenju, koji nije jednosmerna teatarska interpretacija. Teško je objasniti šta je Iskupljenje u dramskom smislu, baš kao što je teško shvatiti i sam koncept i razmere procesa iskupljenja u stvarnom životu. Zbog paralelnih narativa, ali i njihovog mešanja, nema mnogo prostora za razmišljanje– jednostavno se morate prepustiti. Ali su zato emotivno-saznajni akcenti savršeno  i bezuslovno vezuju gledaoca za stolicu. Šest glumaca gradi dvanaest likova: šest istorijskih i šest stvarnih – same sebe. To su, dakle, biografije, koliko i autobiografije, to su povesti koliko i ispovesti. Prelazi iz „sebe“ kao lika u lik koji se igra su toliko suptilni da se hronologije i istorije spajaju. Prošlost postaje relevantna koliko i sadašnjost, a vrednosti i značenja se ne gube uz put. Put ka iskupljenju je i drama i art-performans, i teatar i rijaliti, i slika i pokret. Kolonijalni Viliajmsburg na svom kvalitativnom vrhuncu u ovom trenutku – pomeranje granica i dometa performativnih interpretacija.

Savršeni ukras, Kolonijalni Viljemsburg, SAD. Foto©Nikola Krstović

Relevantnost i „revolucionarnost“

Gde je Kolonijalni Vilijamsburg u globalnoj mreži muzejskih praksi kao najveći i najznačajniji living history muzej na svetu? To je jedna pristojna praksa koju treba razumeti u njenom viktorijanskom značenju. Ali, Kolonijalni Vilijamsburg je izvanredan “proizvod” imajući u vidu veličinu, strukturu i organizaciju. U smislu savremenog vrhunskog muzeja i baštinskih praksi on je, kao i svaki „mutant-muzej“, nacionalni projekat – prosečan. Sa druge strane ima i “savršen” alibi – bavi se određenim istorijskim periodom koji se završio pre dva veka. A, ta istorija je gotova, kao što je “petnaestominutna zvezda” Frensis Fukujama primetio pre nekih 25 godina. Čini mi se da Kolonijalni Vilijamsburg nije – igra na sigurno i u zoni komfora – ropstvo je istorijska stvar kojom se treba baviti i sa kojom se mora suočiti, ali ne i sa njegovom sadašnjom mutacijom – rasizmom. Deklaracija o ljudskim pravima bila je veliko dostignuće epohe prosvetiteljstva, ali šta sa novim oblicima sloboda? Tako se posetioci mogu povezati sa istorijski spornim narativima na ideološkom nivou samo zato što su oni istorijski. Na ličnom nivou gubimo tu vezu jer ona ne afektira naše umove i emocije u aktuelnoj stvarnosti. Stoga rečenica jednog od redovnih posetilaca najbolje opsuje Kolonijalni Vilijamsburg: “To je muzej za ljubitelje istorije”. Naravno, tržište ljubitelja istorije je veliko, ali to nije ono na čemu bi trebalo da se zasniva muzejska izvrsnost u 21. veku.

Dr Nikola Krstović,

istoričar umetnosti, predavač na Seminaru za muzeologiju i heritologiju

Filozofskog fakulteta u Beogradu

© Artis Center 2018

*Tekst je jedan od rezultata nagradne stipendije Fondacije Kolonijalni Vilijamsburg i EXARC/ICOM.