post

Ruka koja je krstila Hrista

Krštenje Hristovo, Bogorodica Ljeviška, Prizren, 14. vek, kopija freske. Galerija fresaka, Narodni muzej u Beogradu

Kada je pre više od dve hiljade godina na reci Jordan sveti Jovan Preteča podigao desnu ruku da krsti sina Gospodnjeg nije mogao ni sanjati put svoje desnice kroz istoriju. Od Sevasteje preko Antiohije do Carigrada, Malte i Rusije, sve do Crne Gore i Cetinjskog manastira gde se i danas nalazi.

Desna ruka svetog Jovana Krstitelja, čestica Časnog krsta na kome je razapet Isus Hrist, i ikona Bogorodice Filermose, koju je po predanju naslikao sveti apostol i jevađeliste Luke – tri su hrišćanske svetinje koje već dva veka prizivaju hodočasnike i pljačkaše, fanatike i radoznalce, vernike i ateiste.

Da li su verodostojne? – pitaju se skeptici. Nema li nekoliko ‘tih ruku’? – hteli bi da znaju sumnjičavi.

Mnogo zagonetki kada su u pitanju ove velike svetinje, među kojima možda najprovokativnija ona gde se nalazi središnji plavi safir sa ikone Bogorodice Filermose, koji se sigurno nalazio na skupocenom okovu ove svete slike kada je ona, zajedno sa rukom i česticom Časnog krsta, odnesena 1952. iz manastira Ostrog, gde je skkrivana tokom Drugog svetskog rata. Preciznije, zaplenjena po nalogu ondašnje crnogorske državne bezbednosti (UDBA) i na nekoliko decenija smeštena u policijski trezor.

Ali to nije početak ove priče …

Sveti Merkurije u prisustvu Svetog Đorđa, ubija Julijana Otpadnika, poznovizantijska ikona.

Gnev cara otpadnika

Predanje kaže da je po pogubljenju svetog Jovana Krstitelja od strane cara Iroda, koji je svetiteljevom glavom nagradio Salomin legendarni ples, obezglavljeno telo sahranjeno u samarjanskom gradu Sevasteji. Obilazeći Svetu zemlju jedini apostol i jevanđelista koji nije bio neposredno uz Hrista, Luka, poželeo je da Krstiteljevo telo prenese u Antiohiju. Sevastejci nisu hteli da se odvoje od velike svetinje, ali su apostolu Luki dozvolili da u Antiohiju odnese dragocenu desnu ruku Jovanovu, koja je krstila Hrista.

Dolaskom na vlast poslednjeg cara iz Konstantinove dinastije, Julijana Otpadnika, nastao je teror nad hrišćanima i njihovim svetinjama. Julijan, pobornik paganskog politeizma, naredio je razaranje crkava, spaljivanje svetih mošti i progon hrišćana kakav se nije pamtio još od vremena poslednjih mnogobožačkih vladara na rimskom tronu. Spaljeno je tada i Krstiteljevo telo u Sevasteji zajedno sa crkvom koja je u međuvremenu podignuta nad njegovim moštima. Odmazdu gnevnog cara zaustavila je iznenadna smrt u boju i hrišćanstvo je moglo da odahne.

Hrist kruniše vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita, slonovača, 10. vek. Puškinov muzej, Moskva

Pod zaštitom pravoslavnih imperatora

Proći će nekoliko vekova pre nego što će, kako vele anali, ‘agarjani (Turci) zagospodariti Antiohijom’, a izvesni snalažljivi hrišćanin Jov uz pomoć lukavstva i hrabrosti uspeti da prenese Krstiteljevu ruku u Carigrad. Bilo je to uoči Bogojavljenja 956. godine kada je Vizantijom vladao car-naučnik, Konstantin VII Porfirogenit. Ruka je uz najveće počasti smeštena u pridvornu carsku crkvu na Vlaherenskom dvoru da bi odande zamršenim putevima stigla u posed Malteškog reda Svetog Jovana Jerusalimskog, čiji su utemeljivači vitezovi-krstaši. Jedna verzija kaže da su je dobili na dar od moćnog turskog sultana Bajazita drugog, iako je daleko verovatnije da je u njihov posed došla u velikoj pljački koja je usledila nakon prvog pada Carigrada 1204. godine, kojeg su osvojili upravo krstaši.

Vladimir Borovikovski, Pavle I Romanov u odeći velikog magistra Malteškog reda, 1800. Ruski muzej, Petersburg

Kako bilo da bilo, 1798. ruka, kao velika relikvija Malteških vitezova, stiže u Rusiju. Ondašnji ruski imperator Pavle Petrovič Romanov ustupa vitezovima Voroncovski dvoraca (danas učilište Suvorov) u Petrogradu, gde oni smeštaju svoj konvent i grade katoličku crkvu Svetog Jovana Jerusalimskog u koju će smestiti i ruku Jovana Krstitelja. Imperator u znak zahvalnosti od vitezova dobija titulu Velikog magistra i jedinstveni duhovno-diplomatski dar – ruku Svetog Jovana, česticu Časnog krsta i ikonu Bogorodice Filermonske.

Krstiteljeva ruka u raskošno ukrašenoj kutiji, radu zlatarskih radionica u službi imperatora Pavla I Romanova, 18. vek

Ali, carska milost je bila kratkog veka. Pavlov naslednik Aleksandar prvi, pobedilac Napoleona na Borodinu i pariski trijumfator, prvo odbija titulu Velikog magistra, a zatim 1817. ukida i Malteški viteški red u Rusiji. Svetinje su zadržane u Gačinu, a Sinod Ruske pravoslavne crkve će ustanoviti 25. oktobar kao dan kada se posebno svetkuje njihov prenos u Rusiju.

U požaru revolucije i rata
Velika oktobarska revolucija, kao što je dobro poznato, u nepovrat je zatrla mnoštvo vekovima poštovanih vrednosti u Rusiji. Gotovo čitava carska porodica je likvidirana, ali majka cara mučenika Nikolaja II Romanova, carica Marija Fjodorovna, uspela je da se preko Krima i Londona domogne Danske. Sa njenim blagoslovom, obzirom da je ona bila poslednji čuvar Gačinskih svetinja, one su prenete u ondašnju Kraljevinu Jugoslaviju, i stavljene pod patronat kralja Aleksandra I Karađorđevića, kao poslednjeg pravoslavnog suverena. Kralj je prema ruskom uzoru smestio svetinje u pridvornu crkvu Belog dvora u Beogradu gde su čuvane sve do 1941. godine, odnosno do izbijanja novog svetskog rata.

Ostroški iguman Leontije Ninković čuvao je tokom rata svetinje u podu svoje kelije gde ih je 1952. pronašla crnogorska UDBA. Policijski snimak svetinja u trenutku pronalaska. Foto@Dokumenatcija Buda Simonovića

U aprilskom rasulu, napuštajući prestonicu mladi kralj Petar II poneo je sa sobom i svetinje iz pridvorne crkve. Premda je on sam sa svoje poslednje stanice u manastiru Ostrog, gde se zadržao manje od jednog dana, napustio zemlju zauvek, ruka svetog Jovana je ostala u Ostrogu. Pomno čuvana zajedno sa druge dve relikvije tokom Drugog svetskog rata u Ostrogu, biće 1952. zaplenjena od strane ondašnje vlasti. Tek 1968. godine, Marko Kalanj, iguman Cetnjskog manastira i lični sekretar mitropolita Danila Dajkovića, biće obavešten od jednog pripadnika DB-a gde su dragocenosti iz Ostroga. Tajnim dogovorom, a obzirom na tadašnju političku klimu, neimenovane crkvene stvari država predaje Cetinjskom manastiru. U riznicu manastira smeštene su 1979. godine, ruka Krstiteljeva i čestica Časnog krsta, dok je prema naređenju ondašnjeg predsednika Crne Gore, Marka Orlandića, Filermoska ikona predata Narodnom muzeju Crne Gore na Cetinju u čijoj se Plavoj kapeli, namenski oblikovanoj za ovu izuzetno dragocenu sliku, i danas nalazi.

Patrijarh ruski i mitropolit moskovski Aleksije II pred rukom Jovanovom u Cetnjskom manastiru 2006. godine. Foto@AP

Sinod Srpske pravoslavne crkve tek je 31. oktobra 1994. bio u situaciji da objavi šta se krije pod imenom jedne od tih “crkvenih stvari”, kako su se nezvanično nazivale ove svetinje. Bila je to desna ruka svetog Jovana Krstitelja.

Vernici su se obradovali, skeptici visoko podigli obrve, Rusi poželeli da im se svetinja vrati, katolici zagrmeli da je prava ruka kod njih u Italiji. Naime, ista je navodno stigla iz Žiče gde ju je sa svetinjama koje je dobio u Nikeji 1219. smestio lično Sveti Sava, a da bi nestala u velikoj kumanskoj pohari krajem 13. veka, kada je “Mater svih srpskih crkava” spaljena i opljačkana. Sa strane su stigli i glasovi da – “jedna ruka Krstiteljeva postoji i u muzeju Top Kapi palate u današnjem Istanbulu”. Zanimljivo je, takođe, da se u Crnoj Gori dugo verovalo da je Krstiteljeva ruka zapravo ruka apostola i jevanđeliste Luke!

Ikona Bogorodice Filermose i Plava kapela u kojoj se danas čuava na Cetinju. Foto@Narodni muzej Crne Gore

U svekolikom uzbuđenju jedno je sasvim sigurno – i sam Krstitelj, da je mogao da nasaluti, šta će sve pratiti njegovu desnicu kroz istoriju, onog dana kada je podigao nad glavom Hristovom da ga krsti vodom iz Jordana, bio bi zapanjen. On je u svojoj skromnosti mislio da je nedostojan i da razveže sandale Sina Božijeg sa istom količinom sigurnosti sa kojom današnji vrletini svet misli da mu je sve dopušteno.

Tamara Ognjević

istoričarka umetnosti i književnica 

© Artis Center 2018

post

Dodir carice koja je volela safire

Zlatna tašnica sa ruskim carskim grbom, Muzej Primenjene umetnosti, Beograd. Foto @ MPU

Praznici su ono idealno vreme u kojem bajke dobijaju realnu dimenziju. Ipak, znamo, da svaka bajka počiva na nekom trenutku koji se dogodio u realnosti. Jednom. Na neki neobičan, zagonetan način. Tako je u jednoj od tih zagonetnih situacija, pre mnogo godina, jedna minijaturna, zlatna tašnica stigla u Muzej primenjenih umetnosti u Beogradu. Ne znamo kako, ne znamo iz kog izvora. Inventarna knjiga uglednog muzeja pruža nam tako malo uvida, ostavljajući prostor za pretpostavke, jer nije reč samo o jedinstvenom predmetu zlatarske umetnosti, već o objektu sa oznakom – carskog poklona, predmetu koji nas vraća u mizanscen imperijalne, moćne Rusije, u osvit revolucije, na prag zbivanja koja će zauvek promeniti lik Evrope, paralelno sa Velikim ratom – posle kojeg ništa više neće biti isto!

Ovom zlatnom pričom u Artisovom Kabinetu retkosti pokrećemo čaroliju praznika koje planiramo da “šaramo” zlatom. Inspirisani energijom trenutka u kojem smo jednom bili partneri i saučesnici (reć je o prvoj manifestaciji “Muzeji Srbije, deset dana od 10 do 10”, 2016. godine), ali i godini pred nama koja je godina kulturnog nasleđa! Stoga, želimo da zavirimo na mesta nedovoljno osvetljena, u priče skrajnute s talasa “najvažnijih zbivanja”, tamo gde nas baština uzbuđuje i iznenađuje manje znanim, gotovo nepoznatim!

Ako se povedemo za iskazom istoričarke umetnosti Draginje Maskareli, autorke izložbe „Tašnice“, koja je raealizovana 2016. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu,   i teksta u istoimenom katalogu, da tašna postaje projekcija ličnosti načinom na koji se nosi, onda smo u povesti o zlatnoj ruskoj tašnici iz 1912. bitno uskraćeni za taj doživljaj ličnosti i ličnog. Naime, mi u hodnicima vremena u ovom času tek naslućujemo siluetu osobe kojoj je uručen ovaj skupoceni dar. Malo remek-delo juvelirskih radionica imperijalne Rusije s početka 20. veka.

Ivan Nikolajevič Kramskoj: Carica Marija Fjodorovna, 1881, Muzej Ermitaž, Sankt Peterburg

Ovaj dragulj malenih dimenzija (8x10cm) satkan od fine mreže koju čine 18-to karatne zlatne niti, ukrašen briljantima i safirima, s pravom posmatrača dovodi u nedoumicu da li ga treba tretirati kao nakit ili aksesoar. Liveni delovi poklopca tašnice s jedne strane imaju umetnute dragulje, a sa druge floralne motive. Tašnica na čijem prednjem delu se vidi grb Romanovih sa dvoglavim orlom preko čijih prsa se raširio malteški krst (forma koja će se pojaviti u doba impretora Pavla I Romanova, i to u času kada on postane veliki majstor Malteškog viteškog reda Svetog Jovana Jerusalimskog 1796, op.aut) u svojoj nutrini krije minijaturnu zlatnu pločicu koja u izvesnom smislu zbunjuje svojim sadržajem. Naime, tekst Zahvalna carici Mariji Fjodorovnoj. 24. mart 1912. ispisan na ruskom jeziku, ukazuje da je tašnica možda poklonjena supruzi cara Aleksandra III i majci poslednjeg ruskog suverena, Nikolaja II, a ne da je caričin poklon nekoj uvaženoj dami kako to sugeriše sačuvan iskaz izvesne Marije Jorgačević koja je ovaj dragoceni predmet ustupila Muzeju primenjene umetnosti davne 1963. godine. Mogućnost da je Marija Fjodorovna, ta dama rafiniranog ukusa kada je reč o dizajniranim draguljima, uzdarje poklonila dalje nije po sebi isključena. Na to upućuje dvoglavi orao Romanovih na „licu“ zlatne tašnice. Takođe, pločica može biti tumačena i kao kasniji dodatak kojim nas vlasnica tašnice izveštava da je zahvalna na poklonu dobijenom od carice. Kao i mnoge druge zagonetke vezane za zlatnu tašnicu iz Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu i ova zahteva temeljnije istraživanje nego što to dopušta okvir jednog popularno pisanog teksta.

Jedno je, ipak, nesumnjivo. Tašnica je poklonjena na Veliku subotu 1912, dan koji je te godine padao po starom kalendaru, aktuelnom u Rusiji i Kraljevini Srbiji sve do 1918, uoči velikog, na ruskom dvoru izuzetno cenjenog, praznika Blagovesti. Iz dnevnika Marije Fjodorovne, odnosno zapisa koji nosi datum 23. mart 1912. čitamo da je vreme te godine na Pashu (Uskrs) predivno i da se carica na Veliki petak molila sama u svojoj ličnoj kapeli. Drugi istorijski dokumenti nas obaveštavaju da se te 1912. u carskoj Rusiji priprema i proslava stogodišnjice pobede nad Napoleonom na Borodinu, te da je mnoštvo carskih poklona pripremljeno u cilju darivanja zaslužnih ličnosti, a za potrebe proslave iskovana je i naročita medalja.

Praksa skupocenih poklona je deo redovnog protokola uglednih evropskih dvorova među kojima ruski u Sankt Peterburgu predstavlja vladarski dom najvišeg reda i jedan od nesumnjivo najuticajnijih na Starom kontinentu u sumrak Prvog svetskog rata. Uskrs je među hrišćanskim praznicima najznačajniji, a vladarska praksa da se na Uskrs obavljaju krunisanja, venčanja i krštenja monarha tradicija je koja se može pratiti od davnina.

Skupoceni carski darovi, dvorski rituali i protokoli raskošna su scenografija u okviru koje bismo rado zamislili uzbudljivu scenu darivanja ove dragocene tašnice. Njen put iz revolucijom zahvaćene Rusije tamna je strana ove na mahove bajkovite priče. Da je u nekom trenu bila dotaknuta rukom carice koja će ostati upamćena po strasti ka plavim safirima i činjenici da je zbog nje Faberže kreirao sad već legendarna uskršnja jaja od plemenitog metala i dragog kamenja, nesumnjivo ovoj dragocenoj minijaturi pod inventarnim brojem 5186 dodaje gotovo magičnu auru. Naposletku, šta je i najlepši umetnički predmet bez priče koja bi pokrenula čaroliju i podržala naše uverenje u važnost nekog dela ljudskih ruku, ploda čak i najgenijalnije imaginacije? Bez istorijskog dodira carice koja je odrastala uz raskošne priče svog ličnog učitelja Hansa Kristijana Andersena i nadživela pogrom sopstvene porodice u krvavom viru velike revolucije, zlatna tašnica nastala na talasu romantične opčinjenosti srednjovekovnim temama, bila bi tek još jedan predmet iz muzejske zbirke. Ovako, ona je moćni talisman, delić velike slagalice u prostoru pamćenja koji nas metafizički transponuje direktno u blistavi isečak vremena na najsjajniji dvor u imaginaciji pravoslavnih – onaj ruskih careva na krajnjem severu Evrope.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i književnica 

© Artis Center 2017