post

Umetnost i politika: Sifražetska boja uspeha

Kada je 1911. godine američka umetnica Berta Margaret Boje (1883-1930) kreirala ovaj poster u stilu secesije, a povodom velike kampanje sifražetkinja u Kaliforniji čijim zalaganjem su žene ove američke države i zvanično dobile pravo glasa 10. oktobra iste godine, niko nije razmišljao o tome koliko će ova litografija postati poznata i tražena.

Berta Margaret Boje, Glas za žene, poster/litografija, 1911.

Inicijalna ideja Bojeove da prikaže ženu novog vremena oslobođenu stega (kratka kosa, ležerna tunika i ogrtač bez steznika) koja stoji leđima okrenuta čuvenom Golden gejt mostu u San Francisku dok zalazeće sunce iza njene glave formira vatreni oreol, dobila je svojevrsnu estetsku dimenziju zahvaljujući živim bojama i dekorativnosti tada aktuelne secesije. Žena na ovoj slici pre podseća na proročicu ili antičkog filozofa lepšeg pola nego na otmenu damu s početka 20. veka, a samo natpis koji drži u rukama – “Glas za žene”, sugeriše namenu slike. Ovaj umetnički oblikovan poziv u borbu za ravnopravnost toliko će se dopasti ženama onog vremena da je litografija Berte M. Boje uskoro štampana u milionima primeraka u obliku razglednica, malih kalendara, postera svih dimenzija.

Posterom dominira žuta boja sifražetskog pokreta, jer su sifražetkinje smatrale da je žuta boja uspeha. Posebno je zanimljivo da su tokom čitave jedne nedelje u avgustu sve radnje u San Francisku imale ovaj poster u izlogu kako bi pružile podršku ženama u okviru kampanje koja će rezultirati da Kalifornija postane šesta država u SAD u kojoj žene mogu ravnopravno da glasaju sa muškarcima.

Berta Margaret Boje je diplomirala na čuvenom Umetničkom institutu Mark Hopkins u San Francisku, a da bi život okončala u Kaleu (Francuska) 1930, gde se uputila na dalje usavršavanje. Ostala bi praktično anonimna za istoriju umetnosti da je sifražetski pokret Kalifornije nije angažovao da kreira ovu ikoničnu sliku.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti

© Artis Center 2019

post

Muzeologija: Kolonijalni Vilijamsburg ili o living history konceptu

Gde je Kolonijalni Vilijamsburg u globalnoj mreži muzejskih praksi kao najveći i najznačajniji living history muzej na svetu i da li je toliko izvrstan kao što je to bio ili bi trebalo da bude? Priča o ovom fantastičnom muzeju, koji angažuje na stotine stručnjaka i profesionalaca najrazličitijih profila, sagledana na licu mesta u jesen 2017, dolazi iz pera dr Nikole Krstovića, jednog od lidera moderne muzeologije u Srbiji.

Frule i bubnjevi, Kolonijalni Viljemsburg, SAD. Foto©Nikola Krstović

Kolonijalni Vilijamsburg je… ogroman! Revoluconarni grad, kako glasi jedan od njegovih zvaničnih naziva, čine Trgovački skver, Palata guvernera i Kapitol sa 88 originalnih građevina i oko 300 rekonstruisanih obejkata, među kojima su zanatske radnje, prodavnice, krčme i taverne, nekoliko hotela. Oko 3000 zaposlenih i približno 400 interpretatora je angažovano u ovom jedinstvenom gradu-muzeju unutar kojeg postoje i dva „klasična“ muzeja, Rokfeler biblioteka, istraživački centar, IT sektor i uslužne delatnosti, među ostalim odeljenjima. Svakodnevno se odvija 30 najavljenih i minimum još toliko nenajavljenih programa. Publika se angažuje u najrazličitijim programima – od stručnih vođenja, preko detektivskih igri, do naročito dizajnirane zabave, radionica i svakovrsne primene modernih tehnologija. Ovo je mesto na kojem se kroz angažman glumaca-interpretatora upoznaju poznate istorijske ličnosti poput Džordža Vašingtona i Tomasa Džefersona, kao i one ne tako poznate, ali značajne za Virdžiniju, Vilijamsburg i razvoj američkog društva uopšte. Kolonijalni Vilijamsburg je bez problema prigrlio principe eko i ekono-muzeologije, sociomuzeologije, kulturnog pejzaža i uticaja nasleđa na razvoj lokalne zajednice i turizma iako je zapravo definisan kao living history muzej.

Revolucionarna teatarska zaostavština

Pre 23 godine na stepeništu istorijske Vederburn taverne, izveden je (istina – samo jednom) igrokaz koji je, čini se, brendirao muzej do danas. Aukcija ili Prodato, naziv je igrokaza koji je izazvao ozbiljne debate na nacionalnom nivou, ali i proteste na samom događaju – divna slika za zagovornike savremene, nove „nove“ i radikalne muzeologije! „Imovina“ koja je „prodata na aukciji sastojala se od zemlje i četiri roba“. Sve što se znalo o njima bila su imena. O aukciji koja je u istorijskim okolnostima održana da bi se namirili dugovi bivšeg vlasnika, očito se znalo mnogo više. Dokumenta ne govore jednako o svima, ali muzej ima moć da činjenice naglasi na drugačiji način. Dakle, da ispravi greške! Program je predstavljao suočavanje sa mračnom prošlošću, ali i veoma sumorno oslikavanje globalne savremene realnosti – od institucionalnog problema jedne nacije do globalnog problema rasizma i još uvek očite nejednakosti među ljudima, i dalje prisutne trgovine ljudima, ropskom radu, obespravljenosti…

Tomas Džeferson, Kolonijalni Viljemsburg, SAD. Foto©Nikola Krstović

Preko „muzejskog Rubikona“ – teatar kao ekskluzivni interpretativni kanal

Da pitanje ropstva još uvek traumatizuje, ali i da postoji očita potreba da se osvetle tamni uglovi istorije, svedoče brojni programi koji oslikavaju život preko polovine populacije u prestonici kolonijalne Amerike u 18. veku: Promena stiže sa Goanom Pamfletom, o baptističkom svešteniku robu, Šta donosi budućnost?– drama o iščekivanju aukcije robova na kojoj će majka biti razdvojena od dece, Vera, nada, ljubav – o želji da se sačuva emotivna veza, ali i pobegne u slobodu, Moja priča, moj glas – serijal monodrama o običnim ljudima i njihovom viđenju revolucije i borbe za nezavisnot, Savršen ukras – o komplikovanom odnosu vlasnice i ropkinje, i mnogi drugi u formi interpretacije u prvom licu.

Put ka iskupljenju, Kolonijalni Viljemsburg, SAD. Foto©Nikola Krstović

Najupečatljiviji je Put ka iskupljenju, koji nije jednosmerna teatarska interpretacija. Teško je objasniti šta je Iskupljenje u dramskom smislu, baš kao što je teško shvatiti i sam koncept i razmere procesa iskupljenja u stvarnom životu. Zbog paralelnih narativa, ali i njihovog mešanja, nema mnogo prostora za razmišljanje– jednostavno se morate prepustiti. Ali su zato emotivno-saznajni akcenti savršeno  i bezuslovno vezuju gledaoca za stolicu. Šest glumaca gradi dvanaest likova: šest istorijskih i šest stvarnih – same sebe. To su, dakle, biografije, koliko i autobiografije, to su povesti koliko i ispovesti. Prelazi iz „sebe“ kao lika u lik koji se igra su toliko suptilni da se hronologije i istorije spajaju. Prošlost postaje relevantna koliko i sadašnjost, a vrednosti i značenja se ne gube uz put. Put ka iskupljenju je i drama i art-performans, i teatar i rijaliti, i slika i pokret. Kolonijalni Viliajmsburg na svom kvalitativnom vrhuncu u ovom trenutku – pomeranje granica i dometa performativnih interpretacija.

Savršeni ukras, Kolonijalni Viljemsburg, SAD. Foto©Nikola Krstović

Relevantnost i „revolucionarnost“

Gde je Kolonijalni Vilijamsburg u globalnoj mreži muzejskih praksi kao najveći i najznačajniji living history muzej na svetu? To je jedna pristojna praksa koju treba razumeti u njenom viktorijanskom značenju. Ali, Kolonijalni Vilijamsburg je izvanredan “proizvod” imajući u vidu veličinu, strukturu i organizaciju. U smislu savremenog vrhunskog muzeja i baštinskih praksi on je, kao i svaki „mutant-muzej“, nacionalni projekat – prosečan. Sa druge strane ima i “savršen” alibi – bavi se određenim istorijskim periodom koji se završio pre dva veka. A, ta istorija je gotova, kao što je “petnaestominutna zvezda” Frensis Fukujama primetio pre nekih 25 godina. Čini mi se da Kolonijalni Vilijamsburg nije – igra na sigurno i u zoni komfora – ropstvo je istorijska stvar kojom se treba baviti i sa kojom se mora suočiti, ali ne i sa njegovom sadašnjom mutacijom – rasizmom. Deklaracija o ljudskim pravima bila je veliko dostignuće epohe prosvetiteljstva, ali šta sa novim oblicima sloboda? Tako se posetioci mogu povezati sa istorijski spornim narativima na ideološkom nivou samo zato što su oni istorijski. Na ličnom nivou gubimo tu vezu jer ona ne afektira naše umove i emocije u aktuelnoj stvarnosti. Stoga rečenica jednog od redovnih posetilaca najbolje opsuje Kolonijalni Vilijamsburg: “To je muzej za ljubitelje istorije”. Naravno, tržište ljubitelja istorije je veliko, ali to nije ono na čemu bi trebalo da se zasniva muzejska izvrsnost u 21. veku.

Dr Nikola Krstović,

istoričar umetnosti, predavač na Seminaru za muzeologiju i heritologiju

Filozofskog fakulteta u Beogradu

© Artis Center 2018

*Tekst je jedan od rezultata nagradne stipendije Fondacije Kolonijalni Vilijamsburg i EXARC/ICOM.