post

Umetnost i politika: Sifražetska boja uspeha

Kada je 1911. godine američka umetnica Berta Margaret Boje (1883-1930) kreirala ovaj poster u stilu secesije, a povodom velike kampanje sifražetkinja u Kaliforniji čijim zalaganjem su žene ove američke države i zvanično dobile pravo glasa 10. oktobra iste godine, niko nije razmišljao o tome koliko će ova litografija postati poznata i tražena.

Berta Margaret Boje, Glas za žene, poster/litografija, 1911.

Inicijalna ideja Bojeove da prikaže ženu novog vremena oslobođenu stega (kratka kosa, ležerna tunika i ogrtač bez steznika) koja stoji leđima okrenuta čuvenom Golden gejt mostu u San Francisku dok zalazeće sunce iza njene glave formira vatreni oreol, dobila je svojevrsnu estetsku dimenziju zahvaljujući živim bojama i dekorativnosti tada aktuelne secesije. Žena na ovoj slici pre podseća na proročicu ili antičkog filozofa lepšeg pola nego na otmenu damu s početka 20. veka, a samo natpis koji drži u rukama – “Glas za žene”, sugeriše namenu slike. Ovaj umetnički oblikovan poziv u borbu za ravnopravnost toliko će se dopasti ženama onog vremena da je litografija Berte M. Boje uskoro štampana u milionima primeraka u obliku razglednica, malih kalendara, postera svih dimenzija.

Posterom dominira žuta boja sifražetskog pokreta, jer su sifražetkinje smatrale da je žuta boja uspeha. Posebno je zanimljivo da su tokom čitave jedne nedelje u avgustu sve radnje u San Francisku imale ovaj poster u izlogu kako bi pružile podršku ženama u okviru kampanje koja će rezultirati da Kalifornija postane šesta država u SAD u kojoj žene mogu ravnopravno da glasaju sa muškarcima.

Berta Margaret Boje je diplomirala na čuvenom Umetničkom institutu Mark Hopkins u San Francisku, a da bi život okončala u Kaleu (Francuska) 1930, gde se uputila na dalje usavršavanje. Ostala bi praktično anonimna za istoriju umetnosti da je sifražetski pokret Kalifornije nije angažovao da kreira ovu ikoničnu sliku.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti

© Artis Center 2019

post

Klimt (7): Judita – rađanje nove ženstvenosti

U drugoj polovini 19. veka nastaje internacionalni simbolistički pokret u umetnosti, koji je činio sintezu pesništva, slikarstva i muzike. Uticao je na arhitekturu, dizajn, odevanje, na sve forme umetnosti i stil života. Težilo se kreativnosti koja izlazi iz okvira visoke umetnosti, prožima sve aspekte života i namenjena je svima. Obnovljeni interes za legende o Juditi i Salomi koje su bile opsesija čitavog simbolističkog pokreta ukazuje na važnost tih tema. Ovog puta Кlimt ne samo da je izazvao skandal, već je počinio i svetogrđe sa stanovišta religijske dogme. Publika nije mogla da veruje svojim očima i pokušavala je da ovu nečuvenu sliku predstavi kao grešku.

Judita I datira u 1901. godinu i predstavlja razradu Кlimtovog arhetipa fatalne žene suprotnost i dopuna Nudi Veritas. Njagova Judita nije ni biblijska heroina, ni jednostavna žena kao Nuda Veritas, već tipična Bečlijka iz visokog društva tog doba, na šta ukazuje i njena pomodna i skupocena ogrlica na vratu. I pored nagosti, ona je otmena i gorda, prava vamp žena, nimalo ogoljena, žena sa svim svojim tajnama i moćima po rečima Berte Cukerkandl, Кlimt je stvarao tip žene koja se može porediti sa Gretom Garbo ili Marlenom Ditrih, mnogo pre no što su postale slavne i pre nego je termin ,,vamp “ postao opšteprihvaćen). Nema sumnje, ona zavodi posmatrača. Žena posmatrač je ovde u ulozi voajera ljubavne igre ili saučesnice. Poluzatvorenih očiju, usta otvorenih kao u sladostrasnom uzdahu, savršeno svesna svog seksipila, Judita baca magiju ženskih čini na muškarca koji je posmatra. Lice ove tamnokose žene liči na lice greha sa slike Nada I. Telo joj je lepo i otvoreno nago, preko njega se sliva obilje zlata, nakita, skupocene svile.

Gustav Klimt, Judita I, 1901, Galerija nacionalne umetnosti Austrije, Gornji Belvedere, Beč

Veoma je interesantan i sam likovni postupak. Zlatni ornamenti su urađeni dvodimenzionalno, šarajući stilizovani pejzaž oko nagosti žene. Čudnovato drveće koje štrči u levom gornjem uglu podseća na šake – ili kandže, a zlatna krljušt asocira na vodeni svet koji je često vezivao za ženu. Namerno je istaknut i kontrast između zamagljene puti i sjaja metala, što sve skupa stvara vrlo efektan utisak fotomontaže ili kolaža. Sem toga, potenciranjem kontrasta između odećom prekrivene i potpuno obnažene kože postiže na slici i ljubavnu napetost, kao što su radili i japanski umetnici.

Obilje zlata na slici koje se stapa sa pozlaćenim ramom asocira na ikonu i dodatno podvlači bogohulni utisak koji je imala na savremenike (ram za ovu verziju Judite je uradio Кlimtov brat Georg, zlatar). Nesumnjiv je i uticaj vizantijske umetnosti, jer ovo nije jedina slika koja referira na sakralnu umetnost i mozaike koje je video u crkvi San Vitale u Raveni prilikom svoje posete Italiji.

Artemizija Đentileski, Judita ubija Holoferna, 1614-1620, Galerija Ufici, Firenca

Кako bi protumačili naziv slike u odnosu na prikaz erotične žene na njoj? Naziv izuzetno važan – zapisujući ga na samo delo, Кlimt je upravo naglasio njegov značaj. Jer, ova Judita je daleko od uobičajenih predstava. Biblijska Judita je pobožna jevrejska udovica koja je, da bi spasila svoj grad, po nalogu neba zavela neprijateljskog asirskog vođu Holoferna, ubila ga i odsekla mu glavu. U umetnosti se ova starozavetna junakinja prikazivala kao heroina, primer hrabrosti i odlučnosti ili dobrovoljna žrtva u službi ideala, nipošto kao žena koja uživa u svom strašnom zadatku.

Gistav Moro, Saloma, 1876, Umetnički muzej Armanda Hamera, Los Anđeles, Kalifornija

Priča o Juditi je vekovima bila nedefinisana, zagonetna. Osnovni problem u vezi ovog biblijskog događaja jeste pitanje da li je polno opštila sa Holofernom?! Prema zapisima, opila ga je pre nego što je došlo do toga. Na Кlimtovoj slici je prikazana kao lice i naličje erosa, kao obnažena, erotizovana žena nakon seksualnog čina. Fini, duguljasti prsti na negovanoj ruci gotovo da maze svoj plen koji se diskretno pomalja u donjem desnom uglu slike. Ženska junakinja je i bez te dimenzije bila dovoljno problematična za tumačenje u nekom prihvatljivom kontekstu za hrišćanstvo i patrijahalnu zajednicu, jer ona koristi svoju seksualnost kao oružje, sa višim ciljem doduše, ali takvim koji odstupa od proste reprodukcije. Umesto mučenice i heroine ili svetice, postala je fatalna žena, problematična, sporna, podvrgnuta je preispitivanju. Ovde je prikazana u formi poluakta, agresivne seksualnosti, i nipošto ne deluje kao uobičajena ideja o tome kako treba da izgleda udovica koja spasava narod. Umetnik namerno dovodi u pitanje predstavu žene kao svetice ili grešnice, majke ili prostitutke, u kojoj su samo krajnosti prihvatljive.

Ovog puta Кlimt ne samo da je izazvao skandal, već je počinio i svetogrđe sa stanovišta religijske dogme. Publika nije mogla da veruje svojim očima i pokušavala je da ovu nečuvenu sliku predstavi kao grešku. Mislilo se da ova besramna žena mora biti Saloma, nipošto Judita (postojala je i moderna Saloma, fatalna žena koja je očarala mnoge intelektualce tog doba uz geslo da nije verna muškarcima, već jedino sebi). U novinama i katalozima se čak i nazivala Salomom. Međutim, umetnik je dao savršeno rečit prikaz moderne Judite a ne moderne Salome, i prožetost erosa i tanatosa toliko tipične za kraj veka.

Gistav Moro, Priviđenje, 1875, Nacionalni muzej Gistava Moroa, Pariz

Obnovljeni interes za legende o Juditi i Salomi koje su bile opsesija čitavog simbolističkog pokreta ukazuje na važnost tih tema, potvrđujući njihovo mesto u muškoj uobrazilji. Кasni devetnaesti vek, kao i početke dvadesetog, obeležavaju strujanja u umetnosti koju istoričari nazivaju simbolizmom po analogiji sa pravcem u književnosti. U drugoj polovini 19. veka nastaje  internacionalni simbolistički pokret u umetnostima koji je činio sintezu pesništva, slikarstva i muzike. Uticao je na arhitekturu, dizajn, odevanje, na sve forme umetnosti i stil života. Težilo se kreativnosti koja izlazi iz okvira visoke umetnosti, prožima sve aspekte života i namenjena je svima. Na neki način je ona nastavak romantizma, intelektualna i moralna pobuna protiv modernog sveta i njegovog materijalizma u ime iracionalnog, ispoljena i kroz lepotu Meduze i vampirice, fascinaciju zlokobnim i idejom fatalne žene. Gistav Moro, umetnik koji se divio Delakroa, učitelj Matisa i Ruoa, svojim svetom ličnih maštarija jedan je od začetnika Art Nuvo pokreta. Njagov akvarel Priviđenje , naslikan 1875. godine, prikazuje Salomu, koja će uskoro postati veoma omiljena tema. Mladi Englez Obri Birdsli dve decenije kasnije je takođe inspirisan Salomom, prikazujući je na elegantnom, stilizovanom crno-belom crtežu u trenutku dok drži u rukama odsečenu Jovanovu glavu – u nameri da je poljubi? U Кlimtovom delu takođe vidimo fascinaciju Juditom ili Salomom, a ponovo susrećemo i Birdslijevu očaranost linijom i težnju da se oblici podrede stilizaciji i dekorativnom.

Obri Birdsli, Klimaks, 1893. Ilustracija iz predstave Oskara Vajlda “Saloma”, koja prikazuje fatalnu zavodnicu Salomu koja je upravo poljubila odsečenu glavu Jovana Krstitelja.

Eros i tanatos su sve tešnje povezani, jer je najveći, osnovni strah muškarca, gledano iz seksualnog ugla, strah od kastracije, gubitka muškosti ili polne snage. Taj strah je tako duboko pokopan da je njegova direktna predstava veoma retka, predstavljena je simbolima – nisu seksualni organi u opasnosti, umesto njih, odsečena je glava! Priča o Juditi i Holofernu je možda i najjednostavnija forma priče o kastraciji, jer je žena direktan napadač, za razliku od Salome koja ne odseca sama glavu Jovana Кrstitelja, već je traži i dobija kao nagradu.

Levo Klimtova Judita, desno portret plesačice Anite Berber, koji je po uzoru na Klimtovu sliku snimila Dora Kalmus (Madam d’Ora) poznati umetnički fotograf, Klimtova poznanica.

Judita I time nije istorijska slika već metafora ženskosti osobena za Кlimta, u vidu dame iz tadašnjeg buržoaskog društva, žene koja je potomak i naslednica Judite i Salome. Žena osvetnica kao što je Judita I proističe iz promene ženskih uloga, oslikava te promene koje su u njegovom društvu viđene i doživljene kao pretnja muškosti. Ona je odraz nove žene ondašnjeg društva – žena je aktivni učesnik događaja, nije više samo pasivna pratilja, dekor. Pasivna i podatna žena se povlačila pred njenim arhetipskim opozitom – dominantnom ženom.

Zorica Atić,

istoričarka umetnosti

© Artis Center 2019
post

Dragulji secesije: Paviljon “Knjaz Miloš” u Aranđelovcu

Ovog leta smo imali sve razloge da budemo ponosni na srpske istraživače, zaštitare i kulturne pregaoce. Na prvom Evropskom samitu kulture u Berlinu, sredinom juna, čak tri projekta iz Srbije dobila su visoko priznanje Evropa Nostra, koje se svake godine dodeljuje za najuspešnije poduhvate u oblasti istraživanja, zaštite i promocije kulturnog nasleđa. Među nagrađenima i obnova Paviljona “Knjaz Miloš” u Aranđelovcu, dragulja ovdašnje secesije o kome nažalost nedovoljno znamo. Istinski poduhvat iza kojeg stoje Kompanija “Knjaz Miloš”, Specijalna bolnica Bukovička Banja i Vlada Kraljevine Norveške. Istovremeno uzbudljiva priča iz srpske istorije i umetnosti s kojom smo se susreli ovog septembra u osunčanom Aranđelovcu, sred jednog od najlepših parkova u Srbiji.

Obnovljeni Paviljon “Knjaz Miloš” u zelenilu velikog parka u Bukovičkoj Banji (Aranđelovac), nadomak letnje pozornice. Foto: Tamara Ognjević

Iako su blagodati mineralnih izvora u Bukoviku poznate još od 1809. kad je tamo boravio Dositej Obradović, tvrdeći da od bukovičke vode utone “u tih i dubok san”, bilo je potrebno da 1835. godine, na poziv kneza Miloša Obrenovića, u ovo mirno selo pod Bukuljom stigne doktor Emerih Lindermajer, načelnik Saniteta srpske vojske i iskusan balneolog (stručnjak za banje i lekovite vode). Ovaj banatski Nemac, rođen u Čakovu 1806, najzaslužniji za istraživanje banja u Kneževini Srbiji, analizu izvora mineralne vode i evaluaciju istih objavio je 1865. u dragocenom delu “Opis mineralnih i lekovitih voda u Knjaževstvu Srbiji”. Na temelji njegovih proučavanja, ali i talasu velike mode banjskih lečilišta u Evropi 19. veka, u Srbiji započinje oblikovanje banjskih centara čiji graditelji i upravitelji nastoje da i domaće banje pretvore u mondenska stecišta po ugledu na Karlove Vari ili Bad Išl. Otuda i arhitektura Koviljače, Bukovičke, Vrnjačke i drugih banja Srbije, baš kao i uređenje tamošnjih parkova, postaju pitanje prestiža i naročit izazov za arhitekete mlade srpske države.

Izvor kisele vode, danas Paviljon “Knjaz Miloš” početkom 20. veka. Fotografija iz kolekcije Narodnog muzeja Aranđelovac.

Odluka da se projekat Paviljona “Knjaz Miloš”, ranije poznatog pod nazivom Izvor Kisele vode, poveri uglednom arhitekti Branku Tanazeviću (1876-1945), profesoru Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodonačelniku nacionalnog stila u arhitekturi, zasnovanog na originalnim sintezama u ono vreme aktuelne secesije i motiva najčeše pozajmljenih iz srpske srednjovekovne umetnosti, ne iznenađuje. U momentu kada Tanazević 1907. godine projektuje aranđelovački Paviljon, iza njega je već reprezentativno zdanje Telefonske centrale u Kosovskoj 47 u Beogradu. Rođen u Banatu, tačnije u Čakovu, baš kao i dr Lindermajer, Tanazević je 1899. diplomirao Mašinstvo na Tehničkom fakultetu Velike škole u Beogradu, a 1903. arhitekturu u Minhenu. Strastveni je pobornik stvaranja autentičnog stila u srpskoj arhitekturi, izučava srednjovekovno, ali i narodno graditeljstvo Srbije, kao i etnografsku građu u čijem fokusu su primenjena umetnost i tradicionalni zanati, pre svega vez i ćilimarstvo. Ipak, Tanazević, je nemački đak kada je o arhitekturi reč, i njegovo delo nedvosmisleno pokazuje dobro poznavanje kako bečke secesije, tako i istovremenih varijacija ovog stila – art nuvoa u Francuskoj i jugend stila u Nemačkoj. Prožimanje ovih, u onovremenoj Evropi modernih umetničkih stilova sa srpskim graditeljskim nasleđem, primarno dekorativnom plastikom i motivima preuzetim iz narodnog stvaralaštva, oblikovaće Tanazevićev arhitektonski “rukopis”, koji s lakoćom prepoznajemo na zdanju Vukove zadužbine (nekadašnje Ministarstvo prosvete) u ulici Kralja Milana br. 2, Kući braće Nikolić u Njegoševoj 11 ili domu Radisava Jovanovića u ulici Stevana Sremca br. 1 u Beogradu.

Pročelje Paviljona “Knjaz Miloš” u Aranđelovcu. Foto: Tamara Ognjević

Nema ni najmanje sumnje da je Branko Tanazević jedan od onih stvaralaca koji su svoj trajni pečat ostavili, pre svega, u prestoničkoj arhitekturi do 1914. Istovremeno je zanimljivo koliko se o njegovim projektima izvan Beograda malo zna. Paviljon “Knjaz Miloš” iz 1907, jedna od prvih građevina u Srbiji u čijoj gradnji je primenjen armirani beton, spada među manje poznate projekte ovog sjajnog graditelja, koji, zajedno sa slikarom i dizajnerom Dragutinom Inkiostrijem Mednjakom (1866-1942), predstavlja najznačajnije pregaoce na putevima kreiranja nacionalnog stila u arhitekturi i dizajnu Srbije pre Velikog rata.

Maskeron sa ženskim likom i detalj prozora u obliku slova Ω, karakterističnog za secesiju – pročelje Paviljona “Knjaz Miloš” u Aranđelovuc. Foto: Tamara Ognjević

Paviljon “Knjaz Miloš” u Aranđelovcu, koji je za samo devet mesec obnovljen prema projektu arhitekata Jelene Strizović i Aleksandre Lukić iz Odeljenja za urbanizam Opštine Aranđelovac, sagrađen je 1907. sredstvima Aranđelovačke konzorcije, preduzetničke asocijacije koja je 1900. godine dobila prava na eksploataciju izvora kisele vode u Bukovičkoj Banji. Smeli preduzetnici su 1906. godine flaširanu mineralnu vodu sa naročitom etiketom izneli na Sajam u Briselu, a da bi već sledeće godine osvojili Gran pri na Balkanskoj izložbi u Londonu. Do 1910. godine flaširana voda iz Bukovičke Banje potisnuće u prodaji sve ostale flaširane mineralne vode na teritoriji Srbije, a sumnje nema da je “Knjaz Miloš” i danas daleko najpoznatija mineralna voda u našoj zemlji.

Detalj enterijera centralnog dela Paviljona “Knjaz Miloš” u kojem se nalazi česma. Foto: Tamara Ognjević

Navodim sve ove detalje u želji da približim atmosferu i uslove u kojima je Branko Tanazević kreirao Paviljon u Aranđelovcu početkom 20. veka. Arhitekta u prvom naletu stvaralačke enrgije, Tanazević je imao 31. godinu života i bio docent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, mlađi kolega tada već slavnog Nikole Nestorovića (1868-1957), koji u isto vreme kada Tanazević projektuje Paviljon u Aranđelovcu, dovršava Beogradsku zadrugu (Geozavod) u beogradskoj Savamali, primenjujući dekorativnu ornamentiku secesije na ovom reprezentativnom zdanju. Aranđelovački konzorcijum raspolaže sredstvima i očigledno želi objekat po ondašnjim evropskim standardima, pa nije neobično što namernik,  kad iz raskošnog parka engleskog tipa stigne do Paviljona, stiče utisak da pred sobom ima zgradu u nekoj luksuznoj evropskoj banji.

Detalj enterijera centralnog prostora Paviljona “Knjaz Miloš” sa česmom izrađenom od venčačkog mermera i maskeronima sa lavljom glavom. Foto: Tamara Ognjević

Ovo remek delo arhitekture secesije, koje čine tri celine (centralna prostorija sa česmom, severno krilo u kojem se nekada flaširala mineralna voda i južno u kojem je prvobitno bio prostor za ispijanje mineralne vode, koji će kasnije smeniti poslastičarnica, a u novije doba umetnička galerija), na prvi pogled ne pokazuju one, Tanazeviću tako drage, nacionalne “intervencije” u okviru lako prepoznatljivih elemenata svojstvenih ovom izrazito dekorativnom stilu.

Enterijer Paviljona “Knjaza Miloša” u Aranđelovcu – centralni deo sa česmom i pogled ka krilu koje je nekada bilo trem za ispijanje vode, a danas je galerija. Foto: Tamara Ognjević

Osnovni nacrt Paviljona je gotovo klasicistički “miran” pravougaoni prostor. Međutim, pažljivijim posmatranjem jasno razaznajemo različite visine krovova i činjenicu da je deo levo od ulaznih vrata ozidan, dok je onaj desno nešto niži i zapravo predstavlja jednu vrstu trema, koja je u međuvremenu zastakljen. Ravan ritam zidova privlačne žute boje smelo perforiraju veliki prozori u obliku grčkog slova omega – Ω – karakterističnog za secesiju. Raskošno dekorisanim pročeljem dominira maskeron sa izuzetno zanimljivim ženskim likom. Kada se bolje zagledamo u taj lik shvatićemo da je veo na glavi i jedna vrsta tepeluka – ženske kape karakteristične za ovdašnju modu 19. veka, kao i đerdan dukata i bisera oko vrata, onaj akcenat nacionalnog koji nedostaje na prvi pogled.

Smelo poigravanje bojama i oblicima – pročelje Paviljona “Knjaz Miloš”. Foto: Tamara Ognjević

Tanazević se poigrava skladno harmonizovanim, ali intenzivnim odnosom boja – žuta fasada, sivo-plavi krov i zeleni detalji stolarije. Maskeron, floralni i geometrijski motivi, kao i vaze na krovnom vencu pročelja su beli. Belo dominira i enterijerom ove jedinstvene građevine na našem tlu, kao rafinirani okvir jednog pažljivo promišljenog prostora čija namena se dramatično razlikuje od one javnih ustanova i privatnih kuća. Zaista, Paviljon “Knjaz Miloš” je po svojoj funkciji specifičan spoj male fabrike i prostora za ispijanje mineralne vode, koji okružuju česmu sa mineralnom vodom. Višenamenski objekat unutar šire banjske celine, u jednom ambijentu koji ima ambiciju da bude mondenski prestižan.

Izvor “Pobeda” (levo) i Paviljon “Knjaz Miloš” tridesetih godina 20. veka. Fotografija Narodnog muzeja Aranđelovac.

Obnovljeni Paviljon “Knjaz Miloš” u Aranđelovcu predstavlja izuzetan estetski doživljaj u zelenilu parka pod Bukuljom, koji je i sam vanredna galerija na otvorenom brojnih modernih skulptura od ovdašnjeg venčačkog mermera, nastalih tokom umetničkih kolonija “Mermer i zvuci” po kojima je Aranđelovac nadaleko poznat. Otuda pomalo zbunjuje nedostatak stručnih tekstova koji se bave ovim zdanjem. Do juče, odnosno do trena kada je tim aranđelovačkih zaštitara dobio prestižnu nagradu Evropa Nostra, Paviljon ne figurira kao vredan spomenik graditeljstva i atrakcija kulturnog turizma u Aranđelovcu. Šta više, mladom recepcionaru luksuznog hotela “Izvor” trebalo je dobrih pet minuta da shvati šta je to o čemu se raspitujem, što bih želela da posetim! A, Paviljon se nalazi na nekih stotinjak metara od ovog hotela, koji je izvesno i najveća galerija kopije dela Paje Jovanovića u zemlji.

Etikete mineralne vode “Knjaz Miloš” sa slikama Paviljona u Aranđelovcu. Foto: Tamara Ognjević

Naposletku, svaki put kad bacimo pogled na etiketu mineralne vode “Knjaz Miloš” videćemo Tanazevićev Paviljon u Aranđelovcu – istinski dragulj secesije u raskošnoj, a nedovoljno poznatoj riznici kulturnog nasleđa Srbije. Dobar povod da se zapitamo otkud baš ova slika na popularnoj mineralnoj vodi, da li taj objekat zaista postoji i kako da ga posetimo.

Tamara Ognjević,

istoričar umetnosti i pisac

©Artis Center 2018