post

Visoke strasti visoke mode: Devica Marija kao modna ikona

Početkom decenije, tačnije 2011. godine, Muzej tekstilnih umetnosti i tkanina u Lionu organizovao je izložbu intrigantnog naziva, Devica Marija: Modna ikona. Izložba je predstavila kostime nastale od 12. pa do 19. veka za statue Bogorodice i novorođenog Hrista. Kostime su neretko naručivali imućni katolici kao vid obožavanja Device, često donirajući sopstvenu skupocenu odeću, a naročito venčanice, krojačima i krojačicama koji su potom krojili odeću za Bogorodicu. Tako su se vernici,  oblačeći Bogorodicu u sopstevnu odeću, približavali božanskom, skidajući taštinu ukrašavanja sa sebe i darujući je Devici. Direktor Muzeja, Maksimilijan Duran, obraćajući posebnu pažnju na perike, šminku pa čak i pravu kosu kojom su se statue Device Marije ukrašavale akcentuje da su vernice Mariju upravo doživljavale kao modnu ikonu, odnosno kao nedostižni ideal psihofizičke lepote.

Vizual izložbe Devica Marija: Modna  ikona, Muzej tekstilnih umetnosti i tkanina Lion, 2011.

Tri boje koje dominiraju modnom paletom Bogorodice su uglavnom bela, plava i crvena, iako su vremenom, prevashodno u Španiji i Latinskoj Americi, u ukrašavanje statua ušle i crna, zlatna, zelena i ljubičasta, a potom i različiti predmeti, poput školjki i cveća.

Žan Pol Gotje, detalj oreola sa školjkama i koralima, kolekcija Device, 2007, Vog

Bela boja simbolizuje nevinost, čistotu, svetost; plava Božju milost i nadu, a crvena, boja krvi, moć, pokajanje, poniznost, i samog Svetog Duha pa su tako odora, ogrtač i veo Bogorodice često u ove tri ili dve boje, obično u kombinaciji plave i bele ili plave i crvene, što se vidi i iz načina na koju su Bogorodicu predstavljali Dolće i Gabana u svom dizajnu.

Dolće i Gabana, Haljina sa printom Device Marije, kolekcija proleće leto 2016, Moda Operandi

U tom smislu, odeća koja je krasila Bogorodicu često je i sama postajala predmet obožavanja, jer ona više nije krasila ljudsko. Ukrašavanje ljudskog po Svetom pismu smatralo se taštinom, čak i đavoljom rabotom. Ta odeća je sada krasila božansko, naglašavajući njegove potencijale i lepotu. Dajući sopstvenu odeću pa čak i kosu kao deo sopstvenog tela Bogorodici, Hristovoj roditeljki, vernici su se prepuštali milosti i spasenju. Uzimajući u obzir važnost Device Marije, naročito za katoličanstvo, ne iznenađuje činjenica da su mnogi dizajneri pretežno iz zemalja sa dominantnom katoličkom veroispovesti aproprirali figuru Bogorodice u svom modnom dizajnu.

Žan Pol Gotje, detalj kreacije inspirisane vitražom, kolekcija Device, 2007, Vog

Proslavljajući desetogišnjicu svoje karijere 1984. godine, Tjeri Mugler je svoju reviju zatvorio Bogorodicom koja se spušta sa neba. U prozirno beloj lepršavoj haljini optočenoj plavim cirkonima koju je Mugler nazvao Madona, manekenka Pat Klivlend se, predstavljajući bezgrešno začeće, spustila sa neba i prošetala modnom pistom. Ista haljina je kasnije stavljena na arkadu lučnog ulaza u prostor izložbe Nebeska tela Instituta za kostim Met muzeja u Njujorku 2018. godine.

Tjeri Mugler, Pat Klivlend kao Bogorodica u Madona haljini, 1984, Pinterest

Naročito kontraverzna je bila revija čuvenog poljskog modnog dizajnera Arkadiusa  Veremčuka sa Londonske nedelje mode 2002. godine naslovljena Devica Marija u pantalonama. Celokupan mizanscen bio je ukrašen printom sa novorođenim bebama u stilu kultnog omota Nirvaninog albuma, kako bi se naglasilo ono devičansko, nevino i čisto u svakom ljudskom biću, koje, po rečima samog dizajnera, religija potom preoblikuje i “iskvari”. Dok je londonska publika bila oduševljena, konzervativno katoličanstvo Varšave osudilo je reviju i tužilo umetnika, nazivajući ga teroristom. Ipak, dizajner se odbranio nazivajući svoja “vulgarna” ostvarenja metafizički lepim, a modnu reviju je zatvorio lično, noseći krunu od trnja i simbole različitih svetskih religija, kako se revija održala u jeku terorističkih napada u Njujorku i Londonu. Devica Marija je tako Arkadiusu poslužila kao simbol pomirenja među nacijama i religijama, a na reviji se pojavila kao ikona. Tačnije, gornji deo kreacije koju je manekenka nosila bio je deokrativni panel sa ikona Bogorodice kroz koji je manekenka mogla da proturi ruke i lice, dok se donji deo kreacije sastojao od pantalona, čime se Poljak poigrao i sa religijski uslovljenim rodnim strukturama.

Arkadius, Devica Marija u Pantalonama, Londonska nedelja mode 2002, Arkadius

Pored Arkadiusa, možemo reći da je kolekcija Les Vierges odnosno Device iz 2007. godine Francuza Žan Pol Gotjea do sada možda najuspelija aproprijacija Device Marije u visokoj modi, pa čak i jedan od najlepših umetničkih omaža ovoj religijskoj figuri.

Žan Pol Gotje, kolekcija Device, 2007, Vog

Uplakane Device sa suzama od cirkona, oreoli ukrašeni cvećem, perjem, zvezdama, koralima, i probodena sveta srca jedrili su modnom pistom na manekenkama u grandioznim a opet jednostavnim kreacijama i suptilnom ali efektnom šminkom, evocirajući bogatu tradiciju predstave Bogorodice u katoličkoj imaginaciji. Posebnu pažnju izazvalo je pojavljivanje burleskne umetnice Dite von Tiz kao Device Marije, a Gotje je, u svom stilu, u potonjem foto editorijalu u Madonu pretvorio “australijsku Afroditu” Kajli Minog, afirmativno pokazujući da svaka žena može da bude ne samo odraz božanskog, već boginja lično. A da Bogorodica ne mora nužno da bude i bela, pokazala nam je niko drugi nego Bijonse, pozirajući kao crna Madona sa novorođenim blizancima fotografu Mejsonu Pulu 2017. godine.

Žan Pol Gotje, Dita von Tiz kao Devica Marija, kolekcija Device, 2007, Vog

Mejson Pul, Bijonse, 2017, Instagram

 

Stefan Žarić,

istoričar umetnosti i mode

Artis Center

© Artis Center 2020

 

post

Umetnost i epidemija: Autoportret Stevana Aleksića

Beograd, 14. mart, 11:35

Taj “Autoportret” Stevana Aleksića iz 1904. godine, nevelik po dimenzijama, a moćan u sugestiji (nije li to smrt što mu na uho gudi?) kao magnet privuče svakog posetioca Galerije Matice srpske u Novom Sadu. Kakav kontrast predstavljaju samo taj, poput onog Halsovog veselog pijanca, nasmejan čovek u najboljim godinama i njegov zastrašujući muzičar!

Šta li svira ta alegorija smrti i čemu se smeje brkati, crnomanjast muškarac podižući punu čašu kao da se sprema da nazdravi tom imaginarnom nekom ko kreira ovu neobičnu sliku?

Kontrast tako veliki, simboli toliko snažni i uznemirujući da posmatrač ne može da se otme makabr magiji ove slike želeći da zna o čemu se tu radi.

Stevan Aleksić, Autoportret, 1904, Galerija Matice srpske, Novi Sad Foto@Galerija Matice srpske, Novi Sad

Samo njeno ime nam jasno stavlja do znanja da je reč o slikarevom autoportretu, a poznavanje života i dela ovog majstora simbolizma, rođenog u Aradu 1876, školovanog u Minhenu pod snažnim uticajem nemačkih simbolista Arnolda Beklina i Lovisa Korinta, nam otkriva jednu kreativnu ličnost koja uživa u samopreispitivanju sebe i sveta, života i njegovih izazova. Aleksić vrlo često slika sebe u različitim ambijentima i raspoloženjima. I ova kafanska atmosfera sa bocom vina i otvorenom kutijom sa duvanom za savijanje, te pomalo apokaliptična lica njegovih modošana birtaša, koja proviruju iza slikarevih leđa, smatraju se u nacionalnoj istoriji umetnosti, autentičnom porukom na temu dobro znanih baroknih memento moris – podsećanja na smrt. Život je prolazan zato uživaj, kao da poručuje nasmejani Aleksić dok mu smrt-vreme svira na uho melodiju koja, ako je suditi po širokom osmehu i zdravici u pripremi, ne ometa to uživanje u trenutku. Uživanje u životu.

Sviđa nam se ta Aleksićeva poruka, iako zaogrnuta u tajnovit i pomalo zastrašujući simbolistički “dekorum”. Zabavlja nas u izvesnom smislu njen moderan, fotografski karakter, a pre svega spoznaja da umetnik zna i živi to nešto što mi možda tek treba da otkrijemo.

U času dok strašni svirač sa Aleksićeve slike prebira po strunama, slikarev osmeh nas inspiriše da i sami podignemo virtuelnu čašu u zdravlje umetnosti i njene neverovatne moći da isceljuje strahove suočavajući nas s njima.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Umetnost i epidemija: Marijana Stouks, Devojka i smrt

Beograd, 13. mart, 14:20 

Malo nas je koji nismo opčinjeni umetnošću 19. i ranog 20. veka. Literaturom Tolstoja, Dikensa, Dostojevskog, Zole, Balzaka, Igoa … ili muzikom Čajkovskog, Šuberta, Šopena. Šta tek reći o fascinaciji slikarima romantizma i neoklasicizma? Veličanstvenim platnima Delakroa, Engra, Alme Tademe, prerafelita, Džona Sardženta Singera ili Manea?

Kako to lepo definiše Boris Akunjin u serijalu romana o harizmatičnom detektivu Erastu Petroviču Fandorinu (Turski gambit, Krunisanje, Levijatan, Ljubavnici smrt – sad ćete možda imate više vremena za čitanje, topla preporuka!) – 19. vek je bio toliko elegantan da su u njemu i ubistva bila elegantna!

Iako ne verujemo u teoriju o elegantnim ubistvima, ova epoha je zaista imala poseban odnos prema nečemu što bismo nazvali estetikom smrti. Bilo je to vreme tuberkuloze kojoj su posebno “prijali” industrijski gradovi u nastanku, sabijanje u urbane prostore, rđav vazduh i još lošija pijaća voda, pa je romantičarski talas opijen svim tim splinom urbanog i dekadentnog konstruisao posebnu poetiku koja intuitivno, posredstvom umetnosti, povezuje erotično i mračno, lepotu i smrt. Iz tog spoja nastala su neka od najčuvenijih umetničkih dela. Od Dimine “Dame s kamelijama” do slike Marijane Stouks “Devojka i smrt”, koju delimo u ovom postu. Romantizam je svemu davao jednu osobenu dimenziju prožetu snom, vizijama, heroizmom, pa je i realnost prečeste smrti od tuberkuloze, posebno mladih osoba, pretvorio u svojevrsni kult. Odu Erosu i Tanatosu.

Marijana Stouks (rođ. Preindlsberger), Devojka i smrt, 1908, Muzej Orse, Pariz Foto@
Musée d’Orsay, Paris

Iako je slikarski motiv device i smrti poznat još renesansi kao svojevrsna alegorija prolaznosti, u epohi romantizma on će postati jedna vrsta simbola kojom dominira mračna, ali i uzvišena lepota.

Otuda i engleska viktorijanska slikarka austrijskog porekla, Marijana Stouks, slika jedan istovremeno zastrašujući, ali i uzvišen i elegantan prizor pun neobične ravnoteže linija i boja koje po sebi imaju simboličku vrednost. Crna za smrt, crvena za strast, koja se često povezuje sa autoerotizmom obolelih od tuberkuloze, ali i sa strašću za životom uopše (obratite pažnju kako devojka pokušava da otme pokrivač na kojem već sedi anđeo smrti – kakav simbol borbe za život) i bela za nevinost. Njena slika inspirisana je čuvenom Šubertovom kompozicijom “Devica i smrt”, koju romantičarska publika sluša sa onom strašću s kojom mi danas uživamo u pojedinim muzičkim hitovima.

Ove naše crtice na temu umetnost i epidemija ne služe da vas uplaše, već da podsete na neka druga vremena u kojima su se ljudi, a pre svega stvaraoci, sretali sa bolešću i prolaznošću. Da obogate vaša saznanja, potaknu vas da ponovo zavirite među knjige, stare filmove ili mnogobrojne, zahvaljujući modernoj tehnologiji, dostupne virtuelne umetničke galerije. Mi i dalje verujemo da je vreme potrošeno na lepotu i znanje najbolja investicija i savršena preventiva.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020