post

Istoričari umetnosti pišu: Zograf Andrija i Kozma Indikoplov

Delo Kozme Indikoplova, Hrišćanska topografija, ima veći značaj u evropskoj kulturnoj baštini od mnogih drugih tekstova iz Justinijanove epohe. Verovatno je i to bio jedan od razloga da je ova knjiga prepisivana i ilustrovana na različite načine više od hiljadu godina. Na širokim prostorima pravoslavnog sveta, Kozmin tekst se prepisuje i znatno kasnije u 15, 16. i 17. veku, a od posebnog značaja je činjenica da u većim prepisivačkim centrima Rusije Kozmine minijature ilustruju se na gotovo nepromenjen način. To je i povod da se o pominjanom delu kao i o samom autoru iznese više podataka koji se delimično mogu otkriti čitanjem knjige iz vrhobrezničke Sv. Trojice, a koju su zajedno radili rasoder Gavril i zograf Andrija Rajičević. Konačno više pisaca i istoričara vizantijske epohe složilo se da je Kozmina Topografija „po svom kulturnom značaju, bez premca u srednjem veku“. Dakle, reč je o znamenitom delu čiji je književni, umetnički i geografski značaj prevazišao vreme u kome je nastalo.

Andrija Raičević, Portret Kozme Indikoplova, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozma Indikoplov je slavni moreplovac i horničar iz 6. veka, iz vremena valadavine Justinijanove, a sam nadimak govori da je za svoje vreme uspeo da stigne i do Indije. Oskudni podaci o Kozmi uglavnom potiču od njega samoga, odnosno iz njegovog dela. Zna se da je poreklom Grk i da je živeo u Aleksandriji. Zbog slabog zdravlja i lošeg vida, kako sam piše, nije uspeo dobiti „široko obrazovanje i besedničku veštinu, nije učio već se bavio običnim poslovima“. Bio je trgovac i radi trgovačkih poslova preduzimao je daleka putovanja. Posetio je Abisiniju, plovio Nilom, Sredozemnim i Crvenim morem, kao i Persijskim zalivom. Opisao je dvor aksumskog cara, Jemen, Persiju, zatim ostrvo Cejlon iz čega je i proizašao zaključak da je verovatno posetio Indiju.

Pri kraju života Kozma se zamonašio i počeo pisati svoje čuveno delo Hrišćanska topografija. Glavni cilj pisanja bio je da se dokaže saglasnost fizičke geografije sa biblijskim učenjem o stvaranju sveta. Prvo poglavlje ove knjige glasi: „Protiv onih koji hoće da budu hrišćani ali prihvataju mišljenje tuđe hiršćanskom učenju, da nebo ima oblik sfere“. Shodno naslovu jasno je da je Kozma protiv Ptolomejevog sistema da je Zemlja okrugla i brani drugi pristup po kome je zemlja slična duguljastom četvorouglom sanduku koji podseća na Nojev kovčeg.

Andrija Raičević, Krst sa Golgote, Hrišćanska topografija, 17. vek

Vredan podsećanja jeste predgovor Hrišćanske topografije u kome se autor obraća onima koji će knjigu čitati ili držati u rukama: „Pre svega molim one koji budu u rukama držali ovu knjigu, da je čitaju sa svom pažnjom i revnošću; ne samo da je letimično pregledaju, već da sa svom usrdnošću i marljivošću utisnu u svoje pamćenje mesta koja se pominju u njoj, priložene slike i pojedinačne priče. I nakon čitanja neka obrate pažnju na našu belešku koju smo uputili hristoljubivom Konstantinu i u kojoj je podrobno opisana sva zemlja, kako ona koja leži iza Okeana tako i ona sa ove strane Okeana… i svi gradovi i zemlje, i plemena, da bismo dokazali istinu onoga što govorimo i lažnost suprotnih mišljenja. Na osnovu priložene sheme i sistema vasione i same prirode stvari dokazuje se istinitost Svetog pisma i hrišćanskog veroučenja“.

Na osnovu brojnih podataka iz obimnog teksta može se zaključiti da je knjiga pisana između 545-547 godine, a da je nešto kasnije završena. Značaj Kozminog teksta jeste u njegovim opisima i saopštenjima kako o onome što je na putovanjima video tako i o podacima koje je čuo od drugih. Njegovo pisanje odlikuje se uverljivošću, on se, i kada se poziva na druge, trudi da to i dokaže a ne samo opiše. Njegovi saputnici na mnogim putovanjima bili su poznate i pouzdane ličnosti kojima se može verovati. On pominje trgovca Sopatru, zatim, izvesnog persijskog izaslanika, poznate astrologe i filozofe svoga doba. Nastanak biblijskog odeljka Topografije može se pripisati njegovom poznanstvu i dugim razgovorima sa Patricijem, odnosno, Mar-Abom, obrazovanim nestorijanskim vladikom koji je živeo u Aleksandriji i pripadao nestorijanstvu što je uočljivo i u samoj Hrišćanskoj topografiji.

Opis Cejlona za Kozmino kao i za kasnije doba morao je biti izuzetna građa i pokazuje upućenost autora u ovaj trgovački centar na Dalekom istoku. On piše: „Na Sjeledivu dolazi mnogo brodova iz cijele Indije, Persije i Etiopije, jer leži između svih otoka. Sjeledivci šalju u okolne zemlje mnogo brodova. Iz unutrašnjih zemalja, tojest iz Tsinice (Kine) i drugih tržišta pojavljuje se svila, alojevo drvo, kesten, orahov list i dr. Sva se ta roba šalje vanjskim plemenima: u Malen (jedno od Maledivskih otoka) gde ima dosta bibera; u Kalijanu, gde ima bakra, maslinjaka i robe za odjevanje; u Persiju; u Homarit (Jemen) i u Adulis. Za ovu robu oni dobijaju drugu u zamenu. Nju šalju Hindusima u unutrašnjost zemlje, a tamo i svoju prevoze“.

Andrija Raičević, Antipodi, Hrišćanska topografija, 17. vek

Za ilustracije Kozmine topografije od značaja je i opis egzotičnih životinja koje je na Cejlonu video, a koje u tom vremenu nisu bile poznate. Gotovo sve ruske verzije, uključujući i one koje koristio Andrija Raičević, imale su slike životinja o kojima se u Evropi malo znalo. Dijalog cejlonskog cara s trgovcima i persijskim izaslanikom pre se može svrstati u filozofsku raspravu i upućuje na Kozmin izuzetan dar pripovedanja, pa dovodi u sumnju njegovo, kako sam piše, „skromno obrazovanje“.

Kozmina priča u većem delu verodostojna je i tačna. Na osnovu njegovih izveštaja zna se da je Cejlon sredinom 6. veka bio centar svetske trgovine između Afrike i Kine, kao i da se Kina nalazi istočno od Cejlona. Ostrvo je bilo podeljeno između dva gospodara koji su u neprijateljskim odnosima. „Tamo se vadi dragi kamen safir, tu se odasvud stiču razne vrste robe, i odatle se domaći proizvodi šalju u sva trgovačka pristaništa“. Kozma daje dragocene opise nepoznatih  životinja iz Indije, primerice, nosoroga: „Ova životinja je svoje ime dobila zbog toga što joj iz nosa rastu rogovi. Kada ide rogovi mu se njišu, a kad je ljutit daju mu veliku snagu, jer postanu tako čvrsti da mogu iščupati drveće sa korenjem, naročito prednji rog. Njegove oči se nalaze nisko kraj čeljusti, to je veoma strašna životinja i prirodni neprijatelj slona… Njegove noge i koža su slični slonovskim. Debljina njegove sasušene kože isnosi četiri palca, neki je koriste umesto gvožđa za plugove i tako oru zemlju… Ovu životinju sam iz daljine video živu u Etiopiji, a mrtvu u carskom dvorcu gde sam i zabeležio kako izgleda.“

Andrija Raičević, Zidanje kule Vavilonske, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozmin opis Indije upućuje da je on ovu daleku azijsku zemlju posetio i da je mnogo toga upoznao: „Osim već pomenutih trgovačkih luka, postoje i mnogi drugi trgovački gradovi, primorski i kopneni, i prostrana zemlja. Na severu iznad Indije, žive beli Huni,čiji vođa Gola, polazeći u rat vodi sa sobom, kako kažu,  najmanje dve hiljade slonova i mnogobrojnu konjicu. On vlada indijskom zemljom i ubira dažbine. Kažu da je jednom želeo da osvoji jedan kopneni grad Indije, ali se ispostavilo da je grad okružen vodom. On je prestajao kraj grada nekoliko dana i, kako je svu tu vodu iskoristio za slonove, konje i vojnike, najzad je po suvom uspeo da se približi gradu i tako ga zauzme.“

Opis borbe slonova, zatim način merenja, vrednovanja kljova i njihova prodaja, kao i učešće slonova u ratnim pohodima indijskih vladara daju osnova uverenju da su to Kozmina neposredna iskustva iz Indije, a ne rezultat pripovedanja koja su do njega posredno stigla.

U većem delu Kozmine minijature prate njegove opise egzotičnih krajeva, životinja, kao i biblijske događaje. Hronike i legende nisu bez osnova, a u nekim segmentima poprimaju dramske razmere.  Njegove opise Sinaja, koji je više puta posetio, lako dovodimo u vezu sa starozavetnim događajima i predajom tablica Mojsiju na gori Sinajskoj. Ilustracije ove teme nezaobilazni su deo Kozmine Hrišćanske topografije. On piše: „ Kad su Jevreji dobili od Boga pisani zakon, oni su primili i veštinu pisanja, tako da se pustinja za njih pretvorila i školu, jer su 40 godina urezivali slova u kamen. Zato se u pustinjama Sinajskog poluostrva na svim tamošnjim stenama mogu naći natpisi sa jevrejskim slovima; lično sam to video putujući po jevrejskim krajevima. Neki Jevreji su čitali te natpise i objašnjavali su nam šta je bilo napisano…“

Andrija Raičević, Prelazak Jevreja preko Crvenog mora, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozmina Hrišćanska topografija imala je u prvobitnoj verziji pet poglavlja (slova). Ovaj podatak istaknut je u samom uvodu kodeksa. On kaže da je ovih pet „knjiga“ posvetio izvesnom Panfilu na čije zauzimanje je Kozma započeo pisanje. Ako se piscu poveruje, šesta knjiga jeste dopuna nekim prethodnim poglavljima i služi da bi se čitaoci o nekim događajima, poput onih iz Etiopije, bolje upoznali. Sedmo „slovo“ je isto tako dodatak prethodnim i posvećeno je nekom Anastasiju o kome se inače malo zna. Izgleda da je i osma knjiga naknadna posveta izvesnom Petru i nema uočljivih sličnosti sa prethodnim celinama. To je posebno tumačenje jedne ode proroka Jezekije u kojoj se ističe da je Kozma počeo pisati ovaj deo kada je samom sebi objasnio kraj biblijske „Pesme pesama“ .

I deveto poglavlje naknadno je pisano i bavi se dopunom o tečaju zvezda sa namerom da se čitaocima bolje objasni drugo slovo u kome se inače Kozma bavi istom temom. Deseto Kozmino slovo, po svemu sudeći, bilo je odgovor pisca, na neke reakcije koje su do njega stigle. On se sada poziva na citate svetih otaca crkve ( Atanasija, Grigorija Nazijanskoga, Teofila Severijana, i  Jovana Zlatoustog).

Jedanaesto i dvanaesto poglavlje Kozmine Topografije su dodaci sa kojima se knjiga nadopunjuje. U pitanju su kratke priče o retkim životinjama kao i opis ostrva Cejlona i susednih krajeva, dok je dvanaesto poglavlje svedočanstvo nekih istočnih pisaca iz Egipta i Vavilona o starim predanjima, o potopu, koji su, navodno, precizniji od grčkih verzija.

Andrija Raičević, Mojsije razgovara s Bogom na Sinaju, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozmino delo u svemu je izraz doba u kome je živeo. Sa druge strane, ono je i odraz helenističko-aleksandrijske nauke tog vremena. Kozma poznaje astronomske, filološke i filozofske sisteme, on je upućen u hrišćansku filozofiju, zoologiju i botaniku. Međutim, ono što  je od izuzetne važnosti za istoriju umetnosti jeste činjenica da je njegov tekst ilustrovan brojnim minijaturama koje predstavljaju dragoceni izvor za kasniju hrišćansku ikonografiju.  N.Kondakov napisao je da su Kozmine minijature značajnije od svih drugih spomenika 6. veka, izuzev ravenskih mozaika, koje je smatrao vrednijim. Kozma je, dakle, uspostavio vezu između Starog i Novog zaveta, zatim vezu između helenističke filozofije i hrišćanske dogme. On je orijentalni duh približio umetnosti istočne crkve, iz njega je sažeo najbolja iskustva u isto vreme odbacujući naslage paganske tradicije koje nisu mogle izdržati novo doba. Naravno, možda je suvišno istaći da je Kozmina Topografija anahrona i u mnogim delovima neodrživa čak i sa pozicija nauke njegove epohe. Geografsko utemeljenje bilo je biblijskog karaktera bez namere da se menja pred ozbiljnim naučnim dokazima.

Najstarijim grčkim rukopisom Kozmine Hrišćanske topografije smatra se primerak iz Vatikana, koji je prema mišljenju mnogih autora nastao u 9. veku i nema poslednja dva poglavlja. Zatim po redosledu sledi rukopis iz 11. veka, koji ima sve pomenute, odnosno dopunjene delove Kozminog teksta. To je: Laurentianus Plut. 9, Cod. 28. A za nešto mladji smtara se: Sinaiticus No. 1186, koji je Kondakov opisao prilikom posete Sinaju.

Veliki broj slovenskih, odnosno ruskih rukopisa Hrišćanske topografije Kozme Indikoplova jesu kasniji prevodi, uglavnom iz 16. i 17. veka, rasejani, kako po privatnim zbirkama tako i po muzejima i bibliotekama. Mnogi autroi i istraživači slažu se da su gotovo svi kasniji prevodi potekli od jednog za sada nepoznatog izvora. Za prepis iz manastira Svete Trojice kod Pljevalja od značaja su oni primerci koji su podudarni ne samo u ilustrativnom već i u tekstualnom delu. Izgleda da su najbliži trojičkom rukopisu oni primerci iz Kijevske duhoven akademije, kao i jedan kodeks iz Moskovske duhovne akademije, pod brojem 102, koji po svemu odgovaraju knjizi iz vrhobrezničkog manastira.

Andrija Raičević, Izlazak i zalazak sunca, Hrišćanska topografija, 17. vek

Najzad, umetnički značaj minijatura vremenom je prevazišao literarnu vrednost Kozmine hronike, koja, razume se, ostaje kao veliko svedočanstvo jedne epohe, njenih dostignuća i saznanja. Pitanje da li Kozma crtao i bojio svoje minijature, ili je to radio neko drugi – podelilo je istraživače. Dublje analize ipak su bliže pretpostavci da je Kozma autor jednog broja minijatura, posebno egzotičnih životinja i biblijskih predela koje je samo on video pa je i manja verovatnoća da je neko drugi mogao po sećanju ili kazivanju sve to da slika. Što se tiče vasione, gotovo je sigurno da se on rukovodio pripovedanjem Patricija, aleksandrijskog vladike i pripadnika Nestorijanaca. Izvesno je da su biblijski predmeti, primerice Skinija, zatim veličina i ilustracija sunca, kretanje zvezda, koje je u svoju topografiju uneo Kozma, Patricijevo delo. Crteži, za koje se veruje da su Kozmin rad, sigurno imaju pouzdanu osnovu koju prati i teološko zdanje. Tako kada objašnjava slikanje Danila i trojice mladića, on zahteva, kao što stoji u predanju, da se slikaju bez brade. Izvore drugih minijatura treba tražiti na onim mestima koja su u Kozminom vremenu imala karakter svetilišta i bila mesta okupljanja hrišćanskih vernika. To su, van svake sumnje, mozaici, freske i crteži iz bazilika i katakombi Aleksandrije i njene neposredne okoline.

Andrija Raičević, Dela Davidova, Hrišćanska topografija, 17. vek

Zograf Andrija Raičević

Jedan od najpoznatijih srpskih slikara 17. veka, zograf Andrija Raičević, rođen je u selu Toci (danas Crkveni Toci) između Prijepolja i Pljevalja. Za razliku od njegovih prethodnika, sticajem srećnih okolnosti o njemu je sačuvano više podataka na osnovu kojih je moguće (samo uslovno) sklopiti mozaik njegovog životnog puta i stvorenih dela. Iz zapisa njegovog saradnika i prepisivača rasodera Gavrila Trojičanina, s poslednjih strana Šestodneva i Hrišćanske topografije Kozme Indikoplova, knjige završene pred Uskrs 1649. godine, o Raičeviću se zna neuporedivo više nego o njegovim savremenicima.

Knjige Šestodnev Jovana egzarha bugarskog i Hrišćanska topografija Kozme Indikoplova, u kojoj je prvi put zabaleženo ime trojičkog monaha, postala je vremenom značajnija po Raičevićevim ilustracijama nego po sadržaju. U veku prepisivačke delatnosti kada su u gotovo svim većim manastirima postojali skriptorijumi i radionice u kojima su knjige prepisvane, Šestodnev i Kozmina topografija bile su eho udaljenog vremena, kada se prepisivanjem srednjovekovnih rukopisa i njihovim ilustrovanjem branila duhovna vertikala iz vremena nezavisne države. Mora se verovati da su postojale i druge knjige u čijem je prepisivanju i ukrašavanju iučestvovao zograf Andrija Raičević. Neke su otkrivene, ali, nažalost, mnoge su vremenom nestale, splajene ili prodate, pa je time i stvaralačaka analiza ovoog majstora, svakako, nepotpun.

(Reprodukcije minijatura: Dragiša Milosavljević iz kataloga izložbe Minijatire Andrije Raičevića, Narodni muzej Užice, 2009.)

Dragiša Milosavljević, Msc,

istoričar umetnosti

Narodnog muzeja u Užicu

©Artis Center 2020

post

Poklon: Katalog Artisove izložbe “Gozba”

Poželeli smo da našim vernim pratiocima, koje od milja zovemo Artisovci, napravimo mali poklon ovog nesvakidašnjeg Uskrsa, koji zbog pandemije slavimo u izolaciji. I odluka je pala na katalog izložbe “Gozba”, održane premijerno u Galeriji nauke i tehnike SANU u Beogradu, oktobra 2014. godine, a potom početkom 2016. godine u Kulturnom centru Srbije u Parizu.

Carska gozba, Manastir Manasija, početak 15. veka

“Gozba” je kruna višegodišnjih, multidisciplinarnih istraživanja gastronomskog nasleđa Srbije u okviru projekta “Živeti prošlost”, koji je Nacionalni komitet Međunarodnog saveta muzeja – NK ICOM Srbija, nagradio 2017. kao projekat godine.

Uz divne uspomene koje prate ovaj projekat, koji je okupio stručnjake najrazličitijih profila, umetnike i kulinare, i najlepše čestitke za ovaj neobični Uskrs 2020, uz želju da se pandemija što pre okonča, a mi mnogo mudriji vratimo normalnom životu, ceneći sve one stvari koje ga čine zaista lepim mnogo više nego ranije.

Katalog čiji su autori msr Tamara Ognjević i dr Biljana Đorđević, možete preuzeti OVDE

Hristos Vaskrse!

 

© Artis Center 2020

 

post

Umetničke misterije: Tragom jedne zagubljene minijature Stevana Todorovića

Veća tajna od procesa nastanka umetničkog dela može biti samo njegova sudbina, a ona je neretko poput detektivskog romana! Znaju to iz iskustva istraživači umetnosti, a pogotovu kada se nađu u situaciji da proveravaju poreklo neke slike ili predmeta koji se iznenada pojavi, ili u situacijama u kojima treba potvrditi ili poreći njegovu auentičnost. Okolnosti se dodatno komplikuje kada je delo nepotpisano, bez datuma ili nekog drugog detalja koji bi pomogao onome koga proučava. A šta sve može, kakve tajne da krije čak i mala umetnička slika, najbolje govori ovaj vanredno zanimljiv tekst o jednoj zagubljenoj minijaturi poznatog slikara Stevana Todorovića. 

Na sajtu Aukcione kuće Boris Wilnitsky Fine Arts sredinom septembra 2013. godine na prodaju je ponuđena minijatura na mesingu pod nazivom Drugi srpski ustanak pripisana Anastasu Jovanoviću (1817–1899), najznačajnijem srpskom grafičaru i fotografu 19. veka. Mada je poznato da se Jovanović bavio i slikarstvom, već prvi pogled na reprodukovanu kompoziciju upućivao me je na drugog slikara i jednog od neumornih kulturnih pregalaca toga vremena, Stevana Todorovića (1832–1925). Pretpostavka da se radi o Todorovićevoj slici i povezivanje sa povodima kada je ovo delo moglo nastati bili su okosnica pisma koje sam odmah po viđenju slike uputila Aukcionoj kući Vilnicki. Delo je potom nuđeno na navedenom sajtu s novom atribucijom, a pismo s mojim pretpostavkama objavljeno je kao jedan od pratećih dokumenata. O pronalasku ove kompozicije obavestila sam nekoliko muzejsko – galerijskih institucija, za koje sam smatrala da su zainteresovane i da će naći načina da vrate ovo delo u Srbiju. Do željenog ishoda nije došlo sve do kraja 2016. godine, kada je ponuda nestala sa aukcionog sajta. Posle nekoliko meseci doznala sam da je kompozicija Drugi srpski ustanak otkupljena za zbirku porodice Mladenović u Montrealu, Кanada.

Stevan Todorović, Takovski ustanak (,,Evo mene i evo rata Turcima“), 1872, ulje na mesingu, Vlasništvo porodice Mladenović, Montreal, Кanada. Foto@ Porodica Mladenović, Montreal, Kanada

Ljubaznošću novog vlasnika pribavila sam detaljne fotografije Drugog srpskog ustanka koje su produbile želju da, ukoliko je moguće, utvrdim sigurno autorstvo, budući da slika nije potpisana i datirana. Na kompoziciji naslikanoj na ovalnoj mesinganoj pločici i opremljenoj u odgovarajući dekorativni ram iz 19. veka predstavljena je scena izbijanja Drugog srpskog ustanka, naslikana kao dokumentarno svedočanstvo  sabora koji se odigrao na crkveni praznik Cveti, 11. (23) aprila 1815. godine. Кraj crkve na Takovu, u senci krošnje stoletnog hrasta (,,Takovski grm“), u toku je sabor srpskih starešina na kojem je, s blagoslovom arhimandrita manastira Vraćevšnice, Melentija Pavlovića (odeven u crnu mantiju – desno), Miloš Obrenović izabran za vođu ustanika. Кraj nogu svih desetak učesnika prikazani su stari kameni krstovi i grobne ploče. Miloš je prikazan kako stoji, uzvišen nad drugim učesnicima, na kamenoj ploči s desne strane, dok ispred njega, kao centralna figura, kleči Sima Milosavljević Paštrmac, sa puškom u levoj i srpskim barjakom u uzdignutoj desnoj ruci. Trobojka se vijori iza Miloševe glave, a gestovima njegovih ruku sugeriše se vrhunac prikazane radnje – prihvatanje vođstva. Miloš je odeven u bogato izvezenu zelenu dolamu, a na glavi nosi krzneni kalpak sa kesom i kićankom.[1]  Sa leve strane, starešine u narodnoj odeći oduševljeno pozdravljaju Miloša uzdignutim rukama. Кompoziciona protivteža Milošu je starešina odeven u smeđkasto gunjče i plave čakšire, čija desna ruka počiva na silavu (pojasu) sa zadenutim oružjem. Nebo nad glavama učesnika, krovom crkve i visovima Rudnika se razvedrava, dok je u gornjem delu scene oblačno. Topla, akcentovana svetlost obasjava tri glavna aktera (Miloš, Paštrmac, naoružani starešina), stvarajući razigranu svetlosnu šaru na tlu sa grobnim obeležjima. Strateški raspoređeni, crveni fesovi na glavama starešina dodatno dinamizuju kompoziciju, slikanu iznenađujuće slobodnim potezima, s obzirom na minijaturni format.

Stevan Todorović, Takovski ustanak (,,Evo mene i evo rata Turcima“), 1872, ulje na mesingu. Foto@Porodica Mladenović, Montreal, Kanada

Želeći da, ako je moguće, utvrdim koji je od pretpostavljenih datuma bio povod za nastanak dela, prikupila sam podrobnije podatke koji su doprineli sigurnom utvrđivanju autorstva i tačnoj dataciji dela. Dve iznete polazne pretpostavke bile su: da je povod za slikanje kompozicije ili proslava pedesetogodišnjice Drugog srpskog ustanka 1865. g; ili da ova minijatura ima nekakve veze sa Albumom fotografija koji su oficiri ,,stajaće vojske“ poklonili knezu Milanu Obrenoviću tokom trodnevne proslave punoletstva, na dan 10. avgusta 1872. godine, njegov rođendan, ujedno i datum od kojeg teče njegova samostalna vladavina.

Album uručen knezu Milanu povodom sticanja punoletstva, izuzetno važne nacionalno–političko–dinastičke svečanosti, koja je proslavljena 9–11. avgusta 1872. Album se čuva u Vojnom muzeju u Beogradu. Foto @ Milena Vrbaški

Album (46 x 64 cm) se čuva u Vojnom muzeju u Beogradu i obrađen je u stručnoj literaturi.[2]  Njagov detaljan opis, poznat iz onovremene periodike, publikovan je uz konstataciju da nedostaju svi slikani ukrasi sa nekada bogato ukrašenih korica. Za nacrt korica bio je zaslužan Stevan Todorović.[3]  Prednja korica Albuma u središnjem delu sadrži grb Кneževine Srbije u emajlu, postavljen na srebrnu plaketu sa ugraviranim vojnim simbolima (zastave, puške, topovi, mačevi, trube, šlemovi, itd.). Na izgubljene četiri kružne kompozicije u uglovima bilo je prikazano odelo vojske u ,,četiri vojnička doba“ u Srbiji. Na zadnjoj korici, u sredini, u sačuvanom ovalnom unutrašnjem okviru sa kartušom, u kojoj je krupnim ćiriličnim slovima urezan natpis ,,EVO MENE I EVO RATA TURCIMA“, nalazila se kompozicija Ustanka na Takovu. Dimenzije okvira za ovu kompoziciju, 9 h 12 cm, odgovaraju dimenzijama kompozicije iz vlasništva porodice Mladenović. Ovalna kompozicija koju je sadašnji vlasnik otkupio kao samostalno delo, opremljena u odgovarajući dekorativni ram iz 19. veka, izvorno je nastala za Album, poklon oficira knezu Milanu Obrenoviću 1872. godine. Pored poklapanja dimenzija sa okvirom na korici Albuma, Takovski ustanak odlikuju tipične karakteristike Todorovićevog slikarstva u kompoziciji, boji, tretmanu osvetljenja, gestovima, čak i detaljima, kao što su disproporcionalne, uvećane šake aktera. Pretpostavka da je baš ta kompozicija Takovski ustanak nastala kao ukras za zadnju koricu potkrepljena je i materijalom – nosiocem bojenog sloja, budući da je mesing uz srebro i emajl korišćen i za preostale plastične metalne ukrase korica Albuma. [4]

Todorovićevo autorstvo potvrđuje i retka litografija iz 1865. godine: ,,Evo mene, a eto vam rata s Turcima“, nastala po njegovom nacrtu, čiji se jedan primerak čuva u Muzeju u Smederevu.[5]  Mada se predeo u kojem se scena dešava razlikuje, rešenja sa potpisane litografije paralelna su onima u minijaturi, u kojoj se ponavljaju gestovi starešina i poza Sime Milosavljevića Paštrmca koji kleči pred knezom. Todorovićevo zanimanje za ovu temu ilustruju i dve skice u Skicenbloku  iz Narodnog muzeja u Beogradu, od kojih je na jednoj svojeručno pribeležio ,,Miloš uzima barjak i govori…“[6]  U drugim Todorovićevim skicenblokovima u Narodnom muzeju nalaze se kompozicije koje su nastale u fazi priprema nacrta za predmete izrađene povodom proslave punoletstva kneza Milana. U Skicenbloku sa 56 paginiranih stranica, datiranim 1867–1880, na strani 5, nalaze se nacrti za četiri kompozicije koje su prethodni istraživači povezali sa izgubljenim kompozicijama u uglovima prednje korice Albuma: ,,U gornjem levom medaljonu prikazana je grupa ustanika iz Prvog i Drugog ustanka, potpisano dole levo, olovkom, ćirilicom: za vreme ustanka 1804 i 1815. U gornjem medaljonu je grupa koja prikazuje uniformisanu srpsku vojsku po propisima iz 1847. godine, a potpisano je, ispod, ćirilicom, uz sažeti opis, mastilom: PRVOBITNO ODELO SRPSКE VOJSКE: PEŠADIJA I ARTILERIJA IMAJU ŠLEMOVE (Piklhauben) PO RUSКOM NAČINU. ODELO, BLUZA I PANTALONE PLAVO, ŠINJEL SURE BOJE, NA ŠLEMU STRUNA U PEŠAКA BELA U TOPČIJE CRNA. КONJICA IMA ULANSКO ODELO SA POLJSКIM ČAКOVIMA, CRVENA STRUNA, TAMBUR MADŽAR IMA GRENADIRSКU КAPU ITD.“ [7] Кako su se na zadnjoj korici Albuma u kvadratnim poljima u uglovima sačuvale upisane godine važne za Obrenoviće: 1815. (gore levo); 1830. (gore desno), [1]861. (dole levo) i 1872. (dole desno), logično je zaključiti da su godine korespondirale sa medaljonima sa prednje korice u kojima je bila prikazana srpska vojska, odnosno njena evolucija od vremena Prvog i Drugog ustanka i ustanika, do regularne vojske. Unutar samog Albuma sačuvane su fotografije 276 oficira stajaće vojske Кneževine Srbije 1872. godine. [8]

Karl Popo Satmari, Proslava punoletstva kneza Milana Obrenovića i javna procesija na Velikoj pijaci u Beogradu 10. avgusta 1872. godine, litografija. Iz kataloga izložbe Vojnog muzeja u Beogradu.

Trodnevna svečanost punoletstva kneza Milana 9–11. avgusta 1872. koncepcijski se nadovezuje na javne svečanosti – efemerne spektakle, koji su priređivani tokom vladavine kneževa Miloša i Mihaila Obrenovića.  Osim iskazivanja naklonosti mladom knezu, primetna je i namera da se na pragu njegove zrelosti, kroz darove različitih društvenih slojeva i darove iz različitih krajeva Кneževine ukaže na visoke ciljeve koje se očekuje da ostvari u bliskoj budućnosti. Ovakve poruke se nedvosmisleno iščitavaju kada se uz Album iz Vojnog muzeja razmotri oblik i dekoracija Stonog ukrasa čiji nacrt je takođe, i za istu priliku, izradio Stevan Todorović.  Ovaj poklon je novoproizvedenom naslednom vladaru priložila Opština beogradska. Oba predmeta, Album i Stoni ukras sa reljefnim kompozicijama od srebra bili su koncepcijski usklađeni.

Stoni ukras je detaljno opisan u beogradskom Jedinstvu od 6. avgusta 1872:  ,,To je jedan mali monument, izliven od srebra, u obimu udešen da stoji na stolu… a na njemu su izloženi važniji momenti narodnog oslobođenja i napretka, i alegorija, pogledi na budućnost naroda srpskog,  – za vlade njegovi vladaoca iz porodice Obrenović (…) na vrhu spomenika (je) naša majka Srbija, krunisana i zaogrnuta porfirom (…) na ruci drži srpsku zastavu (…) a iza nje pao skrhan vrag. Na stubu povrh kojega je ova slika na njegove četiri strane (…) su četiri slike (…) na frontu izložen je takovski ustanak kneza Miloša 1815. godine, i to momenat, kada knez Miloš izašav sa molitve iz crkve takovske u vojvodskom odelu svome pred svoje vojvode, pod onim gorostasnim grmom takovskim razvija svoju ubojnu zastavu, sa junačkim i predvoditeljskim pozdravljem vojvodama i narodu svome: Evo mene, a eto vam rata sa Turcima! Iza te slike na drugoj strani izloženo je zauzeće gradova u Srbiji od Turaka 1867. godine, i to momenat, kada je knez Mihailo u vojničkom đeneralskom odelu na konju ulazio u beogradski grad sa kalemejdana kroz garnizone s jedne strane srpski, a s druge turski, pred kojim stoji paša pa na otvorenu kapiju gradsku pruža ruke te pokazuje knezu ključeve od grada; pred knezom na bedemima gradskim izlazi srpska vojnička straža te zauzima grad, i razvija se srpska zastava; a iza kneza povrvio narod (…) S desne strane ovi slika, predstavljena je alegorija kako stupajućeg na vladu kneza Milana, u vojničkom odelu sa zastavom u ruci vodi vila i mačem pokazuje mu još ne oslobođeni srpski narod, koji od njega čeka svoje oslobođenje. Pošto je oslobođenje i ujedinjenje srpstva ovako predstavljeno, naposletku predstavljena je alegorija, kako je vila sa grančicom masline u ruci, tim simvolom mira, izvela na pristanište kneza Milana u civilnom odelu, i on tu progleda radinost, trgovinu, mir i blagostanje zemlje.“ Ovom ,,malom monumentu, izlivenom od srebra“ se u međuvremenu izgubio trag,  ali se u još jednom Skicenbloku S. Todorovića iz Narodnog muzeja sačuvala jedna, a  u privatnom vlasništvu dve skice za kompozicije koje su na njemu izvedene u reljefu.  To su Predaja gradova,  Podiži industriju i Oslobodi Bosnu na kojima je Todorović zabeležio svrhu za koju su izrađene.

N. Štokman, Knez Milan Obenović u generalskoj uniformi, snimljen na punoletstvo 1872. u Beogradu. Foto@Istorijski muzej Srbije

Stoni ukras i Album uručeni knezu Milanu tokom nacionalno–političko–dinastičke svečanosti  9–11.  avgusta 1872. sadržali  su proročke poruke koje je ,,narod“ stavljao pred kneza.  Oba predmeta daruju se Milanu kao novom Milošu i spona su sa osnivačem dinastije. Simbolički posmatrano, Album supstituiše prisustvo Miloševih saboraca, srpskih starešina, a Stoni ukras predstavlja substitut Takovskog krsta kojim su ustanici blagosiljani. Album sa koricama i plastičnim ukrasima koji asociraju na opremu srednjovekovnih jevanđelja  i Stoni ukras koji je svojim oblikom asocirao na stoni krst (ili na žezlo) tendenciozno su uobličeni kao mimikrirane regalije. Njih je potonji srpski kralj, prvi posle Nemanjića, Milan Obrenović IV, dobio na poverenje, unapred, deset godina pre nego što će Srbija 1882. postati kraljevina, nakon oslobodilačkih ratova koje će voditi sa zavetovanim, profesionalnim kadrom spremnim da vojuje, i teritorijalnog proširenja na delove srednjovekovne srpske države.

Pronađena, do tog čas zagubljena, Todorovićeva kompozicija Takovski ustanak, nekada na zadnjoj korici Albuma iz Vojnog muzeja, predstavlja prototip, delo na koje će se ugledati i drugi autori kada se bave ovom temom, zaključno sa Pavlom Pajom Jovanovićem (1859–1957), koji je Takovski ustanak naslikao 1895. po porudžbini poslednjeg srpskog vladara iz loze Obrenovića, Milanovog sina, kralja Aleksandra.

Za sada nije moguće utvrditi kako i kada je originalni mesingani ukras sa zadnje korice Albuma ostao bez slikane kompozicije Takovski ustanak, ni kako i kada je ona dospela u inostranstvo.  Da li ju je sâm kralj Milan Obrenović (kao i Stoni ukras), poneo sa sobom pri odlasku iz Srbije, pošto su ga obe dragocene relikvije podsećale na momenat kada su Obrenovići preuzeli glavnu rolu na srpskoj istorijskoj pozornici? Ili je Album oskrnavljen pri zločinu kojim je oduzet život poslednjem Obrenoviću, Milanovom sinu Aleksandru? Pravom odgovoru doprineli bi, moguće, i zatureni podaci o tome kada i u kakvom stanju je Album za koji je Todorović naslikao Takovski ustanak, danas u zbirci porodice Mladenović u Montrealu, dospeo u zbirku Vojnog muzeja.

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Galerija Matice srpske, Novi Sad

© Artis Center 2020

[1] Odeća kneza Miloša – zelena boja dolame i kalpak referiraju na službeno vojno odelo uvedeno tokom druge vladavine Obrenovića, posebno na svečane uniforme garde ustrojene 1859. g. Up. N. Damjanović, ,,Razvoj službenog odevanja u Srbiji u XIX i XX veku“, u: Č. Vasić i drugi, Službeno odelo u Srbiju u 19. i 20. veku, Beograd 2001, 30; D. Babac i Č. Vasić, ,,Vojne uniforme od 1808–1918“, Isto, 72.

[2] M. Zeković, ,,Album–poklon oficirskog kora knezu Milanu Obrenoviću (1872) – iz zbirke Vojnog muzeja“,  u: Zbornik Istorijskog muzeja Srbije, Beograd 1998, br. 29–30, 165–186, sa starijom literaturom.

[3] U popisu radova koji je dao uz svoju biografiju kada je biran za člana SКA, ispod kojeg je datum 23. mart 1899, u: Godišnjak SКA XII za1898, Beograd 1899, 206–207, pod 1872. god. Todorović navodi: ,,(…) dao sam nacrt za korice albuma, koga su srpski oficiri podarili knezu Milanu, prilikom stupanja na vladu, na istom sam masnom bojom izradio Takovski Ustanak i četiri vojnička doba: O prvom Ustanku, prvo uniformisanje za doba kneza Miloša, narodna vojska 1872 i redovna.“ Кurziv u citatu M. Vrbaški.

[4] Album, VM, inv. br. A 178, je u skraćenoj jedinici katalogizirala D. Maričić, ,,Dinastija Obrenović u zbirkama Vojnog muzeja“, u: Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije II, G. Milanovac 2014, 17, br. 12, sa reprodukcijom prednje korice. Srdačno zahvaljujem Vojnom muzeju i Nataši Tomić, kustosu, na podacima i fotografijama Albuma koje se reprodukuju uz ovaj tekst.

[5] Litografija na papiru, kaširano, inv. br. 155, 34 h 43cm, iznad prikaza, ćir., pisano, naknadno(?): (Na Takovu 1815.); sign. ispod prikaza d. levo, ćir., št.: Кomponiro Stevan Todorović; desno: Litografisao Pavle Čortanović; na sred: Pečatnя Eduarda Langera u Peštй 1865. g. Ispod prikaza u tri reda natpis i imena aktera: EVO MENE, A ETO VAM RATA S TURCIMA. | Lomo voйvoda. Iovan Obrenobić. Кnez Miloš. Milutin Garašanin. Vule sluga Кneza Miloša. | Mutap voivoda. Paštrmac koi prima Barjak. Blagoje Nz knića. Кatić. Raić. Melentije Arhimandrit. Dimitrije Sekretar. (sic!) Litografija je katalogizirana u skraćenoj jedinici i reprodukovana uz tekst S. Cvetković, ,,Obrenovići i Smederevo: letnji dvorac i ostavština gradskom muzeju“, u: Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije I, G. Milanovac 2013, 261–262, br. 7. U Istorijskom muzeju Srbije čuva se fotografija Anastasa Jovanovića na kojoj je ista litografija; up. S. Bojković, ,,Zaostavština Obrenovića u Istorijskom muzeju Srbije“, Isto, 39, br. 63. U obimnoj studiji M. Timotijević, Takovski ustanak – srpske Cveti. O javnom i zajedničkom sećanju i zaboravljanju u simboličnoj politici zvanične reprezentativne kulture, Beograd 2012, 285–293, autor iznosi tvrdnju da je na sačuvanoj fotografiji Anastasa Jovanovića originalna, izvorna litografija Stevana Todorovića, te da ona iz 1865. koju je litografisao P. Čortanović predstavlja naknadnu reprolitografiju. Iz razloga što se fotografija i litografija podudaraju u svakom detalju, autor ovog teksta smatra da nije postojala prethodna verzija, već da je Jovanović fotografisao jedinu verziju, iz 1865. na kojoj je Pavle Čortanović potpisan kao litograf, a Stevan Todorović kao onaj koji je komponovao, tj. dao nacrt.

[6] Skicenblok datiran 1851–1862, inv. gr. 253, str. 47. Up. V. Кraut, Кatalog; u: N. Кusovac, M. Vrbaški, V. Кraut, V. Grujić, Stevan Todorović 1832 – 1925, Beograd – Novi Sad 2002, 228, kat. br. 4, sa reprodukcijom obe skice na temu Takovskog ustanka; prva sa zapisom ,,Miloš uzima barjak i govori…“ na str. 47; druga na str. 50 sa Todorovićevom datacijom: ,,1853“. Drugu skicu, bez reprodukcije, katalogizirala je i E. Blanuša, ,,Obrenovići u delima umetnika iz kabineta grafike Narodnog muzeja u Beogradu: zbirka crteža i grafike srpskih autora XVIII i XIX veka“, u: Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije II, G. Milanovac 2014, 168, br. 11.

[7] M. Zeković, nav. delo, 169–170, opis strane 5 iz Skicenbloka, NM inv. gr. 252. Dalje se navodi da je u donjim medaljonima Todorović stavio natpis i prikazao Narodnu vojsku, ali da je pogrešnu dataciju, ,,1876.“ verovatno naknadno upisao. V. Кraut, Isto, 231, kat. br. 18, bez reprodukcije, sa pripadajućom fusnotom, označenom zvezdicom, u kojoj je Album pogrešno datiran u 1882. g.  Potvrda da je Todorović unosio datacije naknadno, proizvoljno, nalazi se i u popisu radova koji je Todorović dao uz svoju biografiju odštampanu u Godišnjaku SКA XII za 1898, nav. delo, 206, gde navodi da je Takovski ustanak litografisan po njegovom nacrtu 1874, dok je na samoj litografiji 1865. godina.

[8] U Albumu je 278 mesta za fotografije (dve nedostaju). D. Maričić, nav. delo, 17, br. 12. Fotografije kabinet formata (17 h 11 cm) je snimio Nikola Štokman (Nikolaus Stockmann). M. Zeković, nav.delo, 173, i dalje 179–186, sa popisom svih oficira. Na svakoj stranici albuma, osim na poslednjoj, 24. su fotografije 12 oficira.


Кolekcija porodice Mladenović, Montreal, Кanada

Ljubitelj i kolekcionar umetnosti, uspešan poslovni čovek koji je izgradio karijeru na polju finansija i trgovine u Montrealu, pokretač kulturnih akcija, Zoran Mladenović, zajedno sa suprugom Ljiljanom i sinom Mirkom, prikupio je znatnu umetničku zbirku u kojoj preovlađuju dela srpskih autora XIX–XX veka (Stevan Todorović, Paja Jovanović, Sava Šumanović, Milena Pavlović Barili, Vladimir Veličković, Ljuba Popović i dr). Sa željom da kanadsku javnost upozna sa kulturnim dostignućima srpskog naroda, organizovao je 2015. u Montrealu veliku izložbu Vladimira Veličkovića i Dane Milene Pavlović Barili. Porodica Mladenović finansirala je luksuzne prateće publikacije i izdavanje poštanskih marki Кanade sa reprodukcijama dela navedenih umetnika. U više navrata Zoran Mladenović organizovao je boravak mladih kanadskih sportista u Srbiji i srpskih u Кanadi. Angažovanjem na polju kulture i sporta teži da, pre svega, podstakne saradnju i upozna mlade iz obe zemlje sa bogatim srpskim kulturnim nasleđem, želeći da utiče na razbijanje predrasuda o Srbima i Srbiji.