post

Izložbe: Basarina simfonija drveta i gvožđa u Galeriji SANU

U Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti (Knez Mihailova 35) u petak 15. marta u 19 časova biće otvorena izložba skulptura Svetomira Arsića Basare. Povodom 90. rođendana ovog uglednog vajara, a u selekciji istoričara umetnosti Nikole Kusovca, publika će imati priliku da vidi Basarina dela nastala u periodu 1998-2018. To je praktično i poslednji ciklus ovog izuzetno plodnog stvaraoca koji u nepredvidljivim, brzim i nedokučivim preokretima kreativnih mejinstrimova, traje skoro sedam decenija. Iako je odavno sebi obezbedio mesto u domaćoj istoriji umetnosti, Svetomir Arsić Basara, poznat po vanrednom spoju gvožđa i drveta kao svojim primarnim umetničkim medijima, neumorno stvara.

Umesto klasičnog, introspektivnog i retrospektivnog teksta, odlučili smo da ovu virtuelnu pozivnicu za izložbu koju nesumnjivo treba videti, uputimo kroz niz iskaza o Basarinom stvaralaštvu, koje su u poslednjih nekoliko decenija izrekli ugledni likovni kritičari i umetnici – prijatelji, savremenici, kolege.

Svetomir Arsić Basara, Mač u Hristovoj ruci, 2001. Foto@Galerija SANU

“Koristeći drvo i gvožđe kao najčešći materijal za realizaciju svojih skulptura, delo Svetomira Arsića Basare je duboko ukorenjeno u vlastito tle, u Kosovo i Metohiju i njihovu istoriju. Izborom tema, oslanjajući se na stare zanate za obradu drveta i gvožđa, a pri tome ne zapostavljajući dostignuća moderne umetnosti, delo Svetomira Arsića Basare zauzima izuzetno mesto u istoriji savremene srpske skulpture.”

Dušan OTAŠEVIĆ

Svetomir Arsić Basara, Putir Vrnjačke Banje, 2001-2003. Foto@galerija SANU

“Obiman i značajan vajarski opus stoji iza stvaralačke biografije Svetomira Arsića Basare: on je ne samo jedan od najplodnijih već i jedan od najznačajnijih srpskih vajara. Taj je opus započet početkom šeste decenije (20. veka) u kreativnom sudaru njegovog umetničkog bića sa stvarnošću života i stvarnošću umetnosti. Inspiriše se najpre neposrednom okolinom , ljudima, predelima i običajima, nacionalnim nasleđem i istorijom, da bi veoma brzo (i za svoje godine veoma rano) osetio potrebu za veoma istinskom sintezom ličnog iskustva i univerzalnih tema sveta u duhu aktuelnih umetničkih ideja. Otvorena i u osnovi poetska ličnost, Basara se sa nezadrživom žudnjom okrenuo svojim unutrašnjim prostorima koji su sve češće podrhtavali pred slutnjama velikih događaja koji su se u njemu uobličavali u dramatične oblike skulptura.”

Sreto BOŠNJAK

Svetomir Arsić Basara, Simfonija I, 2017. Foto@Galerija SANU

“Ovaj novi ciklus radova Svetomira Arsića Basare nastao je i usled njegove jasne predstave o mestu skulpture u ovom podneblju, u tradiciji koja dopire sve do ortodoksne ikoničnosti. Vizantijske likovne predstave kreću se u reakcijama uništavanja i obožavanja idola i kipova,njihovog prihvatanja i slavljenja kao otelotvorene teozofije , i njihovog rušenja kao jeretičkih ostataka paganskih kultova. U ovim ikoničkim i značajnim dihotomijama kreće se recentna Basarina skulptura.”

Jovan DESPOTOVIĆ

Svetomir Arsić Basara, Simfonija II, 2017. Foto@galerija SANU

“U vrlo retkim slučajevima i kod vrlo retkih i, ne treba izbegavati krupne reči, genijalnih umetnika, ovakve dileme se ne postavljaju: umetničko delo se hrani nacionalnim osećanjem, jača u njegovoj blagodatnoj neiscrpljenosti. Ovde smo u prisustvu jednog takvog umetnika i jednog takvog dela.”

Mića POPOVIĆ

“Stvaralaštvo Svetomira Arsić Basare proticalo je u kulturnoj izolovanosti i ljudskoj osami. Znamo ga sa revijalnih izložbi savremene jugoslovenske umetnosti, a trebalo je da bude zadovoljan sa dve-tri reči koje smo mu usput posvećivali. U večitoj trci sa svetom, opterećeni praroditeljskom inferiornošću, zamerili smo metropolama što nas dobro ne vide, ali smo umeli biti ne manje gluvi i slepi prema vrednostima izvan svojih fizičkih domašaja.”

Zoran MARKUŠ

Svetomir Arsić Basara, Egzodus ruralni, 2017. Foto@galerija SANU

“Metal grli drvo, prodire u njega – savez živog bića i oklopa izvire iz doživljaj umetnika u kome se prepliće osećaj savremenog trenutka i onog iz davne prošlosti na kojoj taj savremeni trenutak počiva. Prošlost isplivava na površinu u sadašnjosti – kao neka potvrda – prava.”

Olga JEVRIĆ

Fotografije: Uglješa Dapčević, Ivana Tomanović i Stanko Kostić za Galeriju SANU

© Artis Center 2019

 

post

Promocije: Knjiga kulinarskih recepata porodice Novaković

Utorak 5. mart, Narodni muzej Kraljevo (Trg Svetog Save 2), 18 časova

Kada je Džordž Bernard Šo svojevremeno napisao da su kuvari najbolja literatura na svetu nije se šalio. Iako zbirka odabranih recepata može mnogo da nam kaže o vremenu, navikama i ukusu nekog društva, kuvari često “svedoče” mnogo više od pukih informacija o namirnicama, načinu njihove pripreme i serviranja. Posebno kada je reč o ličnoj svesci sa odabranim receptima, koja u pravilu nije namenjena najširoj zainteresovanoj publici, kao što je to slučaj sa “Knjigom starih kulinarskih recepata porodice Novaković”, koju je priredlia kustos etnolog Violeta Cvetanoska, a početkom ove godine objavio Narodni muzej Kraljevo.

Ugledna kraljevačka porodica Novaković 1897. Foto@ Narodni muzej Kraljevo

Ugledana kraljevačka porodica Novaković odavno je prepoznata po delim značajnim za društveno-političku istoriju našeg tla, a ova zanimljiva knjiga predstavlja svojevrsno zavirivanje u njihovu svakodnevicu između dva svetska rata, jednu vrstu metafizičke gozbe za stolom Novakovića, način da se oni upoznaju iz sasvim drugačijeg ugla. Sasvim precizno, da se sagledaju kao obični, svagdašnji ljudi posredstvom gastronomskog nasleđa, odnosno njihovog autentičnog “otiska” u ovom obliku nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Naslovna strana “Knjige starih recepata porodice Novaković”, ur-prir. Violeta Cvetanoski, 2019. Foto@Narodni muzej Kraljevo

Uporedo, knjiga je i svojevrsni “svedok” promišljanja žene-stuba jedne građanske porodice o načinu kako tu porodicu treba zdravo i kvalitetno hraniti. Ona govori o znanju, razmišljanju i delanju osobe koja upravlja jednim vrlo važnim delom porodične ekonomije, otkrivajući nam njene afinitete i sposobnosti istovremeno ukazujući šta se i kako moglo dobaviti i spremati u jednoj srpskoj varoši u prvoj polovini minulog veka.

O knjizi govore msr Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti i gastroheritolog, direktorka Artis centra i potpredsednica Nacionalnog komiteta Međunarodnog saveta muzeja – ICOM Srbija, i Violeta Cvetanoska, urednik-priređivač ovog izdanja.

Ulaz je slobodan!

© Artis Center 2019

post

Bogorodica Mileševska: Lepota koja ne bledi

Zasenjena slavom daleko poznatijeg Belog Anđela i portretom Svetog Save za koji se opravdano veruje da je nastao prema živom modelu, Bogorodica Mileševska, kako smo je spontano nazvali, nesumnjivo je jedna od najlepših predstava Majke Hristove u celokupnom nasleđu srpskog srednjovekovnog slikarstva. Naslikana u prvoj polovini 13. veka u zadužbini kralja Vladislava Nemanjića (1234-1243), sina Stefana Prvovenčanog i sinovca Save Nemanjića, u sceni Blagovesti, odnosno u času kad joj Arhanđeo Gavrilo saopštava da će na svet doneti Sina Božijeg, ova čudesno lepa Marija je na mnogo načina zanimljiva. Od vanredno ljupkog, gotovo portretski živog lika mlade žene sa neobičnom, sivkasto srebrnastom pokrivkom za glavu, koja na prvi pogled deluje kao seda kosa, pa do vretena u desnoj i forme koja neobično podseća na crveni cvet (?) u levoj, uzdignutoj ruci, ova eterična slika kao magnet privlači oči posmatrača i izaziva istoričara umetnosti-ikonografa.

Bogorodica Mileševska, naslikana u sceni Blagovesti u prvoj polovini 13. veka, u zadužbini kralja Vladislava Nemanjića u Manstiru Mileševa, jedna je od najlepših srpskih srednjovekovnih fresaka.

Podelili smo je prvi put na društvenim mrežama Sabor Presvete Bogorodice 8. janura 2019, praznik koji uvek pada na drugi dan pravoslavnog Božića, istovremeno se nadajući da će i ova, kao i brojne druge freske širom srpskih manastira doživeti neuporedivo bolju konzervaciju i odgovarajuću restuaraciju. Jer sumnje nema – u pitanju je vrhunsko umetničko ostvarenje, delo iste one anonimne ruke koja je tako živo naslikala Belog Anđela i Svetog Savu u Crkvi Vaznesenja Hristovog u Mileševi između 1222-1228.

Zasenjena slavom neuporedivo poznatijeg mileševskog Belog Anđela, ova izuzetna freska često promakne oku posmatrača.

Pesnik Svetislav Mandić inspirisan ovom izuzetnom freskom napisao je jednu od najlepših pesama novije srpske poezije.

RAŠKI SLIKAR

Pred crkvu i reku stanem, pa zaćutim,
i mislim,
da l’ umre mlad taj čovek, ko Đorđone,
il’ prastar kao Ticijan?

Možda ga zavolela Nemanjićka, visoka i mlada,
obesna i mudra, poput očeva,
i rekla mu jedne noći borove
poneko divno slovo ljubve, velmoško.

I posle on pretočio njene oči, i ruke,
u Borogodičin lik,
nežan, i pomalo ljubičast, i kao prolećan,
pa se jednoj ljudskoj ljubavi
klanjali starovlaški čobani
i časni jereji zlatnih odeždi.

A on dugo nosio
carskim putevima od Ibra do Soluna
jedan mili lik, ko amajliju.

Sad, kad sve je prah, i sve je tako sveto,
pred crkvu i reku stanem, pa zaćutim,
i mislim
da l’ umre mlad taj čovek, ko Đorđone,
il’ star i grešan
kao Ticijan?

© Artis Center 2019