post

Ikonografski ogledi: Kako je srce postalo simbol ljubavi

Kako je srce postalo simbol ljubavi?

Zanimljivo pitanje, a pogotovu kada se ima u vidu koliko često stisnemo emotikon u obliku srca da bi smo sredstvima moderne komunikacije iskazali da nam se nešto ili neko dopada mnogo više od običnog sviđanja. Da ne podsećamo na epohu pre interneta i pametnih telefona, na sva ona srca urezivana u drveće ili na klupe, te ona oslikavana po zidovima, tarabama i na drugim površinama svim raspoloživim sredstvima uz odgovarajuće intervencije kao što su inicijali ili strelice.

Zaista, otkud nam srce kao vizuelna “skraćenica” za ljubav – simbol koji razumeju svi narodi sveta?

Mnogo je “kopalja” slomljeno među stručnjacima, a posebno među istoričarima umetnosti na temu ko je prvi, kojim povodom i kada naslikao srce u ljubavnom kontekstu?

Majstor od Barija, Alegorija slatkog pogleda predaje srce zaljubljenog mladića kao simbol romantične ljubavi dami koja je predmet te ljubavi, iluminirani inicijal, Minijatura sa folija 41, Tibo “Roman o kruški”, manuskript 2186, oko 1250, Nacionalna biblioteka Francuske, Pariz

Odgovor je ponudila jedna lepa rukopisana knjiga iz sredine 13. veka – Tiboov Roman o kruški. Inspirisan čuvenim Romanom o ruži, tim bestselerom srednjeg veka, francuski pesnik Tibo je u akrostihu ispisao svoju romansu posvećenu izvesnoj Anjes (Agnese). Na 83 strane sa pozlaćenim inicijalima iz kojih se čita ime pesnika, njegove drage i pojam ljubav – AMORS, te stanja, raspoloženja, osećanja u skladu s tako silnom emocijom.

Ovaj Tiboov slatki zanos u stihovima ukrasio je iluminator poznat kao Majstor od Barija, geografska odrednica koja pokazuje da je ovaj cenjeni minijator u Pariz, gde je Tibo pisao i uzdisao, stigao sa južne obale Jadrana, iz Barija u Apuliji.

Pored brojnih predstava čuvenih ljubavnika (Piram i Tizba, Paris i Helena, Tristan i Izolda…) Majstor od Barija je u ovom manuskriptu koji se čuva u Nacionalnoj biblioteci Francuske u Parizu, naslikao i niz alegorija, među kojima je svakako najzanimljivija ova sa naše slike – u velikom inicijalu S vidimo mladića koji na kolenima nudi srce otmenoj dami. I dok ona uzmahuje rukom kao da se sprema da to srce primi u sopstvena nedra mi nemamo dilemu o čemu je reč. Ipak, za srednjovekovnog čitaoca ovo je bila ogromna novina. Naime, mladić nije stvarna ličnost već alegorija takozvanog Doux Regard, odnosno slatkog, zaljubljenog pogleda. Onog pogleda kojim čovek zanesen ljubavlju posmatra voljenu osobu. Srce koje je pružio dami nije njegovo već zaljubljenog mladića koga na slici nema! Dakle, srednjovekovni majstor je pokušao da naslika najsloženiju ljudsku emociju – ljubav!

I možda bi sve stalo u dva reda da ovo nije za sada najstarija poznata predstava ljudskog srca pruženog u znak ljubavi u istoriji umetnosti.

Tako su dva umetnika sa geografskih prostora koje tradicionalno “bije” glas velikih ljubavnika utelovila simbol koji će ih daleko nadživeti. Ljubavnije biti ne može 💖

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2019

post

Artisove Svetosavske priče: Putovanja i putnici u srednjem veku

POPUNJENO!!!

Nedelja, 27. januar, 11 časova, Hotel Savoy, Cetinjska 3, Beograd

Prijavljivanje obavezno – broj mesta ograničen!

Artisove tradicionalne Svetosavske priče ovog puta se bave putovanjima Svetog Save, ali i širom temom putovanja i putnika u srednjem veku. Sava Nemanjić spada u red neumornih putnika. Prokrstario je veći deo ondašnjih vizantijskih, bugarskih i mediteranskih zemalja, stigao do Palestina i Jerusalima. Njegova putovanja su u prvom redu bila diplomatska i hodočasnička, puna najrazličitijih izazova. Istovremeno, izvori nas obaveštavaju da putovanja u srednjem veku nisu tako retka pojava, iako srednjovekovni čovek, za razliku od modernog, ne putuje iz ličnog zadovoljstva, u cilju odmora i zabave. Jedno im je ipak zajedničko – i Sveti Sava i njegovi savremenici, baš kao i mi danas, putuju sa određenim ciljem – da nekoga ili nešto vide, da se lično uvere u sadržaje određenih destinacija, da udovolje nekoj svojoj obavazi ili želji. Srednjovekovni putnici, baš kao i savremeni, imaju potrebu za dobrim i bezbednim smeštajem, što udobnijim prevozom, kvalitetnom hranom. I oni žude za doživljajem, razmišljaju o odgovarajućoj putnoj obući i odeći, nadaju se zanimljivim saputnicima i sabesednicima. Mnogo više nego mi danas strepe od razbojnika, a još više od morskih nemani i neobičnih stvorenja kojima obiluju srednjovekovne putopisne hronike.

Istoričarka umetnosti i pisac, Tamara Ognjević, vas vodi na jedno neobično putovanje kroz vreme, stazama Save Nemanjića, ali i brojnih diplomata, hodočasnika, pojedinih smelih dama i avantursita. U srednjovekovne “hotele” i “restorane”, na krstarenje ondašnjim Mediteranom, pod zidine Barija i Jerusalima, na dokove i trgova Carigrada. Omogućiće vam da zavirite u prtljag i tanjir srednjovekovnih globtrotera, da pogledate kako su izgledale dobre cipele za hodanje, sigurne kese za novac i mnogobrojne amajlije koje su imala zadatak da putnika zaštite od sila telesnih i bestelesnih.

Svetosavska razglednica – Razmišljali smo da je kojim slučajem srednji vek znao za razglednice, te da je postojala mogućnost da se iste pošalju iz Carigrada ili Jerusalima, a možda i sa nekog egzotičnijeg mesta, da li bi možda ovako izgledale?

U nedelju 27. januara, na dan kada pravoslavci proslavljaju Svetog Savu, pozivamo vas na kafu, čaj i kolače, i jednu neobičnu, a istinitu priču o putnicima i putovanjima pre nekoliko stotina godina.

Cena ulaznice: 800 RSD (obuhvata predavanje, jedno piće po izboru – kafa, čaj, sok i kolač)

Rezervacija mesta obavezna (imamo svega 30 mesta na raspolaganju) na mejl office@artiscenter.com ili telefon 065/864 38 00 Radnim danom od 9-17 časova.

© Artis Center 2019

 

 

post

Srednjovekovna gozba: Jagnje za ratnika, zec za ratara

Šta se zaista jelo u srednjovekovnoj Srbiji? – pitanje je koje sam čula nebrojeno puta. Vrlo retko je postavljano ono drugo – Kako se jelo, u kakvom društvu, na koji način? Još ređe – a zašto baš to? Ljudi su bili iznenađeni kada čuju da srednjovekovni čovek nije jeo tako puno divljači kao što to prikazuju filmovi, a još više kada saznanju da se vrsta hrane koju će neko konzumirati određivala prema njegovom socijalnom statusu. I to ne iz finansijskih, već iz zdravstvenih razloga. Ovo je kratki osvrt na samo neka saznanja proistekla iz projekta Živeti prošlost~ Srpska srednjovekovna gastronomija, za koji je Artis centar prošle godine dobio visoko priznanje Međunarodnog saveta muzeja za projekat 2017.

Parabola o carskoj gozbi, Manasija, početak 15. veka. Foto@Artis Centar

“Priđite, drugovi i braćo, i čeda vazljubljena, priđite sa mnom, da se poslednjim pirom sa vama razveselimo te da se rastanem od trpeze s mesom, jer me ovakva sjajna i mnogomesna trpeza neće više sakupiti s vama, nikada!” – reči su kojima se veliki župan Stefan Nemanja 1195. godine u Rasu obraća narodu okupljenom na banketu organizovanom povodom predaje vlasti njegovom sinu Stefanu Prvovenčanom, kako pripoveda monah Teodosije u svom znamenitom “Žitiju Svetog Save”.

Iako ovaj neobični oproštaj od bogate mesne trpeze jasno sugeriše da Nemanja ne silazi samo s vlasti, već se sprema da primi i monaški postrig, a monasi u srednjem veku ne konzumiraju meso čak ni u dane mrsa, boljem poznavaocu srednjovekovnog shvatanja hrane, njenog simbolizma i ritualnih značenja, neće promaći da se Nemanja oproštajem od mesa zapravo oprašta od zemaljske vlasti. Naime, shodno odrednicama u srednjem veku tako popularne Galenove medicine, ali i striktnom shvatanju i sprovođenju propisa vezanih za prehranu na osnovu prirodnog kvaliteta, koji pre svega podrazumeva pripadnost određenom društvenom sloju, dobar vladar je morao jesti dosta mesa kako bi zadržao svoje vladarske, viteške i druge kvalitete koji ga definišu kao superiornog lidera i vojnika. I to ne bilo kakvog mesa, već onog najkvalitetnijeg pripremljenog pečenjem ili prženjem, jer samo spoj krvi i vatre obezbeđuju vladarsku i ratničku moć. Kuvana mesa, iznutrice, male ptice, zečevi, prerađevine su za zemljodelca i zanatliju – vladar i vojnici jedu pečenje!

Srednjovekovna posuda sa zitaricama sa Koznika, posuda Ras, kraj 12-posetak 13. veka, Muzej Ras Novi Pazar, zitarice Koznik pocetak 15. veka, Narodni muzej Krusevac. Jedan od eksponata Artisove izložbe “Gozba” održane u Galeriji nauke i tehnike SANU u oktobru 2014.

Trijada – meso, hleb i vino, tako cenjena na vladarskoj trpezi, je svojevrsna sinteza antičkog mediteranskog koncepta hleba i vina kao maksima civilizovanog čoveka, i zapadnjačkog konzumerizma mesa kao najvećeg izvora muškog principa, viriliteta i hrabrosti. Ova dva shvatanja posebnih kvaliteta hrane srela su se u srednjem veku na balkanskoj sredokraći, te podržana klimom, vegetacijom i stalnim pokretom ljudi i robe, oblikovala naročitu gastronomsku sliku.

Prase svetog Marka, je popularni naziv koji smo dali pečenju pripremljenom uz pomoć venecijanske mešavine začina, izuzetno cenjene u srednjem veku. Ova eksperimentalna rekonstrukcija je sprovedena u saradnji s Vlajkom Pešićem, šefom kuhinje beogradskog restorana “Korzo”, i ekipom “Blic žene”, u januaru 2018. Foto @Goran Srdanov

Pored sočiva, boba, divljeg graška, kupusa, crnog i belog luka, zelja, rotkve, repe, prosa, ječma, ovsa, raži, a u poznijim periodima i pirinča i kukuruza, koji stižu na naš prostor sa turskim osvjanjima sredinom 15. i početkom 16. veka, stanovništvo srpskih zemalja u srednjem veku konzumira meso, mleko i mlečne proizvode, ali i namirnice koje na ovdašnje trgove i panađure stižu iz uvoza. Izvori nam jasno pokazuju da se na stolovima vladara i uglednijih ljudi, visokog crkvenog klera i imućnijih trgovaca, mogli naći i plodovi mora i morska riba, smokve, bademi, gorke pomorandže, limun, maslinovo ulje i skupocena vina i začini, kao i zlata vredan šećer.

Već od 12. veka vlastela u Rasu jede breskvu, a tlo srpskih zemalja još od pamtiveka obiluje najrazličitijim vrstama šumskog voća, gljiva i divljači. Nalazi pojedinih otpadnih jama nedvosmisleno dokazuju da u planinskim regijama dominira jagnjetina, ali izvori ukazuju da je i svinja rado gajena životinja, a usoljeno i suvo meso prestižan srpski izvoz tokom srednjeg veka.

Skupoceni marcipan su sebi mogli da priušte samo oni najbogatiji, a šećer je bio toliko cenjen da su ga vešti trgovci često koristili kao mito. Ovaj čarobi marcipan napravio je Vlajo Pešić sa ekipom restorana “Korzo”, a za potrebe eksperimentalnih rekonstrukcija čiji su rezultati publikovani u specijalnom editorijalu “Blic Žene”, januara 2018. Foto@Goran Srdanov

Srpskom srednjovekovnom proizvodnjom hrane dominiraju proizvođači sira i meda. Vlaški ili merovlaški sir spravljen od kozijeg ili ovčijeg mleka je baš kao i kiselo mleko proizvod koji strani trgovci rado primaju umesto novca u razmeni sa lokalnim stanovništvom, a pčelarstvo praktično prva profesija u domaćoj prehrambenoj proizvodnji čiji status potvrđuju vladarski ukazi i različiti propisi.

Posebno skupocene namirnice su bili začini, šećer i vino. Najvećim delom su stizale iz uvoza, a da bi u kasnijim periodima, mahom na vladarskim i manastirskim imanjima započela proizvodnja vina.

Zabava za muškarce i poneku ženu

U spisima domaćih i stranih srednjovekovnih autora ređe nailazimo na opise gozbi u enterijeru srpskog vladarskog dvora ili kakvog vlastelinskog doma, kada je vladar i sam gost za svečanom trpezom, odnosno nekog drugog vladarevog ličnog prostora, poput šatora, tog obaveznog mobilijara srednjovekovnog visokodostojnika, koji shodno svojim obavezama često putuje. Još ređe takve prizore vidimo u slikarstvu nemanjićke i postnemanjićke epohe, koje nam dozvoljava da samo indirektno pretpostavimo da nam se u pojedinim predstavama kaka je Svadba u Kani iz Kalenića ili Parabola o Carskoj gozbi iz Manasije, projavljuje zlatosjaj enterijera u kojima su pirovali i gospodari srpskih zemalja srednjeg veka.

Svadba u Kani, Manastir Kalenić, početak 15. veka

Ove dve intrigantne freske iz ranog 15. veka, kao i jedan broj minijatura u istovremenim rukopisima, prikazuju prizore luksuznog obedovanja koje između ostalog sugeriše jasno utvrđenu hijerarhiju sedenja za trpezom, baš kao što akcentira raskošnu odeću učesnika gozbe kao da se u ovakvim prilikama podrazumeva izvesni dres kod, da upotrebimo jedan savremeni termin.

Nema sumnje da se i za trpezom srpskih vladara i visokodostojnika, baš kao i za onom običnog čovek zna red. Iz uporednih srednjovekovnih izvora je dobro poznato da na gozbama u pravilu obeduju muškarci, odnosno da im se žene priključuju u vanredno retkim prilikama i da se takvi izuzeci prave jedino kada je reč o vladarkama. U slučaju javnih, opštenarodnih gozbi prvo se služe muškarci, za njima žene i naposletku deca. Ovakvi obrasci su u srpskom društvu zadržani u vladarskom, ali i domovima građana, sve do prve polovine 19. veka, a na selu i duže.

Trpezna zdela, keramika, Lazarev grad, Krusevac, 14. vek, Narodni muzej Kruševac

Na velikim i mnogoljudnim gozbama postoji i svojevrsna hijerarhija u smislu rasporeda stolova, odnosno količine i kvaliteta hrane koja se iznosi pred pripadnike različitih staleža. Praksa je da vladar odredi i kada će se u kojoj količini i šta od namirnica podeliti sirotinji nakon velikih slavlja ili u redovnim godišnjim ciklusima koji su vezani za održavanje u srednjem veku uobičajenih trgova, vašara i panađura. U srpskim zemljama srednjeg veka o distribuciji hrane sirotinji u prvom redu se starala crkva.

Sinovi Božji i kćeri čovečje sa dragocenom predstavom igrača kola i svirača, Dečani, 14. vek

Pored hijerarhije i fine odeće, gozba je imala još jednu naročitu dimenziju – muziku, pesmu i zabavu. Svirači, akrobate, gutači vatre, krotitelji zveri, plesači i glumci bili su neizostavni učesnici javnog spektakla tokom vašara, trgova i panađura, ali i tom svadbenih i drugih gozbi. Na štetne reči skomraha (srednjovekovni naziv za glumce) posebno ukazuju propovednici i hroničari u monaškoj rizi, međutim sumnje nema da oni svoje mesto imaju i na gozbama najvišeg ranga, tamo gde čak i posebno razdragan vladar, poput Stefana Prvovenčanog, uzme u ruke gusle (ovde je važno napomenuti da pod pojmom gusle srednjovekovni čovek podrazumeva sve žičane instrumente!) pa i sam zasvira i zapeva svojim gostima.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2018

Ako i sami želite da probate nešto sa srednjovekovne trpeze evo proverenih predloga 🙂

Srednjovekovna gastronomija: 7 Artisovih recepata za ljubitelje prošlosti