post

Umetnost naših baka: zaboravljene tehnike farbanja jaja

Uskršnja jaja tradicionalno bojena lukovinom sa ornamentima od različitih cvetova i listića. Foto@pvprotal.me

Nije prošlo tako mnogo od onog vremena kada su domaćice morale da pripremaju razne đakonije, pa i da farbaju uskršnja jaja bez pomoći hemijske industrije, samolepljivih sličica i drugih „brzih“ rešenja za kojima posežu prezaposlene savremene žene. Procesi su zaista ubrzani, ali sa brzinom je nestala čarolija i originalnost starih načina bojenja jaja. Zapravo, zahvaljujući pomagalima sva savremena svečarska jaja liče „ko jaje jajetu“, dok je u prošlosti svako bilo pravi umetnički original.

Iako će mnogo žena odmahnuti rukom pitajući se ko sad još ima vremena da petlja sa lukovim ljuskama, voskom, listićima i najlon čarapama, poželeli smo da od zaborava otrgnemo ovo istinsko umetničko umeće naših baka. Pa, ko ima vremena neka proba.

Nekada su se jaja uglavnom farbala korom crnog luka kako bi dobila crveni ton, jer se verovalo da na Uskrs sva jaja treba da budu crvena. Međutim, domišljate domaćice su našle načina da šaraju jaja najrazličitijim biljem.

Za izrazito crveno se koristila biljka broć, a u međuratnom periodu i varzilo dobijeno iz kore crvenog brazilskog drveta. Topla narandžasta nijansa se dobijala kuvanjem jaja sa laticama ruža. Listovi nane su korišćeni da se jaja oboje u nijansi trule višnje, a šljivova kora je davala svetle, gotovo ružičaste tonove.  Ko je želeo da mu jaja budu zagasito ili svetlije žuta koristio je mlečiku, kukurek, koprivu, brezu. Topla mrka na kojoj se naročito lepo ističu šare slikane voskom ili oblici raznih lepih listića koji su korišćeni za šaranje, dobijana je kuvanjem jaja sa orahovim lišćem, cerovinom ili ceđi. Za zelenu je korišćeno seme koprive, spanać i koren patlidžana. Plavu kao nebo davao je divlji zumbul, a kraljevski purpur cvekla.

Jaja bojena varzilom. Foto@naximedia-wikipedia

Postupak ovakvog, prirodnog načina farbanja jaja u suštini nije komplikovan ukoliko se imaju odgovarajuće sirovine. Jaja se dobro operu od nečistoće i zatim kuvaju sa gore pomenutim biljkama uz dodavanje kašike ili dve vinskog sirćeta. Na kraju se premažu krpicom namočenom u ulje kako bi dobila sjaj.

Ko želi po starinski da šara jaja može nabrati svežih listića različitog oblika i uzeti par starih, pocepanih najlon čarapa. Od čarapa se naprave uz pomoć čvorića na oba kraja male vrećice za jaja. Navlažen listić nekog zanimljivog oblika se prilepi gornjom stranom na jaje, pa se preko navuče i priveže komad najlon čarape tako da drži listić uz jaje. Jaja se potom stave u lukovinu (ili industrijsku boju) da se tako kuvaju. Sa kuvanih jaja se ukloni čarapa i listić dok su ona još topla i eto lepe šare. Maštovitije domaćice mogu dodati još po neku šaru na ovakav ukras temperom, flomasterom ili lakom za nokte u boji.

Jaja se danas mogu šarati najrazličitijim tehnikama i motivima u zavisnosti od mašte, ukusa i veštine. Foto@Blic Žena_Shutterstock

Jaja se, takođe, a na radost najmlađih mogu već obojena zamočiti u blag rastvor tutkala, pa kad se osuše po njima se može šarati četkicom i temperama baš kao po pravoj podlozi za ikone. Ove sličice su trajne i lepe. Postaju posebno zanimljive kada se premažu uljem. Blagodareći sitnoj intervenciji mazanja uljem i jednobojno jaje počinje da sija kao pravi dragulj.

Konačno, umetnost oplemenjuje, a farbanje jaja može biti umetnost za svakoga onoga ko se lati ovog malog rituala s radošću. A, za radost se mora imati makar malčice vremena.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2018

 

post

Poslastičarnica: Kineski car i topla čokolada

Razmišljate o toploj čokoladi? Ima smisla uz sneg koji veje od sinoć. A, uz sneg i čokoladu nekako uvek spontano ide spoj umetnosti i mašte, koji ima taj kvalitet da običan februarski dan pretvori u scenografiju za mini bajku. Makar na trenutak.

Da je pasija prema toploj čokoladi, koja zajedno sa čajem i kafom, stiže u Evropu tokom 16. i 17. veka, znala da potakne maštu, jasno je iz same spoznaje da je reč o luksuznoj robi koja u ono doba ima zanimljiv status svojevrsnog leka i terapeutskog sredstva, pa je neretko u odgovarajućim dozama prepisuju lekari. Naime, barokna Evropa smatra da bi prekomerena konzumacija čokolade mogla da ime nus efekte (plašene su fine dame, osobito one u blagoslovenom stanju, da bi mogle roditi decu tamne puti ako preteruju s napitkom na kojem su nedeljama mogle da marširaju Montezumnine trupe u Novom Svetu), stoga je sve u vezi s ovim napitkom bilo izazovno, egzotično, a povremeno regulisano i crkvenim zabranama.

Gij-Luj Vernansal sa saradnicima, “Doručak”, tapiserija od vune i svile iz ciklusa “Priča o kineskom imperatoru”, izrađeno u Manufakturi Bove (Francuska), 1697–1705. Geti Muzej, Los Anđeles, SAD.

Blagosloveno nepoznavanje običaja delekog, egzotičnog sveta u epohi velikih geografskih otkrića, ali i skupocena roba koja je iz njega stizala, a posebno priče nadahnutih putnika, poticali su maštu bogatih konzumenata tople čokolade, koji su naročito u Francuskoj, Austriji i Nemačkoj u tili čas znali da spoje zamamni napitak južne Amerike sa prozračnim, skupocenim kineskim porcelanom. I šta je prirodnije dok srkućete slatko, tamno zlato iz tananih šoljica sa rascvetalim jasminima i malim pagodama, sedeći u nekom dvorcu na Loari u 18. veku, nego da zamišljate kako sličan prizor izgleda u zagonetnoj Kini, toj fascinaciji čoveka rokokoa, dok sličnu operaciju, ali na mnogo glamurozniji način, obavlja kineski imperator lično.

Tako nastaje i ova raskošna tapiserija od vune i svile iz našeg posta, koju prema nacrtima Gija-Luja Vernansela i njegovih saradnika, krajem 17. veka tkaju majstori manufakture iz Bovea (Francuska). Nazvana jednostavno Doručak, deo je veće kolekcije tapiserije zajedničkog naziva Priča o kineskom imperatoru, koju su pasionirano naručivali plemići ondašnje Evrope kao skupocenu dekoraciju enterijera svojih dvoraca i letnjikovaca. Kineski car nije u stvarnosti pio čokoladu, niti jeo egzotično voće za doručak u drušvu lepote carice obučene po evropskim maštarijama, ali ko mari uz toplu čokoladu iz finog porcelana. Naravno kineskog!

Šarl-Etjen Leguaj, Dizajn porcelanskog bokala za pripremu čokolade, Sevr, 1762.

Neće mnogo biti potrebno, a da evropski keramičari iz Sevra i Majsena krenu u veliku avanturu kreiranja sopstvenih servisa za luksuzne napitke iz belog sveta. I dok se kafa uglavnom konzumirala u tzv. kućama kafe u koje su u početku pristup imali samo muškarci, topla čokolada i čaj su servirani u salonima i budoarima, pa su dame mogle da se priključe zajedničkom užitku, kojem je posebnu dimenziju daavalo uverenje da je čokolada moćan afrodizijak.

Iako na našim zidovima danas nema tapiserija iz Bovea (bio bi to jako skup sport!), a tek poneko ima dragoceni blue china porcelan, ne znači da ne možemo, uz pomoć mašte, umetnosti i tople čokolade, uživati u slikama jednog sveta koji je možda malo znao o prehrambenim navikama kineskog cara, ali je odlično razumeo šta je lepo.

Photo @ I Knead to Eat / Via ikneadtoeat.com

Da bi ugođaj bio kompletan evo i recepta za toplu čokoladu iz čuvene pariske poslastičarnice “Angelina” – Pomešajte šolju i po mleka sa pola šolje slatke pavlake, dve kašičice šećera, nekoliko kapi ekstrakta vanile. Zagrejte mešavinu da prostruji (nemojte kuvati!), pa dodajte 100 grama crne čokolade izlomljene na kockice (nećete pogrešiti ako dodate i koju kockicu više, s čokoladom se prosto ne može preterati). Vratite na tihu vatru i mešajte da se čokolada rastopi. Vrelo sipati u porcelansku šolju. Ukrasiti šlagom i prstohvatom cimeta. Odlično se slaže sa snegom koji veje, dobrom knjigom (preporučujemo “Kao voda za čokoladu” Laure Eskvil) ili filmom – teško da bi se na lepši način mogla gldeati “Čokolada” Lase Halstroma iz 2000, sa sjajnim Džonijem Depom i Žilijet Binoš!

Uživajte!

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog 

© Artis Center 2018

post

Česnica ~ Hleb s hiljadu lica

Česnica. Foto@Tamara Ognjević

Kod pravoslavnih Srba ništa ne simbolizuje Božić tako kao česnica – obredni hleb-kolač koji se lomi tokom božićnog doručka, pravog banketa koji dolazi nakon četrdesetodnevnog posta koji prethodi ovom velikom prazniku. Iako su badnjak, kao naročito simbolično drvo, i božićna pečenica – odnosno prase pečeno na ražnju, okosnice pravoslavne božićne tradicije, česnica je srce ovog važnog rituala, kolač koji s nestrpljenjem očekuju svi okupljeni oko svečane trpeze 7. januara kada pravoslavci slave Božić.

Priča o česnici je starija od kolektivnog pamćenja. Nema sumnje da je reč o drevnom obrednom hlebu kakav su ljudi od pamtiveka prinosili kao žrtvu bogovima u cilju obezbeđivanja blagostanja, napretka, a pre svega plodnosti useva od kojih su živeli. Hlebna žrtva leži u samom temelju čovekove ukupne religioznost, a priču o Avelju i Kainu, sinovima Adamovim, koji prinose na žrtvu hleb i meso, čitamo u biblijskim izvorima, kao obrazaca koji pogači od dobrog pšeničnog brašna daje božanski prioritet. Jedna od najzanimljivijih predstava prinošenja žrtve Adamovih sinova može se videti u Dečanim, dragulju među srednjovekovnim manastirima Srbije, koji se nalazi pod zaštitom Uneska.

Avelj i Kain prinose žrtvu, Dečani, 14. vek, kopija freske iz Dečana. Galerija fresaka, Narodni muzej u Beogradu

Kao neotuđivi deo nematerijalne baštine Srbije, česnica u skladu sa svojom namenom reflektuje šareno tkanje lokalnih verovanja i običaja. Iako je u osnovi reč o okruglom hlebu od belog brašna, česnica zapravo, metaforično gledano, ima hiljadu lica u zavisnosti od tradicije svakog pojedinog kraja Srbije ili dela sveta u kome Srbi žive. Tako se negde pravi od beskvasnog testa, tek sa malo soli i ulja, dok se na drugim obogaćuje mlekom, jajima i kvascem, a na trećim pravi kao slatka pita s medom i orasima. To su samo neke od varijacija kada je o česnici reč i u velikoj meri zavise od lokalne tradicijie, ali i kreativnosti domaćica koje ustaju pre sunca kako bi na Božić zamesile ovaj hleb-kolač koji simbolizuje blagostanje i napredak.

Slatka česnica iz Kozarske Dubice. Foto@Emil Čonkić, Blic Žena

U ne tako davna vremena kada je većina srpskog stanovništa živela na selu, česnicu su mesili muškarci-ratari. Verovalo se da od nje zavise usevi, pa su je pratili naročiti rituali u samom procesu pripreme. Domaćin-orač koji je pripremao česnicu stavljao bi rukavicu na desnu ruku kojom priprema hleb i ogrtao se ponjavom ili životinjskom kožom kako bi godina bila rodna. Veruje se da je na taj način uzimao lik pra-roditelja, a da je sam proces simbol neprekinute tradicije prinošenja hlebne žrtve u krugu jedne porodice. U pojedinim krajevima česnicu je mogla da mesi samo žena koja je rodila muško dete, dok se u drugim vodilo računa da to čini mlad, zdrav i vredan čovek. Za česnicu se uvek koristi takozvana „nenačeta“ voda, odnosno voda sa bunara i izvora izvađena u rano jutro na Božić od koje niko nije pio. U seoskim krajevima, tamo gde još uvek postoje otvorena ognjišta, ona se peče ispod pepela, a izuzetno retko ispod sača.

Feliks Kanic, Badnje veče u Srbiji 1862.

Samo ime ovog obrednog kolača je slovenskog porekla i dolazi od pojma čest – deo, udeo, što ukazuje na tradiciju deljenja kolača na sve koji prisustvuju obredu. Česnica se isključivo lomi. Nikada se ne seče. Nekada su je lomili samo muškarci, a najstariji među njima – domaćin kuće je opredeljivao koje parče ide kome od ukućana. To je vreme velikih seoskih zajednica, koje su funkcionisale po strogoj hijrerahiji u svakom smislu, a posebno kada je reč o podeli poslova. Tada je česnica u koju se danas stavlja samo novčić, pravljena sa mnogo takozvanih belega, odnosno malih objekata koji simbolizuju useve i seoske poslove. Kada domaćin podeli česnicu, svako bi proveravao šta je u svom delu kolača dobio i na osnovu toga znao koji će poslovi biti u njegovoj nadležnosti do sledećeg Božića.

Nepečena česnica u tradicionalnoj crepulji iz Zlakuse. Foto @ Tamara Ognjević

Razvojem urbanog načina života u Srbiji u poslednja dva veka brojni seoski običaji dobili su gradski lik, a mnoga verovanja i društvene prakse promenjeni i zaboravljeni. Jednostavni beskvasni kolač od belog brašna, šaran leskovim grančicama u gradskoj sredini postaje raskošni obredni kolač, često sličan slavskom, premazan jajetom, ukrašen detaljima od testa i pečatima sa hrišćanskim simbolima ili oblikovan kao buket ruža od kvasnog testa. U takavu česnicu se stavlja samo novčić, a u njenom lomljenju učestvuju svi ukućani. Onaj ko u svom komadu nađe novčić imaće sreće sa finansijama te godine, što se u modernim vremenima smatra najvećim blagoslovom.

Lomljenje česnice u javnom prostoru kao moda novog vremena.

Poslednjih godina je česnica, izrazito porodični obredni kolač, izašla i na gradske ulice, pa u lomljenju džinovskih česnica napravljenih od nekoliko desetina kilograma brašna učestvuju brojni građani. Izazov je veliki jer se u ovakve česnice stavlja zlatnik, a u njenoj pripremi učestvuju najbolji gradski pekari. Tako je Božićni hleb sa hiljadu lica prešao dug put od obredne ratarske pogače do simbola sabornosti i svojevrsne turističke atrakcije.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2018