post

Đura Jakšić – Između mita i stvarnosti

Krajem aprila smo u okviru Artisovih studijskih programa posetili Novi Sad. Ključni povod je bio velika retrospektiva Đure Jakšića u Galeriji Matice srpske, realizovana u saradnji sa brojnim muzejima, različitim institucijama i pojedincima. Imali smo zadovoljstvo da nas kroz izložbu vodi autorka postavke, dr Snežana Mišić, koja je prihvatila naš predlog da nam ekskluzivno ustupi svoj autorski tekst o Đuri Jakšiću kao stvaraocu epohe romantizma, ali i percepciji njegove ličnosti i dela u novije vreme, koja je u suštini zamaglila lik jednog od najzanimljivijih i najkompleksnijih domaćih umetnika.

Đura Jakšić.
Između mita i stvarnosti…
Između slikara i pesnika…
Između sudbine i nadanja…
Između realizma i idealizma…
Između istine i zamišljanja…
Između prošlosti i aktuelnosti…

Autentična i snažna stvaralačka ličnost ovog velikana srpske kulture i umetnosti, njegov život i stvaralaštvo bili su povod i inspiracija za nastanak brojnih anegdota i mitova na osnovu kojih je utvrđeno njegovo mesto u nacionalnoj memoriji, pre svega kao otelotvorenja „romantičarskog” umetnika i boema.

Đura Jakšić, Autoportret, 1858, u okviru postavke u Galeriji Matice srpske. Foto@Tamara Ognjević

Stalne selidbe, nezadovoljstvo i bunt, preispitivanja, nesporazumi i sukobi sa sredinom i sa samim sobom prisutni su tokom čitavog života Đure Jakšića. Razloge tome treba najpre tražiti u karakteru i temperamentu umetnika, ali i u društvenim i istorijskim okolnostima. Većina autora Jakšićev karakter i prirodu opisuje kao punu krajnosti i protivrečnosti: prkosna, snažna, borbena ličnost, topao i plemenit, tih i stidljiv, buntovnik protiv nepravde i ugrožavanja ljudskog dostojanstva. S druge strane, predrasude, potrebe, navike i ukusi sredina u kojima je živeo a kojima se nije umeo i/ili mogao prilagoditi, umnogome su otežavale njegov život i umetničko stvaranje. Кada se tome dodaju i česti sukobi s građanskim poretkom i predstavnicima vlasti, kritička nastrojenost prema zvaničnoj politici Кneževine Srbije za vreme borbi i ratova za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, visoko izražen osećaj za socijalnu nepravdu, sve to vodilo je njegovoj izolaciji i otuđivanju i od njega stvaralo nezadovoljnog čoveka i umetnika.

Detalj postavke retrospektive Đure Jakšića u Galeriji Matice srpske. Foto@Tamara Ogniević

Stvaranje mita o Đuri Jakšiću kao tragičnom junaku svoga doba, neshvaćenom umetniku koji je oličenje srpskog romantizma, boemu, počelo je neposredno nakon njegove smrti. Stvaranje takvog mita podrazumevalo je i veličanje njegove „zle sudbine” tako da Đura Jakšić poprima tragički identitet. Кonstrukt tragičnog junaka koji poreklo vodi iz antičke tragedije, nalazimo i kod Šekspira a u nešto izmenjenom obliku i u nemačkoj romantičarskoj tragediji, u delima Getea i Šilera, zahvaljujući kojima je postao jedan od dominantnih u evropskoj književnosti i umetnosti XIX veka. Njihov novi koncept tragičnog junaka zasnovan je na njegovom tumačenju u kontekstu problematike modernog individualizma. Modernog tragičnog junaka uobličavaju kao individuu unutrašnje izuzetnosti koja teži autonomiji, slobodi i samosvesti, a koja je u nepomirljivom sukobu s istorijom kao novom sudbinom i sa samim sobom. U tom kontekstu čitav život Đure Jakšića i okolnosti koje su ga pratile tumačeni su kao neminovnost. Tragični je junak života i sudbine, tragični junak umetnosti, koji je svojim stvaralaštvom obeležio čitavo jedno umetničko razdoblje.
Paralelno sa uobličavanjem mita o modernom tragičnom junaku, razvija se od polovine XVIII veka koncept pesimizma. U XIX veku pesimizam je bio protivteža progresu u svetu kojim su dominirali industrijalizacija i pozitivizam. Posebno u doba romantizma Weltschmerz i nihilizam postali su glavno osećanje prema kome je „čitav život patnja”. Deo tog koncepta možemo pronaći u Jakšićevom sagledavanju života, u stalnom preispitivanju sebe, u sumnji u svoju vrednost, u naglašavanju tragičnog, pesimističkog pogleda u stvaralaštvu, likovnom i naročito književnom.

Djura Jakšić u Galeriji Matice srpske do 21. juna tekuće godine.

Još jedan devetnaestovekovni konstrukt, konstrukt neshvaćenog, ukletog umetnika, koji je postao opšti simbol za umetnike koji žive i stvaraju na društvenoj margini i uprkos društvu, takođe se dovodi u vezu s Đurom Jakšićem. S druge strane, činjenica da je u Beogradu stanovao u Skadarskoj ulici koja je postala ulica srpske boemije, utvrdila je njegov status „najvećeg” boema, pa čak i rodonačelnika srpske umetničke boemije.

Novo čitanje Đure Jakšića – Izložba u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Foto@Tamara Ognjević

Pozicioniranje Đure Jakšića kao boema, neshvaćenog umetnika, slikara, pesnika, revolucionara, borca za nacionalnu ideju i socijalnu pravdu, dinastičkog panegiričara, naizgled ukazuje na brojne protivrečnosti koje su, zapravo, posledica turbulentnog perioda tokom sredine i druge polovine XIX veka, ne samo u srpskoj istoriji, već i u širim evropskim okvirima. Politička previranja, revolucije, nacionalni pokreti za oslobođenje, ratovi, društvene i ekonomske promene, modernizacija, oblikovali su stvarnost na prostoru centralne Evrope, i srpske nacije koja je živela podeljena u granicama Austrijskog i Osmanskog carstva, odnosno u Кneževini Srbiji.

Jakšićeva priroda ličnosti, njegov život i umetnički opus jedinstven su sistem u kome idejne i stilske osobenosti nisu u suprotnosti, već su deo kompozitne individualnosti slikara i idejnog pluralizma trenutka. Đura Jakšić je bio čovek svoga vremena koje je možda više od drugih umeo da oseti, živi i umetnički izrazi.

dr Snežana Mišić, istoričarka umetnosti

autorka izložbe “Đura Jakšić – Između mita i stvarnosti”

Galerija Matice srpske, Novi Sad

©Artis Center 2019

post

Artisti i modeli: Sava Šumanović i Kraljica Monparnasa

Kiki, Kraljica Monparnasa

„U jesen 1928. vratio sam se u Pariz, obskrbljen novcem iz Beograda. Uistinu, mada sam bio bolestan, taj boravak mi je bio najlepši, jer sam zahvaljujući prodaji u Beogradu mogao da drugujem sa gospodinom Krogom, Kojonagijem, da se upoznam sa Derenom, da budem redovno u društvu dama Kiki, Tereze Trez i Fernand Barej, te Hermine David i pokojnog Paskina, za koga me je vezivalo neko ‘balkansko’ prijateljstvo,“ napisao je Sava Šumanović u autobiografskom tekstu naslovljenom „Mesto predgovora“ u katalogu izložbe održane 1939. godine na Novom univerzitetu u Beogradu. Imena koja je nabrojao smeštaju ovog slikara u sam centar zbivanja u pariskoj četvrti Monparnas. Tada već slavna turistička atrakcija, Monparnas je počeo da privlači umetnike u osvit XX veka, zahvaljujući prostorima koji su bili pogodni za ateljee, kao i kafanama koje su, jedna za drugom, nicale oko raskrsnice bulevara Raspaj i bulevara Monparnas i odmah prerastale u omiljena mesta okupljanja.

Sava Šumanović

Zahvaljujući internacionalnom sastavu umetničke družine, Monparnas je još u godinama pred Prvi svetski rat razvio sopstveni, poseban identitet. Odmah po završetku „velikog“ rata ova artistička internacionalizacija je nastavljena, da bi tokom dvadesetih godina XX veka Monparnas postao simbol lične i umetničke slobode, otvorena zajednica gde je svako mogao da nađe sebi mesto i da ostvari sopstveni izraz. Kao neka vrsta „slobodne zone“ gde su nekonvencionalnost u ponašanju i načinu života bili tolerisani, ovaj deo Pariza je poput magneta privlačio umetnike svih vrsta i njihove obožavaoce, za njima trgovce umetninama, galeriste i kolekcionare i, ne najmanje značajne, turiste sa svih strana sveta. Svi su se oni okupljali u kafanama poput „Klozeri de lila“, „Dom“, „Rotonde“, „Kupole“ i drugih. U tim trenucima Monparnas je bio centar sveta, gde je sve bilo dozvoljeno i svako je imao prava da ispolji svoje sklonosti. Ipak, najveći kuriozitet Monparnasa predstavljala je grupa samosvesnih, nezavisnih žena koje su tradicionalni porodični život zamenile pristupanjem šarolikoj umetničkoj zajednici. Zarađivale su za život nastupajući kao igračice i glumice, pevajući u kabareima ili pozirajući slikarima, ponekad se i same okušavajući na umetničkom planu. Uglavnom su bile poznate po nadimcima, da pominjanje njihovih pravih imena ne bi ugrozilo ugled porodica iz kojih su potekle. Neke od njih pomenuo je i Sava Šumanović svom tekstu, na prvom mestu najčuveniju od sviju, Kiki. „Tri Kiki: Kiki van Dongen, Kiki Kisling i Kiki Kiki predstavljaju najslavnije i zaista najveličanstvenije ličnosti na svetu“, primetio je slikar Fužita u predgovoru Kikinih memoara. Naravno, imao je na umu onu najpoznatiju Kiki, koja je tokom ludih dvadesetih, tridesetih i četrdesetih bila model, slikarka, kabaretska pevačica, filmska glumica, inspiracija mnogim umetnicima, i više od svega jedinstvena ličnost. „Neobično lepa, sa nestašlucima, veselošću, drskošću, čak i bestidnošću u govoru, pokretima, držanju i osmesima“, sažeo je u nekoliko reči njen opis romasijer Dan Frank.

Umetničko-boemsko društvo na ručku sa Kiki (u beloj bluzi u sredini)

Rođena u Šatijonu sir Sen u Burgundiji kao Alis Pren (1901 – 1953), bila je i zauvek ostala simbol boemskog i umetničkog života Pariza. Iz rodnog kraja se otisnula put prestonice sa dvanaest godina u potrazi za egzistencijom. U Parizu je prvi put videla fijaker i zapitala se čime su ulice premazane, da bi kolovozi blistali. Sa trinaest godina već je napustila Opštinsku školu u koju ju je majka upisala, kako bi naučila da čita i piše. Karijeru je započela kao radnica u knjigoveznici, kao i u fabrikama koje popravljaju i proizvode opremu za vojsku na frontu. Sa petnaest godina pomaže u pekari, počinje da garavi obrve i zagleda momke. Konačno otkriva da je mnogo ugodnije pozirati naga nekom vajaru, od napornog rada u knjigoveznici ili pekari. Otkriće je za posledicu imalo razlaz sa majkom, koja u kćerkinom novom zanimanju videla vrhunac nemorala. Sa druge strane, za Kiki je to bio nepovratni put u svet umetnosti. Često je menjala mesto stanovanja na Monparnasu, ali je isto tako često tražila društvo slikara u „Rotondi“. Nadimak Kiki dao joj je prvi ljubavnik, slikar Moris Medjicki. Pozira najpre njemu, a potom Kislingu i Fužiti. Ležeći Kikin akt koji je naslikao Fužita na Jesenjem salonu dobija najpovoljnije kritike. Nakon uspešne prodaje slike, Fužita deo novca daje Kiki, koja ide u prevelikim muškim cipelama i kaputu pokupljenom sa đubrišta. Posle nekoliko sati Kiki se ponovo pojavljuje u Fužitinom ateljeu, ali izgledom i odećom deluje kao prava dama.

Sava Šumanović, Pariski model Kiki, ulje na platnu1929, Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu. Foto @Tamara Ognjević

U trenutku kada se sve to dešava, Monparnas još uvek pamti tragičan kraj svog harizmatičnog junaka Amedea Modiljanija u januaru 1920. godine, posle kog je usledio prvi dolazak Save Šumanovića u Pariz, u jesen iste godine. Već tada je Kiki uveliko postala zvezda pariskih kabarea, šarmantna i duhovita, sa urođenim nagonom za preživljavanje i prilagođavanje svakoj situaciji. Sklopiće iskreno prijateljstvo sa Haimom Sutinom, u vreme kada je on boravio nekadašnjem Modiljanijevom ateljeu u ulici Site Falžije. Ona sama će pozirati Medjickom, Mojze Kislingu, Peru Krogu, Aleksandru Kalderu, Pablu Gargalu, Luju Paskinu i mnogim drugim umetnicima sa Monparnasa. Privući će i pažnju kritičara Andre Salmona i Florana Felza, družiće se sa Gertrudom Stajn i Ernestom Hemingvejem. Ipak, ono što će legendu o Kiki u punom sjaju sačuvati do naših dana, predstavlja serija fotografija koje je snimio Emanuel Radnicki, poznatiji kao Man Rej između 1921. i početka četvrte decenije.

Kiki (do zida), Terez Trez i još jedna prijateljica.

Ljubav između modela i avangardiste predstavljala je jednu od najdužih i najčuvenijih veza na Monparnasu. Pozirajući preko četrdeset puta pred objektivom Man Rejevoog fotografskog aparata, Kiki je pokazala ogroman talenat za poziranje i svu moć transformacije nagog i odevenog tela. Uz Man Reja je upoznala i krug avangardista kojem su pripadali Tristan Cara, Andre Breton, Filip Supo, Luj Aragon, Maks Ernst i Pol Elijar. Igrala je i u dva kratka i jednom dugometražnom Man Rejevom filmu, „Povratak razumu“ (1923), „Morska zvezda“ (1923) i „Emak Bakia“ (1926). Nastupila je i u kratkim filmovima „Mehanički balet“ Fernana Ležea (1923) i „Pariz ekspres/Pariski suveniri“ Pjera Prevea i Marsela Dijamela (1928), kao i u dugometražnim „Neljudsko“ Marsela L’Erbijea (1923), „Međučin“ Rene Klera (1923), „Galeriji čudovišta“ Žaka Katalana, „Kapetan Žuti“ Andersa Vilhelma Sandberga (1930) i „Stari đavo“ Anatola Litvaka (1933). Njena želja da dobije filmski angažman u Americi 1923. godine završila se bezuspešno. Razlog tome nije bilo samo Kikino nepoznavanje engleskog jezika: nigde se nije moglo živeti tako slobodno i ležerno kao na Monparnasu. Bilo bi nezamislivo da se u nekom njujorškom pabu Kiki popne na sto, zadigne suknju – a bilo je poznato da ni leti, ni zimi nije nosila ništa ispod – i zapeva lascivnu pesmicu „Devojke iz Kamareta“. Samo na Monparnasu ona je mogla da preraste u slikarsku veličinu, da joj za izložbu u Galerie du Sacre du Pritemps 1927. godine predgovor napiše Rober Desnos i da otvaranje izložbe bude proglašeno za vernisaž godine. Sa podjednakim uspehom Kiki izlaže i u galeriji Žorža Bernhajma u decembru 1930.

Kiki, Man Rej

Kada se njena veza sa Man Rejem, krajem treće decenije završila, Kiki se zbližila sa novinarem Anrijem Brokom. Njeno ime je dotad postalo jedna od znamenitosti slobodnog Pariza, u kojem su turisti s hodočasnički žarom zalazili u „Dom“ ili „Kupolu“, kao što su razgledali Milosku Veneru u Luvru. U svojim člancima, Broka je proslavio boemski život Monparnasa i iznad svega samu Kiki. Vrhunac atmosfere „ludih tridesetih“ bila je dobrotvorna predstava u korist siromašnih umetnika, organizovana u maju 1929. godine u pozorištu Bobino, u kojoj su učestvovali Kiki i većina njenih prijatelja. Paskin je uradio programsku knjižicu koja je štampana u ograničenom tiražu, Fužita se maskirao u klovna, Terez Trez je sa devojkama sa Monparnasa igrala kan-kan, Mari Vasiljeva je igrala ruske plesove, a glavna atrakcija, Kiki, pevala je lascivne pesmice. Na kraju večeri Kiki je proglašena za kraljicu Monparnasa. Pričalo se da je njena fotografija sa ružom među usnama, koja je tom prilikom snimljena, kao razglednica je prodata u 100.000 primeraka. Upravo te godine Sava Šumanović u Parizu slika aktove Kiki i još jednog čuvenog modela, kreolke Ajše. Kada je reč o Kiki, u pitanju su slike Jutro (Ležeći ženski akt) , Pariski model – Kiki , kao i Crveni ćilim. U isti ambijent slikar će postaviti i sliku Mrtva priroda , na kojoj će prikazati činiju sa jabukama i kruškama i orasima, koje svojim oblicima korespondiraju sa naglašenom senzualnošću Kikinog tela. U pozama na Savinim slikama ta senzualnost, kao i upadljiva nezainteresovanost za posmatrača, imaju sličnosti sa Man Rejevim fotografijama i odaju iskusnog modela koji uživa u samom procesu poziranja, bez zanimanja za krajnji rezultat. Kiki je svesna sopstvenog izgleda, kao i činjenice da umetničko delo može da dosegne samo nivo interpretacije, a nikako da ponovi ono što je priroda, kada je ona u pitanju, već stvorila. Kasnije u Šidu, Sava Šumanović će dorađivati mnoge od svojih „pariskih crnki“ (crnke su po crtežima iz Pariza), ali se to neće dogoditi sa aktovima za koje mu je pozirala Kiki. Štaviše, njen akt sa slike Jutro uključiće u monumentalnu kompoziciju Kraj šumarka (Kupačice) koju će naslikati 1935. godine, prethodno razradivši veliki format skicom ugljenom na hartiji. Tako će konačno Kiki doživeti da „sklopi posao“ sa Savom Šumanovićem, koja ga je, prema njegovim rečima, budući „dobra poznanica (slikarica, pevačica velikog imena) zvala u šali ‘Kont de Pari’ jer sam prebrojavao ‘pare’ francuski rečeno ‘konte’ brojiti kako sam joj rastumačio, odbijajući češće njene želje, da joj kupim cveća, kada je cvećarica naišla“, kao što je to, tokom njihove veze svakodnevno činio Anri Broka. Posle razilaska sa Brokom, Kiki je u jednom od kabarea srela Andre Laroka, koji je svirao harmoniku. Počeli su zajedno da nastupaju u kabareima na Monparnasu i na drugoj obali Sene. „Dragi moj, sve što mi treba jeste komad hleba i boca crnjaka i uvek će se naći neko da mi to pruži,“ imala je običaj da kaže. Na kraju je to bio Larok, sa kojim je provela ostatak života, do 1953. godine.


Sava Šumanović, Jutro (ležeći ženski akt), ulje na platnu, 1929. Reprodukcija@Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu

Aktovi za koje mu pozirala Kiki, kao i oni za koje mu je pozirala Ajša, a svakako i neki drugi čuveni modeli sa Monparnasa čije likove je nemoguće identifikovati prema mutnim fotografijama, osim izuzetnih slika, predstavljaju deo miljea u kojem se Sava Šumanović kretao tokom svojih pariskih dana. „Modiljani se pojavljivao s večeri sa ešarpom magle ili haloom električne svetiljke i vladao kao princ nad našim skupom, u koji su se primali samo Kisling i njegova žena Rene, Šumanović, Deren i Papazof, bugarski slikar vrlo originalnog talenta. Rastko Petrović, ambasador balkanske književnosti, Kars, Zak, doktor Baijen, koji je damama lečio srca, dr Venšon, autor dela ‘Umetnost i ludilo’, Maks Žakob, Salmon i Žana, Fužita i, tajnovit i ironičan, Pablo Pikaso, kome je dolazio da se pridruži Kokto, Remon, Radige, Orik, Iren Lagit, Serž Fera, jednom reči dovoljno da se snabdeju umetnički časopisi, pozorišta, deset izdavača i deset trgovaca slikama cele jedne generacije,” napisao je likovni kritičar Floran Felz u ćećanjima na časopis «L’ Art vivant“. Mada nije bilo moguće da se Modiljani i Šumanović sretnu, kako se stiče utisak na osnovu Felzovih reči, njih dvojica su bili deo iste atmosfere, kao i Fužitina tadašnja žena, slikarka Fernanda Barej, ili japanski slikar koji se pozivao na svoje samurajsko poreklo Kojanagi Sei, slikarka Hermina David koja se izdržavala praveći krpene lutke, Papazov, Paskin ili model i Kikina bliska prijateljica Terez Trez. I nju će pomenuti Sava Šumanović u već navedenom uvodniku za izložbu 1939, kao osobu koja će od njega, kada je „u godini 1930 januara meseca kriza novčana, postala neobično oštra „ otkupiti njegov pariski atelje „isplativši mi troškove instalacije“.

Man Rej, Kiki sa afričkom maskom, 1928.

Sava Šumanović nije bio jedini srpski umetnik koji se kasnije sećao svojih pariskih dana i učešća u boemskom životu na Monparnasu. U prvim posleratnim godinama u Pariz je stigao i Risto Stijović i smestio se u atelje u ulici Site Falgijer, broj 11, u neposrednom susedstvu ateljea koji je pripadao Modiljaniju, zatim Haimu Sutinu, da bi se na kraju u njega uselio naš vajar Sreten Stojanović. Pored Sutina, Stijović se osvrnuo i na pariske susrete sa Fužitom, Mateom Ernandezom, Leopoldom Zborovskim, Modiljanijem, sa Pikasom, Koktoom, Derenom, Žoržom Amatijem, Italijankom Rozali koja je držala kantinu za umetnike, Savom Šumanovićem, Petrom Dobrovićem, Marinom Tartaljom, Zorom Petrović. Nedaleko od Stijovićevog, u istoj ulici, atelje je imao i Milo Milunović. Nije nemoguće da je upravo kod Sutina u ateljeu, ili u galeriji Leopolda Zborovskog gde su zalazili mnogi od pomenutih naših i stranih umetnika, Stijović video Man Rejevu fotografiju Kiki, koja mu je poslužila kao inspiracija za skulpturu Karijatida . O Sutinovom ateljeu u „Sećanjima na mladost“ pisao je i Sreten Stojanović, kao i o ateljeu Emila Antoana Burdela u kojem je učio da vaja.

Sava Šumanović je tri puta boravio u Parizu: prvi put od jeseni 1920. do proleća 1921, boraveći u ateljeu u Rue Bréa 15 i tri meseca se usavršavajući u ateljeu Andre Lota. U Pariz ponovo odlazi septembra 1925. Iznajmljuje atelje u Rue Dauvil 5. Redovno izlaže u Francuskoj na Salonima, kao i u Jugoslaviji (u Zagrebu, u salonu „Ulrih“) i mnogo radi. Slika Doručak na travi je 1927. reprodukovana u časopisu «L’ Art vivant“, iste godine kada nastaje i Pijani brod , kada Sava samostalno izlaže u Paizu i kada slika nekoliko zidnih slika u novootvorenoj kafani „Kupola“. U Parizu boravi do jula 1928, kada se vraća u Šid. U septembru je na izložbi u Beogradu prikazao pariske slike, koje je uglavnom otkupio trgovac Đerasi. U oktobru se vratio u Pariz i preuredio atelje u Rue Denfert-Rochereau 38, gde je ostao do kraja marta 1930. godine. Tokom poslednjeg Savinog boravka u Parizu, u parisko poslanstvo Kraljevine Jugoslavije dobio je premeštaj i diplomata Pavle Beljanski . Kao kolekcionar, on upravo tada sklapa poznanstva sa mnogim srpskim slikarima, pored Save Šumanovića čiju je izložbu u Beogradu posetio, sa Petrom Dobrovićem, Petrom Lubardom, Milom Milunovićem, Sretenom Stojanovićem, Milanom Konjovićem i drugima. Ipak je uzdržana priroda diplomate sprečavala Beljanskog da prijateljska druženja iz umetničkih ateljea i izložbenih prostora preseli u kafane gde se pilo i ludovalo po čitave noći. Taj deo pariskog života, ostao je namenjen umetnicima svih vrsta i nacija, turistima uvek gladnim atrakcija, šarolikoj grupi na čijem čelu je jedno od najznačajnijih mesta imala Alis Pren poznatija kao Kiki, nekrunisana kraljica Monparnasa, „koju znaju svi od San Franciska do Osla“, kako je primetio Andre Salmon.

Jasna Jovanov,

istoričarka umetnosti, upravnica Spomen-zbirke Pavla Beljanskog

(Tekst je prvi put publikovan sa odgovarajućim naučnim aparatom u kataloga koji je 2010. godine čiji je izdavač Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu www. savasumanovic.com)

https://youtu.be/m6UijAIzByE