post

Vinsent van Gog (2): Slikarstvo po cenu života

Ekskluzivno iz Pariza: Slavica Batos

Vinsent van Gog, Zvezdana noć, 1889, Muzej moderne umetnosti, Njujork

Teo i Vinsent su, kako su godine prolazile, postajali sve bliskiji. Više stotina sačuvanih pisama svedoči o tome koliko je Vinsentu bilo teško da se snađje u tzv. normalnom, realnom svetu. Istovremeno, njegova misao i način na koji je uobličena u pisanu reč, govorili su o istančanosti duha i o snažnom, lucidnom intelektu. Posebno su zanimljiva njegova razmišljanja na planu teorije umetnosti. Teu je vrlo rano bilo jasno da je umetnost jedini način da Vinsent uspostavi komunikaciju sa svetom i da se nekako iskobelja iz haosa svoje namučene psihe. Teo je bio jedini koji je shvatio da Vinsentovi crteži nisu neurotična potreba da se pobegne od realnosti i obaveza, nego, naprotiv, pokušaj da se iz realnosti iščupa neki dublji smisao, da se, s one strane varljive pojavnosti, dotakne žila kucavica sveta. Istine do kojih su veliki mistici stizali putem vere, Vinsent je naslućivao i napipavao posredstvom umetnosti.

Vinsent van Gog, Autoportret, 1887, Umetnički institut, Čikago

Ta sudbonosna spoznaja da će ubuduće umetnost biti njegovo izbavljenje i misija, vezana je za boravak među rudarima u belgijskim ugljenokopima. Sa istim žarom sa kojim je propovedao božju reč, počeo je da propoveda umetničku istinu. Crtežom je beležio pogurene siluete, namučena lica, udžerice, izrovaren i osakaćen pejzaž… Ono što nije mogao da nauči iz otvorene knjige prirode, nadoknađivao je precrtavanjem reprodukcija velikih majstora ili direktno iz udžbenika crtanja. Jednoga dana to više nije bilo dovoljno. Osetivši da je na prekretnici svog života, spakovao je knjige i blokove u ranac i krenuo peške put Brisela. Da uči. Da postane slikar.

Šta može o crtanju i slikanju da nauči neko ko već ima slikarsko oko, izvežbano višegodišnjim proučavanjem umetničkih dela, neko ko već godinama frenetično kopira crteže velikih majstora i upinje se da shvati vezu između linije koju povlači na papiru i oblika iz prirode? Anatomiju? Zakone perspektive? Karakteristike linije ili senke u odnosu na osvetljenost? Tajne zanata? Ukus epohe? Ustvari – sve to. Vinsentu je svaka lekcija dobrodošla. Na jednom crtežu iz 1882. godine (Tuga, sedeći akt prostitutke sa kojom je, u to vreme, živeo), vidimo da su i oko i ruka pouzdani, uprkos izvesnim odstupanjima od akademskih normi. To vidimo i na njegovim prvim uljanim slikama. Iako su motivi realistični (pejzaži, scene iz svakodnevnog života seljaka i radnika), namaz boje i potez sve više imaju sopstvenu autonomiju, pikturalni kvalitet nezavisan od tzv. fotografske slike sveta. U sledećih nekoliko godina, ova “autonomija poteza”, pomešana sa specifičnom, unutrašnjom vibracijom Vinsenta Van Goga, otelotvoriće se u slikarstvo kome se danas ceo svet divi.

Vinsent van Gog, Tuga, 1882, Garman Rajan kolekcija

Period između 1880. i 1886. godine mogao bi se nazvati vremenom “učenja i sazrevanja”. U to vreme, Vinsent Van Gog živi malo u Belgiji, malo u Holandiji. Upisuje se i na akademiju u Hagu, ali, ipak, više voli da “studira privatno” uz kolege i prijatelje, slikare, koji već imaju izvesno iskustvo. To mu ujedno rešava i problem ateljea. Za sve to vreme izdržava ga Teo, koji zauzvrat dobija poneko ulje ili crtež. Proteći će, međutim, mnogo vremena dok se Teo ne bude odlučio da klijentima pokaže i poneku Vinsentovu sliku. Razlozi za ovu uzdržanost su do danas ostali neobjašnjeni.

Jednog martovskog jutra 1886, Teo dobija kratko pisamce: “Biću oko podne u Luvru, a mogu i ranije ako hoćeš”. Ono što je, između redova, već bilo nagoveštavano u pismima, obistinilo se. Vinsent je stigao u Pariz i računa – normalno – da se useli kod brata. Koji – divne li koincidencije! – živi na Monmartru. Dve godine koje će uslediti biće ispunjene nesuglasicama i prepirkama, Vinsentovim “bežanjem od kuće”, Teovim izvinjavanjima i molbama da se vrati. Treba reći da naelektrisana atmosfera u kući nimalo nije ometala Vinsentov rad. Naprotiv, bio je u svom ambijentu: njegova nervna napetost i stvaralačka raspaljenost poticale su iz istog izvora.

Vinsent van Gog, Pogled na Pariz sa Monmartra, 1886, Nacionalna galerija Irske, Dablin

Onaj par izanđalih cipela, koji se publici oduvek dopadao, iako se po stilu (tamno-oker tonalitet i široki, plošni namazi boje), to malo platno razlikuje od slika kojima se Van Gog proslavio, spade među prve radove iz tog perioda. Mnogo su reprezentativniji nekoliko mrtvih priroda sa cvećem ili voćem i, posebno, jedan autoportret. Već na prvi pogled vidimo da je Van Gog savršeno razumeo poruke i impresionizma i poentilizma, ali da ih je, kao i svi veliki slikari, ugradio u sopstvenu kreaciju. Prosvetlio je paletu, koristio je čiste boje (onako kako izlaze iz tube, ne mešajući ih), nanosio ih na platno izolovanim, energičnim potezima, postavljajući često, jedan uz drugi, komplementarne tonove. Ono što je radikalno novo jeste izdužen potez, koji se širi i varniči u svim pravcima. Nova je, takođe, “psihologija”, tj. odraz unutrašnjeg života na licu. “Daleko više volim da slikam oči ljudi, nego katedrale” – rekao je, aludirajući  na ruansku katedralu, koju je Mone slikao u razna doba dana. Impresionizam definitivno nije bio po ukusu Van Goga. Sve te priče o čistim optičkim impresijama izgledale su mu kao udaljavanje od suštine i, kao takve, besmislene. Poentilizam, uzapćen u okvire pseudo-naučnosti, takođe. Željan istinskog kontakta sa svetlošću, bojama i prirodom, jednog dana je naprasno odlučio da napusti Pariz i da svoju slikarsku misiju nastavi na jugu Francuske. Izbor je pao na gradić po imenu Arl.

Vinsent van Gog, Zalazak sunca na Monmažuru, 1888, Van Gogov muzej, Amsterdam

Francuska Provansa, naročito u proleće, praznik je za oči i melem za dušu – za običnog čoveka. Za Van Goga to je poprište na kome se odvija borba prsa u prsa između sila prirode i njegovih stvaralačkih demona. Sve što vidi on prenosi na platno, kao da otima, kao da, bez njegove intervencije, svoj toj lepoti preti bespovratno propadanje. Slika nezajažljivo, kao u transu, “kao besan”, vrlo često jedan isti motiv po nekoliko puta, trošeći na platna i boje skoro sav novac koji mu Teo šalje. Smiruje savest mišlju da će Teo, jednog dana, uspeti da proda te slike, bar za onoliko para koliko košta materijal. Njemu lično, ništa ne treba. Ne mora da jede, može da spava bilo gde, ali boje i platna… bez njih je ugrožen i njegov život i razlog njegovog postojanja na svetu.

Teo, koji je, hteo ne hteo, postao sastavni deo ovog delirijuma, oseća instinktivno da je Vinsent na putu da ostvari nešto veliko. Problem je samo u tome što je ta monstruozna misija u konfliktu sa praktičnom svakodnevicom. Slike se ne prodaju, novac odlazi u nepovrat, Vinsenta razdire osećanje krivice zbog bratovljeve žrtve, vrtlog ludila preti da ih obojicu proguta. U jednom trenutku, Vinsentu se čini kao spasonosno rešenje da podeli svoje skromno obitavalište (čuvenu  “Žutu kuću”) sa nekim drugim slikarem. Kao motiv navodi finansijske prednosti, posebno ako se, jednog dana, tu osnuje mala slikarska kolonija. U suštini, on se plaši samoće. Plaši se sila koje njime vitlaju, plaši se nereda u svojoj glavi. Neizostavno mu je potrebno neko uporište u tom haosu, pouzdan pogled i prijateljska reč. Pol Gogen verovatno nije bio najbolji izbor. Ali Vinsent želi upravo njega i to se pretvara u pravu opsesiju.

Vinsent van Gog, Vaza s dvanaest suncokreta, 1888, Nova Pinakoteka, Minhen

Pol Gogen, u tom trenutku ima sasvim drugačije planove i boravak u istom prostoru sa uspaljenim i neuračunljivim Holanđaninom unapred ga iritira. Međutim, nema izbora. Na tržištu slika on u potpunosti zavisi od Tea Van Goga, besparica i njega pritiska a, s druge strane, nudi mu se nekoliko meseci lagodnog života. Pristaće, naravno, već kujući u glavi planove da, od ušteđenog novca, plati sebi sebi put na daleka, egzotična ostrva.

Vinsent, koji je i inače lud, sad je lud od sreće. Da bi impresionirao Gogena, da bi ga što lepše dočekao, upada u stvaralačku groznicu kakvu nikad dotad nije iskusio. Slika suncokrete, žitna polja, čemprese koji podrhtavaju u letnjoj jari, noćna nebesa izbušena sjaktanjem zvezda… sve u čemu prepoznaje sopstveno drhtanje i žar. Više se ne zna da li kroz tu mahnitost traži oduška prenadraženim nervima ili svojim zdravljem plaća danak silovitoj nemani koja mu čupa utrobu i mozak i koja se, kroz slike, materijalizuje i razmnožava.

Na te slike Gogen reaguje vrlo uzdržano. Objektivna procena i prijateljski saveti su sve što ima da ponudi. On ima precizne teorije o tome kako treba slikati, dobronameran je sa svima koji su spremni da slede njegovu doktrinu, ali, ne podnosi da mu se protivreči. Vinsent to oseća i trudi se – koliko može – da bude dobar đak i da se uskladi sa Gogenovom estetikom. Smirio je svoj raštrkan potez, pojednostavio kompoziciju, pristao da površine hromatski ujednači i oiviči jasnom linijom, prihvatio je i sinkretizam, i simbolizam i elemente dekorativnosti… i to je trajalo sve dok ga neumoljivi, slikarski instinkt samoodržanja nije upozorio da je izneverio ono što je trebalo da mu bude najsvetije – sebe samog. Da je na putu da proigra svoju umetnost, onu koju je hranio sopstvenim životnim sokovima, kojoj je dao sve. To je početak kraja. Prijateljstvo ostaje naizgled netaknuto, ali Vinsent sve češće gubi nerve i pada u vatru na najmanji povod. Diskusije se pretvaraju u svađe, kroz koje se provlači neka mukla pretnja. Gogen sve češće govori o odlasku.

Vinsent van Gog, Sećanje na vrt u Etenu (Gospodje iz Arla), 1888, Ermitaž, Sankt Petersburg

Jednog dana oko Božića, u “Žutoj kući”,  policija pronalazi polumrtvo telo Vinsenta Van Goga. Umotano u okrvavljene čaršave. Osakaćeno. Priča o odsečenom uvetu i nesretno završenom prijateljstvu kreće čaršijom, mada niko ne zna šta se zapravo dogodilo. Svi se, ipak, slažu oko jedne stvari: Vinsent Van Gog je lud i treba ga udaljiti iz zajednice normalnih ljudi. Rečeno – učinjeno, ali mu je, omogućeno da i dalje slika. Zanimljivo je da, upravo iz tog perioda potiču neka od njegovih najboljih dela. Prepoznajemo ih po onom vijugavom, psihodeličnom potezu. Među njima ima i nekoliko autoportreta. Gledajući ih, imamo utisak da slikar preispituje svoj lik u ogledalu i traži odgovor na suštinsko pitanje: “Ko sam ja i šta to nosim u sebi?”

To pitanje ne prestajemo da postavljamo i mi sami. Ko je Van Gog? Zašto je svoj život okončao u momentu kad je u slikarstvu konačno dostigao nivo za kojim je težio? Šta je to što više nije mogao da izdrži? Osećanje krivice što je sav teret oko svog izdržavanja svalio na brata? Sumnja da će taj novac ikada moći da nadoknadi? Strah da će ga demon ludila jednom definitivno uzeti pod svoje? Sve veći raskol između njega i realnog sveta? Najlakše je odgovoriti – sve to po malo.

Vinsent van Gog, Autoportret sa previjenim uhom, 1889, Korto institut, London

U suštini, nema pravog slikarstva bez izvesne senzibilnosti nervnog sistema, kao što ne može biti slikarstva tamo gde je ludilo već uzelo maha. Čovek u akutnom psihotičnom stanju, čak i ako ga je priroda obdarila talentom, nikad neće napraviti umetničko delo vredno pažnje. Upravo do tog saznanja dolazimo proučavajući Van Gogov život i slike. Van Gog je istovremeno bio i promišljen i neobuzdan. Bio je razapet do kidanja između nagona da se prepusti orgiji boja i oblika, s jedne strane, i želje da udovolji estetskim zakonitostima – koje je savršeno poznavao, s druge. Napor da nekako uspostavi ravnotežu između te dve oprečne tendencije bio je pregolem za njegovu, već samu po sebi krhku, psihičku konstituciju. Ne, Vinsent Van Gog nije bio lud. Bio je umetnik. A pošto je sebe video samo kao revnosnog zanatliju, mogli bismo da kažemo da je – sagoreo na poslu.

(Kraj)

 

Reprodukcije© Google Art Project

Ovaj tekst je ustupljen ekskluzivno za onlajn objavljivanje Artis Centru i može se preuzeti samo uz obavezno postavljanje linka sa naznakom © Artis Center u neizmenjenoj formi sa identičnim ilustracijama i opremom.

post

Vinsent van Gog (1): Slikarstvo po cenu života

Ekskluzivno iz Pariza: Slavica Batos

Vinsent van Gog, Umetnikova soba u Arlu, 1889, Umetnički institut, Čikago

Van Gog je, uz Pikasa, najpopularniji slikar na planeti. Za njega znaju čak i oni koji misle da je Leonardo da Vinči poznati holivudski glumac, a Rembrant marka frižidera. Njegove slike prepoznatljive su na prvi pogled. Opšte je prihvaćeno da je bio lud i da je zato sebi odsekao uvo. Zna se, takođe, da je živeo bedno, da se ubio relativno mlad i da je slavu stekao tek nekoliko decenija nakon smrti. To bi bilo sve. To bi moglo biti i dovoljno, da se, eto, ne dogode povremeno neke izložbe i nateraju nas da u, koherentnu, zaokruženu sliku unesemo malo nereda.

Vinsent van Gog, Autoportret sa sivim šeširom, 1886-87, Rijksmuzeum, Amsterdam

Vinsent Van Gog bio je, na primer, obrazovan čovek. Govorio je četiri jezika, čitao je klasike i pisce svog vremena, boravio je u nekoliko evropskih prestonica i odlično je poznavao teoriju slikarstva. Da je sledio životni put svojih predaka ili stričeva, mogao je da postane sveštenik, admiral, galerista… Ali, nije mu bilo pisano. Praktično od samog rođenja, zid nesporazuma počeo je da se diže između Vinsenta i ostatka ljudskog roda. Od momenta kad su mu roditelji nadenuli ime deteta koje im je umrlo tačno godinu dana ranije, smisao njegove egzistencije, njegov identitet, njegova vitalnost… sve to kao da je bilo dovedeno u sumnju. Vinsent je bio nedruželjubivo i prgavo dete, robustne građe, čudnih zeleno-plavih očiju, iz kojih je sevao izazivački pogled uplašene zveri. Vremenom je od njega počelo da zazire i njegovo petoro mlađih braće i sestara. Provodio je dane lunjajući po močvarnim pustarama i šumarcima, posmatrao bube i vodeno bilje, ponešto precrtavao. Vuk samotnjak, u školi je patio pa su psovke i uvrede bile uobičajen odgovor na najmanju frustraciju. Iza te rogobatne ljušture krila se, zapravo, već tad, ona strašna, beskompromisna, iskrenost, koja će na Vinsenta najpre navući jad i nevolje da bi mu jednog dana, naravno prekasno, donela razumevanje i priznanja.

Sa šesnaest godina Vinsent Van Gog je kako-tako završio svoje školovanje. Ono što ga je interesovalo – književnost, filozofiju i teologiju, na primer – savladao je ne obazirući se na školski program. Čitao je žudno, nezajažljivo, sa istom melanholičnom strašću sa kojom je posmatrao i prirodu, ako se prirodom može nazvati sumorna, inertna holandska ravnica. Imao je, očigledno, i kvalitete i bogat unutrašnji život, ali kad se postavilo pitanje kojom profesijom bi mogao da se bavi, na to pitanje niko nije umeo da odgovori. Otac mu je bio sveštenik, a tri strica uživala su vrlo visoki ugled u oblasti trgovine umetničkim delima. Posebno najstariji od njih, po imenu takođe Vinsent Van  Gog. On je godinama uspešno poslovao u Hagu i upravo je prodao svoju galeriju poznatoj francuskoj firmi Gupil & Comp., koja je imala filijale u svim značajnim umetničkim centrima u svetu. Mladi Vinsent je, svaki put kad bi bio u poseti kod strica, kriomice i sa divljenjem posmatrao slike na zidovima. Osećao je pritom da ga nešto sudbonosno, ali tajnovito i neartikulisano, vuče ka tom univerzumu, u kojem realnost nije više realnost, u kojem stvari imaju sopstveni red i zakon, zasnovan na bojama, ritmovima, treptajima… Mučaljiv i nezgrapan, kakav je bio, to nikome nije rekao, pa čak ni samom sebi. Ne pitajući ga za mišljenje – jer, smatralo se da on mišljenje i nema – porodični savet se sastao i zaključio da je došlo vreme da se Vinsentu nađe posao. Stric je imao ideju, ostali su se složili i odluka je pala: Vinsent će biti trgovac slikama.

Vinsent Van Gog, Grupa starih kuća i nova crkva u Hagu, 1882. Privatna kolekcija

Na poslu, u Gupilovoj filijali u Hagu, Vinsent postaje primer vrednog i savesnog službenika. Niko ne ume da raspakuje ili upakuje slike tako vešto kao on, niko kao on nema u glavi celokupan inventar umetničkih slika, grafika, crteža i reprodukcija koje su prošle kroz galeriju. Ako se izuzme ono prvo iskustvo sa slikama u stričevoj kući, Vinsent o umetnosti ne zna ništa. Najedamput, čitav jedan novi svet se ukazuje pred njegovim očima i on mu hrli u susret sa strašću i instinktima svojih mladih godina. U galeriji stiče uvid u slikarstvo, akademskim titulama ovenčanih, savremenika. Kada ima slobodnog vremena, posećuje muzeje ili čita do obnevidelosti. Njegovo neznanje je ogromno, ali je isto tako neizmerna želja da nekako prodre u to tkivo misterioznih odnosa i značenja, u kome, čini mu se, ima mesta i za njega.

Prvi put u životu oseća se zaista dobro i sa nadom gleda u budućnost. Svoj entuzijazam preneće i na, četiri godine mlađeg, brata Tea – jedino biće na svetu kome je Vinsent istinski privržen i, verovatno, jedino biće na svetu koje će mu sličnim osećanjima uzvratiti. Teo će se, sa nepunih šesnaest godina zaposliti kao pripravnik u briselskoj filijali firme Gupil, a Vinsent, nakon što je dobro ispekao zanat u Hagu, dobiće preporuku za ispostavu u Londonu.

Vinsent van Gog, Seljaci jedu krompir, 1885, Kroler-Miler muzej, Oterlo, Holandija

Vinsent Van Gog u londonskom izdanju se gotovo ni po čemu ne izdvaja od mnogobrojnih mladih, elegantnih džentlmena engleske prestonice. Trodelni kostim, cilindar, pa čak i izvesni maniri u ophođenju, uspešno prikrivaju njegova ratarska pleća i srditu narav. Posao obavlja sa bezbrižnom rutinom, vremena ima dovoljno i za posete muzejima, i za čitanje, i za šetnje londonskim predgrađima. Englesko slikarstvo ga ispočetka malo zbunjuje, ali, malo po malo, njegova slikarska optika se proširuje i obogaćuje vizijom sveta koju nude Konstejbl, Rejnolds ili Tarner. Posebno snažan utisak na njega ostavljaju grafike koje viđa u izlogu čuvenog ilustrovanog časopisa The Illustrated London News. Vrlo brzo će početi i sam da crta, tačnije da ilustracijama dopunjuje opise svog života u Londonu, koje redovno šalje roditeljima i bratu Teu.

Odgajen u protestantskoj sredini, Vinsent od života ne traži mnogo: posao, skromni dom, porodicu. Sve to mu je na dohvat ruke, pa čak i buduća verenica. Gazdarica kod koje stanuje ima ćerku, što da ne, Vinsent se u nju zaljubljuje iskreno i silovito, zadivljen i sām snagom lavine koju je u njemu pokrenula vragolasta devojka. Čedan na svoj primitivan i sirov način, Vinsent ne zna da, kolika god da je snaga naših osećanja, ona ne podrazumeva nužno i naklonost odabrane osobe. U trenutku kad je devojka sa podsmehom odbila svog nezgrapnog prosioca, on nije u stanju ni da pojmi ni da prihvati tragikomiku svog položaja. Jer, to što on nudi čini mu se ogromno, nesamerljivo, neviđeno, a sve što zauzvrat traži je – samo da dar bude prihvaćen. Uzalud. Devojka će ostati neumoljiva, a Vinsentovim žilama poteći će jad i nespokoj, koji ga više nikad neće napustiti.

Vinsent van Gog, Vijadukt u Parizu, 1887,Muzej Gugenhajm, Njujork

Posao ga više ne interesuje. Sa klijentima je osoran i netrpeljiv, pa je poslodavac već najavio otkaz. Kad je sam sa sobom, oblak turobnih misli tako je tegoban i gust da se nikakav izlaz ne vidi. U pomoć mu opet priskače stric, sređujući preko svojih veza da dobije posao u Parizu. Stric je ubeđen da za boljke srca nema boljeg leka od uzavrele i, taman koliko treba – frivolne, prestonice umetnosti. Odista, te 1874. godine, Pariz je poprište zabavnih i sudbonosnih događaja. Grupa mladih umetnika, odbačenih i ismejanih od strane umetničkog establišmenta, odlučuje da sama sebi sebi organizuje izložbu, u ateljeu jednog fotografa. Zvanična kritika im izdeva pogrdno ime “impresionisti”, ne sluteći da će, ubuduće, biti pominjana u istoriji samo zahvaljujući tom glupom ispadu. Vinsent Van Gog, međutim, ništa od toga ne primećuje, ni u čemu ne učestvuje. Zatočenik sopstvene teskobe, izbavljenje traži u knjigama, pre svega u Bibliji. Nekad je voleo prirodu i slikarstvo, potom je voleo jednu ženu, sada će svu svoju ljubav usmeriti ka Bogu.

Vinsent van Gog, Teo van Gog, 1887, Van Gog muzej, Amsterdam

Sledećih nekoliko godina biće ispunjene pokušajima da postane sveštenik ili propovednik – makar i neplaćen. Posao kod Gupila će zauvek izgubiti jer je i gazdi i klijentima govorio da umetnost ne može da se tretira kao roba. Neko vreme će raditi kao učitelj u školi za siromašnu decu, pri anglikanskoj crkvi, u jednom od londonskih predgrađa. I odatle će biti izbačen, jer je bio protiv naplaćivanju školarine. Godinu dana će spremati prijemni ispit za teološki fakultet, ali će pre ispita odustati jer nema ni snage ni volje da se nosi sa preobimnim gradivom. Na kraju će završiti kao propovednik – laik, među rudarima, u industrijskoj zoni Belgije. Spavaće na slami, silaziće u okna, hraniće se bedno… da bi i odatle bio isteran, sa obrazloženjem da podstiče rudare na štrajk. Bolesnog i ruiniranog u svakom pogledu, roditelji ga, pod pretnjom smeštanja u azil za umobolne, vraćaju u Holandiju. U tom trenutku, Vinsent Van Gog ima dvadeset pet godina i, više nego ikad do tad, oseća se promašen, izgubljen, nepotreban. Nastaje period teške apatije i konflikata sa ocem, koji i dalje misli da je neko prihvatilište za psihopate najbolje rešenje. Za to vreme, brat Teo postaje uvažen trgovac slikama, u firmi Gupil, u Parizu.

(Nastaviće se)

 

Reprodukcije© Google Art Project

Ovaj tekst je ustupljen ekskluzivno za onlajn objavljivanje Artis Centru i može se preuzeti samo uz obavezno postavljanje linka sa naznakom © Artis Center u neizmenjenoj formi sa identičnim ilustracijama i opremom.