post

Umetnost naših baka: zaboravljene tehnike farbanja jaja

Uskršnja jaja tradicionalno bojena lukovinom sa ornamentima od različitih cvetova i listića. Foto@pvprotal.me

Nije prošlo tako mnogo od onog vremena kada su domaćice morale da pripremaju razne đakonije, pa i da farbaju uskršnja jaja bez pomoći hemijske industrije, samolepljivih sličica i drugih „brzih“ rešenja za kojima posežu prezaposlene savremene žene. Procesi su zaista ubrzani, ali sa brzinom je nestala čarolija i originalnost starih načina bojenja jaja. Zapravo, zahvaljujući pomagalima sva savremena svečarska jaja liče „ko jaje jajetu“, dok je u prošlosti svako bilo pravi umetnički original.

Iako će mnogo žena odmahnuti rukom pitajući se ko sad još ima vremena da petlja sa lukovim ljuskama, voskom, listićima i najlon čarapama, poželeli smo da od zaborava otrgnemo ovo istinsko umetničko umeće naših baka. Pa, ko ima vremena neka proba.

Nekada su se jaja uglavnom farbala korom crnog luka kako bi dobila crveni ton, jer se verovalo da na Uskrs sva jaja treba da budu crvena. Međutim, domišljate domaćice su našle načina da šaraju jaja najrazličitijim biljem.

Za izrazito crveno se koristila biljka broć, a u međuratnom periodu i varzilo dobijeno iz kore crvenog brazilskog drveta. Topla narandžasta nijansa se dobijala kuvanjem jaja sa laticama ruža. Listovi nane su korišćeni da se jaja oboje u nijansi trule višnje, a šljivova kora je davala svetle, gotovo ružičaste tonove.  Ko je želeo da mu jaja budu zagasito ili svetlije žuta koristio je mlečiku, kukurek, koprivu, brezu. Topla mrka na kojoj se naročito lepo ističu šare slikane voskom ili oblici raznih lepih listića koji su korišćeni za šaranje, dobijana je kuvanjem jaja sa orahovim lišćem, cerovinom ili ceđi. Za zelenu je korišćeno seme koprive, spanać i koren patlidžana. Plavu kao nebo davao je divlji zumbul, a kraljevski purpur cvekla.

Jaja bojena varzilom. Foto@naximedia-wikipedia

Postupak ovakvog, prirodnog načina farbanja jaja u suštini nije komplikovan ukoliko se imaju odgovarajuće sirovine. Jaja se dobro operu od nečistoće i zatim kuvaju sa gore pomenutim biljkama uz dodavanje kašike ili dve vinskog sirćeta. Na kraju se premažu krpicom namočenom u ulje kako bi dobila sjaj.

Ko želi po starinski da šara jaja može nabrati svežih listića različitog oblika i uzeti par starih, pocepanih najlon čarapa. Od čarapa se naprave uz pomoć čvorića na oba kraja male vrećice za jaja. Navlažen listić nekog zanimljivog oblika se prilepi gornjom stranom na jaje, pa se preko navuče i priveže komad najlon čarape tako da drži listić uz jaje. Jaja se potom stave u lukovinu (ili industrijsku boju) da se tako kuvaju. Sa kuvanih jaja se ukloni čarapa i listić dok su ona još topla i eto lepe šare. Maštovitije domaćice mogu dodati još po neku šaru na ovakav ukras temperom, flomasterom ili lakom za nokte u boji.

Jaja se danas mogu šarati najrazličitijim tehnikama i motivima u zavisnosti od mašte, ukusa i veštine. Foto@Blic Žena_Shutterstock

Jaja se, takođe, a na radost najmlađih mogu već obojena zamočiti u blag rastvor tutkala, pa kad se osuše po njima se može šarati četkicom i temperama baš kao po pravoj podlozi za ikone. Ove sličice su trajne i lepe. Postaju posebno zanimljive kada se premažu uljem. Blagodareći sitnoj intervenciji mazanja uljem i jednobojno jaje počinje da sija kao pravi dragulj.

Konačno, umetnost oplemenjuje, a farbanje jaja može biti umetnost za svakoga onoga ko se lati ovog malog rituala s radošću. A, za radost se mora imati makar malčice vremena.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2018

 

post

Poslastičarnica ~ Slatke izjave ljubavi

POPUNJENO!!!

Subota, 10. februar, 11 časova – Share Square, Koče Popovića br. 4, Savamala

Prijavljivanje obavezno – ograničen broj mesta!

Artisova “Poslastičarnica” premijerno u Beogradu! Posle Subotice, Novog Sada i Kruševca, naš slatki projekat će imati svoju predavačko-degustatorsku premijeru i u prestonici! Fokus je kao i uvek na umetnosti, poslasticama i kulturnoj istoriji, a ovog puta uokviren ljubavnim temama i sledujućim afrodizijacima. Da li je čokolada više od slatkog ukusa? U kakvoj relaciji stoje Eros i šećer? Zašto je medeni mesec baš meden? Ko je sve i kako zadavao glavobolje poslastičarima naručujući kolače dragim bićima? Može li se ljubav izjaviti bombonjerama? Da li je tačno da slatko posebno kod žena izaziva naročite senzacije? Šta su filozofi pisali o kolačima i zašto najveća srpska “profesorka ljubavi” – Mir Jam – nije mogla da misli bez čokoladnih bombona?

Ovo su samo neka od pitanja na koja ćemo pokušati da damo odgovor na predavanju koje se bavi ljubavnom istorijom kolača, sve usput zavirujući u čuvena umetnička dela, romane i filmove.

I ovog puta naš partner na projektu “Poslastičarnica”, najstarija slatka kuća u Beogradu – “Pelivan”, priprema prave slatke poljupce, pa izvolite. 

Cena programa: 900 RSD

(Cena obuhvata i posluženje – jedno piće i kolače)

Prijavljivanje mejlom ili telefonom:

office@artiscenter.com

065 864 38 00

© Artis Center 2018

post

Neobična putovanja ~ Beč za povređene

Bečki kolaž za povređene. Foto@Aleksandra Sretenović

Kada čovek pođe na putovanje nada se svemu najlepšem. Gradu ili zemlji u koju je krenuo, umetničkim delima (posebno ako je pošao na put zbog neke izložbe ili naročitog remek dela), gastronomskim specijalitetima, druženju, dobrim fotografijama, opuštanju, begu od svakodnevice … Svako putovanje je u njamnaju ruku jedan novi život. Međutim, šta ako već od početka cela lepa zamisao krene u suprotnom pravcu? Ako se putovanje pretvori ili bar pokuša da se pretvori u košmar? Naša saradnica Aleksandra Sretenović imala je jedno takvo iskustvo nedavno u Beču i evo kako se izborila sa lošim rasporedom zvezda u putnom horoskopu

Gornji Belvedere, palata princa Eugena Savojskog, 18. vek, Beč. Foto@Aleksandra Sretenović

Evo šta sve možete raditi u Beču ako vam se, kao meni, desi da teško povredite nogu već ulazeći u autobus…

Kao prvo, služeći se već kljakavom nogom možete izvesti spektakularan pad nasred Parndorfa i tako: 1) probati da dobijete dodatni popust, 2) izazvati nervni slom prodavaca zbog uništenog izloga i 3) shvatiti da su ljudi spremni da pomognu čak i u groznici kupovine. Alternativno (ili jer nemate kuda pošto vas niko više neće primiti u prodavnicu), zanemarite šoping i kupite hrskavu, zlatnu perecu iliti precel. Morate probati to pecivo koje je i pekarski esnaf uzeo za svoj simbol. Kažu da je precel svakako nastao u Evropi, međutim, razne su priče o tome kako se tačno desilo da se štapić testa tako ispreplete. Moja omiljena je da ih je izmislio sveštenik, kao nagradu za dečicu koja pravilno nauče molitvu. Po toj priči, oblik perece simbolizuje ukrštene ruke na grudima, a ja vam garantujem da duh sveti neće biti daleko kada je zagrizete.

Ako ne možete da hodate uvek možete da jedete, a usput i pazarite neki dobar kuvar s originalnim receptima za bečke specijalitete. Foto@ Aleksandra Sretenović

Sledeća stvar je obilazak Beča. Autobus prolazi pored najvažnijih zgrada ali ne, to nije pravi obilazak već tek toliko da shvatite kako grad izgleda. Ipak, kod Hundertvaserove kuće se obavezno staje. E sad, Hundertvaser je bio mnogo uvrnut tip. Kada vidim njegove slike, uvek pomislim da je u toku izložba dečijih crteža, a kada priđem bliže vidim da se to jedno dete u duši ozbiljno igralo četkicom. Mnogo jarkih boja, linije krive, svakakve, i toliko detalja koje treba otkriti. Neverovatan spoj prirode i arhitekture, koji je sa platna iskočio na ulicu u vidu njegove čuvene kuće. Da ne naglašavam, naravno da Hundertvasera nije bilo briga hoće li koga boleti noga dok bude obilazio tu neobičnu građevinu koja se, usred uštogljenog komšiluka, krivi i uvija u raznim bojama. Dok čežnjivo gledam kako se svi drugi veru stepenicama, pitam se koje od svojih nekoliko izmišljenih imena bi stavio na svoje poštansko sanduče. Dozvoljavam da me inspiriše njegova neobičnost, ideje i upornost da ih ostvari.

A okolo zgrade, čiste i mirne, kao i ulica. Deo koji turistima i nije zanimljiv ali, ako baš morate tu da sačekate ostale, uživajte malo u tišini. I dok se ono “štrase” polako u mojoj glavi pretvara u Štraus, ulica više nije ni mirna, ni prazna. Potkovice lipicanera udaraju o kaldrmu, neka frojlajn pažljivo smešta svoju dugu suknju u kočiju, gospoda šetaju ulicom dok se dečaci u mornarskim uniformama igraju terajući kolut između sebe. Negde sa sprata note valcera padaju po toj veseloj gužvi i utope se u pravu uličnu trič-trač polku. Tako, možete pustiti mašti na volju samo bez preterivanja i dirigovanja na ulici. Imajte u vidu bečku tradiciju psihoanalize, košulje u svim veličinama još uvek su dostupne.

Kupola Umetničko-istorijskog muzeja u Beču. Nalazi se tačno iznad tamošnjeg restorana-poslastičarnice. Foto@Suzana Spasić

Stižemo do palate Belvedere. E to je stvarno lep pogled! Čista elegancija, bela, besprekorna, ogleda se u mirnom jezercetu. I to je tek deo celog kompleksa napravljenog za Eugena Savojskog čije je ime, sasvim slučajno, jedno vreme nosila i ulica u kojoj živim. Donji Belvedere je koristio kao svoju vilu, a Gornji Belvedere je napravljen kasnije kao reprezentativno zdanje namenjeno za ugošćavanje zvanica i razne svečanosti. Ja recimo nemam taj luksuz da pobacam stvari po sobi i goste primim u drugoj palati, ali princ je imao tu privilegiju. Privilegovani su i oni koji stanuju u neposrednoj blizini. Na terasi zgrade, tik uz ogradu dvorca, sto i dve stolice. Neko se svakoga jutra budi sa ovim pogledom. Neko pije melanž kafu dok patke klize po ovom jezeru. Ili možda psuje što od turističkih autobusa ne može da parkira auto, i to je moguće.

Sledi pešačka tura. Pošto je grupa znatno brža od mene, preostaje da na prvom štandu uzmem plan grada i polako krenem sama do mesta okupljanja. Po centru Beča špartaju istočnoevropski momci prerušeni u carske podanike i, sve meškoljeći se u tim livrejama koje nikako da im legnu, ljubazno daju informacije turistima. Kako znam odakle su? Pa, ćopajući po gradu, stala sam kod svakog da odmorim i popričam. Dakle, možete upoznati ljude. Po nekim podacima, skoro četvrtina stanovništva Beča su naši ljudi, pa se ni ne osećate kao stranac.

Dva majstora, Rafael i Saher, a igrom slučaja (ne)srećno povređeni namernik u sredini. Foto@ Aleksandra Sretenović

Hodam dalje, vrlo pažljivo, i čini mi se da svi turisti sveta hrle meni u susret. Da me sruše ili, eventualno, da ih slikam. Ulazim u apoteku i stajem u red iza bračnog para sa preslatkim dečakom i čivavom. Dečak ima i trotinet. Kakva opuštenost i sloboda, ući u apoteku sa psom i mini mehanizacijom. Čak i noga malo manje boli do trenutka kada me mali monstrum ne opali tom skalamerijom po stopalu, a čupava zver besno zareži na mene stajući na stranu četvorogodišnjaka. Momentalno tečno progovaram nemački, iz mene se izlije čitava bujica psovki koje zvuče kao Rilkeova poezija. Iznenada,u Beču, možete otkriti svoj skriveni potencijal.

Stajem kod japanskog restorana i zamolim za pomoć oko pravca, a oni mi uz uputstva, daju besplatno i malu porciju nudli. Znači, ako delujete prilično umorno i izgubljeno, neko će vas I nahraniti. Usput nailazim na prosjaka u invalidskim kolicima. Podozrivo gleda kako hramljem, plaši se da sam došla da mu otmem posao. Dajem mu sitniš, a on mi zahvaljuje i ispriča kako je tu stigao. Eto, možete saznati nečiju životnu priču.

Niste znali da kafa i kolači imaju bolji ukus uz Rubensa? Foto@ Aleksandra Sretenović

Dalje slede muzeji. Svaki ima lift što posetiocima uskraćuje mogućnost da pogledaju neku od mojih tačaka kotrljanja niz stepenice. Ulaz u Umetničko-istorijski muzej je takav da većina ljudi odmah počne da ga fotografiše. Zaista, mogli biste sedeti dugo u tom holu, dok vas oči ne zabole od te raskoši. Fotografisanje izloženih slika je zabranjeno pa blicevi sevaju na sve strane, a nesrećni čuvar trči po sali pokušavajući da obustavi te svetlosne rafale. U muzeju najviše volim da priđem slici što bliže. Uvek tražim osušeni trag četkice, taj trenutak u kome umetnik i ja gledamo u tu jednu istu tačku meni je neprocenjiv. Čuvar međutim misli drugačije, posebno pošto moja bliskost sa umetnikom na trenutak aktivira alarm. Prvo se probijam kroz gužvu, a onda me Rubensova analiza mišića noge podseti da zaslužujem odmor. U prelepom kafeu muzeja poručujem saher tortu i uživam. Možete uživati, uvek.

U Albertini polako razgledam Rafaelova dela. Gužva je neverovatna, a vremena malo. Ne morate juriti da vidite baš sve slike, važno je da razumete one koje ste videli.

Beč – to je ono mesto gde prave najbolju štrudlu s jabukama. Foto@ Aleksandra Sretenović

I, na kraju, stižem u Šenbrun. Već sam ga obilazila pa odlučim da sednem u restoran i probam toplu štrudlu od jabuka. Konobar je Grk, iz Soluna. Preko glave mu je turista kaže. Niko ni ne stane da zamisli Mariju Tereziju kako šeta ovim parkom. Samo jure, jure. Pita odakle sam i donosi mi krišom čašu špricera, da ne vidi šef. I tako, možete pijuckati hladan špricer uz toplu štrudlu i gledati kako se sunce gasi nad krovom palate. Sehr schön!

Aleksandra Sretenović

© Artis Center 2017