post

London (1): Kamden market, Ridžents kanal i Ridžents park

Kada je čovek umoran od Londona, umoran je od života

Semjuel Džonson, tvorac prvog engleskog rečnika

Vratila sam se odavno. Između sletanja aviona nekadašnje law cost kompanije i uletanja u mnoštvo pikova prvog talasa korone,  prošlo je nepunih mesec i po dana. Prvo sam povredila koleno na zaleđenom Tremu i zaglavila tri nedelje u ortozi, a zatim su četiri zida postala moja sudbina. Na imobilizaciju noge nadovezala se higijenska Olimpijada u pranju povrća, ključeva, naočara, đonova i posebno ruku u rastvoru sode bikarbone, ne kraće od 48 sati, disanje na sisaljku i overavanje u glavu komšija posrnulih od temperature. Da sprečimo širenje. Najveće pošasti koja se nadvila nad nedužnu planetu otkad znam za sebe. A nisam mala. Nisam sigurna ni da se šalim. Dok ovo pišem nalazim se na virtuelnoj plaži dok čekam da me zvekne treći talas. Srećnici koji su se već okupali u prethodnim talasima i preživeli bez vidljivih oštećenja i dalje ne mogu preko. Jer su, iznenađujuće kako to kod budala uvek biva, turizam i saobraćaj prestali da postoje. I dok očekujem da vaučeri za otkazane letove, hotelski smeštaj, letovanja, zimovanja, produžene vikende postanu bezvredni papiri, opričaću kako je to bilo nekad. U vreme jeftinih letova, Booking.com-a, kraćih dogovora za penjanje na Damavand ili vikend u Berlinu. Što je još važnije pisaću o Londonu, mojoj velikoj, a kako je krenulo i poslednjoj ljubavi.

Zorana na Kamden marketu jedne vesele londonske nedelje. Foto: Radica Mićić

London je za mene mitski grad. Ili proizvod najluđe mašte. Nešto kao Hogvorts. Gde žive, školuju se, rade, stvaraju, dokoliče na nerazumno visokom nivou mali i veliki čarobnjaci/čarobnice. Takođe je i centar sveta. Onog koji nam je do danas poznat. Zato moja zapažanja možda nisu realna, ali su od srca.

Retko se prepuštam slučaju. Tako sam i sad zahvaljujući pomoći prijatelja iz sveta jezičara (profesorki engleskog jezika) pronašla agenciju koja za minimum  para pruža maksimum udobnosti i kajanja. Dobro ne baš za minimum para. Ali bez kajanja. Već na aerodromu sam osmotrila uglavnom žensku grupu radoznalih ljubiteljki krune i Ričarda, koji će se pokazati neumornim u otkrivanju onih podataka o Londonu koji se smeju otkriti, a da vas zbog toga ne ubiju.

Kamden market – živo, bučno i šareno.

Trudila sam se da dišem duboko i ne vrištim na sve što opazim kao da su se Bitlsi ponovo okupili. Što nije bilo lako. Dok smo leteli iznad Alpa bukvalno sam zalepila nos za onaj okrugli prljavi prozorčić prebrojavši sve lednike i vrhove preko 3000m. Iznad Londona sam već postala opasna po okolinu. Jer je dan bio vedar i kroz par oblačaka se videla Temza i sve što ću kasnije opevati u jednom junačkom epu. London Aj, Big Ben, Šard, London Bridž, Tauer,Katedrala Svetog Pavla, Siti…

Moj engleski je školski. Gimnazijski iz onih vremena kad su škole imale edukativnu i donekle vaspitnu ulogu. Tako da odlično razumem, da ne kažem strastveno uživam slušajući British English izgovor, bez imalo nade da ga sama steknem. Sluh sam u trenu sletanja naštelovala na engleske milozvuke, a ovi su dolazili sa svih strana. Aerodrom Hitrou je ogroman, ali kao i sve u Londonu efikasno organizovan. Kad sam nakon tog prvog odlaska u avgustu ponovo otputovala u London (da ne propadne viza) krajem januara ove biblijske nepogode zvane 2020, bila sam potpuno spremna na avanturu bez vodiča. Tada sam sletela u Luton, znatno manji aerodrom sa putokazom u bojama, koji je ukazivao ne samo na pravac kretanja nego i na trenutak kada da izvadite pasoš iz torbe i kako da ga okrenete da biste ga pokazali policajcu. Tog puta sam pripremila i kraći monolog i recitaciju za ulazak u zemlju. Kod koga, zašto, kako i koliko idem. Bespotrebno. Samo su me podsetili kad mi ističe viza da se ne zablesavim u šopingu pa da moraju da me deportuju.

Elefant Hed na Kamden Haj Stritu gde vašarska atmosfera traje bez prestanka.

Dakle upravo sam sletela, sa zebnjom čekam kofer koji nikako da se pojavi i još većom zebnjom osmatram nesrećnika koji popunjava formular za izgubljeni prtljag. Rackin trokrilni garderober u formi kofera stiže, a za njim i moj damski, dvokrilni. U avionu sam u pauzama lepljenja nosa za prozor upoznala dve zanosne profesorke engleskog iz svoje grupe, dok smo sve tri bezuspešno očijukale sa stjuardom. Tako da smo nastavile da čavrljamo do hotela. A hotel je bio sve ono što je trebalo da bude, da sam u London stigla 40 godina ranije. Dakle raj za studentariju iz celog sceta. Prostrane sobe, ketleri, frižideri, tosteri, radni stočići udobni kreveti i ogromni prozori sa pogledom na metro stanicu Kolindejl na zapadnom kraku Nortern lajn. Mislim da sam mapu londonskog metroa naučila napamet. Što tokom iscrpnih priprema za put, što tokom mnogih vožnji kad sam svaki put bila sigurna da sam ušla u pravi vozić, i još sigurnija da sam promašila. Londonski metro je najsavršeniji prevoz kojim sam hitala s kraja na kraj nekog evropskog grada. Svi ti ljudi koji zapravo ŽIVE u Londonu, njihova lica, odeća, torbe na ramenima, novine ili telefoni u rukama, slušalice uz koje mrmljaju sebi u bradu… sav taj život koji se preliva iz jednog vozića u drugi i izbija na površinu najlepšeg grada na svetu.

“Kraj sveta” – čuveni pab na Kamdenu.

Ali u metro ću prvi put ući za kojih pola sata kad se brzinski preobujem i izvučem Racku iz njene uobičajene prve u treću brzinu. Na recepciji se naša vesela ekipa već sjatila oko Ričarda (od mame uspešne Srpkinje u dijaspori i tate Engleza koji je imao razvijen osećaj za balkansku lepotu). Kako smo ustale sa petlovima, stigle smo do 11 am,  pa je pred nama bilo razuzdano popodne u Kamden marketu, na Ridženst kanalu, u Ridžents parku sve do ulice Bejker i muzeja Šerloka Holmsa.

Kamden market je, što bi omladinci rečito opisali must see, kad/ako se za vikenda nađete u Londonu. Nekadašnji posed erla Kamdena, koji počinje da se razvija 1790. uz današnji Kamden Haj Roud. Tek stotinu godina kasnije dobija na značaju sa izgradnjom Ridžents kanala i razvojem vodenog transporta robe. Koji opet brzo gubi na značaju jer se železnica pokazala jeftinijim vidom prevoza robe. Iz tog vremena ostala su skladišta i pomoćne zgrade kao i štale i bolnica za konje, kojih je u jednom trenutku bilo  preko pet stotina. Konji su vukli  rečne barže, a kasnije dopremali i otpremali teret  za transport železnicom.

Engleska bez šešira je kao kafa bez kofeina.

Svoju današnju popularnost  Kamden market duguje trojici preduzetnika koji ga sedamdesetih godina prošlog veka pretvaraju u raj za kupovinu zanatskih proizvoda, vintidž odeće, umetničkih predmeta i hrane iz celog sveta, zakupivši deo postojećih zgrada od komapnije Britiš Votervejs.

Kako je bila nedelja, blag dan, i ogromna gužva na stanici Kamden Taun, sveznajući Ričard nas je izveo na Kamden market preko metro stanice Čalk Farm, gde smo uspeli istovremeno da izađemo preskačući jedno drugo. To je ujedno bila prva i jedina gužva u metrou u kojoj sam se našla.

Ne volim vašare, sajmove, uličnu prodaju hrane i gužvu. Ne volim ni martinke, gotiku, halvu, sajber kulturu i krčme pretencioznih naziva. Ovde je sve to neodoljivo!

Stejbls, Sajber Dog i druge radosti na Kamden marketu.

Radnje su smeštene u nekadašnjim štalama, skladištima, u lukovima železničkog vijadukta. Prodaju se muške košulje dramatično cvetnih dezena, šeširi sa motociklističkim naočarama i zagonetnim velovima, gotik haljine sa dugačkim šlepovima, leptir mašne i trodelna odela od drečavih karo štofova. Fascinatori  mnogo puta veći od glave koja bi ih eventualno natukla. Indijski, senegalski, čileanski i ini specijaliteti, halva od pekam oraha, kikirikija, višanja, kokosovog oraha, pistaća, maka i vanile… Martinke sa potpisima No Doubt, zastavama, perjem, čipkom i svilenim maramama umesto pertli, Individual Style, United Spirit. Prodaju ih devojke u donjem vešu, ili odevene u crne šatore. Glasna muzika, ulična hrana, ogromna hala Cyber Dog u kojoj možete naći sve potrepštine za svoj sajber život. U blizini Stejbls marketa 1,75 visoka bronzana figura pokojne Ejmi Vajthaus, na štiklama, u kratkoj haljinici, sa čuvenom košnica frizurom. Umrla je  2011. u svom stanu u Kamden Taunu, od trovanja alkoholom. Statua je otkrivena na 2014. Na njen 31. rođendan…

Memorijal Ejmi Vajthaus na Kamdenu.

Jedan od najstarijih pabova u Londonu, The World’s End – Kraj sveta, na Kamden Haj Roudu ostaje za našom užurbanom gomilom. Svedočeći kako je ova ljudska košnica nekad bila kraj sveta…

Izvlačimo se iz Kamden marketa hitajući uz Ridžents kanal. Ok, trčeći za Ričardom.

Preko 140 godina kanal je imao važnu ulogu u snabdevanju Londona, drvetom, ugljem, građevinskim materijalom i hranom povezujući Kings Kros sa industrijskim severom Engleske. Arhitektonsko čedo Džona Neša, koji je projektovao i Bakingamsku palatu, ulica Ridžents i Marbl Arč, naziv dobija po Princu Regentu, potonjem kralju Džordžu IV za čije vladavine je Neš stvarao.

Otvoren uz veliku pompu 1820, pun finansijski procvat ostvaruje sredinom 19. veka. Pored industrijskih materijala zanimljivo je da se preko kanala dopremalo voće za fabrike marmalade, pivo za punionice, žito za vodenice na mestu današnjeg Kings Plejsa, kao i led sa norveških glečera za ledaru Karla Gatija.

Ridžents kanal – dokonost ili užurbanost, birajte sami.

U zimu 1962/3 led je okovao kanal i zadržao se dovoljno dugo da se sav komercijalni saobraćaj prebaci na puteve.

Od  sedamdesetih godina prošlog veka postaje čarobno ušuškano mesto  preskupih apartmana na jednoj obali i brodića za stanovanje na drugoj. U sredini su patke. Upravo takvim kanalom trčimo za Ričardom. Zaslepljena odsjajem zalazećeg sunca što  u mirnoj vodi kanala, što u staklenim terasama i ogromnim prozorima rečenih luksuznih nekretnina. E da, najbolji stančići su oni na vrhu sa terasama punim ambijentalnog drveća koje baca senku na čamce okićene  žardinjerama sezonskog cveća i opremljene stilskim nameštajem. Za razliku od nas turista na ubrzanom kursu upoznavanja Londona, neki sretnici sede na dokovima osmatrajući  ovu lepotu, suštinski ne radeći ništa.

Život na brodu – Ridžents kanal.

Kako nameravam da opričam ako ne svaki, ono svaki drugi korak u Londonu sledeći me vodi pored Crkve Svetog Marka, Princ Albert Rouda do Ridžents parka.

Poznat kao “dragulj u kruni” ovaj park zauzima 197 hektara. Kao gotovo svi ostali kraljevski parkovi nastao je na zemljištu koje je onaj Henri VIII pretvorio u svoja lovišta. Kada nije satirao supruge, lovio je. Upravo na ovom prostoru koji sad zaposedaju ljubitelji cveća i drveća. Od divljih životinja i plemenitih lovaca ovaj prostor oslobodiće pomenuti Sžon Neš projektujući park koji nazvaše draguljem.

U vrtu kraljice Meri, Ridžents park.

U centralnom delu su vrtovi kraljice Meri nastali tridesetih godina prošlog veka, nazvani po supruzi kralja Džordža V. Do tada se nisam posebno pozabavila pojmom engleska ruža, koji se uglavnom odnosi na mlade devojke besprekornog tena poreklom sa Ostrva. Obrevši se u baštama među bokorima nekih  12.000 ruža, koje su tog kasnog avgusta gotovo precvale širile slatkast, težak miris, mameći me da se onesvestim na licu mesta, to sa engleskim ružama postalo je mnogo jasnije. Ako su ruže ovako zanosne u Londonu, kako je tek sa devojkama. Možda i ja doživim neku korisnu ili bar mirisnu transformaciju. Dok sam sve sporije kaskala za Ričardom za mnom su ostajale crvene Ingrid Bergman, krupne žute Keep Smiling, ružičaste Bellle Epoque, roze Pink Perfection… ruže.

Kod Šerloka na kraju – Bejker Strit i Muzej Šerloka Holmsa.

Ubrzo smo izašli Na Bejker Strit, slikali se pored statue Šerloka Holmsa, prodavnice sa Bitls suvenirima i odbauljali do metroa.

E da, u ovih par rečenica opisala sam tek prvo popodne u Londonu :))))))

Nastaviće se …

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

© Artis Center 2020

post

Umetnost naših baka: zaboravljene tehnike farbanja jaja

Uskršnja jaja tradicionalno bojena lukovinom sa ornamentima od različitih cvetova i listića. Foto@pvprotal.me

Nije prošlo tako mnogo od onog vremena kada su domaćice morale da pripremaju razne đakonije, pa i da farbaju uskršnja jaja bez pomoći hemijske industrije, samolepljivih sličica i drugih „brzih“ rešenja za kojima posežu prezaposlene savremene žene. Procesi su zaista ubrzani, ali sa brzinom je nestala čarolija i originalnost starih načina bojenja jaja. Zapravo, zahvaljujući pomagalima sva savremena svečarska jaja liče „ko jaje jajetu“, dok je u prošlosti svako bilo pravi umetnički original.

Iako će mnogo žena odmahnuti rukom pitajući se ko sad još ima vremena da petlja sa lukovim ljuskama, voskom, listićima i najlon čarapama, poželeli smo da od zaborava otrgnemo ovo istinsko umetničko umeće naših baka. Pa, ko ima vremena neka proba.

Nekada su se jaja uglavnom farbala korom crnog luka kako bi dobila crveni ton, jer se verovalo da na Uskrs sva jaja treba da budu crvena. Međutim, domišljate domaćice su našle načina da šaraju jaja najrazličitijim biljem.

Za izrazito crveno se koristila biljka broć, a u međuratnom periodu i varzilo dobijeno iz kore crvenog brazilskog drveta. Topla narandžasta nijansa se dobijala kuvanjem jaja sa laticama ruža. Listovi nane su korišćeni da se jaja oboje u nijansi trule višnje, a šljivova kora je davala svetle, gotovo ružičaste tonove.  Ko je želeo da mu jaja budu zagasito ili svetlije žuta koristio je mlečiku, kukurek, koprivu, brezu. Topla mrka na kojoj se naročito lepo ističu šare slikane voskom ili oblici raznih lepih listića koji su korišćeni za šaranje, dobijana je kuvanjem jaja sa orahovim lišćem, cerovinom ili ceđi. Za zelenu je korišćeno seme koprive, spanać i koren patlidžana. Plavu kao nebo davao je divlji zumbul, a kraljevski purpur cvekla.

Jaja bojena varzilom. Foto@naximedia-wikipedia

Postupak ovakvog, prirodnog načina farbanja jaja u suštini nije komplikovan ukoliko se imaju odgovarajuće sirovine. Jaja se dobro operu od nečistoće i zatim kuvaju sa gore pomenutim biljkama uz dodavanje kašike ili dve vinskog sirćeta. Na kraju se premažu krpicom namočenom u ulje kako bi dobila sjaj.

Ko želi po starinski da šara jaja može nabrati svežih listića različitog oblika i uzeti par starih, pocepanih najlon čarapa. Od čarapa se naprave uz pomoć čvorića na oba kraja male vrećice za jaja. Navlažen listić nekog zanimljivog oblika se prilepi gornjom stranom na jaje, pa se preko navuče i priveže komad najlon čarape tako da drži listić uz jaje. Jaja se potom stave u lukovinu (ili industrijsku boju) da se tako kuvaju. Sa kuvanih jaja se ukloni čarapa i listić dok su ona još topla i eto lepe šare. Maštovitije domaćice mogu dodati još po neku šaru na ovakav ukras temperom, flomasterom ili lakom za nokte u boji.

Jaja se danas mogu šarati najrazličitijim tehnikama i motivima u zavisnosti od mašte, ukusa i veštine. Foto@Blic Žena_Shutterstock

Jaja se, takođe, a na radost najmlađih mogu već obojena zamočiti u blag rastvor tutkala, pa kad se osuše po njima se može šarati četkicom i temperama baš kao po pravoj podlozi za ikone. Ove sličice su trajne i lepe. Postaju posebno zanimljive kada se premažu uljem. Blagodareći sitnoj intervenciji mazanja uljem i jednobojno jaje počinje da sija kao pravi dragulj.

Konačno, umetnost oplemenjuje, a farbanje jaja može biti umetnost za svakoga onoga ko se lati ovog malog rituala s radošću. A, za radost se mora imati makar malčice vremena.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2018

 

post

Poslastičarnica ~ Slatke izjave ljubavi

POPUNJENO!!!

Subota, 10. februar, 11 časova – Share Square, Koče Popovića br. 4, Savamala

Prijavljivanje obavezno – ograničen broj mesta!

Artisova “Poslastičarnica” premijerno u Beogradu! Posle Subotice, Novog Sada i Kruševca, naš slatki projekat će imati svoju predavačko-degustatorsku premijeru i u prestonici! Fokus je kao i uvek na umetnosti, poslasticama i kulturnoj istoriji, a ovog puta uokviren ljubavnim temama i sledujućim afrodizijacima. Da li je čokolada više od slatkog ukusa? U kakvoj relaciji stoje Eros i šećer? Zašto je medeni mesec baš meden? Ko je sve i kako zadavao glavobolje poslastičarima naručujući kolače dragim bićima? Može li se ljubav izjaviti bombonjerama? Da li je tačno da slatko posebno kod žena izaziva naročite senzacije? Šta su filozofi pisali o kolačima i zašto najveća srpska “profesorka ljubavi” – Mir Jam – nije mogla da misli bez čokoladnih bombona?

Ovo su samo neka od pitanja na koja ćemo pokušati da damo odgovor na predavanju koje se bavi ljubavnom istorijom kolača, sve usput zavirujući u čuvena umetnička dela, romane i filmove.

I ovog puta naš partner na projektu “Poslastičarnica”, najstarija slatka kuća u Beogradu – “Pelivan”, priprema prave slatke poljupce, pa izvolite. 

Cena programa: 900 RSD

(Cena obuhvata i posluženje – jedno piće i kolače)

Prijavljivanje mejlom ili telefonom:

office@artiscenter.com

065 864 38 00

© Artis Center 2018