post

Klimt (5): Modernost i femme fatale

Gustav Klimt, Danaja, 1907, Galerija Virtl, Beč. Foto©Wikimedia

Ako je uobičajeno posmatrati slike žena i ženskih tela kao motiv kojim muškarci umetnici potvrđuju svoju modernost, Klimt je za takav osvrt savršen primer. Jer, ni jedan drugi umetnik nije tako slavio eros, a iznad svega žene. Mnogo pre nego što su ekspresionizam i nadrealizam u umetnosti otvoreno progovorili o seksualnosti, Klimt ju je načinio okosnicom svog dela. Za Gustava Klimta žena je jedna od najvećih inspiracija, doživljena i predstavljena smelije nego ikada u umetnosti toga doba.

Klimt se nakon krize sa univerzitetom povukao u užu elitu, odustavši od saradnje sa državom, što ga je učinilo i ravnodušnim za društvene probleme i politiku. U svojim ranijim fazama bio je javni umetnik i secesionistički tragalac za modernim duhom umetnosti. Sada se povukao u sferu ličnog, postao je slikar i dekorater za bečke visoke krugove. Javnu angažovanost je zamenila druga vrsta delatnosti – postao je slikar lepote života visoke klase, ali kao slikar žene. Eros i tanatos su i dalje prisutni, prerušeni u dve jednostavne teme, cveće i žene, koje su mu omogućile da svemu što je prolazno a lepo podari izvesnu trajnost kroz životnu ekstazu. Uvek imaginaran enterijer na slikama je postajao sve apstraktniji, a elementi njegovog likovnog stila su postali i ukras i simbolička sugestija.

Portretisao je mnoge poznate žene svoga doba. Glumice i zabavljačice, bečke dame iz visokog društva, sve su dolazile u njegov atelje i bile očarane njegovim talentom. On ih je zaista prikazivao u najboljem svetlu i u skladu sa svojim vremenom, kao lepe, ženstvene, moderne, zavodljive. Klimt je slikao novu, modernu, gradsku buržoasku ženu. Po čemu njegove portrete prepoznajemo kao drugačije, moderne?

Gustav Klimt, Šešir s crnim perjem, 1910. Foto ©Gustav-Klimt.com

Modernost je fenomen devetnaestog veka i proizvod grada. Iz tog konteksta impresionizam, svojevrsni moderni realizam, crpe svoje glavne teme. Moderno je ono što je aktuelno, tipično za svoje doba, ali takođe označava i čitav period novog i modernog doba koje počinje s poslednjim decenijama 19. veka i nosi dalje smernice razvoja drugačijeg, inovativnog, proizilazi iz novog načina gledanja na svet. Modernost je odgovor na nove izazove društvenog postojanja, ona je odgovor na ogromni porast stanovništva, na ubrzani tempo života, na promenjeni karakter varoši i gradova. Moderni život se ogleda u urbanističkim rešenjima, tehničkim plodovima industrijske revolucije, novom načinu provođenja slobodnog vremena imućne klase u usponu, kafeima, pozorištima, parkovima i izletištima. Centri velikih gradova postali su ključna mesta modernosti, nastaje moderan grad i sasvim moderan fenomen mode.

To je istovremeno bilo i doba borbe za zaštitu dostojanstva individue i njenog prava na rad. Socijalni problemi kao što su nezaposlenost, beda, prostitucija, tamna su strana modernog načina života. Prostitucija u savremenom smislu je specifičan kulturni i istorijski fenomen koji se javio krajem 19. i početkom 20. veka. Do tada prostitutke nisu smatrane posebnom klasom žena. Možemo razmatrati prostituciju kao deo patrijahalne strukture građanskog društva, umesto kao tzv. najstariji zanat i univerzalnu odliku društvenog života ljudi. Veoma raširene venerične bolesti su posmatrane asimetrično, žene su doživljavane kao jedini izvor i prenosilac zaraze. Druga strana, ona koja je predstavljala korisnike seksualnih usluga, bila je izuzeta iz razmatranja o javnoj higijeni. Polne i rodne razlike su diktirale shvatanje seksualnosti, uticale na stvaranje modernizma i modernosti kroz društvenu uslovljenost žene – društvenu, ekonomsku i subjektivnu razliku između muškarca i žene.

Gustav Klimt, Betovenov friz – Neprijateljske sile, 1902, Kuća Secesije, Beč. Foto©Wikimedia

Buržoazija koja se pojavila krajem osamnaestog veka se borila da potisne dominaciju aristokratije, osporavajući društveno uređenje koje se zasnivalo na nepromenljivim pravilima položaja i rođenja. Proklamovala je društvo sastavljeno od slobodnih, nezavisnih individua, ali je i sama buržoazija kao nova klasa zasnovana na nejednakostima i razlikama. Pod individuom se misli na muškarca – građanska sloboda nije univerzalana, ona je muški atribut. Žene nisu uključene u građansko društvo na istoj osnovi s muškarcima, poziva se na imaginaran poredak u prirodi po kome su prirodne sposobnosti i atributi polno diferencirani, na štetu žena. Ženama se daje nebitno mesto bilo u gradnji, bilo u rušenju poretka i napretka. Nejednakost žena i muškaraca se interpretira kao prirodna, a ne društvana činjenica; smatra se da je muškarac nadmoćan intelektualno, a žena osećajno, da žene nisu u stanju da oplemene svoje strasti za razliku od muškaraca. Žena time predstavlja nagonski život, a muškarcu se pripisuje sposobnost sublimacije nagona koji društvenu organizaciju i kulturu vode na put civilizacije.

Međutim, ideja da jedinke imaju svojinu nad svojom ličnošću presudna je za borbu i protiv klasne i patrijahalne dominacije. Polna razlika je i politička razlika, razlika između slobode i potčinjenosti, u kojoj je superiornost muškaraca rezultat i posledica muškog društvenog uređenja, a ne prirode. Ono što je zaista nedostajalo ženi je mogućnost stvaranja i održavanja političkog prava. Obrazovanje žena i poboljšanje njihove društvene pozicije činilo je da argument muške superiornosti, veće muške snage i/ili sposobnosti bude sve manje prihvatljiv.

Gustav Klimt, Betovenov friz – Požuda, 1902, Kuća Secesije, Beč. Foto©Wikimedia

Bečlije su rado naglašavale da su žene i kultura dve nespojive suprotnosti, ističući time prirodnu podređenost žene muškarcu, ženu kao niže biće. Iako je bio zaljubljen u stvarnu Salomu, Niče je ostao poznat i po maksimi iz svog čuvenog dela Tako je govorio Zaratustra (1883-1885): ,,Ideš ženi? Ponesi bič!“ Oto Vajninger, antifeministički nastrojeni teoretičar s kraja devetnaestog veka, objavio je 1903. knjigu Pol i karakter, u kojoj je ovaj dvadesettrogodišnji autor slabosti društva izjednačio sa ženama i pripisao ženskosti, proglasivši ih amoralnim i izvan civilizacijskih kategorija. Ženu vidi kao seksualni objekat ili kroz njenu reproduktivnu ulogu, naglašavajući te ženske uloge kao jedinu i pravu ženinu prirodu i svrhu. Ovim on ponavlja ideju svog vremena o ženi kao majci ili bludnici, u funkciji muškarca i svog pola. On insistira na definiciji žene koja se iscrpljuje kroz telesno. Po njemu, žene su potuno zaokupljene svojim telom i telesnim, otud imaju materijalnu prirodu koja je u suprotnosti sa daleko duhovnijom i intelektualnijom prirodom muškarca. Knjiga je postala veoma popularna, a i danas se provlači kao argument protiv ženskosti, bez obzira na to što se mladi Vajninger nedugo nakon objavljivanja ovog dela ubio, i što je ona time svojevrsna labudova pesma.

Gustav Klimt, Dve prijateljice, 1917, uništena. Foto©Wikiart

Kao posledica takvih shvatanja došlo je do podele društvenog sveta u odvojene sfere aktivnosti, uslovljene rodom; ova podela je preuzela i ponovo oblikovala podelu osamnaestog veka na javno i privatno. Javni prostor je isključivo muški tip prostora, on je svet produktivnog rada, politike, vlasti, obrazovanja, zakona i javnih službi. Privatna sfera doma bila je svet žena, dece i posluge, prostor osećanja i dužnosti iz kojih su novac i moć proterani. Privatna sfera i jeste i nije deo građanskog društva, kao što i žene i jesu i nisu deo građanskog poretka. Žene u njega nisu uključene kao jedinke, već kao žene, što će reći kao “prirodno“ potčinjene. Položaj udate žene određuje je kao svojinu supruga, ona figurira kao muževljeva senka, “gospođa”. Ali, suština modernog patrijarhata nije samo porodična potčinjenost žena, već sveukupna polna. Frojd takođe ide u susret težnji muškaraca nove buržoazije, njegova psihoanaliza objašnjava građansku svest i postaje u nju ugrađena. Psihoanaliza svodi političku prošlost i sadašnjost na odnos praiskonskog sukoba oca i sina – buržoaziji je time podario neistorijsku teoriju o čoveku i društvu, takvu koja je mogla da učini prihvatljivijim i opravda politički svet koji je izmicao kontroli. Ona objašnjava i opravdava potiskivanje nagonskog, interpretirajući ga kao stvaralački ljudski čin. U sklopu tog potiskivanja nagona patrijahalnog društva je i potiskivanje žene u prostore ženskosti. Muškarac beži iz svoje agonalne stvarnosti u san i modeluje ženu kroz njene majčinske uloge.

Muškarci su se slobodno kretali između ovih sfera, a od žena se očekivalo da ne napuštaju privatne prostore. Oni nisu označavali samo granicu između javnog i privatnog, već i granicu između prostora muškosti i prostora ženskosti. Ženi je bio nedostupan niz prostora koji su bili i dostupni i namenjeni muškarcima. Oni su time postali sfere muške slobode i različitih značenja za muškarce i žene. Muškarci su se udruživali da zaštite svoju slobodu kretanja i delanja; za muškarca je izaći u javnost značilo izgubiti se u gomili, daleko od zahteva za čestitošću. Za buržoaske žene, izlazak u javnost je bio povezan sa idejom o gubitku ugleda. Čestita, porodična, buržoaska žena tamo nije imala šta da traži; javni prostor se u odnosu na osamnaesti vek transformisao, postao je i više preteći, uzbudljiviji i seksualizovaniji prostor nego ikada ranije.

Gustav Klimt, Betovenov friz – Žudnja za srećom nalazi odgovor u Poeziji, 1902, Kuća Secesije, Beč. Foto©artsviewer.com

Dozvoljeni ženski prostori su trpezarije, saloni, spavaće sobe, balkoni i verande, privatne bašte; primeri su privatnog prostora ili prostora vezanog za kuću (prikazani su na slikama Berte Moriso (Morisot) i Meri Kasat (Cassatt)). Ti prostori ženskosti su proizvod društvene pozicije žene, potvrđuju posebnu, društveno uslovljenu seksualnu razliku gde je ženskost uslov, uzrok i posledica… (Prostori ženskosti još uvek upravljaju životima žena. Žene su danas osvojile građanski i pravni status skoro jednak statusu mukaraca, ali one i dalje nisu uključene u društvo na istoj osnovi kao muškarci. Polna razlika i dalje dovodi do patrijahalne podele uloga i rada. Čak i preko onoga što se danas naziva seksualnim uznemiravanjem muškarci odražavaju svoje muško patrijahalno pravo u javnom svetu, kao novi vid potčinjavanja i disciplinovanja žena). Žene jesu imale pristupa na odabranim mestima u javnoj sferi, ali u pratnji i na strogo određenim mestima zabave i pokazivanja. Takva izolacija žene stvara izrazitu suprotnost između porodice i društva, a društvo koje počiva na krajnje različitim atmosferama u porodici i društvu postaje ne samo nemoralno, već bolesno i dekadentno. Javno i privatno postaju dvosmisleni prostori određeni ne samo granicama klase, već i seksualnošću.

Kakav odnos postoji između seksualnosti i modernosti? U osnovi ovog pitanja je buržoaski svet novih društvenih odnosa u kome su tela žena pretvorena u seksualne objekte i robu. Prostori modernosti su tamo gde se susreću klasna i polna podela, to su prostori seksualnosti i erosa. Muški umetnici koji slikaju ove prostore i ženu kao ukras u njemu, podrazumevaju muškog, a ne bilo kog posmatrača. Umetnost je takođe uslovljena rodom, ona nam prenosi muški doživljaj modernosti, modernizam je označen ženskim telom i podrazumeva bavljenje muškom seksualnošću.

Gustav Klimt, Device, 1913, Nacionalna galerija, Prag. Foto©Wikimedia

Ako je uobičajeno posmatrati slike žena i ženskih tela kao motiv kojim muškarci umetnici potvrđuju svoju modernost, Klimt je za takav osvrt savršen primer. Jer, ni jedan drugi umetnik nije tako slavio eros, a iznad svega žene. Mnogo pre nego što su ekspresionizam i nadrealizam u umetnosti otvoreno progovorili o seksualnosti, Klimt ju je načinio okosnicom svog dela. Za Gustava Klimta žena je jedna od najvećih inspiracija, doživljena i predstavljena smelije nego ikada u umetnosti toga doba. Postala je umetnikova preokupacija, delom zasnovana na postulatima frojdizma i već pomenute muške neuroze. Erotika koja je tada visila u vazduhu Beča jasno je navela umetnika da glavnu ulogu u svojoj umetnosti poveri ženi. Klimt je otvoreno prikazao Ženu kao Evu, Veneru i Lilit i doprineo stvaranju novog tipa žene, femme fatale.

Ona se vidi i u Klimtovim zvaničnim portretima bečkih dama, kao i u bezimenim devojkama i alegorijskim predstavama. U umetnosti fin-de-siecle-a greh je bio otelotvoren u enigmatskoj snazi ženstvenosti, ostavljajući otvorenim pitanje da li se tu radi o vremenu muške histerije i krize muškog ega, fenomenu muške feminizacije kroz sliku žene, ili su žene zaista i bile na neki način bukvalno fatalne po muškarce. Postoji mogućnost da je žena u izvesnom smislu zaista doživljavana kao nosilac smrti – u svetlu brojnih seksualno prenosivih bolesti za koje nije bilo leka, naročito sifilisa. Žena je istovremeno i grešnica i potencijalno fatalna po muškarca, njeno telo zaista ubija. Ideja bolesti, sifilisa i tuberkuloze kao životne svakodnevice i pretnje životu, imala je velikog udela i u Klimtovoj opsesiji životom i smrću. Ogolio je mušku seksualnost, koja u modernom društvu uživa slobodu da posmatra, procenjuje i poseduje – u stvarnosti ili u mašti.

Gustav Klimt, Dama sa šeširom i boom, 1909, Belvedere, Beč. Foto©Wikiart

Femme fatale je seksualno nesputana žena koja svojim zavodničkim moćima pokorava muškarca. Ali, njeno interesovanje ostaje pritom samo površno erotsko. Ona uživa u zadovoljstvu zavođenja i poigravanja muškarcima koji se u nju zaljubljuju, koristeći svoje ženske atribute i ostale kvalitete koji imaju veze sa polom i ne nužno sa polnošću da bi ostvarila svoje ciljeve. Ona je žena kojoj muškarac nije cilj, već (eventualno) sredstvo. Javlja se kao popularna bečka fin-de-siecle tema i u visokoj i u popularnoj umetnosti, a kosa, poza, odeća, izraz lica su amblemi ovog zavodničkog i destruktivnog tipa žene.

Femme fatale je figura muške fantazije, žena koju on želi i koje se plaši – želi je jer ne može da je poseduje i potčini, plaši je se jer mu je ravnopravna po svim pitanjima i stoga je doživljava kao pretnju svojoj muškosti. Izražava mušku fascinaciju seksualno ,,agresivnom“ ženom i anksioznost koju kod njega proizvodi ženska dominantnost. Ona je reakcija na poljuljani sistem uloga, opisuje odbojan stav muškarca prema oblikovanju emancipacijskog lika žene – žene koja odbija da se bavi samo kućnim radom i odgojem dece. Ona odbija ulogu supruge i majke kakvu joj je patrijahalno društvo namenilo. Fatalna žena predstavlja najdirektniji napad na tradicionalnu ulogu žene u društvu i porodici i u nesumnjivoj je vezi sa emancipacijom žena.

U sledećem nastavku:

Klimt (6): Idol u zlatnom relikvijaru

Zorica Atić,

istoričarka umetnosti

© Artis Center 2018

post

Poslastičarnica u Kruševcu ~ Radionica “Posno, a slasno”

Artisova Poslastičarnica u Kruševcu ~ detalj postavke posnih kolača nastalih na radionici Posno, a slasno u Kući Simića. Foto@Tamara Ognjević

Kada je u zimu prošle godine uz kafu i kolače, te duge večernje razgovore i dopisivanje preko mejla, mesindžera i svih dostupnih sredstava brze komunikacije, započeo svojevrsni slatki pakt između Narodnog muzeja u Kruševcu i Artis centra, odnosno između Zorane Drašković Kovačević, kustoskinje Kuće Simića, i moje malenkosti, bilo je moguće pretpostaviti, ali ne i u celini pojmiti šta će sa sobom doneti projekat Srećna slava, domaćice, te gostovanje Poslastičarnice u realizaciji istog. Naučena pragmatičnoj skepsi, priznajem nisam verovala da jedan razmerno mali reprezentativni uzorak od “svega” devet učesnica eksperimentalne radionice Posno, a slasno može da dâ neke značajnije uvide u proces koji se može pratiti najmanje 200 godina. Kako je u međuvremenu nastao i tekst u katalogu izložbe, a moja budna radoznalost uočila ključni odnos na relaciji srpska žena-krsna slava, aspekt kojim se retko i nedovoljno bavi etnologija, antropologija, sociologija, pa i heritologija, pomeren je i fokus same izložbe koja je dobila baš takav podnaslov – Krsna slava i srpska žena. Posebno svetlo na ovu problematiku je svojim tekstom u istom katalogu, a kada je reč o Kruševcu, dodala etnolog Zorica Simić, muzejska savetnica Narodnog muzeja u Kruševcu, koautor izložbe.

Spremnost dr Biljane Đorđević iz Narodnog muzeja u Beogradu, iskusnog etno-arheologa, člana Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe, da se uključi u projekat u svojstvu recenzenta mog teksta, ali i svojevrsnog monitora eksperimentalne radionice održane u Kući Simića u sredu 6. decembra, bila je od neprocenjive važnosti. Savremena nauka zahteva multidisciplinarnost, a rezultati su neuporedivi kada stručnjaci različitih profila ukrste znanje, mišljenja i ideje. Iskustvo kruševačke radionice to nesporno dokazuje!

Kad stručnjaci ukrste znanje, ideje i iskustvo: (sleva nadesno) dr Biljana Đorđević (Narodni muzej u Beogradu), Tamara Ognjević (Artis centar) i Zorana Drašković Kovačević (Kuća Simića, Narodni muzej Kruševac). Foto@Vesna Bogdanović

Gastronomsko nasleđe kao poseban vid nematerijalne kulturne baštine, dobija svoj puni smisao tek kada se nakon sveobuhvatnih istraživanja svih dostupnih izvora pristupi takozvanoj četvrtoj dimenziji – ukusu. To je ključni razloz zašto Artis centar od prvih istraživanja na polju istorije gastronomije i kulture obedovanja, započetih sada već davne 2009, insistira na eksperimentalnim rekonstrukcijama, koje se u pravilu odvijaju u saradnji sa lokalnom zajednicom ili profesionalnim kulinarima. Izložba Srećna slava, domaćice Narodnog muzeja u Kruševcu je u tom smislu partnerski kreirana od inicijalne ideje do realizacije, a činjenica da Kuća Simića u sastavu kruševačkog muzeja, već nekoliko godina razvija naročitu komunikaciju sa publikom na talasu vodećih trendova nove muzeologije, učinila je da planirana radionica u čijem fokusu su bili posni slavski kolači, bude više od pratećeg programa. Dugogodišnji trud kruševačkih kolega da publika muzej u svom gradu doživljava kao sopstvenu kuću, odnosno ono mesto na kojem ravnopravno učestvuje u prikupljanju i čuvanju kulturnog nasleđa, dao je Artisovoj radionici Posno, a slasno važnu dimenziju studije slučaja i jedan vedri, radni skup kruševačkih domaćica starije i srednje  generacije i muzealaca pretvorio u platformu naučnog eksperimenta.

Bilo je inspirativno praviti posne slavske kolače u muzeju, unutar postavke izložbe Srećna slava, domaćice!. Foto@Tamara Ognjević

Utemeljena na saznanju da najčešće slavljene krsne slave padaju u zimskom periodu, u pravilu u vreme predbožićnog posta, ali i činjenici da su slavski kolači nepromenjiva konstanta na svečarskoj trpezi koja stalno trpi gastronomske inovacije, radionica je okupila devet Kruševljanki sa zadatkom da izaberu po dva kolača koja se tradicionalno, generacijama spremaju u njihovim porodicama. Poseban izazov radionice, koja čini sastavni deo Artisovog projekta Poslastičarnica, čija realizacija je započela 2015. godine, predstavlja činjenica da posni kolači podrazumevaju redukciju svih onih namirnica koje u poslastičarstvu i kolačarstvu čine okosnicu kvaliteta i ukusa – puter, jaja, mlečna čokolada, mleko, slatka pavlaka i slično. Istovremeno, posni kolači predstavljaju izazov za svaku ozbiljnu domaćicu, krunu slavske trpeze i prostor dokazivanja znanja, veštine i kreativnosti pod devizom – kako manje pretvoriti u više. Tako su nam Sanja Gajić, Aleksandra Gogić, Vidosava Narančić, Ljiljana Plašić, Gordana Simić, Vesna Stefanović, Ljilja Stojanović, Dragana Vasić i Gordana Zlatanović suvereno demonstrirale šta sve može da se uradi sa malo oraha, šećera, suvog voća, crne čokolade, posnog keksa i mnogo mašte.

Devet veličanstvenih učesnica radionice Posno, a slasno (sleva nadesno, odozgo naniže): Vesna Stefanović, Gordana Simić, Dragana Vasić, Aleksandra Gogić, Ljiljana Plašić, Sanja Gajić, Ljilja Stojanović, Vidosava Narančić i Gordana Zlatanović. Foto@Tamara Ognjević i Živojin Manojlović

Čarolija koja se odigravala u popodnevnim časovima 6. decembra u ambijentu kuće čuvenog trgovca i političara iz epohe kneza Miloša, Stojana Simića, podsećala je na one bajke u kojima dobre vile pretvaraju bundeve u raskošne kočije. U širokoj lepezi od starinskih Oraščića izrađenih u drvenoj modli starijoj od jednog veka, koju je Aleksandra Gogić nasledila od svojih prabaka, do minucioznog crtanja kolačarskom bojom na površini Belih bajadera Dragane Vasić, odigravala se jedna od onih kompleksnih priča koje otkrivaju složene i uzbudljive puteve gastronomskog nasleđa.

Radionica koja je daleko nadmašila moja očekivanja, kao autora i rukovodioca ovog programa, predstavlja naročit događaj kada je reč o delikatnom odnosu muzeja i gastronomskog nasleđa. Naime, ovo je pionirski poduhvat u smislu pripreme hrane iz korpusa nematerijalnog kulturnog nasleđa unutar muzeja, a u svrhu naučnog istraživanja. U pravilu se ovakvi eksperimenti prave izvan muzejske zgrade, a da bi bili prikazani, a često i posluženi u muzejskom prostoru tek kao finalni proizvod. Naposletku, kolači sa ove radionice su posluženi na otvaranju izložbe sledećeg dana u krcatoj Kući Simića, muzejskom prostoru koji Kruševljani zahvaljujući višegodišnjem angažmanu kustoskinja Zorane Drašković Kovačević, autorke projekta Sretna slava, domaćice, i Vesne Bogdanović, doživljavaju kao svoju kuću.

Kao za izložbu~Posni slavski kolači nastali u okviru Artisove Poslastičarnice, odnosno radionice Posno i slasno. Foto@Tamara Ognjević

Šta smo sve mesile i kakvi su bili kolači?

Kolači, nekih 18 vrsta, su, kaže publika koja ih je degustirala na otvaranju izložbe 7. decembra, bili izvanredni. Probale smo kolače i mi, ali da ne bude kako hvalimo sopstveni proizvod bez pokrića. Ukusu je doprinelo i to što su “odmorili” preko noći, na idealnoj temperaturi od cc 4-5 stepeni, na doksatu kuće Simića, sagrađene u balkanskom stilu početkom 19. veka. Iskusne domaćice odlično znaju da su kolači, a naročito oni posni, najbolji kad “predahnu” i to na vazduhu, ne u frižideru.

Otvaranje izložbe Srećna slava, domaćice! u Kući Simića u Kruševcu 7. decembra 2017. Gužva, slatko, inspirativno. Foto@Živojin Manojlović

Mogu li se dobiti recepti?

Naravno! Smatramo da je idealno da dobijete spisak dela kolača i recepte onako kako ih je “upakovala” Zorana Drašković Kovačević u katalogu izložbe Srećna slava, domaćice! Sve čega nema naći će se uskoro u stručnoj analizi radionice, jer mi smo tamo, verovali ili ne, bili pre svega zbog nauke.

Recepti za posne kolače sa radionice Posno, a slasno. Katalog izložbe Srećna slava, domaćice! Dizajn@Jasmina Vasić

Recepti za posne kolače sa radionice Posno, a slasno. Katalog izložbe Srećna slava, domaćice! Dizajn@Jasmina Vasić 

Uvek smo otvoreni za razmenu utisaka, pa kad i ako isprobate recepte, ne ustručavajte se da ih sa nama podelite!

O krsnoj slavi i gastronomskim obrascima koji je prate pisaćemo još. Saradnjom sa Narodnim muzejom Kruševac za Artis centar je otvoreno istraživačko poglavlje u čijem fokusu je naročit odnos gastronomije i kulture obedovanja u kontekstu običaja, praznika i sličnih društvenih praksi. Široko, kompleksno polje, vredno pažnje jednog multidisciplinarnog istraživačkog tima.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2017

 

post

Maga Magazinović ~ Kraljevskim hodom ispod duge

Marija Maga Magazinović  (1882–1968)

„Znam da nisam neka krupna ni važna ličnost“, zapisala je pre više od pola veka, kao da se izvinjava čitalačkoj publici, Marija Maga Magazinović u autobiografskom rukopisu, koji će biti štampan tek 2000. godine. Zakasneo, kao i priznanja koje je ova izuzetna žena nesumnjivo zaslužila još za svog dugog i plodnog života, Maginom rukom ispisan „Moj život“ (Clio, Beograd) autentično je, vanredno sveže i pitko štivo. To je uzbudljiva pripovest o jednoj epohi u istoriji Srbije i Evrope, ali i jednoj izuzetnoj ženi koja nije prema sopstvenom sudu bila lepog lica i ruku, ali je znala da se „u igri, ozari i učini lepšom“.

Marija Magazinović, kći vredne i mudre Stanke i temperamentnog terzije Riste, koji je voleo epske pesme i ljubavne romane, bila je žena kraljevskog hoda i raskošnog uma. Plesačica sa savršenim osećanjem za pokret, diplomirani filozof i pisac istančanog senzibiliteta, a pre svega disciplinovan „vojnik“ sa najdubljom verom u važnost socijalne pravde i jednakosti među polovima. Zahvaljujući tim svojim kvalitetima Maga Magazinović je bez stvarnog nauma da zauzima neko mesto u istoriji Srba, upisala sebe i svoje pregnuće u temelje ne samo srpske, već i svetske istorije feminizma, socijalizma, prosvete, novinarstava, igre, psihijatrije….

“Suknja” među policama s knjigama

Bila je prva žena koja je u statusu redovnog studenta diplomirala 1904. na Beogradskom Univerzitetu, i to ne zato što je htela da sprovede neku feminističku revoluciju, već zato što je smatrala za nepravedno da neko ko sluša tolika predavanja i polaže ispite, kao što je to onda bio slučaj sa vanrednim studentima, nema i pravo da dobije diplomu i zvanje. Po sticanju diplome u klasi legendarnog profesora Brane Petronijevića, zaposlila se preko leta 1905. godine kao prva žena bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Iako su se muški bibliotekari mrštili na pojavu „suknje“ među policama sa knjigama, Maga je na preporuku književnika Milovana Glišića, koji je bio oduševljen njenom načitanošću, stigla u zgradu na Kosančićevom vencu.

Maga Magazinović je bila avngardna u svakom pogledu.

Uveliko je u to vreme glumila u Radničkom društvu „Abrašević“, išla na studentske igranke i svetosavske balove, sama šila skromne toalеte od cica i porheta, i bila strasno zaljubljena u svog školskog druga, utemeljivača likovne kritike u Srbiji, slikara Branka Popovića. Skromnog imovinskog stanja, duboko i toplo vezana za mnogobrojnu porodicu Magazinović sa užičke Carine, koja se silom nužde 1896. preselila u Beograd, Maga je hitala da dođe do posla i pomogne svojim roditeljima i mlađoj braći i sestrama. Tako je, trbuhom za kruhom, za akontaciju od dva zlatnika, stigla na mesto novinara i urednika „Ženskih strana“ u najstarijoj dnevnoj novini na Balkanu – Ribnikarovoj „Politici“. Kao prva žena novinar u srpskoj istoriji, ispisivala je 1905-1906. feljtone, komentare i vesti o važnosti obrazovanja ženskinja, društvene i političke emancipacije nežnijeg pola. Njene „Ženske strane“ bile su prostor za najnovije vesti iz sveta nauke, kulture i politike, a ne neki sladunjav pregled modnih krpica i kozmetike. Ovakva Magina uređivačka politika izazivala je Vladu Ribnikara da šeretski zadirkuje Magu kao jednu od onih pobornica ženskih prava koja će se prvom zgodnom prilikom udati i postati uzorna supruga nekog srpskog oficira. Maga se nikada nije naljutila na gazda Vladu čije su se „prognoze“ pokazale netačnim, jer se Magazinovićeva nikada nije udala za oficira, pa ni za Srbina, a u „Politici“ se zadržala sve do časa dok nije dobila posao „klasne učiteljice“ u Višoj ženskoj školi. Tako je počelo ispunjenje Maginog sna da bude nastavnik, i da celu sebe utka u ono što je smatrala „najsvetijom od svih dužnosti“ – vaspitavanje i podučavanje mladog naraštaja Srpkinja.

Ako u Maginim odlukama da stupi na posao u Narodnoj biblioteci i „Politici“ nije bilo „revolucionarne“ namere, upis na Pravni fakultet i borba za pravo da se polaže profesorski ispit plod su pobune protiv polne diskriminacije. Pravni fakultet je početkom 20. veka bio poslednji muški bastion na Beogradskom Univerzitetu, a najveći Magin protivnik da upiše studije bio je znameniti Slobodan Jovanović. Maga je prava upisala, baš kao što je upornim podnošenjem molbi ondašnjem Ministarstvu prosvete izdejstvovala da polaže profesorski ispit.

Plave čarape i trčanje ispod duge

Sve je u životu Marije Magazinović plod istinske vere i velikog samopregornog rada. Od trenutka kada je u šestoj godini, sva umivena suzama, još neveštim ručicama štrikala čivit plave čarape za oca Rista, koji je obećao da će je pre vremena upisati u osnovnu školu samo ako za dana ištrika te čuvene čarape, čitav je Magin život jedno sudbinsko štrikanje unikatnog uzorka u mnogo širem društveno-istorijskom kontekstu. Od malena je Maga bila svesna svake vrste diskriminacije, a njen sopstveni feminizam je počeo onog dana kad joj u igri nije bilo dozvoljeno da postane hajdučki harambaša, jer je, iako najbolja, bila devojčica.

Rodonačelnica modernog baleta.

„Ja od tada usrdno trčim ispod duge da postanem dečak i harambaša“, ispisuje Magazinovićeva najstarija sećanja na sitne društvene nepravde.

Vremenom, u borbi za sticanje društvenog statusa, a posebno u nastojanju da se usavršava, ali i da u zaostalu srpsku sredinu implementira najnovije pedagoške metode kada je u pitanju igra, plastika i ritmička gimnastika, pokazali su joj kakvi sve oblici diskriminacije postoje. I pored činjenice da je bila jedna od retkih fakultetski obrazovanih žena, te da je nemački jezik praktično govorila kao srpski, bavila se glumom, igrom i pedagoškim radom, Maga nikako nije uspevala da dobije državnu stipendiju kako bi otišla na usavršavanje u Nemačku. Nije bila ni kći, ni sestra, ni žena nekog uglednog političara ili poslovnog čoveka. Dolazila je iz skromne, siromašne porodice. Bio je glas da je socijalistkinja, a zbog prevođenja na početku 20. veka čuvene studije Elen Kej „Stoleće deteta“ u kojoj se autorka otvoreno suprotstavljala brakovima iz interesa, zaradila je skandaloznu etiketu „pobornice slobodne ljubavi“. Iako je malo verovatno da je čak i u ondašnjoj patrijarhalnoj Srbiji bilo moguće sresti još jednu tako skromnu i u suštini vrlo čednu i krotu devojku kakva je bila Magazinovićeva, njena nesalomiva upornost da se bori za svoje ideale metodom „tiha voda breg roni“ obezbedila joj je titular feministkinje i bundžije. Shvativši da kao takva nikada neće dobiti državnu stipendiju, Maga je uz ogroman prekovremeni rad i davanje privatnih časova, na specijalizaciju prvo u Minhen 1909, a zatim u Berlin iste godine otišla, kako sama piše, „o svom ruvu i kruvu“.

Sa učenicama obučenim u narodne nošnje.

Često i po čitav dan na jednoj kifli i šolji bele kafe, koji sleduju zakupce skromih sobičaka u berlinskoj studentskoj četvrti, Maga neumorno upija sva znanja i veštine koje nudi taj veliki zanosni svet stranih visokih škola i evropske umetnosti. Prolazi bez problema audiciju u plesnoj školi Isidore i Elizabete Dankan, kao i onu glumačku u avangardnom teatru Maksa Rajnharta gde će upoznati i ljubav svog života – slavistu Gerharda Gezemana. Koju godinu kasnije, ocenjujući je kao izuzetno talentovanu, na usavršavanje Magu primaju i vodeći evropski stručnjaci za pokret, plastiku i ritmičku gimnastiku – Minet Vegman, Žak Delkroz i Rudolf fon Laban. Od jutra do mraka je na časovima, a u sitan večernji sat u pozorištu gde i po nekoliko puta gleda predstave u kojima glavnu rolu igra tada vrlo popularan glumac Aleksander Moisi. Sama krpi svoje pocepane cipele, stavljajući u njih uloške od kartona, kako bi i poslednji fenig sačuvala za karte u teatru ili koncertnoj dvorani. Njen istinski zanos umetnošću je snažniji od siromaštva, hladnoće i gladi. Osenjena tom velikom stvaralačkom vatrom sitna i mršava Maga na izmaku treće decenije života zanela je šest godina mlađeg Gezemana, koji je uz nju i Borinu „Koštanu“ naučio srpski. Tako je preko jedne izuzetne žene Gerhard Gezeman strasno zavoleo i njen zavičaj. Zavoleo ga toliko da je prešao u pravoslavlje, zaposlio se u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu uoči Prvog svetskog rata, i napokon 1915, bez dvoumljenja pošao sa srpskom vojskom i narodom na put smrti preko ledom okovanih albanskih planina.

Bitka za sopstveni razum

Po povratku iz Nemačke, Maga sa prijateljicom Zorom Pricom otvara 1910. Školu za recitaciju, gimnastičku plastiku i strane jezike. Ova avangardna škola koju pohađaju mnoge beogradske devojčice nikada nije dobila punu društvenu podršku, niti moćne mecene iako su iz nje izašli neki od najpoznatijih baletskih igrača, među kojima i višestruko darovit Lujo Davičo. To Magu Magazinović nije obeshrabrlo. Duboko uverena da će moderni balet i u Srbiji jednog dana naći svoje mesto, a da je telesno vaspitanje od esencijalne važnosti za duhovni rast, Maga je sa svojom školom istrajala sve do 1935. godine. Igra joj je pomogla da prevaziđe velike tragedije svog života – preranu smrt jednogodišnjeg sina Haralda-Rajka 1916. i bolan razvod sa Gezemanom iste godine, nakon što otkrije da njen muž već neko vreme ima ljubavnicu. Magin život sa Gezemanom, njihova duboka, ali i tragična ljubav koja se okončava rađanjem njihovog drugog deteta – kćeri Rajne 1917. godine, istinski je roman koji čeka svog pisca. U dubokoj depresiji tih teških godina Maga u Švajcarskoj bije možda najsloženiju i najtežu bitku svog života-bitku za sopstveni zdrav razum. Slobodoumna i hrabra, ona je prva žena u Srbiji koja iskreno i bez uvijanja ispisuje stranice o svojoj dubokoj depresiji na ivici suicidnosti, i činjenicu da je švajcarski psihijatri tri meseca vrlo uspešno leče uz pomoć tada najsavremenijeg metoda autosugestije. Bijući bitku za svoje načeto duševno zdravlje, Maga istovremeno bije i bitku za život svoje ćerkice, koja oboljeva od „Španske groznice“ tokom epidemije 1917-1918 koja je odnela nekoliko stotina hiljada života širom planete. Po završetku rata, sa malim detetom na rukama, sama, zrelija i neuporedivo snažnija vraća se da čitavu sebe ugradi u pedagoški rad vezan za igru, na tlu svoje otadžbine.

Maga kao majka devet Jugovića .

„Od svih žena koje se bave novom umetničkom igrom najviše stvaralačkog dara sam našao kod Meri Vigman i Mage Magazinović“, prenela je 17.maja 1925. godine „Politika“ reči Rudolfa fon Labana, čuvenog evropskog koreografa, profesora i teoretičara plesa. Nažalost, kao i mnogo puta pre toga, ova visoka ocena se odbila o malu, kulturno nedoraslu sredinu čiji mentalitet plastično oslikava u „Novostima“ februara 1927, Milica Jakovljević Mirjam, pišući prikaz jednog od Maginih koncerata: „Samo zato što je naša gđa. Maga Magazinović mi ne umemo da je ocenimo po zasluzi. Da je to isto izvodila neka strana ritmička grupa, mi bismo kazali da je to savršeno, jer smo uvek skloni da verujemo da su  ritmika i balet bolji kada dolaze iz inostranstva.“

Marija Maga Magazinović je preminula 8. februara 1968. godine u Beogradu. Njen mali legat koji čine fotografije, dokumenta i lični predmeti čuva se u Muzeju grada Beograda. U Srbiji sa izuzetkom jedne ulice u Maginom rodnom Užicu, nigde ne postoji nikakvo obeležje koje bi podsećalo na ovu izuzetnu ženu i njen nemali doprinos srpskoj kulturi i istoriji. Maga Magazinović je na stid svog roda otšetala u zaborav svojim čuvenim krаljevskim hodom, prošavši pre toga mnogo puta ispod duge.

 

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

Fotografije@Muzej grada Beograda

© Artis Center 2018