post

Poslastičarnica u Kruševcu ~ Radionica “Posno, a slasno”

Artisova Poslastičarnica u Kruševcu ~ detalj postavke posnih kolača nastalih na radionici Posno, a slasno u Kući Simića. Foto@Tamara Ognjević

Kada je u zimu prošle godine uz kafu i kolače, te duge večernje razgovore i dopisivanje preko mejla, mesindžera i svih dostupnih sredstava brze komunikacije, započeo svojevrsni slatki pakt između Narodnog muzeja u Kruševcu i Artis centra, odnosno između Zorane Drašković Kovačević, kustoskinje Kuće Simića, i moje malenkosti, bilo je moguće pretpostaviti, ali ne i u celini pojmiti šta će sa sobom doneti projekat Srećna slava, domaćice, te gostovanje Poslastičarnice u realizaciji istog. Naučena pragmatičnoj skepsi, priznajem nisam verovala da jedan razmerno mali reprezentativni uzorak od “svega” devet učesnica eksperimentalne radionice Posno, a slasno može da dâ neke značajnije uvide u proces koji se može pratiti najmanje 200 godina. Kako je u međuvremenu nastao i tekst u katalogu izložbe, a moja budna radoznalost uočila ključni odnos na relaciji srpska žena-krsna slava, aspekt kojim se retko i nedovoljno bavi etnologija, antropologija, sociologija, pa i heritologija, pomeren je i fokus same izložbe koja je dobila baš takav podnaslov – Krsna slava i srpska žena. Posebno svetlo na ovu problematiku je svojim tekstom u istom katalogu, a kada je reč o Kruševcu, dodala etnolog Zorica Simić, muzejska savetnica Narodnog muzeja u Kruševcu, koautor izložbe.

Spremnost dr Biljane Đorđević iz Narodnog muzeja u Beogradu, iskusnog etno-arheologa, člana Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe, da se uključi u projekat u svojstvu recenzenta mog teksta, ali i svojevrsnog monitora eksperimentalne radionice održane u Kući Simića u sredu 6. decembra, bila je od neprocenjive važnosti. Savremena nauka zahteva multidisciplinarnost, a rezultati su neuporedivi kada stručnjaci različitih profila ukrste znanje, mišljenja i ideje. Iskustvo kruševačke radionice to nesporno dokazuje!

Kad stručnjaci ukrste znanje, ideje i iskustvo: (sleva nadesno) dr Biljana Đorđević (Narodni muzej u Beogradu), Tamara Ognjević (Artis centar) i Zorana Drašković Kovačević (Kuća Simića, Narodni muzej Kruševac). Foto@Vesna Bogdanović

Gastronomsko nasleđe kao poseban vid nematerijalne kulturne baštine, dobija svoj puni smisao tek kada se nakon sveobuhvatnih istraživanja svih dostupnih izvora pristupi takozvanoj četvrtoj dimenziji – ukusu. To je ključni razloz zašto Artis centar od prvih istraživanja na polju istorije gastronomije i kulture obedovanja, započetih sada već davne 2009, insistira na eksperimentalnim rekonstrukcijama, koje se u pravilu odvijaju u saradnji sa lokalnom zajednicom ili profesionalnim kulinarima. Izložba Srećna slava, domaćice Narodnog muzeja u Kruševcu je u tom smislu partnerski kreirana od inicijalne ideje do realizacije, a činjenica da Kuća Simića u sastavu kruševačkog muzeja, već nekoliko godina razvija naročitu komunikaciju sa publikom na talasu vodećih trendova nove muzeologije, učinila je da planirana radionica u čijem fokusu su bili posni slavski kolači, bude više od pratećeg programa. Dugogodišnji trud kruševačkih kolega da publika muzej u svom gradu doživljava kao sopstvenu kuću, odnosno ono mesto na kojem ravnopravno učestvuje u prikupljanju i čuvanju kulturnog nasleđa, dao je Artisovoj radionici Posno, a slasno važnu dimenziju studije slučaja i jedan vedri, radni skup kruševačkih domaćica starije i srednje  generacije i muzealaca pretvorio u platformu naučnog eksperimenta.

Bilo je inspirativno praviti posne slavske kolače u muzeju, unutar postavke izložbe Srećna slava, domaćice!. Foto@Tamara Ognjević

Utemeljena na saznanju da najčešće slavljene krsne slave padaju u zimskom periodu, u pravilu u vreme predbožićnog posta, ali i činjenici da su slavski kolači nepromenjiva konstanta na svečarskoj trpezi koja stalno trpi gastronomske inovacije, radionica je okupila devet Kruševljanki sa zadatkom da izaberu po dva kolača koja se tradicionalno, generacijama spremaju u njihovim porodicama. Poseban izazov radionice, koja čini sastavni deo Artisovog projekta Poslastičarnica, čija realizacija je započela 2015. godine, predstavlja činjenica da posni kolači podrazumevaju redukciju svih onih namirnica koje u poslastičarstvu i kolačarstvu čine okosnicu kvaliteta i ukusa – puter, jaja, mlečna čokolada, mleko, slatka pavlaka i slično. Istovremeno, posni kolači predstavljaju izazov za svaku ozbiljnu domaćicu, krunu slavske trpeze i prostor dokazivanja znanja, veštine i kreativnosti pod devizom – kako manje pretvoriti u više. Tako su nam Sanja Gajić, Aleksandra Gogić, Vidosava Narančić, Ljiljana Plašić, Gordana Simić, Vesna Stefanović, Ljilja Stojanović, Dragana Vasić i Gordana Zlatanović suvereno demonstrirale šta sve može da se uradi sa malo oraha, šećera, suvog voća, crne čokolade, posnog keksa i mnogo mašte.

Devet veličanstvenih učesnica radionice Posno, a slasno (sleva nadesno, odozgo naniže): Vesna Stefanović, Gordana Simić, Dragana Vasić, Aleksandra Gogić, Ljiljana Plašić, Sanja Gajić, Ljilja Stojanović, Vidosava Narančić i Gordana Zlatanović. Foto@Tamara Ognjević i Živojin Manojlović

Čarolija koja se odigravala u popodnevnim časovima 6. decembra u ambijentu kuće čuvenog trgovca i političara iz epohe kneza Miloša, Stojana Simića, podsećala je na one bajke u kojima dobre vile pretvaraju bundeve u raskošne kočije. U širokoj lepezi od starinskih Oraščića izrađenih u drvenoj modli starijoj od jednog veka, koju je Aleksandra Gogić nasledila od svojih prabaka, do minucioznog crtanja kolačarskom bojom na površini Belih bajadera Dragane Vasić, odigravala se jedna od onih kompleksnih priča koje otkrivaju složene i uzbudljive puteve gastronomskog nasleđa.

Radionica koja je daleko nadmašila moja očekivanja, kao autora i rukovodioca ovog programa, predstavlja naročit događaj kada je reč o delikatnom odnosu muzeja i gastronomskog nasleđa. Naime, ovo je pionirski poduhvat u smislu pripreme hrane iz korpusa nematerijalnog kulturnog nasleđa unutar muzeja, a u svrhu naučnog istraživanja. U pravilu se ovakvi eksperimenti prave izvan muzejske zgrade, a da bi bili prikazani, a često i posluženi u muzejskom prostoru tek kao finalni proizvod. Naposletku, kolači sa ove radionice su posluženi na otvaranju izložbe sledećeg dana u krcatoj Kući Simića, muzejskom prostoru koji Kruševljani zahvaljujući višegodišnjem angažmanu kustoskinja Zorane Drašković Kovačević, autorke projekta Sretna slava, domaćice, i Vesne Bogdanović, doživljavaju kao svoju kuću.

Kao za izložbu~Posni slavski kolači nastali u okviru Artisove Poslastičarnice, odnosno radionice Posno i slasno. Foto@Tamara Ognjević

Šta smo sve mesile i kakvi su bili kolači?

Kolači, nekih 18 vrsta, su, kaže publika koja ih je degustirala na otvaranju izložbe 7. decembra, bili izvanredni. Probale smo kolače i mi, ali da ne bude kako hvalimo sopstveni proizvod bez pokrića. Ukusu je doprinelo i to što su “odmorili” preko noći, na idealnoj temperaturi od cc 4-5 stepeni, na doksatu kuće Simića, sagrađene u balkanskom stilu početkom 19. veka. Iskusne domaćice odlično znaju da su kolači, a naročito oni posni, najbolji kad “predahnu” i to na vazduhu, ne u frižideru.

Otvaranje izložbe Srećna slava, domaćice! u Kući Simića u Kruševcu 7. decembra 2017. Gužva, slatko, inspirativno. Foto@Živojin Manojlović

Mogu li se dobiti recepti?

Naravno! Smatramo da je idealno da dobijete spisak dela kolača i recepte onako kako ih je “upakovala” Zorana Drašković Kovačević u katalogu izložbe Srećna slava, domaćice! Sve čega nema naći će se uskoro u stručnoj analizi radionice, jer mi smo tamo, verovali ili ne, bili pre svega zbog nauke.

Recepti za posne kolače sa radionice Posno, a slasno. Katalog izložbe Srećna slava, domaćice! Dizajn@Jasmina Vasić

Recepti za posne kolače sa radionice Posno, a slasno. Katalog izložbe Srećna slava, domaćice! Dizajn@Jasmina Vasić 

Uvek smo otvoreni za razmenu utisaka, pa kad i ako isprobate recepte, ne ustručavajte se da ih sa nama podelite!

O krsnoj slavi i gastronomskim obrascima koji je prate pisaćemo još. Saradnjom sa Narodnim muzejom Kruševac za Artis centar je otvoreno istraživačko poglavlje u čijem fokusu je naročit odnos gastronomije i kulture obedovanja u kontekstu običaja, praznika i sličnih društvenih praksi. Široko, kompleksno polje, vredno pažnje jednog multidisciplinarnog istraživačkog tima.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2017

 

post

Maga Magazinović ~ Kraljevskim hodom ispod duge

Marija Maga Magazinović  (1882–1968)

„Znam da nisam neka krupna ni važna ličnost“, zapisala je pre više od pola veka, kao da se izvinjava čitalačkoj publici, Marija Maga Magazinović u autobiografskom rukopisu, koji će biti štampan tek 2000. godine. Zakasneo, kao i priznanja koje je ova izuzetna žena nesumnjivo zaslužila još za svog dugog i plodnog života, Maginom rukom ispisan „Moj život“ (Clio, Beograd) autentično je, vanredno sveže i pitko štivo. To je uzbudljiva pripovest o jednoj epohi u istoriji Srbije i Evrope, ali i jednoj izuzetnoj ženi koja nije prema sopstvenom sudu bila lepog lica i ruku, ali je znala da se „u igri, ozari i učini lepšom“.

Marija Magazinović, kći vredne i mudre Stanke i temperamentnog terzije Riste, koji je voleo epske pesme i ljubavne romane, bila je žena kraljevskog hoda i raskošnog uma. Plesačica sa savršenim osećanjem za pokret, diplomirani filozof i pisac istančanog senzibiliteta, a pre svega disciplinovan „vojnik“ sa najdubljom verom u važnost socijalne pravde i jednakosti među polovima. Zahvaljujući tim svojim kvalitetima Maga Magazinović je bez stvarnog nauma da zauzima neko mesto u istoriji Srba, upisala sebe i svoje pregnuće u temelje ne samo srpske, već i svetske istorije feminizma, socijalizma, prosvete, novinarstava, igre, psihijatrije….

“Suknja” među policama s knjigama

Bila je prva žena koja je u statusu redovnog studenta diplomirala 1904. na Beogradskom Univerzitetu, i to ne zato što je htela da sprovede neku feminističku revoluciju, već zato što je smatrala za nepravedno da neko ko sluša tolika predavanja i polaže ispite, kao što je to onda bio slučaj sa vanrednim studentima, nema i pravo da dobije diplomu i zvanje. Po sticanju diplome u klasi legendarnog profesora Brane Petronijevića, zaposlila se preko leta 1905. godine kao prva žena bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Iako su se muški bibliotekari mrštili na pojavu „suknje“ među policama sa knjigama, Maga je na preporuku književnika Milovana Glišića, koji je bio oduševljen njenom načitanošću, stigla u zgradu na Kosančićevom vencu.

Maga Magazinović je bila avngardna u svakom pogledu.

Uveliko je u to vreme glumila u Radničkom društvu „Abrašević“, išla na studentske igranke i svetosavske balove, sama šila skromne toalеte od cica i porheta, i bila strasno zaljubljena u svog školskog druga, utemeljivača likovne kritike u Srbiji, slikara Branka Popovića. Skromnog imovinskog stanja, duboko i toplo vezana za mnogobrojnu porodicu Magazinović sa užičke Carine, koja se silom nužde 1896. preselila u Beograd, Maga je hitala da dođe do posla i pomogne svojim roditeljima i mlađoj braći i sestrama. Tako je, trbuhom za kruhom, za akontaciju od dva zlatnika, stigla na mesto novinara i urednika „Ženskih strana“ u najstarijoj dnevnoj novini na Balkanu – Ribnikarovoj „Politici“. Kao prva žena novinar u srpskoj istoriji, ispisivala je 1905-1906. feljtone, komentare i vesti o važnosti obrazovanja ženskinja, društvene i političke emancipacije nežnijeg pola. Njene „Ženske strane“ bile su prostor za najnovije vesti iz sveta nauke, kulture i politike, a ne neki sladunjav pregled modnih krpica i kozmetike. Ovakva Magina uređivačka politika izazivala je Vladu Ribnikara da šeretski zadirkuje Magu kao jednu od onih pobornica ženskih prava koja će se prvom zgodnom prilikom udati i postati uzorna supruga nekog srpskog oficira. Maga se nikada nije naljutila na gazda Vladu čije su se „prognoze“ pokazale netačnim, jer se Magazinovićeva nikada nije udala za oficira, pa ni za Srbina, a u „Politici“ se zadržala sve do časa dok nije dobila posao „klasne učiteljice“ u Višoj ženskoj školi. Tako je počelo ispunjenje Maginog sna da bude nastavnik, i da celu sebe utka u ono što je smatrala „najsvetijom od svih dužnosti“ – vaspitavanje i podučavanje mladog naraštaja Srpkinja.

Ako u Maginim odlukama da stupi na posao u Narodnoj biblioteci i „Politici“ nije bilo „revolucionarne“ namere, upis na Pravni fakultet i borba za pravo da se polaže profesorski ispit plod su pobune protiv polne diskriminacije. Pravni fakultet je početkom 20. veka bio poslednji muški bastion na Beogradskom Univerzitetu, a najveći Magin protivnik da upiše studije bio je znameniti Slobodan Jovanović. Maga je prava upisala, baš kao što je upornim podnošenjem molbi ondašnjem Ministarstvu prosvete izdejstvovala da polaže profesorski ispit.

Plave čarape i trčanje ispod duge

Sve je u životu Marije Magazinović plod istinske vere i velikog samopregornog rada. Od trenutka kada je u šestoj godini, sva umivena suzama, još neveštim ručicama štrikala čivit plave čarape za oca Rista, koji je obećao da će je pre vremena upisati u osnovnu školu samo ako za dana ištrika te čuvene čarape, čitav je Magin život jedno sudbinsko štrikanje unikatnog uzorka u mnogo širem društveno-istorijskom kontekstu. Od malena je Maga bila svesna svake vrste diskriminacije, a njen sopstveni feminizam je počeo onog dana kad joj u igri nije bilo dozvoljeno da postane hajdučki harambaša, jer je, iako najbolja, bila devojčica.

Rodonačelnica modernog baleta.

„Ja od tada usrdno trčim ispod duge da postanem dečak i harambaša“, ispisuje Magazinovićeva najstarija sećanja na sitne društvene nepravde.

Vremenom, u borbi za sticanje društvenog statusa, a posebno u nastojanju da se usavršava, ali i da u zaostalu srpsku sredinu implementira najnovije pedagoške metode kada je u pitanju igra, plastika i ritmička gimnastika, pokazali su joj kakvi sve oblici diskriminacije postoje. I pored činjenice da je bila jedna od retkih fakultetski obrazovanih žena, te da je nemački jezik praktično govorila kao srpski, bavila se glumom, igrom i pedagoškim radom, Maga nikako nije uspevala da dobije državnu stipendiju kako bi otišla na usavršavanje u Nemačku. Nije bila ni kći, ni sestra, ni žena nekog uglednog političara ili poslovnog čoveka. Dolazila je iz skromne, siromašne porodice. Bio je glas da je socijalistkinja, a zbog prevođenja na početku 20. veka čuvene studije Elen Kej „Stoleće deteta“ u kojoj se autorka otvoreno suprotstavljala brakovima iz interesa, zaradila je skandaloznu etiketu „pobornice slobodne ljubavi“. Iako je malo verovatno da je čak i u ondašnjoj patrijarhalnoj Srbiji bilo moguće sresti još jednu tako skromnu i u suštini vrlo čednu i krotu devojku kakva je bila Magazinovićeva, njena nesalomiva upornost da se bori za svoje ideale metodom „tiha voda breg roni“ obezbedila joj je titular feministkinje i bundžije. Shvativši da kao takva nikada neće dobiti državnu stipendiju, Maga je uz ogroman prekovremeni rad i davanje privatnih časova, na specijalizaciju prvo u Minhen 1909, a zatim u Berlin iste godine otišla, kako sama piše, „o svom ruvu i kruvu“.

Sa učenicama obučenim u narodne nošnje.

Često i po čitav dan na jednoj kifli i šolji bele kafe, koji sleduju zakupce skromih sobičaka u berlinskoj studentskoj četvrti, Maga neumorno upija sva znanja i veštine koje nudi taj veliki zanosni svet stranih visokih škola i evropske umetnosti. Prolazi bez problema audiciju u plesnoj školi Isidore i Elizabete Dankan, kao i onu glumačku u avangardnom teatru Maksa Rajnharta gde će upoznati i ljubav svog života – slavistu Gerharda Gezemana. Koju godinu kasnije, ocenjujući je kao izuzetno talentovanu, na usavršavanje Magu primaju i vodeći evropski stručnjaci za pokret, plastiku i ritmičku gimnastiku – Minet Vegman, Žak Delkroz i Rudolf fon Laban. Od jutra do mraka je na časovima, a u sitan večernji sat u pozorištu gde i po nekoliko puta gleda predstave u kojima glavnu rolu igra tada vrlo popularan glumac Aleksander Moisi. Sama krpi svoje pocepane cipele, stavljajući u njih uloške od kartona, kako bi i poslednji fenig sačuvala za karte u teatru ili koncertnoj dvorani. Njen istinski zanos umetnošću je snažniji od siromaštva, hladnoće i gladi. Osenjena tom velikom stvaralačkom vatrom sitna i mršava Maga na izmaku treće decenije života zanela je šest godina mlađeg Gezemana, koji je uz nju i Borinu „Koštanu“ naučio srpski. Tako je preko jedne izuzetne žene Gerhard Gezeman strasno zavoleo i njen zavičaj. Zavoleo ga toliko da je prešao u pravoslavlje, zaposlio se u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu uoči Prvog svetskog rata, i napokon 1915, bez dvoumljenja pošao sa srpskom vojskom i narodom na put smrti preko ledom okovanih albanskih planina.

Bitka za sopstveni razum

Po povratku iz Nemačke, Maga sa prijateljicom Zorom Pricom otvara 1910. Školu za recitaciju, gimnastičku plastiku i strane jezike. Ova avangardna škola koju pohađaju mnoge beogradske devojčice nikada nije dobila punu društvenu podršku, niti moćne mecene iako su iz nje izašli neki od najpoznatijih baletskih igrača, među kojima i višestruko darovit Lujo Davičo. To Magu Magazinović nije obeshrabrlo. Duboko uverena da će moderni balet i u Srbiji jednog dana naći svoje mesto, a da je telesno vaspitanje od esencijalne važnosti za duhovni rast, Maga je sa svojom školom istrajala sve do 1935. godine. Igra joj je pomogla da prevaziđe velike tragedije svog života – preranu smrt jednogodišnjeg sina Haralda-Rajka 1916. i bolan razvod sa Gezemanom iste godine, nakon što otkrije da njen muž već neko vreme ima ljubavnicu. Magin život sa Gezemanom, njihova duboka, ali i tragična ljubav koja se okončava rađanjem njihovog drugog deteta – kćeri Rajne 1917. godine, istinski je roman koji čeka svog pisca. U dubokoj depresiji tih teških godina Maga u Švajcarskoj bije možda najsloženiju i najtežu bitku svog života-bitku za sopstveni zdrav razum. Slobodoumna i hrabra, ona je prva žena u Srbiji koja iskreno i bez uvijanja ispisuje stranice o svojoj dubokoj depresiji na ivici suicidnosti, i činjenicu da je švajcarski psihijatri tri meseca vrlo uspešno leče uz pomoć tada najsavremenijeg metoda autosugestije. Bijući bitku za svoje načeto duševno zdravlje, Maga istovremeno bije i bitku za život svoje ćerkice, koja oboljeva od „Španske groznice“ tokom epidemije 1917-1918 koja je odnela nekoliko stotina hiljada života širom planete. Po završetku rata, sa malim detetom na rukama, sama, zrelija i neuporedivo snažnija vraća se da čitavu sebe ugradi u pedagoški rad vezan za igru, na tlu svoje otadžbine.

Maga kao majka devet Jugovića .

„Od svih žena koje se bave novom umetničkom igrom najviše stvaralačkog dara sam našao kod Meri Vigman i Mage Magazinović“, prenela je 17.maja 1925. godine „Politika“ reči Rudolfa fon Labana, čuvenog evropskog koreografa, profesora i teoretičara plesa. Nažalost, kao i mnogo puta pre toga, ova visoka ocena se odbila o malu, kulturno nedoraslu sredinu čiji mentalitet plastično oslikava u „Novostima“ februara 1927, Milica Jakovljević Mirjam, pišući prikaz jednog od Maginih koncerata: „Samo zato što je naša gđa. Maga Magazinović mi ne umemo da je ocenimo po zasluzi. Da je to isto izvodila neka strana ritmička grupa, mi bismo kazali da je to savršeno, jer smo uvek skloni da verujemo da su  ritmika i balet bolji kada dolaze iz inostranstva.“

Marija Maga Magazinović je preminula 8. februara 1968. godine u Beogradu. Njen mali legat koji čine fotografije, dokumenta i lični predmeti čuva se u Muzeju grada Beograda. U Srbiji sa izuzetkom jedne ulice u Maginom rodnom Užicu, nigde ne postoji nikakvo obeležje koje bi podsećalo na ovu izuzetnu ženu i njen nemali doprinos srpskoj kulturi i istoriji. Maga Magazinović je na stid svog roda otšetala u zaborav svojim čuvenim krаljevskim hodom, prošavši pre toga mnogo puta ispod duge.

 

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

Fotografije@Muzej grada Beograda

© Artis Center 2018