Gamzigrad-Romulijana, Peristilna dvorana, Foto: Dragan Bosnić

Gamzigrad-Romulijana, Peristilna dvorana, Foto: Dragan Bosnić

Zaseniti grad Rim, antički centar sveta, bilo je po mišljenju poslednjih rimskih careva manje umeće nego pokazati svom plemenu kako se daleko odmaklo u karijeri. Dioklecijan, Galerije, Maksimin Daja, Konstancije, Licinije i drugi poznorimski vladari bili su provincijalci skromnog porekla, koje je velika kriza dovela na vlast. Svi oni su nastojali da prežive pretendente na presto slične sebi i da se vrate u rodni kraj kako bi podigli do tada neviđene gradove. Sagraditi palatu, naručiti kipove bogova i nimfi u mermeru i skupocene tepihe od mozaika, pa se naposletku vinuti među besmrtnike, tu sa kućnog praga, bio je ideal gotovo svih avgusta i cezara iz epohe tetrarhije. Na tom idealu su nastali poslednji kompleksi umirućeg carstva, među kojima onaj u Gamzigradu ne prestaje da iznenađuje obiljem novih otkrića.

Brdo Magura, Foto: Dragan Bosnić

Brdo Magura, Foto: Dragan Bosnić

Savremena istorija je još u dilemi da li se Galerijeva majka Romula, varvarka koja je bežeći pred divljim Karpima iz antičke Dakije stigla u današnji Gamzigrad, udala tamo za nekog čuvara stoke zbog koga je imperator doživotno nosio nadimak Armentarije (govedar), ili je sam Galerije bio pastir. Pastir ili princ, Galerije je pokazao vojničku hrabrost ratujući pod carevima Aurelijanom i Probom, a da bi ga kao bistrog i okretnog zapazio sam Dioklecijan, pa ga po rimskom običaju usinio. Uz ruku Dioklecijanove kćeri akt usvajanja značio je otvoren put ka prestolu, a kada je 306. u Britaniji umro njegov najozbiljniji takmac u trci za presto Konstancije Hlor, Gaj Valerije Maksimijan Galerije postaje prvi čovek Rimskog carstva. Šta je bilo prirodnije iza toga nego podići impresivnu palatu u rodnom kraju. Tako je nastao kompleks koji se prostire na 6,5 hektara ojačan sa 20 utvrđenih kula unutar kojeg se osim velike palate sa raskošnim peristilom nalaze i hramovi, vrtovi, kupatila, ekonomske zgrade i sve što je potrebno za punu udobnost po meri jednog cara.

Imperator Galerije, fragmen reprezentativen statue, porfir, Narodni muzej Zaječar. Foto: Dragan Bosnić

Imperator Galerije, fragmen reprezentativen statue, porfir, Narodni muzej Zaječar. Foto: Dragan Bosnić

Iako je dobro očuvani kompleks palate sa mozaicima ukrašenim predstavama Dionisa, leoparda, jelena i lovaca, fontanama, elegantnim stubovima i značajnim komadima reprezentativne kamene plastike ukazivao da ne može biti ništa drugo nego velelepni dvor, u naučnim krugovima se žustro polemisalo o poreklu i nameni ovog kompleksa. Tek kad je 1984. otkriven natpis Felix Romulian koji najdirektnije dokazuje da je u pitanju palata koju u pisanim izvorima pominju Galerijevi savremenici stručna javnost je prihvatila da pred sobom ima velelepni primer rimske dvorske arhitekture.

Gamzigrad -Romulijana, enterijer, Foto: Dragan Bosnić

Gamzigrad -Romulijana, enterijer, Foto: Dragan Bosnić

Feliks Romulijana kao i širi kompleks naselja u kome je podignuta sa očiglednom namerom njenog graditelja da u rang carskih gradova uzdigne svoje rodno mesto, trajala je razmerno kratko. Imperator je imao vremena da proslavi ime svoje majke Romule, koja je prema rimskim standardima kao careva majka bila i bogorodica, jer su očevi careva bili bogovi rimskog panteona. Ona je, sudeći prema nalazu iz dve grobnice i tragovima posthumnog spaljivanja na obližnjem brdu Maguri, ispraćena kako dolikuje jednoj carskoj majci – činom apoteoze inicirane kremiranjem na velikoj lomači na način kako to opevaju slavni antički epovi. Malo je verovatno da druga grobnica ne pripada samom Galeriju koji je iznenada 311. godine, kako pripoveda antički istoričar Laktancije, preminuo na putu za Solun. Iako je dosta dugo trajala dilema da li je car sahranjen u Solunu, jer i tamo postoji poznoantički mauzolej koji nosi njegovo ime, sve upućuje na to da se Galerije divinizovao, prema rimskoj tradiciji, u Gamzigradu. Tako se car vratio kući da sa roditeljskog praga organizuje svoj odlazak među bogove, kojima prema svom zemaljskom statusu kao vladar pripada.

Dionis sa Leopardom, mozaik, Narodni muzej Zaječar. Foto: Dragan Bosnić

Dionis sa Leopardom, mozaik, Narodni muzej Zaječar. Foto: Dragan Bosnić

Nakon Galerijeve smrti, kompleks u Gamzigradu su još neko vreme koristili istočnorimski carevi nove, hrišćanske rimske države, i to prvenstveno kao važnu vojnu postaju na udaru velike seobe naroda. Iz ovog perioda, s kraja 4. veka, potiče grob visokog oficira sahranjenog u raskošnom dugom ogrtaču od crvene vune koji je na desnom ramenu bio pridržan skupocenom fibulom od zlata i srebra sa likovima careva Valensa, Gracijana i Valentinijana I. Simbolično sahranjen kod samog bedema kako bi ga čuvao i posthumno, ovaj ugledni vojnik je poginuo u jednoj od invazija Gota i Huna na teritorije Vizantije oko 378. godine.
Gamzigrad kao važno vojno utvrđenje navode vizantijski izvori sve do svršetka epohe moćnog Justinijana I, kada dolazi do osipanja i slabljenja balkanskih delova carstva. Poslednji pomen vojnog utvrđenja na ovoj lokaciji potiče s početka 11. veka. Gamzigrad se očigledno polako gasio pred najezdom paganskih plemena priteklih sa istoka i severa, na sličan način kako se to dogodilo i sa mnogo većim centrima kakav je onaj u Caričinom gradu, ili nikada dovršena palata nasilno umorenog Galerijevog sestrića Maksimina Daje u Šarkamenu kod Negotina.

Venatori, mozaik. Foto: Dragan Bosnić.

Venatori, mozaik. Foto: Dragan Bosnić.

Naselje koje rimski hroničar Pseudo Aurelije naziva Romulijanum, sačuvano je u dobroj meri upravo zahvaljujući činjenici da nije doživelo velika razaranja, ali i nadgradnje, te druge urbanističke intervencije tokom srednjeg veka i kasnijih epoha. To tihovanje u vremenu i prostoru omogućava Gamzigradu, koji se od 2007. nalazi pod zaštitom Uneska, da od sredine 20. veka, kada su preduzeta obimna arheološka istraživanja neprekidno iznenađuje istraživače.

Tamara Ognjević sa Lovačkom grupom, fragmentom veće konjaničke statue. Snimljeno 2010. kada je fragment otkriven, Gamzigrad-Romulijana. Foto: Marko Đurica

Tamara Ognjević sa Lovačkom grupom, fragmentom veće konjaničke statue. Snimljeno 2010. kada je fragment otkriven, Gamzigrad-Romulijana. Foto: Marko Đurica

Od 1953, Gamzigrad je ponudio više fantastičnih otkrića – od mozaika sa Dionisom i venatorima (1959.), arhivolta sa natpisom Feliks Romulijana (1984.), preko pilastra sa likom četvorice rimskih tetrarha (1987.), ostavom sa 99 komada zlatnih rimskih solidusa (1991.), pa do porfirne glave imperatora Galerija sa njegove monumentalne statue (1993.). Vrhunac je otkriće takozvane Lovačke grupe u leto 2010. U pitanju je fragment konjaničke statue sa scenom iz lova, koja je najverovatnije predstavljala samog cara u jednom od onih simboličnih lovova koji najčešće personifikuju trijumf nad varvarima.
Prema onome što pokazuje famozna „sejačica“, uređaj za geomagnetno i geofizičko istraživanje koji se koristi već nekoliko godinama na istraživanju lokaliteta u Gamzigradu, ovde će tek biti velikih otkrića, jer se već sada naziru na desetine objekata izvan zidina palate što sugeriše da je Galerijevo rodno mesto bilo mnogo veće naselje nego što se to do sada pretpostavljalo.

Zlatni nakit i Šarkamena, namenjen posthumno Galerijevoj sestri, majci imperatora Maksimina Daje. Foto: Arheološki institut Beograd.

Zlatni nakit i Šarkamena, namenjen posthumno Galerijevoj sestri, majci imperatora Maksimina Daje. Foto: Arheološki institut Beograd.

Šarkamen ~ Zlato carice seljanke

Feliks Kanic, veliki ljubitelj starina, putopisac i istraživač amater, krstareći ovim našim podnebljem krajem 18. veka kao prvi stranac koji će u tadašnjoj Evropi objaviti napise o srpskom kulturnom blagu, posetio je i ostatke rimskog naselja u Šarkamenu kraj Negotina. Opisao je ostatke utvrđenja, pobrojao kule, zaključio da kompleks zahvata površinu od hiljadu metara kvadratnih i dodao da se na pet minuta hoda uzvodno Vrelskom rekom nalazi još jedno manje utvrđenje. Niko tada nije znao da se baš u Šarkamenu pre mnogo vekova rodio dečak koji će postati car. Zvao se Maksimin Daja i bio je sestrić imperatora Galerija, graditelja velikog kompleksa u Gamzigradu. Ispostaviće se da su ujak i sestrić sa istim naumom i u isto vreme 305-311. godine nove ere krenuli da grade carske komplekse u Šarkamenu i Gamzigradu. Sličnost nauma je do te mere velika da se u momentu kada je u Šarkamenu 1996. pronađen zlatni nakit pojavila sumnja da li ga je carici darivao njen sin Maksimin Daja ili njen brat, Galerije. Sumnju je otklonila mala zlatna pločica sa likom tetrarhijskog vladara i tekstom u kome se jasno može pročitati (MAXI)MINUS PF AUG(USTUS), koje ukazuje da je u pitanju Daja.

Iz Šarkamena je izronilo trideset i osam zlatnih nalaza: tri ogrlice, tri prstena, dijadema, ritualni zlatni listići, ukrasi za kosu i drugi vredni predmeti. Bilo je to iznenađenje prvog reda, mada je istraživačima već bilo jasno da objekt kvadratne osnove sa polukružnim svodom ne može biti ništa drugo do mauzolej. Tako se ispostavilo da se od svega nekoliko otkrivenih rimskih, carskih mauzoleja u svetu čak tri nalaze na tlu Srbije – dva u Gamzigradu i jedan u Šarkamenu.
Iako je očigledno je da je Maksimin Daja želeo da napravi raskošan kompleks palate i utvrđenja u rodnom mestu, drugi arheološki nalazi sa ovog lokaliteta pokazuju da u Šarkamenu niko nije boravio, ukoliko se izuzmu njegovi graditelji i nesporna činjenica da je u mauzoleju sahranjena imperatorova majka. Razlog je jednostavan – kompleks, naime, nikada nije završen, jer je Maksimin Daja ubijen u vreme građenja Šarkamena. Ubio ga je Galerijev ratni drug i savladar – Licinije.

Nestankom cara na Šarkamen je pao veo zaborava i vremena, spuštajući se poput pozorišne zavese na jednu neobičnu priču o dačkoj ili možda ilirskoj seljanci, koja je najveći deo svog života provela u običnom seoskom kućerku, kakvih je i danas negotinski kraj pun, da bi po isteku svog zemaljskog vremena bila sahranjena prema svim običajima najvišeg carskog dostojanstva. Podignuta u nebo obredom divinizacije i okićena fantastičnim nakitom kakav za života nije mogla ni da zamisli. Kao u klasičnim mitovima o kojima pevaju veliki pesnici antike – Homer i Vergilije.

Tamara Ognjević

Blago Srbije, kulturno-istorijska baština, Beograd 2012

 

© Artis Center 2017

Poslasticarnica_web

Tamara Ognjević

POSLASTIČARNICA ~ KRATKA POVEST ŽUDNJE ZA SLATKIM

Galerija Matice srpske |Novi Sad | 29. jun 2017. |21 čas

Istražujući fantastičnu povest civilizacijske žudnje za slatkim, projekat „Poslastičarnica“ predstavlja kompleksnu transdisciplinarnu studiju koja obuhvata istoriju, umetnost, gastronomiju, antropologiju, književnost i filozofiju. Polazeći sa stanovišta čuvenog francuskog šefa Antonina Karema (1784-1833) da je poslastičarstvo peta slobodna umetnička veština, “Poslastičarnica” teži da sagleda širi društveni i fenomenološki kontekst poslastica i svega onoga što one impliciraju u praktičnom i metaforičnom smislu. A, naročito u posebnom odnosu gastronomije i umetnosti u 19. i prvoj polovini 20. veka, dakle u epohi u kojoj se prepliću industrijalizacija i emancipacija, nauka i estetika, revolucije i erotika. U vremenu koje, oblikujući novo društvo, trajno menja sve prethodne sisteme vrednosti i načine komunikacije.

Kao i sva predavanja Tamare Ognjević u čijem fokusu je gastronomska baština i kultura obedovanja, i ovo, kojim će biti otvoreno Leto u vrtu galerija 2017, prati poslastica-iznenađenje u celini saobrazna duhu vremena o kome je reč, pažljivo oblikovana rukom Jasmine Kovačić iz novosadskog “Vremeplova”.

Istoričarka umetnosti, književnica i gastroheritolog, msr Tamara Ognjević, jedan je od osnivača i direktorka Artis centra, autor je i rukovodilac projekta „Poslastičarnica“.

Ulaz je slobodan!

(Umetničko delo korišćeno za vizuelni identitet © Chirs Antemann, Forbidden Fruit, porcelanska skulptura, Majsen porcelan, 2012.)

© Artis Center 2017

Moj Beograd_web

Subota, 9. septembar u 10 časova ~ sastanak grupe na uglu Dušanove i Kralja Petra

Beograd je od trenutka svog osnivanja u 1. veku nove ere promenio hiljadu lica. Mreža njegovih ulica, građevine, spomenici, česme, vrtovi i četvrti su se selili, izmeštali, nestajali, rušeni i paljeni, iz pepela se se podizali brišući tragove svog pređašnjeg lika, odnoseći sećanje na ljude koji su tu jednom živeli ili su se tek na trenutak zadržali. Na toj složenoj slici, čitavom jednom paralelnom kosmosu skrivenom iza siluete današnjeg grada, postoji samo jedna ulica koja se još uvek nalazi na identičnoj trasi na kojoj su je prosekle Trajanove legije pre 2000 godina. To je ulica Kralja Petra. Nekadašnja Dubrovačka, pa potom 7. jula, gradska arterija koja povezuje Dorćol i Kosančićev venac, Dunav i Savu, Osmanlije, Jevreje i Pravoslavce, zov hodže sa munare i odjek zvona sa Saborne crkve. Ako neka ulica može da ispriča istoriju jednog vazdan nemirnog grada-Feniksa, urbanog ratnika, okretnog trgovca, osmehnutog kicoša koji diskretno namiguje porumenelim damama, vladara balkanske kapije ratova i vetrova, onda je to upravo ulica Kralja Petra. Ona nije samo atlas arhitekture u nastajanju i nestajanju, raskršće vera i saborište prohujalog vremena. Ona je kucavica grada kroz koju teče misao Beograda, njegov dah i splin, romantična slutnje o tome šta je i gde je mogao ili nije mogao biti da su vojske hitale drugim putevima, a sudbina nosila glaze rukavice i bisere namesto ognja i mača.

Pozivam vas da se s nama prošetate kroz prostor i vreme jednog Beograda koji svi mi zapravo ne poznajemo dovoljno. Da razmenimo sećanja i emocije, znanje i želje do sledećeg druženja u jesen ove godine.

Šetnja traje oko 2 sata.

Cena: 750 dinara (plaća se na licu mesta)

OBAVEZNO PRIJAVLJIVANJE!

na mejl office@artiscenter.com

ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova)

© Artis Center 2017

 

 

 

 

kapela-vojvode-putnika_tamara-ognjevic

Novo groblje, Kapela vojvode Radomira Putnika © Tamara Ognjević

Subota 17.jun u 11 časova

Ove godine se navršava tačno 130 godina od kako je 1886. u rad pušteno Novo groblje. Beogradski Per Lašez, jedno od najlepših evropskih grobalja, član Udruženja kulturno značajnih grobalja Evrope (ASCE), prostor izvanrednih priča, dokument o istoriji grada bez uporednika.

Novo groblje je jedinstveni muzej na otvorenom, sinteza memorijalne arhitekture i najveća galerija skulptorskih radova na tlu Srbije. Saborno mesto velikana koji su stvarali prestonicu, ali i državu, od značaja za ovdašnju, a neretko i svetsku istoriju. Na njemu traje besmrtni dijalog  književnika, naučnika, umetnika, političara, heroja …

novo-groblje_el-zold

Novo groblje, detalj spomenika © El Zold

Lokalno, a međunarodno. Prostor koji govori više jezika i miri religije i političke interese. Novo groblje je celina od najvećeg značaja za istoriju i baštinu Srbije, ogledalo verovanja i ukusa, poimanja prolaznosti i večnosti. Ona tačka o kojoj Jovan Jovanović  Zmaj peva kada poziva na važnost svetlih grobova.

Budite deo neuporedivog iskustva!

Sastanak ispred glavne kapije (Ruzveltova 50) u 11 časova. Šetnja traje oko 2 časa.

Cena: 750 dinara (plaća se na licu mesta)

Prijavljivenje obavezno!

Radnim danima od 11 do 17 časova

Na 065 864 38 00 ili na office@artiscenter.com

©Artis Center

 

 

Ornament na uličnoj fasadi Rajhlove palate u Subotici, detalji od kovanog gvožđa i Žolnaji keramike, 1904.

Ornament na uličnoj fasadi Rajhlove palate u Subotici, detalji od kovanog gvožđa i Žolnaji keramike, 1904.

Izuzetan studijski izlet u Suboticu i Segedin, koji je Artis centar organizovao 10. juna, tragom Ferenca Rajhla (1869-1960) i Ede Mađara (1877-1912), dvojice arhitekata koji su oblikovali južnopanonsku Secesiju u ova dva grada-bombonjere, učinila je da na trenutaka prođemo kroz vremensku kapiju i nađemo se u srcu jedne epohe koja je presudno uticala na formiranje modernog evropskog društva.

Iako oba grada predstavljaju prave male enciklopedije arhitektonskih stilova poznog 19. i ranog 20. veka, mi smo se bavili isključivo onim zdanjima oblikovanim u stilu Art Nuvoa (francuski pojam u ovom konteskt označava na simboličan način sve pravce koji su se našli u okrilju tzv. Nove umetnosti krajem 19. veka – Jugendstil, Secesija, Modernizmo, Liberti stil, itd.), odnosno Secesije, kako ovaj poslednji univerzalni umetnički pravac nazivaju u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Srbiji.  Arhitektura i primenjena umetnost ove specifične ere koju poznajemo i pod nazivom Bel Epok (Lepa epoha), bili su povod da se ustvari bavimo daleko širom slikom društva i promena koje su se dogodile na planu nastanka gradova, njihove urbanizacije i modernizacije proistekle iz kompleksnog procesa socijalnih i nacionalnih revolucija, a, pre svega, industrijalizacije i novih formi poslovanja.

Pogled na dve kuće koje je Rajhl projektovao 1904. - Porodičnu i kuću za najam iz pravca Rajhlovog parka u Subotici. Levo je bista ovog značajnog arhitekte.

Pogled na dve kuće koje je Rajhl projektovao 1904. – Porodičnu i kuću za najam iz pravca Rajhlovog parka u Subotici. Levo je bista ovog značajnog arhitekte.

Razvoj gradova najneposrednije će uticati na formiranje nove buržuaske klase i jednog stila života u čijem fokusu više nisu kraljevi i aristokratija već novi poslovni čovek, ali i radnička klasa u formiranju. To je vreme u kojem rodonačelnik savremenog urbanizma Žorž Ežen Osman (1809-1891) ruši srednjovekovni Pariz, Bečlije dobijaju svoj famozni Ring, veliki evropski gradovi doživljavaju transformaciju koja će ih iz neuslovnih varoš bez odgovarajuće infrastrukture pretvoriti u moderne centre u koje hrle dojučerašnji poljoprivrednici, nadničari, studenti, šegrti i čitava jedna armija mladih muškaraca i žena, koja u fabrikama, robnim kućama (kakva je to novina bila!), zanatskim radnjama, hotelim i restoranima, vidi mogućnost da zaradi, privredi, a možda se i obogati. Na toj promenjenoj slici onovremenog novog sveta pojavljuje se naročita potreba za projektovanjem nove vrste stambenih objekata, a pre svega stanova za iznajmljivanje, koji variraju od neuslovnih sobičaka bez vode i grejanja, do luksuznih apartmana u zgradam raskošnih fasada u centru metropola u nastajanju.

Ungar-Majerova palata u Segedinu, koju je Ede Mađar projektovao za rentijere Bena Ungara i Arona Majera 1911. Reč je o bloku stanova sa prostorom za radnje u prizemlju u najstrožem centru grada.

Ungar-Majerova palata u Segedinu, koju je Ede Mađar projektovao za rentijere Bena Ungara i Arona Majera 1911. Reč je o bloku stanova sa prostorom za radnje u prizemlju u najstrožem centru grada.

Na trasi železnice, tog čuda 19. veka koje će omogućiti ekspenzivni razvoj privrede i trajno promeniti odnos prema putovanju iz razonode, kategoriji nepoznatoj čoveku ranijih vekova, našli su se Subotica i Segedin. Važan preduslov za procvat ovih gradova, veliki izazov za poslovne ljude – potencijalne investitore javnih i stambenih objekata. Platforma na kojoj će Art Nuvo dobiti svoju inicijaciju bez uporednika i rezultirati nekim od najlepših građevina u ukupnom graditeljskom iskustvu evropske civilizacije.

Reok palata u Segedinu, detalj fasade sa motivima vodenih ljiljana, remek delo Ede Mađara iz 1907.

Reok palata u Segedinu, detalj fasade sa motivima vodenih ljiljana, remek delo Ede Mađara iz 1907.

Da, 10. juna je u Subotici i Segedinu drugačije bilo upravo to što nismo razgledali crkve i dvorce već privatne domove, odnosno stanove za izdavanje koje su finasirali bogati preduzetnici poput advokata Arpada Grofa, hidroinženjera Ivana Reoka i visokog nastojnika pošte (još jedne velike inovacije 19. veka) Jožefa Morisa ili lične domove samih arhitekata kakva je Rajhlova palata u Subotici sagrađena 1904. godine. Gledali smo ih istovremeno očima projektanata, temperamentnog, okretnog Rajhla, tog Apatinca koji je bez straha krčio svoje mesto u društvu uživajući u najrazličitijim izazovima, i setno-melanholičnog, maštovitog Mađara, zanesenog vilinskim pojavama, genijalnog fantaste kadra da pokrene masu zidova tako da posmatrač ima živi utisak da se nalazi usred mekog kretanja vode, okružen vodenim ljiljanima i travama, kao da se kupa na nekoj skrivenoj plaži na Tisi.

Stepenište Reok palate sa raskošnim floralnim ukrasom koji je dizajnirao Ede Mađar, a realizovao majstor umetničkog znata Pal Fekete 1907.

Stepenište Reok palate sa raskošnim floralnim ukrasom koji je dizajnirao Ede Mađar, a realizovao majstor umetničkog znata Pal Fekete 1907.

Pratilo nas je vanredno lepo vreme i posebna atmosfera povodom obeležavanja jubilarnog 5. Međunarodnog dana Art Nuvoa ili kako ga u ovom delu sveta nazivaju – Svetskog dana Secesije. Imali smo sreću da nas kroz priče o Rajhlu i Mađaru vode istoričarka umetnosti Nela Tonković, direktorka Galerije savremene umetnosti, smeštene u Rajhlovoj palati u Subotici, i Nora Hodi, istoričarka umetnosti, specijalizovani vodič za Secesiju u Segedinu.

Grof palata u Segedinu, koju je Ferenc Rajhl projektovao za advokata Arpada Grofa 1913.

Grof palata u Segedinu, koju je Ferenc Rajhl projektovao za advokata Arpada Grofa 1913.

Videli smo skrivena stepeništa i prolaze (Reok palata, Ungar-Majerova palata), prvi, elegantni lift (Palata u obliku slova U u ulici Crnog orla), prostor namenski projektovan za prvu gradsku apoteku (Baumhornova zgrada u obliku pegle), ali i zgrade koje su izgubile svoj dekorativni ukras (Šeferova palata i Godlšmitova najamna palata), karakterističan za Art Nuvo, tokom novijih restauracija, u trenucima kad se nije imalo sredstava ili znanja da se njihova obnova sprovede na pravi način. Spoznali smo, s tugom, istinu o onim objektima koji su zauvek nestali u novim graditeljskim stremljenjima, a pre svega shvatili naročit odnos prostora, urbanizma i arhitekture u kontekstu svakodnevice koja svojim specifičnostima uslovlja izvodljivost određenih zamisli (Grof palata, Morisova kuća). Nekada investitori nisu imali mnogo sluha za novotarije, a ponekada sami arhitekti hrabrosti da se bore za lične ideje, za svoje kreativno viđenje sveta. Ono što je možda najznačajnije, upoznali smo ljude koji su nosioci ideja jednog vremena. Njihovu potrebu da zarađuju ili da se razmeću novostečenim bogatstvom, žudnju da ostave trag svog bivstvovanja ili da se pomire sa tokovima sudbine za koju su procenili da je snažnija od njihovih sopstvenih uvrenja i moći.

Rajhlova plava vrata na kući koju je projektovao za visokog poštanskog upravitelja Jožefa Morisa u Segedinu 1910-1912.

Rajhlova plava vrata na kući koju je projektovao za visokog poštanskog upravitelja Jožefa Morisa u Segedinu 1910-1912.

Rajhl je doživeo duboku starost, Mađar se ubio zbog neostvarene ljubavi. Subotica i Segedin pamte ove izuzetne ličnosti na najlepši mogući način – kroz dela koja su ostavili potomcima kao deo kulturnog identiteta, kao nasleđe koje treba čuvati, a pre svega razumeti i osećati kao svoje.

Plesačice, detalj raskošno ukrašenog ulaza u Goldšmitovu najamnu palatu, koju je Ede Mađar projektova 1905. Nažalost, one su i jedini preostali trag nekadašnje bogate dekoracije ovog zdanja s početka 20. veka.

Plesačice, detalj raskošno ukrašenog ulaza u Goldšmitovu najamnu palatu, koju je Ede Mađar projektova 1905. Nažalost, one su i jedini preostali trag nekadašnje bogate dekoracije ovog zdanja s početka 20. veka.

Mi smo se u Novi Sad i Beograd u kasnim večernjim satima vratila sa snažnom emocijom proisteklom iz jednog iskustva koje kreira samo grupa ljudi koja voli umetnost u procesu uzajamne razmene dobre energije.

Artisovci na stepeništu Reok palate u subotu 10. juna, kada smo jedinstvenim putovanjem na tragu panonske Secesije u delu dvojice arhitekata, obeležili 5. Međunarodni dan Art Nuvoa. Foto: Ljuba Tošković

Artisovci na stepeništu Reok palate u subotu 10. juna, kada smo jedinstvenim putovanjem na tragu panonske Secesije u delu dvojice arhitekata, obeležili 5. Međunarodni dan Art Nuvoa. Foto: Ljuba Tošković

Upamtićemo subotu 10. juna 2017. kao dan u kojem smo čuli mnoštvo divnih priča, ekskluzivno videli čarobne enterijere koji nisu svakodnevno dostupni publici, a pre svega podelili radost žive razmene utisaka, osećanja i mišljenja o kulturi, nasleđu i akterima jedne epohe koja je prekinuta u naletu Velikog rata, a da bi sve do 70-tih godina minulog veka bila posmatrana kao dekadentna, retrogradna, plod buržujsko ukusa krcatog kičom i jeftinim razmetanjem. O, kako mnogo nepravednih, a iznad svega, neistinitih kvalifikacija koje je iznedrio vrli, novi svet odbacujući sve što je stvoreno pre Prvog svetskog rata. Nesvestan da bez Art Nuvoa i Bel Epoka ne bi bilo moguće promišljati i stvarati dalje. Jer kao što bez Akademizma Impresionizam nema svoj kontekstualni pandan, pa samim tim ni smisao, ni bez Art Nuvoa nije moguće razumeti Art Deko, Bauhaus, Purizam i sve ono što će se dogoditi kada jednom zaćuti oružje, a kreativni duhovi pokrenu nove stvaralačke procese, koji su uvek, ali uvek, refleksija kako njihovog ličnog, tako i kolektivnog odnosa prema aktuelnoj realnosti trenutka u kome stvaraju.

Tamara Ognjević

Fotografije: Tamara Ognjević i Ljubomir Tošković

© Artis Center 2017

 

Art_Nuvo_A4_web

Predavanje Tamare Ognjević u sklopu jubilarnog obeležavanja 5. Međunarodnog dana Art Nuvoa

Gradski muzej Subotica, Trg Sinagoge 4 – 19 časova

Art Nuvo kao umetnički pravac, ali, pre svega, kao angažovani stav u odnosu na realnosti u kojoj nastaje, donosi naročitu formu umetničkog dizajna komercijalnih plakata. Ovo jedinstveno sredstvo komunikacije kao magnet privlači ondašnje poslovne sisteme među kojima i  proizvođače hrane i pića.  Tragajući za sadržajem koji će prodati neki proizvod umetnici posežu za spojem estetike i erotike, a pre svega za lepom ženom koja utelovljuje ideju prijatnog ukusa, fenomen koji se može, u antropološko-sociološkom smislu, simbolično nazvati – žena kao desert.

Alfons Muha, Ežen Grase, Anri Prive-Livmon – vodeći majstori dizajna komercijalnih plakata epohe Art Nuvoa, istovremeno kreiraju stilski prepoznatljiv format, ali i platformu na kojoj će nastati komercijalizacija ženskog tela u reklamne svrhe. Ovo predavanje ima za cilj da sagleda fenomen koji povezuje žensko telo i gastronomiju, ali i poseban odnos žene i poslastica, emancipacije i poslastičarnice u epohi u kojoj je Art Nuvo predstavlja evropsku umetničku maskimu. Posebna poslastica subotičkog izdanja Artisove Poslastičarnice pored kolača-iznenađenja, koji je prate, biće osvrt na domete secesije u Subotici u okviru ove teme.

Ulaz je slobodan, a priča slatka ~ izvolite!

 

Muha_enterijer

Artisova Poslatičarnica

Istražujući fantastičnu povest civilizacijske žudnje za slatkim, projekat Poslastičarnica predstavlja kompleksnu transdisciplinarnu studiju koja obuhvata istoriju, umetnosti, gastronomiju, antropologiju, književnost i filozofiju. Polazeći sa stanovišta čuvenog francuskog šefa Antonina Karema (1784-1833) da je poslastičarstvo peta slobodna umetnička veština, ovaj projekat teži da sagleda širi društveni i fenomenološki kontekst poslastica i svega onoga što one impliciraju u praktičnom i metaforičnom smislu. A, naročito u posebnom odnosu gastronomije i umetnosti u 19. i prvoj polovini 20. veka, dakle u epohi u kojoj se prepliću industrijalizacija i emancipacija, nauka i estetika, revolucije i erotika. U vremenu koje, oblikujući novo društvo, trajno menja sve prethodne sisteme vrednosti i načine komunikacije.

Istoričarka umetnosti, književnica i gastroheritolog, msr Tamara Ognjević, jedan je od osnivača i direktorka Artis centra, autor je i rukovodilac projekta Poslastičarnica.

© Artis Center 2017

 

Stepeniste_Reok

Subota, 10. jun 2017.

Sastanak grupe u Beogradu u 7:00 ujutru kod Crkve Svetog Marka na Tašamajdanu (ugao ka Bulevaru, kod poslovnice Air Serbia); u Novom Sadu u 9:00 kod Lokomotive; u Subotici u 10:30 ispred Rajhlove palate.

Povodom 5. Međunarodnog dana Art Nuvoa ili Secesije ~ kako vam drago, organizujemo jednodnevni izlet u Suboticu i Segedin, dva umetničko-graditeljska bisera ovog raskošnog, dekorativnog stila koji je na razmeđi dva veka kreirao ono što danas prepoznajemo pod pojmom total dizajn. Iako su u ova dva susedna grada u Panoniji stvarale brojne ugledne arhitekte (Lehner, Jakab, Partoš, da navedemo samo neke) fokus naše priče je na dvojici najoriginalnijih kada je o kreacijama reč, ali i najzanimljivijih u onom intimnom, ljudskom smislu. Hedonista, kockar, čovek koji se nije plašio da živi punim plućima – Ferenc Rajhl, i setni, sentimentalni, genijalni Ede Mađar, koji je prerano završio život zbog nesrećne ljubavi.

Dva antipoda raskošnog talenta čiji stvaralački potpis oblikuje lice dva grada, Rajhl i Mađar će biti, svojevrsni stilski i kulturno istorijski vodiči na ovom putovanju u čijoj realizaciji nam pomažu kolege iz Gradskog muzeja Subotice, Galerije moderne umetnosti „Likovni susreti“ u Rajhlovoj palati u Subotici i Turističke organizacije Segedina.  Bićemo u prilici da vidimo Rajhlovu palatu u Subotici, kao i Grof palatu, koju je ovaj šarmantni bonvivan projektovao u Segedinu. Divićemo se Ungar-Majerovoj palati u srcu Segedina i čarobnim irisima na Reik palati – remek delima Ede Mađara. Imaćemo priliku da uporedimo ovu dvojicu stvaralaca s njihovim kolegama koje su projektovale u istim urbanim prostorima, ali ćemo, pre svega, saznati zašto je Secesija tako prionula uz Panoniju, a ne recimo uz prestonicu Budimpeštu, kakav je bio način života i razmišljanja na početku 20. veka u ovim centrima, šta je sve u secesijskoj estetici prepoznalo svoj produktivni i komercijalni iskaz, zašto je ovo vreme tako važno na umetničkom, ali i društvenom planu.

Reok 2

Artis ne bi bio Artis da u blizini nema i ponešto zanimljivo iz oblasti gastronomske heritologije, a ovo putovanje nas vodi na prag najboljih poslastičara Centralne Evrope. Tako ćemo u Subotici moći da uživamo u kolaču od lešnika i vanile za koji se Artisovci bore da bude nazvan ~ Rajhlov kolač budući da sadrži sve konstruktivne elemente Secesije i poslužuje se u vrtu Rajhlove palate, dok nas u Segedinu očekuje „Virag“, istorijska poslastičarnica sa kompletnim Žerbo menijem (pojam Žerbo se nekada nije odnosio samo na slavnu kocku već na sve sitne kolače) i drugim zanosnim, slatkim čarolijama.

Broj mesta ograničen, prijavljivanje obavezno!

Krajnji rok za prijavljivanje ~ 6. jun 2017. do 17 časova!

Cena izleta: 3. 100,00 RSD

Cena obuhvata: Organizaciju putovanja, prevoz klimatizovanim autobusom na relaciji Beograd- Novi Sad- Subotica- Segedin- Subotica – Novi Sad –Beograd, ulaznice u institucije predvidjene programom studijskog izleta, kustosko vođenje kroz objekte i epohu Secesije, usluge stručnog, licenciranog vodiča i pratioca tokom trajanja putovanja.

Cena ne obuhvata: individualne troškove putnika.

PROGRAM JE PRAVLJEN NA BAZI 20 PLATIVIH OSOBA.

ORGANIZATOR ZADRŽAVA PRAVO DA IZMENI SADRŽAJ PROGRAMA USLED OBJEKTIVNIH OKOLNOSTI (ELEMENTARNE NEPOGODE, NENAJAVLJENO ZATVARANJE LOKALITETA, PRINUDNO ZATVARANJE PUTNOG PRAVCA I SL.) ILI DA OTKAŽE PUTOVANJE 3 DANA UOČI PLANIRANOG POLASKA UKOLIKO SE NE PRIJAVI DOVOLJAN BROJ ZAINTERESOVANIH OSOBA U KOM SLUČAJU ĆE BITI REFUNDIRANE SVE UPLATE.

PUTNICIMA KOJI ODUSTANU OD PUTOVANJA SAMO 48 SATI PRE POLASKA UPLAĆENA SREDSTVA NEĆE BITI REFUNDIRANA.

PRIJAVLJIVANJE NAJKASNIJE DO 6. JUNA 2017. ~ OBAVEZNA UPLATA PUNOG IZNOSA OD 3.100,00 RSD PRI REZERVACIJI.

UPLATE SE VRŠE NA TEKUĆI RAČUN ARTIS CENTRA, POŠTO SE PRETHODNO MEJLOM ILI TELEFONSKI NAPRAVI REZERVACIJA.

Primalac uplate: Artis, Braće Jerkovića 145, Beograd

Svrha uplate: Studijski izlet

Broj računa: 160-329500-06 BANCA INTESA AD BEOGRAD

REZERVACIJE NA 065 864 38 00 (od 9 do 16 časova)

ILI NA office@artiscenter.com

PRATITE NAŠE PROGRAME NA

www.artiscenter.com

events The Reichle Palace 02_0

 © Artis Center 2017

Avala_1_web

Subota, 27. maj ~ 10. časova, stanica autobusa 400 (okretnica autobusa na Trošarini, ulica Bebelova)

Nadomak ruke za većinu Beograđana, pa i namernika, Avala je planina u zaleđu prestonice, tačka na kojoj se od skora ponovo uzdiže Avalski toranj, jedan od simbola Beograda, misteriozni potes na kojem je spomenik Neznanom junaku odmenio srednjovekovno utvrđenje Žrnov, svet šuma i bistrih izvora. Blizu, a daleko, ona zapravo ne privlači beogradske komšije kao što je to slučaj sa Zlatiborm ili Kopaonikom, a većina bi se iznenadila koliko greši i kako malo ustvari zna o ovom mestu zbog kojeg su Rimljani ostavljali svoje mediteranske domove, a ustanici hrlili da se baš ovde skriju od turske odmazde. Avala, odnosno podavalska sela, su decenijama hranila izbirljive stanovnike prestonice, a neke od najzanimljivijih ličnosti srpske istorije rođene su baš na toj ne tako visokoj, ali čarobnoj planini-rudniku. Odavde su dobru vodu terale sakadžije čak i u Vajfertovu pivaru, dok su se prvi skijaši Kraljevine Jugoslavije baš niz avalske brežuljke ogledali u onda novom, pomodnom sportu.

U subotu vas pozivamo da obujete patike, spakujete sendvič i flašicu s vodom, ponesete foto aparat i dobro raspoloženje, i pođete s nama u jednu relaksirajuću šetnju s elementima piknika, te da zajedno otkrijemo neke od lepota i znamenitosti Avale. Obećavamo onu čuvenu baština & dobrobit ili heritage & wellness kombinaciju ovog puta ojačanu avalskim zagonetnim predelom i panoramama bez uporednika. Bacite pogled na Beograd iz jednog potpuno drugačijeg ugla.

Planirajte da će šetnja potrajati minimum 3-4 sata!

Cena: 750 dinara

Obavezne prijave na mejl office@artiscenter.com ili

telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-16 časova)

© Artis Center 2017.

Avala_1_web

Subota, 27. maj ~ 10. časova, stanica autobusa 400 (okretnica autobusa na Trošarini, ulica Bebelova)

Nadomak ruke za većinu Beograđana, pa i namernika, Avala je planina u zaleđu prestonice, tačka na kojoj se od skora ponovo uzdiže Avalski toranj, jedan od simbola Beograda, misteriozni potes na kojem je spomenik Neznanom junaku odmenio srednjovekovno utvrđenje Žrnov, svet šuma i bistrih izvora. Blizu, a daleko, ona zapravo ne privlači beogradske komšije kao što je to slučaj sa Zlatiborm ili Kopaonikom, a većina bi se iznenadila koliko greši i kako malo ustvari zna o ovom mestu zbog kojeg su Rimljani ostavljali svoje mediteranske domove, a ustanici hrlili da se baš ovde skriju od turske odmazde. Avala, odnosno podavalska sela, su decenijama hranila izbirljive stanovnike prestonice, a neke od najzanimljivijih ličnosti srpske istorije rođene su baš na toj ne tako visokoj, ali čarobnoj planini-rudniku. Odavde su dobru vodu terale sakadžije čak i u Vajfertovu pivaru, dok su se prvi skijaši Kraljevine Jugoslavije baš niz avalske brežuljke ogledali u onda novom, pomodnom sportu.

U subotu vas pozivamo da obujete patike, spakujete sendvič i flašicu s vodom, ponesete foto aparat i dobro raspoloženje, i pođete s nama u jednu relaksirajuću šetnju s elementima piknika, te da zajedno otkrijemo neke od lepota i znamenitosti Avale. Obećavamo onu čuvenu baština & dobrobit ili heritage & wellness kombinaciju ovog puta ojačanu avalskim zagonetnim predelom i panoramama bez uporednika. Bacite pogled na Beograd iz jednog potpuno drugačijeg ugla.

Planirajte da će šetnja potrajati minimum 3-4 sata!

Cena: 750 dinara

Obavezne prijave na mejl office@artiscenter.com ili

telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-16 časova)

© Artis Center 2017.

Ekskluzivno iz Venecije za Artis Marta Jovanović

Venecija je kao Ljubavnik ~ Katalog Bijenala

Venecija je kao Ljubavnik ~ Katalog Bijenala

Venecija je kao ljubavnik, nikad dosta vremena zajedno i rastanak je uvek u suzama. Mojih 48 sati 57. Venecijanskog Bijenala izgledalo je ovako.
Stigli smo kolima u sredu uveče. Bolesna, kilava i zbog toga naravno van sebe od besa, ostala sam u hotelskoj sobi. Na svu sreću Hotel Bele Arti (Hotel Lepih Umentosti) je sam po sebi iskustvo. Nalazi se u četvrti Dorsoduro, odmah iza Akademije i par koraka od kolekcije Pegi Gugenhajm, koja je definitivno jedan od mojih omiljenih likova u istoriji umetnosti. Ekscentrična, fešonista i po tadašnjim shvatanjima labavog morala – ono što danas nazivamo emancipovanom ženom. Današnji muzej je bio njen dom. Dok tonem u san medju zidovima tapaciranim svilom, razmišljam o njoj i ljubavnicima koje je sakupljala kao i umetnička dela: Marsel Dušamp, Džekson Polok, možda Djakometi i Maks Ernst za koga je bila kratko i udata. 
Moataz Nasr, The Mountain, Paviljon Egipta

Moataz Nasr, The Mountain, Paviljon Egipta

Četvrtak. Budi me tapkanje kiše po prozoru. Što se vremenskih prilika tiče, deluje kao najgori Bijenale do sada. Za mene je Bijenale u Veneciji uvek označavao početak proleća. Tada bih prvi put obukla lepršave letnje haljine i sandale. Ovog puta se umotavam u vunene naslage kao neka starica i krećem u Djardine loše raspoložena, ali u trenutku kad zakoračim u tu magičnu baštu, kiša prestaje da pada, a ja se osećam kao da sam usla u neki Zen park, u svet u kome sam sigurna, zašticena, na svome. Nije slučajno što se svet umetnika i umetnosti zove “art world”. Mi definitivno živimo i stvaramo u nekoj paralelnoj sferi u odnosu na druge ljude. 
Enklavia je moja prva stanica. Otvara se paviljon Srbije, dosadni govori, grlim se sa dragim prijateljim i klimam glavom onima koji nisu na mojoj favorit listi. Natpis Jugoslavija na paviljonu uvek učini da se osetim nostalgičnom, ali i sama nisam sigurna više iz kog razloga. Iako mislim da je Nikola Šuica odlično uradio posao kustosa, nemam nikakav odnos prema savremenom slikarstvu i prolazim kroz paviljon bez da mi klecaju kolena ili da mi srce lupa (što se dešava kad me rad “uradi”) sve dok ne naidjem na dokumentarni film koji je Vice Srbija snimio o Vladislavu Šćepanoviću, jednom od tri umetnika koji predstavlja Srbiju. Šćepa, za prijatelje, je slikar i ratnik, Srbin i Crnogorac, arhaičan mačo muškarac sa srcem srndaća, doktor umetnosti i iznad svega neko ko nema dlaku na jeziku. Respect! 
Grčki paviljon je odličan! Lavirint fizički i mentalni, pronadjeni dokumentarni film nepoznatog režisera pretvoren u instalaciju, putovanje u neki paralelni svet o naučnom istraživanju leka protiv svih vrsta hepatitisa stvaranjem otpornih ćelija u jetri. Rezultati istraživanja nepoznati, ali putovanje uzbudljivo!
U redu za Američki paviljon stojim zajedno sa Širin Nešat, sitne gradje ali harizme koja se rasipa  i isijava Djardinima, ona je sama po sebi umetničko delo. Slušam je kako nepretenciozno ćaska sa nekim, kako se ljubazno ophodi prema ljudima koji joj prilaze. Prave zvezde nemaju potrebu da bacaju so u oči. Ko je u harmoniji sam sa sobom, nema potrebe da nekog drugog spušta. Nema agresije, tiho govori, propušta nepoznatu osobu ispred sebe u redu. Ganuta sam.
George Drivas, Laboratory of Dilemmas Paviljon Grčke

George Drivas, Laboratory of Dilemmas Paviljon Grčke

Ne stižem da vidim performans u Nemačkom Paviljonu koji je osvojio Zlatnog Lava jer su redovi predugacki, grozna je gužva (ali vratiću se!), zato u Švajcarskom paviljnu pronalazim pravi dragulj: dokumentarni film o Flori Majo. Majo je bila umetnica iz Sjedinjenih Država koja 20-ih godina odlazi u Pariz, studira sa Djakometijem, postaje njegova ljubavnica i trudna se vraća nazad u Ameriku gde, napuštena od porodice, potpuno sama brine o svom sinu. Ne zna se ko je otac čoveka koga kamera snima u njegovom domu u Los Andjelesu, koji sa suzama u očima priča o majci, o njenom teškom zivotu, siromaštvu, pranju klozeta da bi zaradila. Još jedna priča o ženi koja jeste, a nije ostavila trag u istoriji umetnosti.

Carol Bove, Teresa Hubbard and Alexander Birchler, Women of Venice, Paviljon Svajcarske

Carol Bove, Teresa Hubbard and Alexander Birchler, Women of Venice, Paviljon Svajcarske

Na kraju dana srećem Dejvida Luisa, mog omiljenog galeristu iz Njujorka. Performans umetnica Don Kasper, koju on zastupa, je u centralnom paviljonu instalirala svoj studio iz Bronksa i tu će stvarati do kraja Bijenala. Dirnuta sam njegovom podrškom umetnici i generalno njegovom verom u umetnike koje zastupa. Taj old school odnos galeriste i umetnika danas je prava retkost a kada je performans u pitanju gotovo nepostojeći. Kasper ima jako težak zadatak: konstantnu interakciju sa publikom skoro svakog dana narednih pet meseci. Kao performans umetnica, osećam njeno uzbudjenje i njenu paniku! Fingers crossed!
U La Patatini

U La Patatini

Ove godine ne jurim na prijeme i žurke, veče ostavljam za lična zadovoljstva i romantičnu veceru u mom omiljenom restoranu u Veneciji La Patatina gde su spaghetti alle vongole nešto najlepše na svetu.
Petak provodim u Arsenalu u jurnjavi, jer u nekom trenutku treba da krenemo nazad za Beograd.
Padiglione Italia, pod strogim, iskusnim, kustoskim okom Ćećilije Alemani deluje skoro banalno. Isus Hrist on repeat koji budja u klaustrofobičnim, smrdljivim prostorijicama od najlona nije moj cup of tea. Ali, u jednoj od prostorija ogromna instalacija Djordja Andreota Kalo, relativno mladog venecijanskog umetnika, ostavlja utisak na mene. Rad pod nazivom Bez Naslova (Kraj Sveta) je plitak bazen crne boje, veličine cele prostorije, postavljen negde na sredini izmedju poda i plafona. Stepenice vode do gornjeg nivoa i u polu mraku, plafon se oslikava u potpuno mirnoj vodi koja deluje kao ogledalo. Ta potpuno bezazlena i neinventivna slika, ogromna refleksija ničega je pomalo simbol mog ustiska o ovogodisnjem Venecijanskom Bijenalu. Nisam videla ništa posebno novo i revolucionarno, ništa što me je bacilo na kolena, ništa što je izazvalo krik koji se oteo iz mojih grudi. Ravna, sjajna površina na kojoj se oslikava … nešto.
Erwin Wurm, Stand quiet and look out over the Mediterranean Sea, Paviljon Austrije

Erwin Wurm, Stand quiet and look out over the Mediterranean Sea, Paviljon Austrije

Ali tu je Venecija, dijamant, njeni kanali i palazzi i jedva cekam da im se vratim. U kasno popodne, sunčanog drugog dana, vaporeto nas ostavlja na Pjacale Roma gde sedamo u kola i vracamo se za Beograd. Negde u Hrvatskoj nas prati pun mesec i ja sam sretna i tužna, prazna i puna.

Fotografije @ Marta Jovanović

 © Artis Center 2017