Piše: Slavica Batos, Pariz

Anri Žerveks, Rola, 1878, Muzej lepih umetnosti, Bordo

U Parizu, u proleće 1878. godine, pred samo otvaranje najprestižnije slikarske manifestacije – tzv. Salona, organizatori su iz postavke izbacili sliku dvadesetšestogodišnjeg Anrija Žerveksa, sa manje-više eksplicitnim obrazloženjem da je nemoralna. Prikazana scena, međutim, praktično se nije razlikovala od prizora viđenih i prihvaćenih na svim dotadašnijm Salonima, u galerijama i u poštenim građanskim kućama. Naga žena opružena na krevetu i muškarac koji je kradomice posmatra.

Rećićemo odmah da ono što je uvaženoj gospodi iz žirija zasmetalo nije bilo to nago telo – glatko, besprekorno, naslikano u skladu sa normama akademizma, nego aluzija na jedan društveni fenomenom u kome niko nije želeo da se javno prepozna. Aluzija na prostituciju i, što je još gore, na prostituciju koja se tiče novopečene buržoaske klase. Da se radi upravo o tome potvrđuje, pre svega, naslov slike: “Rola” (Rolla). Rola je glavni lik iz istoimene narativne poeme Alfreda de Misea, gde je reč o mladiću koji je svu svoju imovinu proćerdao na karte i na žene. Suočen sa bezizlaznom situacijom, ruinirani mladi kicoš odlučuje da se ubije, s tim što će svoju poslednju noć i svoje poslednje dragocenosti pokloniti omiljenoj prostitutki. Na slici vidimo trenutak kada se, nakon burno provedene noći, sprema da skoči kroz prozor i baca poslednji pogled na, bisernom svetlošću okupano, telo usnule lepotice.

Sama po sebi scena je mogla da prođe kao romantična da u nju nije ubačeno nekoliko elemenata koji nedvosmisleno svedoče o realnosti seksualnog čina kao i o njegovom robno-novčanom karakteru: izgužvana posteljina, razbacana odeća, nakit na noćnom stočiću (i pored njega muški šešir – da se zna ko plaća)… Skandal je bio utoliko veći što se tu radilo o prostitutki koja (videćemo kako i zašto) izmiče sistemu kontrole i održava bliske odnose sa pripadnicima viših društvenih slojeva. Branitelji javnog morala i dobrog ukusa, iako su sa ovim pojavama bili i neposredno upoznati, smatrali su da je nedolično iznositi ih na svetlo dana.

Samo nekoliko dana nakon što joj je uskraćeno mesto na Salonu, slika je bila izložena kod jednog prodavca umetničke robe, u kvartu koji je, osim po galerijama, bio poznat i kao stecište prostitutki višeg ranga. I dok su dame slobodnih nazora izlagale svoje čari po obližnjim bulevarima, miris skandala privukao je gomile posetilaca i u pomenutu galeriju. Nekima od njih učinilo se da lepotica sa Žerveksove slike likom podseća na izvesnu Valtes de la Binj, kurtizanu koja je volela da se druži sa umetnicima – mada ju je njena praktična priroda više vukla ka bankarima i krunisanim glavama. Govorilo se da joj nije odoleo čak ni imperator Napoleon III.

dega-absint

Edgar Dega, Absint, 1875-76, Muzej Orse, Pariz

Žene slobodnog morala obeležile su Pariz s druge polovine XIX veka baš kao i slikari, koji su osvojili neviđene slobode u baratanju bojama i kičicom. Njihove sudbine su često bile isprepletene. Prostitutkama je zakonom bilo propisano da ostanu skrivene od očiju javnosti a, istovremeno, u očima slikara, opčinjenost mračnim predmetom želja nikad dotad se nije izrazila na tako intenzivan i upečatljiv način – uprkos naporima kulturnog establišmenta da kreaciju satera u akademske norme. Upravo se ovim fenomenom bavila izložba u pariskom Muzeju Orse, naslovljena “Sjaj i beda – Slike prostitucije, 1850 – 1910” održana u period od 22. septembra 2015. do 17. januara 2016. To je prva izložba koja je temeljno obradila ovu temu – prva na francuskom tlu, a verovatno i u svetskim okvirima. Kroz dela najpoznatijih umetnika iz perioda Drugog Carstva i Bel Epok, ali i kroz dela primenjene umetnosti, filmove, fotografije, knjige i obiman dokumentarni materijal, izložba ukazuje na ulogu koju je prostitucija odigrala u nastajanju moderne umetnosti, ne gubeći pritom iz vida ni način na koji je ona bila i ostala neraskidivi deo identiteta tog vremena.

Eduar Mane, Konobarica sa kriglama, 1878-79, Muzej Orse, Pariz

U kolektivnoj svesti Pariz je odavno identifikovan kao “grad svetlosti” i “prestonica ljubavi”. Manje je poznato da je nekad označavan i kao “grad poroka”, odnosno “bordel Evrope”. O tome svedoče specijalna izdanja turističkih vodiča, članci iz novina, ilustracije, romani i – obimna policijska arhiva. Ovaj poslednji izvor podataka postao je nezaobilazan u svakoj ozbiljnijoj studiji prostitucije.

Smatrajući da je prostitucija “nužno zlo”, francuska policija je, od strane najviših državnih instanci, bila ovlašćena i zadužena da zlo drži pod kontrolom. Svaki put kad je neko čeljade uhvaćeno u trgovini seksualnim uslugama, usledili bi identifikacija, saslušanje i vrlo detaljan zapisnik. Veliki broj “prodavačica ljubavi” posedovao je zvaničnu dozvolu za rad (tzv. kartu) i taj zvanični status podrazumevao je redovna javljanja ustanovama zaduženim za njihovu zdravstvenu (a i svaku drugu) kontrolu. U evidencijama one su bile označavane kao “potčinjene”. Status  “potčinjenih” imale su i seksualne trudbenice po javnim kućama, koje su se inače nazivale “kuće tolerancije”, verovatno zbog toga što je, sa stanovišta državnih organa, to bio najprihvatljiviji oblik trgovine seksom.

boldini-mulen-ruz

Ɖovani Boldini, Scena zabave u Mulen Ružu, oko 1889, Muzej Orse, Pariz

Godine 1870. policijska administracija je procenila da jedna četvrtina muške populacije, redovno posećuje javne kuće. Kupleraj je, u to vreme, bio mesto za odmor i razonodu kao i svako drugo. S obzirom da je bio sastavni deo društvenog života, u njemu su se bez zazora susretali odrasli muškarci, studenti i đaci – ovi potonji uglavnom za vreme raspusta. Nije bio redak slučaj ni da otac dovede sina, kad proceni da je došlo vreme da mu se “skine mrak”. Većinu klijenata činili su oženjeni ljudi. Ta vrsta vanbračnih veza je tolerisana jer se smatralo da se njome brakovi čuvaju od posledica preljubništva. Deca začeta sa prostitutkama, u očima društva, jednostavno nisu postojala.

Koliko je zapravo bilo prostitutki u  “zlatnom periodu”, između 1870. i 1900. godine, teško je proceniti. Za tih trideset godina policija je upisala u registar nekih 880 000, od čega 750 000 “nepotčinjenih”. Ovaj revolucionarni termin obuhvatao je uglavnom pripadnice najsiromašnijih slojeva radničke klase (pralje, peglerke, servirke, modistkinje, fabričke radnice i sl.), kojima je sekundarna delatnost omogućavala da prežive. Koju god brojku da navedemo biće netačna, jer, iako se za prostituciju tvrdi da je “najstariji zanat na svetu”, vrlo ju je teško definisati. Da li se može nazvati prostitutkom “grizeta”, koja ima redovnog dečka ali joj se lako desi da zgreši i sa nekim drugim, pod uslovom da joj kupi cipele ili je izvede na igranku? Ili “kokota”, koja od imućnog ljubavnika dobija izdržavanje i manje-više mu je verna? Ili “loreta”, koja to radi jer joj sve skupa liči na dobar provod? Ili udata žena, kojoj su potrebne dodatne investicije za novu haljinu? Ili “kurtizana”, koju pohode prinčevi i maharadže i koja je ponekad zgrnula toliko novca da može sebi da obezbedi plemićku titulu? Teško je bilo gde povući granicu. Pogotovo što prostituisanje ne podrazumeva baš uvek uslugu seksualne prirode, niti isključivo novčanu nadoknadu. U komentarima u vezi sa tematikom izložbe moglo se pročitati da je i slikarstvo neka vrsta prostitucije (u smislu prodavanja svoje intime za novac). Ali, nećemo ići tako daleko.

Nalazimo da je zanimljivo to što je izložba u Orseu bila otvorena postavkom koja nosi naziv “Dvosmislenost” (Ambiguïté). Na samom početku ovog dela izložbe mogli su se videti prizori sa pariskih ulica i, bar na prvi pogled, nije nam bilo jasno gde je tu prostitucija. Naša nedoumica dolazi otuda što su u drugoj polovini XIX veka organi za javni red i mir zabranili prostitutkama da se na javnim mestima oblače i ponašaju različito od običnih građanki. Ranije se znalo: žuta haljina ili bar šal (ta boja se najbolje razaznaje u mraku), crvena peruška na šeširu, zlatni pojas… nije bilo šanse da klijent pogreši. Najedamput sve se preokrenulo. Oznake i signali su postali manje uočljivi. Ali, motivisano oko, zna se, uz malo vežbe lako savladava nova pravila igre.

Džems Tiso, Prodavačice, 1883-1885, Umetnička galerija Ontarija, Toronto

Ako pažljivo osmotrimo sliku Džemsa Tisoa ”Prodavačica” (James Tissot, La Demoiselle de magasin, 1883-1885), otkrićemo da se neverbalni dogovor može svesti samo na pogled. Na slici vidimo enterijer minijaturne prodavnice ukrasnih traka za haljine i, u centralnom delu, prodavačicu koja jednom rukom otvara vrata butika a u drugoj drži lepo umotanu kutiju. Očigledno ispraća neku imućnu klijentkinju, sudeći po kočijašu i fijakeru koje naziremo na ulici. Prava priča odvija se, međutim, u levom, gornjem uglu slike. Tu vidimo drugu prodavačicu (obučenu, kao i prva, u crnu haljinu, zakopčanu do grla) kako stavlja neku kutiju na visoku policu tik uz izlog. Okrenuta nam je tako da njena silueta dolazi do izražaja, ali ne gleda u nas, nego kroz izlog, u gospodina sa naočarima i cilindrom, koji upitnim pogledom fiksira njene grudi. Scena je, dakle, savršeno čitljiva, naročito ako se zna da je ova vrsta butika često služila kao paravan za pravu aktivnost prodavačica, koja se odvijala u sobi iza.

Đovani Boldini, Pri prelasku ulice, 1873-75, Umetnički institut Sterlinga i Frensin Klark, Vilijamstaun, SAD

Još jedan znak raspoznavanja, koji današnjem posmatraču lako promakne, jeste pokret zadizanja suknje prilikom hodanja zaprljanim pariskim ulicama. U ono vreme, nijedna časna žena ne bi na ulici otkrila članak noge ili dozvolila da joj se vidi kraj podsuknje. A upravo to vidimo na Boldinijevoj slici “Pri prelasku ulice” (Giovanni Boldini, En traversant la rue, 1873-75). Koketno obučena i našminkana mlada devojka – verovatno cvećarka, sudeći po buketu u ruci – žurno prelazi ulicu zadižući rub haljine. Da ne bi bilo zabune oko njene prave profesije, slikar je u scenu uveo i elegantnog gospodina koji mladu damu merka kroz prozor fijakera. Odavde pa nadalje slike progovaraju drugim jezikom. Malo po malo, posmatrač uspeva da dešifruje seksualnu konotaciju i u manje očiglednim detaljima kao što su, na primer, ženski korset na krojačkoj lutki, koji kao da je prilepljen na torzo gospodina s druge strane izloga (na Tisoovoj slici), štap koji bukvalno probada nabore žipona (na gorepomenutoj Žerveksovoj slici), nakostrešena crna mačka na Maneovoj Olimpiji…

mane-olimpija

Eduar Mane, Olimpija, 1863, Muzej Orse, Pariz

Ali, pre nego što stignemo do Olimpije i tzv. salonske prostitucije, otkrivamo da se lov na seksualne užitke odigravao gotovo svuda gde je muška noga mogla da kroči: po ćorsokacima i haustorima, kafeima i točionicama pića, u pozorištima, kabareima i mjuzik-holovima, pa čak – koliko god nam to danas izgledalo neverovatno – i u Operi. Sve profesije u kojima je fizički izgled žene igrao kakvu-takvu ulogu (od kelnerica i prodavačica pa do glumica i balerina) bile su platforma za dodatnu zaradu. S obzirom na mizerne novčane nadoknade za sve poslove koji su ženama bili dostupni, prostitucija se – kao po nekom prećutnom dogovoru – nametala kao idealan izlaz iz bede. Tek kad to znamo, možemo na pravi način razumeti prizore na slikama Manea, Tuluz-Lotreka, Degaa, Boldinija, Ropsa…

Na izložbi  smo bili u prilici da vidimo one dobro poznate scene u kojima živopisno odevene konobarice služe pićem gospodu u redengotima i cilindrima ili im sede u krilu. Vidimo tu istu gospodu kako se u kabareima ili na, vrlo popularnim, kostimiranim balovima, provodi u društvu raskalašnih igračica. Ali sad nam je jasnije, svaki put kad su na slici zajedno predstavljeni koketno obučene mlade dame i elegantna gospoda, sledeći, nevidljivi kadar, odigraće se u sobici jeftinog hotela, koju dotična dama iznajmljuje po tarifi “toliko franaka za toliko minuta”. Jedna stvar nas ipak zbunjuje, posebno kad gledamo one slavne slike Edgara Degaa sa balerinama: šta ta elegantna, ocvala gospoda traži u vežbaonicama baletskih škola? To se takođe može odgonetnuti sa malo truda.

dega-proba-1874

Edgar Dega, Proba, 1874, Metropoliten muzej, Njujork

Počećemo od toga da devojčice iz finih porodica nikad nisu učile igranje van svojih kuća, a posebno ne balet, makar to bilo u baletskoj školi pariske Opere. I ovde srećemo sirotinju koja se dovija da se izvuče iz bede. U baletsku školu Opere, majke su dovodile maloletne devojčice sa nadom da će neki imućni “zaštitnik” – danas bi se to zvalo sponzor – platiti školovanje a, ako je sreće, i nešto više. Dobronamerna gospoda (zvanični naziv “pretplatnici”) plaćala je pravo da se mota po vežbaonicama i kulisama Opere i bila je, kao što možemo pretpostaviti, uglavnom zainteresovana za “nešto više”. Nekoliko srećnica među mršuljavim i preplašenim početnicama zaista bi i napravilo karijeru, pod kojom se podrazumevalo i permanentno “zaštitništvo”. Zahvaljujući toj vrsti podrške, gotovo sve zvezde pariske umetničke scene dobijale su uloge i angažmane, a one koje su uspele da stečenu slavu “zaštitnicima” debelo naplate, čak su se i obogatile. Najpoznatija među njima je glumica Sara Bernar. Na izložbi, nažalost, nema onog njenog čuvenog portreta iz Peti Palea, verovatno zbog dimenzija (2,2 x 2,0m).  Kao da je nekome bilo nezgodno da se ovaj monument francuskog teatra, na previše upadljiv način, smesti u kontekst prostitucije. Umesto portreta, posetiocima je diskretno ponuđen plakat predstave “Dama s kamelijama”, slikara i litografa Alfonsa Muhe.

(Nastaviće se)

 

Slikarstvo i prostitucija (2): Aristokratija poroka

Tekst naše koleginice Slavice Batos o izložbi “Sjaj i beda: Slike prostitucije 1850-1910″, održanoj u Muzeju Orse, prvobitno je objavljen u štampanom izdanju nedeljnika “Pečat”. Artisu je njegova dopunjena i priređena verzija ustupljena za ekskluzivno onlajn objavljivanje i može se preuzeti samo uz obavezno postavljanje linka sa naznakom © Artis Center u neizmenjenoj formi sa identičnim ilustracijama i opremom.

splendeurs-et-miseres-images-de-la-prostitution-1850-1910-musee-dorsay-paris

Katalog Izložbe “Sjaj i beda: Slike prostitucije 185-1910″, održane u Muzeju Orse u Parizu početkom 2016.

Reprodukcije korišćene u tekstu:  

© Musée d’Orsay, Dist. RMN-Grand Palais / Patrice Schmidt

© Google Art Project

Share on FacebookTweet about this on TwitterPin on PinterestShare on LinkedInShare on StumbleUponShare on Google+Email this to someone