post

Aiks-an-Provans: Marija Magdalena, kobasice s orasima i vrata kojih nema

Odlučila sam da se skrasim u Aiks-an-Provansu (Aix-en-Provence) tokom nekoliko dana koliko je trajala sunčana  provansalska avantura. Skrasila bih se i na duže, nema zbora, ali ta opcija nije među ponuđenim. Za sada.

Aiks-an-Provans grad fontana i neumorna putnica Zorana Drašković.

Aiks je blistavi ukras na zelenom i ljubičastom tepihu Provanse osvetljen čudesnom dnevnom svetlošću. Sunce ovde ne sija, ono jednostavno silazi na zemlju i menja sve oko sebe… plavičaste konture planine Sen Viktoar ovekovečene na Sezanovim platnima, modro ljubičasta polja lavande, providno zelene krošnje drvoreda u Kour Mirabou… grad fontana i platana, drevnih svetilišta i najbolje otvorene pijace u provinciji pojavio se na mapi sveta znatno pre mog dolaska.

Neobično ime Aiks-an-Provans datira iz 123. god pre naše ere kada je glasilo Aquae Sextiae, po rimskom konzulu Sextiusu Calvinusu koji je osnovao naseobnu i toplim izvorima u kojima nešto meštana i hiljade turista uživa i danas.

Voda se pojavljuje niotkuda, šiklja, teče, žubori, kaplje iz raznovrsnih skulptura i česama počev od najveće fontane Rotonde na istoimenom trgu odakle počinje Kour Mirabo,  preko bele kamene fontane “Četiri delfina”, mahovinom obrasle fontane “Devet topova”, elegantne “Alberte”, skrivene u kamenom popločanom dvorištu muzeja do neobične fontane sa termalnom vodom na kraju bulevara.

Poznat još od antičkih vremena po toplim izvorima i lekovitim vodama – Aiks-an-Provans.

Ulica Mirabo se proteže trasom srednjevekovnog gradskog zida, oivičena dvostrukim drvoredom platana iza kojih se naziru mnoge maštovite, dobro očuvane palate. U jednoj od njih nalazi se braserija “Le du Garson”, otvorena krajem 18. veka. Do danas je ugostila mnoge poznate umetnike poputa Emila Zole, Ernesta Hemingveja, Pola Sezana, a pola sata odmora na terasi restorana u senci stoletnih stabala priuštila sam i sama umetničkom delu svog iscrpljenog organizma. Kafa je bila neponovljivo otužna.

Otrežnjena, ako ne i osvežena tom kafom, krenula sam ka katedrali Svetog Spasa (Saint Sauveur). Nije bila daleko a kako ima visoku i raskošnu gotičku kulu trebalo je lako naći. Avaj, nisam je lako našla, ulice u tom delu grada su uzane, senovite i kriju beskrajno zanimljive kutke tako da je katedrala sačekala da obiđem većinu delikates radnjica na trgu ispred Gradske većnice, islikam desetine bogorodica sa i bez bebe u naručju, koje su krasile ćoškove usputnih raskošnih privatnih građevina, i naravno rizikujem sa još jednim posluženjem u kafiću podno oker žute sahat kule.

U dnu trga smestila se, verujem, stota usputna fontana. Ispod četiri lavlje glave iz čijih usta je klizila bistra, ledena voda, ludovalo je jato ptica a dovitljivi komšija  hladio je desetak boca rozea u prozirnoj plastičnoj posudi na kojoj je prigodno pisalo “Love Aix”.

Katedrala Svetog Spasa građena je vekovima.

Prošavši kroz kapiju na osunčanoj sahat kuli konačno sam se obrela ispred katedrale. Izgledalo je da su se dve crkve različitih stilova prvo naslonile, a zatim i zagrlile jadna drugu. Prizor je kao stvoren za snimanje istorijskog spektakla, ali omanji trg ispred crkve teško da je mogao da omogući jedan sveobuhvatan pogled na ogromno zdanje. Tako su se turisti željni dokumentarnog pristupa sakralnoj lepotici valjali po popločanom trgu, snimajući visoku gotičku kulu i njene namrgođene gargojle, te ostale reljefne ukrase iz nemogućih pozicija. Reći ću samo da sam i ja bauljala zarad boljeg snimka.

Kad sam konačno ustala i otresla prašinu sa kolena završivši foto sesiju prikovala sam pogled za fasadu i nisam odmorila dok nisam štiklirala sve skulpture iz vodiča. Dobro ne sve, veličanstvena ulazna vrata od orahovog drveta sa neprocenjivim duborezom naprosto nisam uspevala da pronađem. Što je začuđujuće, jer se obično nalaze na ulazu… kroz koji sam više puta ušla i izašla tražeći ih. Propust sam pripisivala svom umoru, dok  po povratku ne pročitah na netu da su vrata zaštićena limenim panoima zbog vandala, tako da ih imam uslikana u jedno sto pedeset verzija. Nit’ se vidi drvo, nit’ reljef, nit’ su lepa, nit’ veličanstvena. Toliko.

Zato su jasno uočljive desetine izvanrednih kamenih statua od kojih su me najviše razveselile dve, od četiri glavne figure na ulazu u katedralu.

Orgulje u Katedrali Svetog Spasa.

Dakle Mitra, skromni zemljoradnik, rodom iz Soluna sa prebivalištem u Aiks-an-Provensu, optužen za veštičarenje biva pogubljen odsecanjem glave. I šta se događa?  On lagano ustaje, uzima svoju glavu stavlja je pod mišku i postaje Sveti Mitra. Upravo taj trenutak ovekovečio je vajar na pročelju katedrale, a vitka figura svetitelja s glavom u rukama je urnebesni prizor.

Efekt bi bio neuporedivo jači da u blizini nije strateški postavljena glavna atrakcija ovog zdanja, Marija Magdalena, koja shodno afinitetima u ruci drži svoje najjače oružje u nadmetanju za svetitelja godine – PARFEM, dragi moji! Iako  postoji savršeno dostojanstveno tumačenje scene (Marija će sadržaj bočice iskoristiti za pomazanje Hrista),  meni je ovo dvoje sasvim lako moglo da ukrašava i ulaz u Disneyland.

Marija Magdalena i Sveti Mitra, detalji skulpturalnog ukrasa na fasadi Katedrale Svetog Spasa u Aiks-an-Provansu.

A sad ozbiljno. Katedrala Svetog Spasa, jedinstvena je mešavina romaničke i gotičke arhitekture a pretpostavlja se da je sagrađena na mestu rimskog foruma u 5. ili 6. veku nove ere, te da je dograđivana tokom 12, 16. i 19. veka.

Ušla sam polako u katedralu sa suncem obasjanog trga, kroz glavna vrata ukrašena onim dobro skrivenim duborezom, ne očekujući ništa manje raskošan enterijer, pomalo umorna od raznovrsnih senzacija koje su me omamile tokom dana koji je trebalo da bude oproštaj od Provanse.

Pošla sam kući, preko Kana, Grasa, Monte Karla, Ventimilje, Kremone i Postojine.  Par dana, par hiljada kilometara, mnogo usputnih lepota, ali saznanje da se putovanje bliži kraju bilo je prisutno, a nelagodnost i olakšanje su se smenjivali neočekivano često.

Lepa vest je da sam se još uvek nalazila u srcu Provanse.

Katedralom se lagano širio čudesni zvuk orgulja. Ogromni zeleni paneli ukrašeni zlatnim venčićima delimično su skrivali cevi ogromnih orgulja za kojima je sedeo stariji gospodin revnosno svirajući. Devojka pored njega pažljivo prati svirku dok oboje sede na polukružnom drvenom platou iznad ispovedaonica, smešteni između neba i zemlje, posvećeni bogu i umetnosti… možda ne tim redosledom. Orgulje smeštene u jednoj od centralnih niša, bogato dekorisane, delo su majstora iz 18. veka. Preko puta su smeštene manje orgulje napravljene početkom 16. veka, dajući tako, pretpostavljam, ozbiljan muzički doprinos verskom zanosu prilikom obavljanja službe.

Posebno je zanimljivo malo unutrašnje dvorište iz 12. veka. Vitki dvostruki stubovi bogatih kapitela, oštećene ali prepoznatljive figure apostola na uglovima, čarobno svetlo koje se probija kroz retko rastinje sićušne bašte čine je nadasve umirujućim kutkom u ogromnoj spomeničkoj mašineriji, u kojoj se svakog časa mimoilazi stotine duša. Kad kažem duša mislim na turiste, ništa više i ništa manje. Dvorište je napravljeno na mestu rimskog foruma, predstavljajući tako jedan od najstarijih delova katedrale, a dovitljivi crkveni oci su ga zatvorili za pojedince i može se obilaziti na svakih pola sata u pratnji vodiča koga naravno treba naknadno platiti.

Povratak u savremeni Aiks.

Vreme je za sunčev sjaj i povratak u savremenu Provansu. Čekala me je jedna od najpoznatijih pijaca u ovom delu Francuske. Zastala sam, međutim, na samom izlazu iz katedrale i poslednjim delićima  već rasute pažnje posvetih se čuvenom triprihu “Gorući grm” iz 15. veka. Nalazio se na desnom zidu glavnog broda građevine, i možda bih ga previdela da nije bio strateški okružen ogromnim panoima koji su prikazivali uveličane detalje slike. I kao svako radoznalo majmuče kad vidi nešto šareno, ostala još pola sata bistreći skladnu kompoziciju punu hiperrealističnih detalja. Najsmešniji detalj koji sam naknadno otkrila je mogućnost da  majice sa printom ovog remek dela Nikolasa Fromena naručite putem neta za 15 dolara. Ha!

Na pijaci je uvek zanimljivo.

Pijaca je, ne više od stotinak metara udaljena od katedrale. Stosedam vrsta zelenih salata, lukova i prazilukova, blistavo smeđi puževi, desetine školjki, rakova, riba, sve što gmiže ili pliva, kljuca, grokće ili se oglašava nekim drugim zvukom. Ja sam naravno tražila nešto posebno. I našla sam tezgu gde su otac i njegov sin od dvanaestak godina prodavali čuvene svinjske kobasice deleći kupcima sitne ukusne zalogaje.

I morski plodovi, i puževi i svašta nešto, ali kobasice su kobasice!

Bogatija za par kilograma kobasica sa orasima oprostila sam se od Aiks-an Provansa.  Stigla kao gospođa željna da upozna arhitektonska i umetnička bisere grada, odlazim kao Obeliks prteći na ramenima svinjče koje će se u slast pojesti sa prijateljima u zavičaju.

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

@Artis Center 2020

 

post

Avinjon: Darel, kvintet i polovična rešenja

U Aleksandrijskom kvartetu sam nerazumno uživala tokom dugih i dosadnih predavanja iz Političke ekonomije u A1 amfiteatru Ekonomskog fakulteta, izgubljena na obalama Sredozemlja dok je circa hiljadu brucoša dremalo iščekujući da čitav fakultet, Beograd pa možda i Srbija nestanu u moru dosade. Od tada Lorensa Darela smatram duhovnim srodnikom i rado mu se obraćam u presudnim životnim trenucima kojih je, neću biti skromna, veliki broj.

Papska palata u Avinjonu, detalj

Prve zarađene pare sam, očekivano, utrošila na put u Egipat, tragajući za faraonima u Dolini kraljeva ali i neuništivim duhom Grada rečene Aleksandrije, ispijajući „naše“ piće u Cecil hotelu,  zureći u prolaznike, udišući slani vetar s mora, osećajući da to nešto između Lorensa i mene nije završeno.
Nakon nekoliko godina pazarila sam Avinjonski kvintet istog autora. Realno, nisam ga još pročitala, neke su se stvari iskomplikovale, tipa odrasla sam i negde izgubila zvezdu vodilju, ali se često vraćam nekom od likova u knjizi. Odluka da se stigne u Avinjon, otpeva popularna  pesmica o napola srušenom mostu na Ronu i prošeta po papskoj palati bila je koliko očekivana toliko i neizvodljiva…

Most u Avinjonu

Vremena se naposletku menjaju, te je došlo doba blagostanja a ja sam se sitnim koracima, uzbuđeno tapkajući u mestu kad naiđem na neku neopisivu usputnu lepotu, našla nadomak Avinjona.
Iako sam agnostik, što skoro definisah gledajući neke okrutne verske čistke putem kablovske, obišla sam priličan broj crkava, što katoličkih (bogatih), što pravoslavnih (uglavnom siromašnih i poharanih), kao i poneku džamiju jer sam srca pravednoga pa ne diskriminišem građevine prema verskoj pripadnosti.

Od Darelovog Avinjonskog kvinteta do Avinjona -Zorana Drašković

Avinjon je i danas poznat kao papski grad, iako već vekovima tu ne stoluju pape. Iz četrnaestog veka i vladavine sedmorice istinskih papa i dvojice koji bas i nisu bili ekskluzivni, tačnije dvojice antipapa očuvana je izvanredna arhitektura grada koji je na listi UNESCO-ove zaštićene svetske baštine.
„Zapadna šizma“ kojom je neslavno završeno Avinjonsko papstvo, tačnije uporedna vladavina dvojice papa, jednog avinjonskog i drugog rimskog govori, bar meni i između redova, da niske strasti i surova nelegitimna borba za pozicije koje nam ne sleduju po vrlinama, nije speciljalitet nas malih i nevažnih sudionika evropske istorije, već je pravilo koje treba imati u vidu kad konkurišemo za bilo koju ulogu u životu…
Pored papske palate koja dimenzijama uliva strahopoštovanje ali u mom slučaju ne i želju da se istraži, nalazi se crkva Notre Dame des Domes, nelogično mala za jednu katedralu, opet sa ogromnom statuom Bogorodice na vrhu nadovezujući se na gromadne zidine palata. Statua je tako velika i zlatna da crkva izgleda kao skromno postolje nadgrobnog spomenika prerano upokojene device.
Ispred crkve, predimenzionirano raspeće koje se preteći nadvija nad trg sa pripadajućim anđelima oplakivačima, ostavlja me prilično začuđenom čitavom kompozicijom. Veličina sakralnih objekata na trgu se nekako otrgla kontroli pa iza masivnih zidova pre očekujem kazamat, što su papske palate vekovima i bile, nego prigodne prostorije za obraćanje bogu i ostale urbane legende.

Avinjonske vedute ili sitnice koje čine svakodnevicu grada

Glavna ulica, lepo uređena pešačka zona koja počinje, ili završava kako već okreneš, šarenim  karuselom sa konjićima umesto sedišta, ostavlja mnogo prijatniji utisak. Mnoštvo kafea, restorana, terase prepune gostiju, žuti pas ispružen na suncu pored razmetljivo bogatog menija ispisanog kredom na starinskoj tabli.
Posle ispijenog espresa nikakvog ukusa, kojim sam kažnjena jer sam poverovala rečenom meniju, krenula sam ka još jednoj atrakciji… avinjonskom mostu St. Benezet. Valjalo je proći kroz istorijsko jezgro grada opasano odlično očuvanim srednjevekovnim zidinama.

Espreso s pogledom na Papsku palatu

U skladu sa profesionalnom i emotivnom radoznalošću posetila sam gradsku turističku organizaciju gde sam začudo upoznala gospođu sa teritorije bivše Jugoslavije, na koju su me ljubazno uputili shvativši da dolazim iz Srbije. Tu sam izgubila pola sata pričajući sa nepoznatom ženom, nepoznatog porekla, (izraz bivša Jugoslavija krije mnoge zamke), ne saznavši ništa o Avinjonu, što mi je bio cilj, ali detaljno upoznavši  značajne momente njenog života u Francuskoj. Kao i finansijski status skladne joj porodice dok me je ubeđivala da izbegnem obilazak Postojnske jame u povratku jer je, citiram „ulaznica užasno skupa“.
Nadalje sam izbegavala „naše“ u belom svetu kao i svedočanstva o njihovom čudesnom standardu.
A taj avinjonski skoro pa most ne vodi na drugu obalu. Podigli su ga na mestu koje Rona redovno i obilno plavi, na insistiranje mladog pastira Benoa, kome se bog javio u snu rekavši da batali ovce i krene u Avinjon, te podstakne lokalni živalj da sagradi most.
Prošao je po prilici kao svaki seljanin kad stigne u čaršiju, mangupi su ga ismejali a gradski oci poručili da, ukoliko mu je baš bog naložio da sagradi taj most, sam energično započne gradnju a oni će ga ispoštovati čim postavi na mesto kamen temeljac težak par tona. Treba li reći da je nejaki pastir kao od šale podigao stenu i započeo gradnju, a reka je vekovima uredno sakatila most, dok stanovnicima Avinjona nije dojadilo pa su prestali da ga popravljaju, očekujući valjda da i preostala polovina nestane u talasima.
Ali nije nestala!
Most je zastao na pola puta do suprotne obale opirući se rušenju, pričajući legendu o Benou, njegovoj veri i upornosti, opštem podsmehu, psihologiji mase i ostalim misterijama univerzuma…

Lavanda za (pod)sećanje.

Stajala sam na kraju mosta (koji je u ovom slučaju bio u sredini), posmatrajući svoju izduženu senku u zelenoj vodi Rone..nije mi  bilo ni do skakanja, ni do plivanja, ni do zapomaganja da naiđe princ i prenese me na drugu obalu. Ma nije mi bilo ni do čega.
Neke su pojave u životu polovične, bilo da su nedovršene ili trajno oštećene poput ovog mosta, pa imaju malu ili nikakvu funkciju.. treba ih prepoznati..i zaobići, makoliko ljupke bile.
To be continued…
Tekst i fotografije: Zorana Drašković
@Artis Center 2020
post

Artis’ Postcard: An Artistic Travel Album

In the mid-March of the current year, the World Health Organization has declared the pandemic. Coronavirus has literally stopped the planet and started to change our lives from their roots on all levels. Planes were grounded long-term, museums, archeological parks, theaters, operas, churches, restaurants, and other institutions that, by default, consider the gathering of a large number of people have been closed. We have been locked into the isolation which we have never encountered before. The overnight shift could be deemed almost as fantastic.

Our civilization used to traveling, visiting exhibitions, attending concerts or lectures all of a sudden found itself a hostage of its own homes with a single-window to the world – the internet. This exact, crucial instrument of communication has started off numerous initiatives in which museums and institutions alike took the lead of, while the audiences across the world showed how imaginative and humorous they are.

Recreations of favorite artworks, online lectures, and concerts with whole orchestras synchronized from their apartments, ballet performances, various podcasts, and even curatorial tours – all from our own homes!

Artis’ Postcard: An Artistic Travel Album #IMD2020

Jumping onto the wave of these diverse initiatives, Artis Center has joined the recreation of artworks, but it has also started off an authentic project – the Artis’ Postcard. 

Aware that we won’t be able to travel and visit museums, historic sites, and other cultural monuments for a long time, we have invited our audience to join us in creating an artistic travel album by sending photos from their travels.


The criteria are rather simple. One city or a country – one postcard in the shape of the collage of a minimum of 3 photographs. One of those photographs preferably showing the author of the postcard, whether alone, or with family and friends.

The postcard must include a museum, artwork, or tangible or intangible cultural heritage.

Exceptions are allowed only if the idea is original and the way of its interpretation coherent and connected. We are always led by Coco Chanel’s saying that less is more, but we allow our audiences to be original, and it is on us to recognize and accept that authenticity.


Thus we have invited everyone on a group, virtual voyage while the world is paused.

As such, we have received so many postcards that not only we have decided to create an artistic travel album, but a virtual exhibition out of it! The show will be displayed on May 18th, when we traditionally mark the International Museum Day. Following the International Council of Museums’ decision to move the celebration into the digital sphere, our exhibition is mapped on ICOM’s IMD 2020 platform and will be available on our website. We’ll also join the biggest museum manifestation in Serbia – Museums for 10.

Our album currently counts over 100 postcards, but we are still inviting you to join us. If you want, send your postcard the latest by May 12th to office@artiscenter.com with a short description of where the postcard is taken, what does it feature, and your name. 


You may see more Artis’ Postcards on our FB page HERE!

Find the event on ICOM’s IMD 2020 map HERE!


Take part in creating one extraordinary travel album!

Artis’ Postcard: Zorana Drašković, V&A, Dior exhibition, London

Artis’ Postcard: Ivana Neckov Grubišić, Florence

Artis’ Postcard: Lana Vučković, Beijing

Artis’ Postcard: Ana Mikić D’Apuzzo, Japan

Artis’ Postcard: Branka Djordjević-Nakanishi, Saint-Paul-de Vence, Provence, France

Artis’ Postcard: Boban Ćurić, Snežana Kostić, Romania

Artis’ Postcard: Suzana Spasić, New York

Artis’ Postcard: Pavle Tišma, Meteors, Greece

Artis’ Postcard: Slavica Batos, Burma

Artis’ Postcard: Jana Raković, Mexico

Artis’ Postcard: Božena Jurčić, Egypt

Artis’ Postcard: Biljana Djordjević, Alcala de Henares, Spain

Artis’ Postcard: Stefan Žarić, Edinburgh, Scotland

Artis’s Postcard: Irena Klemenc, Prague, Czech Republic

Artis’ Postcard: Gordana Jovanović, Rome

Artis’ Postcard: Tamara Ognjević, Savoca, Sicily

Artis’ Postcard: Sava Forkapić, Žiča, Serbia

Artis’ Postcard: Žaklina Perić, Pula, Croatia

Artis’ Postcard: Sachi Simada, Central & Western Serbia

@Artis Center 2020