post

London (1): Kamden market, Ridžents kanal i Ridžents park

Kada je čovek umoran od Londona, umoran je od života

Semjuel Džonson, tvorac prvog engleskog rečnika

Vratila sam se odavno. Između sletanja aviona nekadašnje law cost kompanije i uletanja u mnoštvo pikova prvog talasa korone,  prošlo je nepunih mesec i po dana. Prvo sam povredila koleno na zaleđenom Tremu i zaglavila tri nedelje u ortozi, a zatim su četiri zida postala moja sudbina. Na imobilizaciju noge nadovezala se higijenska Olimpijada u pranju povrća, ključeva, naočara, đonova i posebno ruku u rastvoru sode bikarbone, ne kraće od 48 sati, disanje na sisaljku i overavanje u glavu komšija posrnulih od temperature. Da sprečimo širenje. Najveće pošasti koja se nadvila nad nedužnu planetu otkad znam za sebe. A nisam mala. Nisam sigurna ni da se šalim. Dok ovo pišem nalazim se na virtuelnoj plaži dok čekam da me zvekne treći talas. Srećnici koji su se već okupali u prethodnim talasima i preživeli bez vidljivih oštećenja i dalje ne mogu preko. Jer su, iznenađujuće kako to kod budala uvek biva, turizam i saobraćaj prestali da postoje. I dok očekujem da vaučeri za otkazane letove, hotelski smeštaj, letovanja, zimovanja, produžene vikende postanu bezvredni papiri, opričaću kako je to bilo nekad. U vreme jeftinih letova, Booking.com-a, kraćih dogovora za penjanje na Damavand ili vikend u Berlinu. Što je još važnije pisaću o Londonu, mojoj velikoj, a kako je krenulo i poslednjoj ljubavi.

Zorana na Kamden marketu jedne vesele londonske nedelje. Foto: Radica Mićić

London je za mene mitski grad. Ili proizvod najluđe mašte. Nešto kao Hogvorts. Gde žive, školuju se, rade, stvaraju, dokoliče na nerazumno visokom nivou mali i veliki čarobnjaci/čarobnice. Takođe je i centar sveta. Onog koji nam je do danas poznat. Zato moja zapažanja možda nisu realna, ali su od srca.

Retko se prepuštam slučaju. Tako sam i sad zahvaljujući pomoći prijatelja iz sveta jezičara (profesorki engleskog jezika) pronašla agenciju koja za minimum  para pruža maksimum udobnosti i kajanja. Dobro ne baš za minimum para. Ali bez kajanja. Već na aerodromu sam osmotrila uglavnom žensku grupu radoznalih ljubiteljki krune i Ričarda, koji će se pokazati neumornim u otkrivanju onih podataka o Londonu koji se smeju otkriti, a da vas zbog toga ne ubiju.

Kamden market – živo, bučno i šareno.

Trudila sam se da dišem duboko i ne vrištim na sve što opazim kao da su se Bitlsi ponovo okupili. Što nije bilo lako. Dok smo leteli iznad Alpa bukvalno sam zalepila nos za onaj okrugli prljavi prozorčić prebrojavši sve lednike i vrhove preko 3000m. Iznad Londona sam već postala opasna po okolinu. Jer je dan bio vedar i kroz par oblačaka se videla Temza i sve što ću kasnije opevati u jednom junačkom epu. London Aj, Big Ben, Šard, London Bridž, Tauer,Katedrala Svetog Pavla, Siti…

Moj engleski je školski. Gimnazijski iz onih vremena kad su škole imale edukativnu i donekle vaspitnu ulogu. Tako da odlično razumem, da ne kažem strastveno uživam slušajući British English izgovor, bez imalo nade da ga sama steknem. Sluh sam u trenu sletanja naštelovala na engleske milozvuke, a ovi su dolazili sa svih strana. Aerodrom Hitrou je ogroman, ali kao i sve u Londonu efikasno organizovan. Kad sam nakon tog prvog odlaska u avgustu ponovo otputovala u London (da ne propadne viza) krajem januara ove biblijske nepogode zvane 2020, bila sam potpuno spremna na avanturu bez vodiča. Tada sam sletela u Luton, znatno manji aerodrom sa putokazom u bojama, koji je ukazivao ne samo na pravac kretanja nego i na trenutak kada da izvadite pasoš iz torbe i kako da ga okrenete da biste ga pokazali policajcu. Tog puta sam pripremila i kraći monolog i recitaciju za ulazak u zemlju. Kod koga, zašto, kako i koliko idem. Bespotrebno. Samo su me podsetili kad mi ističe viza da se ne zablesavim u šopingu pa da moraju da me deportuju.

Elefant Hed na Kamden Haj Stritu gde vašarska atmosfera traje bez prestanka.

Dakle upravo sam sletela, sa zebnjom čekam kofer koji nikako da se pojavi i još većom zebnjom osmatram nesrećnika koji popunjava formular za izgubljeni prtljag. Rackin trokrilni garderober u formi kofera stiže, a za njim i moj damski, dvokrilni. U avionu sam u pauzama lepljenja nosa za prozor upoznala dve zanosne profesorke engleskog iz svoje grupe, dok smo sve tri bezuspešno očijukale sa stjuardom. Tako da smo nastavile da čavrljamo do hotela. A hotel je bio sve ono što je trebalo da bude, da sam u London stigla 40 godina ranije. Dakle raj za studentariju iz celog sceta. Prostrane sobe, ketleri, frižideri, tosteri, radni stočići udobni kreveti i ogromni prozori sa pogledom na metro stanicu Kolindejl na zapadnom kraku Nortern lajn. Mislim da sam mapu londonskog metroa naučila napamet. Što tokom iscrpnih priprema za put, što tokom mnogih vožnji kad sam svaki put bila sigurna da sam ušla u pravi vozić, i još sigurnija da sam promašila. Londonski metro je najsavršeniji prevoz kojim sam hitala s kraja na kraj nekog evropskog grada. Svi ti ljudi koji zapravo ŽIVE u Londonu, njihova lica, odeća, torbe na ramenima, novine ili telefoni u rukama, slušalice uz koje mrmljaju sebi u bradu… sav taj život koji se preliva iz jednog vozića u drugi i izbija na površinu najlepšeg grada na svetu.

“Kraj sveta” – čuveni pab na Kamdenu.

Ali u metro ću prvi put ući za kojih pola sata kad se brzinski preobujem i izvučem Racku iz njene uobičajene prve u treću brzinu. Na recepciji se naša vesela ekipa već sjatila oko Ričarda (od mame uspešne Srpkinje u dijaspori i tate Engleza koji je imao razvijen osećaj za balkansku lepotu). Kako smo ustale sa petlovima, stigle smo do 11 am,  pa je pred nama bilo razuzdano popodne u Kamden marketu, na Ridženst kanalu, u Ridžents parku sve do ulice Bejker i muzeja Šerloka Holmsa.

Kamden market je, što bi omladinci rečito opisali must see, kad/ako se za vikenda nađete u Londonu. Nekadašnji posed erla Kamdena, koji počinje da se razvija 1790. uz današnji Kamden Haj Roud. Tek stotinu godina kasnije dobija na značaju sa izgradnjom Ridžents kanala i razvojem vodenog transporta robe. Koji opet brzo gubi na značaju jer se železnica pokazala jeftinijim vidom prevoza robe. Iz tog vremena ostala su skladišta i pomoćne zgrade kao i štale i bolnica za konje, kojih je u jednom trenutku bilo  preko pet stotina. Konji su vukli  rečne barže, a kasnije dopremali i otpremali teret  za transport železnicom.

Engleska bez šešira je kao kafa bez kofeina.

Svoju današnju popularnost  Kamden market duguje trojici preduzetnika koji ga sedamdesetih godina prošlog veka pretvaraju u raj za kupovinu zanatskih proizvoda, vintidž odeće, umetničkih predmeta i hrane iz celog sveta, zakupivši deo postojećih zgrada od komapnije Britiš Votervejs.

Kako je bila nedelja, blag dan, i ogromna gužva na stanici Kamden Taun, sveznajući Ričard nas je izveo na Kamden market preko metro stanice Čalk Farm, gde smo uspeli istovremeno da izađemo preskačući jedno drugo. To je ujedno bila prva i jedina gužva u metrou u kojoj sam se našla.

Ne volim vašare, sajmove, uličnu prodaju hrane i gužvu. Ne volim ni martinke, gotiku, halvu, sajber kulturu i krčme pretencioznih naziva. Ovde je sve to neodoljivo!

Stejbls, Sajber Dog i druge radosti na Kamden marketu.

Radnje su smeštene u nekadašnjim štalama, skladištima, u lukovima železničkog vijadukta. Prodaju se muške košulje dramatično cvetnih dezena, šeširi sa motociklističkim naočarama i zagonetnim velovima, gotik haljine sa dugačkim šlepovima, leptir mašne i trodelna odela od drečavih karo štofova. Fascinatori  mnogo puta veći od glave koja bi ih eventualno natukla. Indijski, senegalski, čileanski i ini specijaliteti, halva od pekam oraha, kikirikija, višanja, kokosovog oraha, pistaća, maka i vanile… Martinke sa potpisima No Doubt, zastavama, perjem, čipkom i svilenim maramama umesto pertli, Individual Style, United Spirit. Prodaju ih devojke u donjem vešu, ili odevene u crne šatore. Glasna muzika, ulična hrana, ogromna hala Cyber Dog u kojoj možete naći sve potrepštine za svoj sajber život. U blizini Stejbls marketa 1,75 visoka bronzana figura pokojne Ejmi Vajthaus, na štiklama, u kratkoj haljinici, sa čuvenom košnica frizurom. Umrla je  2011. u svom stanu u Kamden Taunu, od trovanja alkoholom. Statua je otkrivena na 2014. Na njen 31. rođendan…

Memorijal Ejmi Vajthaus na Kamdenu.

Jedan od najstarijih pabova u Londonu, The World’s End – Kraj sveta, na Kamden Haj Roudu ostaje za našom užurbanom gomilom. Svedočeći kako je ova ljudska košnica nekad bila kraj sveta…

Izvlačimo se iz Kamden marketa hitajući uz Ridžents kanal. Ok, trčeći za Ričardom.

Preko 140 godina kanal je imao važnu ulogu u snabdevanju Londona, drvetom, ugljem, građevinskim materijalom i hranom povezujući Kings Kros sa industrijskim severom Engleske. Arhitektonsko čedo Džona Neša, koji je projektovao i Bakingamsku palatu, ulica Ridžents i Marbl Arč, naziv dobija po Princu Regentu, potonjem kralju Džordžu IV za čije vladavine je Neš stvarao.

Otvoren uz veliku pompu 1820, pun finansijski procvat ostvaruje sredinom 19. veka. Pored industrijskih materijala zanimljivo je da se preko kanala dopremalo voće za fabrike marmalade, pivo za punionice, žito za vodenice na mestu današnjeg Kings Plejsa, kao i led sa norveških glečera za ledaru Karla Gatija.

Ridžents kanal – dokonost ili užurbanost, birajte sami.

U zimu 1962/3 led je okovao kanal i zadržao se dovoljno dugo da se sav komercijalni saobraćaj prebaci na puteve.

Od  sedamdesetih godina prošlog veka postaje čarobno ušuškano mesto  preskupih apartmana na jednoj obali i brodića za stanovanje na drugoj. U sredini su patke. Upravo takvim kanalom trčimo za Ričardom. Zaslepljena odsjajem zalazećeg sunca što  u mirnoj vodi kanala, što u staklenim terasama i ogromnim prozorima rečenih luksuznih nekretnina. E da, najbolji stančići su oni na vrhu sa terasama punim ambijentalnog drveća koje baca senku na čamce okićene  žardinjerama sezonskog cveća i opremljene stilskim nameštajem. Za razliku od nas turista na ubrzanom kursu upoznavanja Londona, neki sretnici sede na dokovima osmatrajući  ovu lepotu, suštinski ne radeći ništa.

Život na brodu – Ridžents kanal.

Kako nameravam da opričam ako ne svaki, ono svaki drugi korak u Londonu sledeći me vodi pored Crkve Svetog Marka, Princ Albert Rouda do Ridžents parka.

Poznat kao “dragulj u kruni” ovaj park zauzima 197 hektara. Kao gotovo svi ostali kraljevski parkovi nastao je na zemljištu koje je onaj Henri VIII pretvorio u svoja lovišta. Kada nije satirao supruge, lovio je. Upravo na ovom prostoru koji sad zaposedaju ljubitelji cveća i drveća. Od divljih životinja i plemenitih lovaca ovaj prostor oslobodiće pomenuti Sžon Neš projektujući park koji nazvaše draguljem.

U vrtu kraljice Meri, Ridžents park.

U centralnom delu su vrtovi kraljice Meri nastali tridesetih godina prošlog veka, nazvani po supruzi kralja Džordža V. Do tada se nisam posebno pozabavila pojmom engleska ruža, koji se uglavnom odnosi na mlade devojke besprekornog tena poreklom sa Ostrva. Obrevši se u baštama među bokorima nekih  12.000 ruža, koje su tog kasnog avgusta gotovo precvale širile slatkast, težak miris, mameći me da se onesvestim na licu mesta, to sa engleskim ružama postalo je mnogo jasnije. Ako su ruže ovako zanosne u Londonu, kako je tek sa devojkama. Možda i ja doživim neku korisnu ili bar mirisnu transformaciju. Dok sam sve sporije kaskala za Ričardom za mnom su ostajale crvene Ingrid Bergman, krupne žute Keep Smiling, ružičaste Bellle Epoque, roze Pink Perfection… ruže.

Kod Šerloka na kraju – Bejker Strit i Muzej Šerloka Holmsa.

Ubrzo smo izašli Na Bejker Strit, slikali se pored statue Šerloka Holmsa, prodavnice sa Bitls suvenirima i odbauljali do metroa.

E da, u ovih par rečenica opisala sam tek prvo popodne u Londonu :))))))

Nastaviće se …

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

© Artis Center 2020

post

Azurna obala: Zlatni jarci, zmije čuvarkuće i suze bogataša

Putovala sam od jednog do drugog nedosanjanog mesta putevima čudesnim, kroz obilje svetlosti, razlivene tirkizne i modre talase, između narandžastožutih zidova utvrđenja i palata, mostovima koji ne vode do druge obale.

Ostalo mi je u grudima tinjajuće sunce Provanse i Mediterana da me greje i čuva dok me ima…

Vremenom sam došla do zaključka da je put u Provansu preko Azurne obale, po mogućstvu kolima, u malom ali odabranom društvu, vrhunski izraz istančanog ukusa i dobrostojećeg intelekta. Kad kažem dobrostojećeg mislim bogatog u evropskoj valuti.

Jedna od fontana u hotelu “Zlatni jarac”, Ez Vilaž, Francuska

Tako sam jednom poverovala da u Pariz idu samo zaljubljeni parovi u cvetu mladosti te da se Ajfelova kula najbolje vidi kroz isprepletene prste jedne muške i jedne ženske ruke, od kojih je makar jedan ukrašen vereničkim prstenom.

Dakle, rob sam stereotipa i kao takva ću umreti. U roze haljini svilenih karnera strateški raspoređenih po krevetu, sa primerkom svog najnovijeg romana u rukama, u svojoj 101. godini, poput Barbare Kartland, kraljice srca. Sad kad smo to oko umiranja rešili posvetiću se poslednjem stereotipu kome sam na svoju radost podlegla.

Park Vile Efrusi, Azurna obala, Francuska

Cilj

Nešto manje od dve hiljade kilometara u jednom pravcu. Obećala sam da ću preuzeti nekoliko deonica puta na svoja nežna ženska pleća. I preuzela sam. Prvu, nakon koje su se saputnici složili da ostatak puta mogu da podele među sobom. Pa su me vozili po Azurnoj obali i Provansi kao baronicu.

E da, baronica!

Vila Efrusi, Azurna obala, Francuska

Vila Efrusi

Trošeći se beskompromisno na razgledanje fotografija i opise nepoznatih ljudi, predela i građevina po Fejsbuku  videla sam tu vilu u Sen Žan Kap Fera. Poznata po imenu Efrusi de Rotšild, vila je pripadala, kako joj ime kaže, baronici Beatrisi de Rotšild, udato Efrusi. Moris Efrusi, serijski preljubnik i kockar, priredivši joj bezbrojna poniženja uključujući i polnu bolest koja ju je sprečila da rađa, ostavio je pak svojoj bogatoj, ekscentričnoj ženi dovoljno vremena (para je, realno, imala i sama) i energije da zamisli, sagradi i opremi Raj.

Budoar baronice Beatris Rotšild, njena originala haljina i aksesoar

Mišljenja sam da sudbina muškarca zavisi od njegove najsnažnije želje, sudbina žene, međutim, od njenog najgoreg izbora. A Beatris, bogata naslednica istančanog ukusa, divlje prirode i tanane lepote, izabrana od sudbine, izabrala je pogrešno. Tako će, osedela preko noći u dvadesetprvoj godini, provesti veći deo života u mondenskim kockarnicama bežeći od posledica svog izbora, a porodica će je razvesti od Morisa kad ovaj proćerda najveći deo svog, ne i njenog bogatstva. Umire od tuberkuloze u Davosu, a vilu Efrusi, u kojoj je za života provodila vrlo malo vremena, ostavlja Akademiji lepih umetnosti koja se i danas stara o njoj.

Zorana u vrtu baronice Rotšild u Vili Efrusi

Venecijanska vila sagrađena u prvoj deceniji 20. veka  okružena je tematskim vrtovima čiju lepotu sam i ja, poluslepa za prirodne lepote, morala da zapazim. Ima ih devet, zajedno sa vilom na mestu kapetanovog mosta, podsećaju na kruzer “Il de Frans”, kojim je baronica često plovila. Tridesetak baštovana odevenih poput mornara negovalo je vrtove, a pevajuće fontane bile su neretko scenografija baletskih i ostalih emotivno uznemirujućih predstava. Enterijer ružičaste vile ispunjavaju antikvitetni nameštaj, slike i skulpture velikih majstora, originalne tapiserije iz 17. veka.

Detalj salona baronice Rotšild u Vili Efrusi na Azurnoj obali

Razmažena basnoslovnim bogatstvom, poživela je pristojnih sedamdeset godina, okružena stvarima koje su je uveseljavale, ljudima koji su joj se, ako nikako drugačije, sa dozom zavisti divili, psićima kojima je uredila najlepšu sobu u vili. Odevena u replike baroknih haljina, zagledana u azurno more pod zamišljenim pramcem njenog ružičastog dvorca, sretna?!?

Uostalom uloga sreće je značajno precenjena, a kad/ako bogati plaču suze brišu najkvalitetnijim vezenim batistom, ne rukavom…

Pogled na Azurnu obalu iz hotela “Zlatni jarac”, Ez Vilaž

Ez Vilaž

Ez je ušuškano srednjevekovno selo na vrhu litice, zastrašujuće nadvijene nad azurno plavi zaliv. Na gotovo petsto metara nadmorske visine, uglačane kamene staze, ograde, prošarane bogatim rastinjem vijagaju do samog vrha odakle se pruža, kako kažu, najlepši pogled na Azurnu obalu. Gledajući po hiljaditi put mnoštvo fotografija sa putovanja, ostanem bez daha očiju začaranih svetlom, sjajem, bolnim plavetnilom mora, belinom kamena, nekakvom viševekovnom mešavinom lepote i straha od nje.

Naziv mesta potiče navodno od imana boginje Izide, vrhovnog ženskog božanstva egipatske mitologije. Zašto egipatske, otkud na vrh brda baš pomen na Ozirisovu suprugu, sestru i suvladarku, lako je pretpostaviti. Drevno naselje na ovom božanski  odabranom mestu postojalo je dve hiljade godina pre Hrista. Komunikacija preko Sredozemlja je očito bila živa i maštovita.

Kameni zoološki vrt hotela “Zlatni jarac” u Ez Vilažu

Uzane, kamenom popločane uličice vode do botaničke bašte u koju uđosmo besplatno, jedan od retkih doživljaja na Rivijeri, naime vansezona je čuvare i ograde načinila polupropustljivim. Tako smo potpuno opušteno ušli u atar hotela “Zlatni jarac” sa nekoliko desetina zvezdica, podno koga se baškarila bašta kaktusa zadivljujućih boja i oblika. Kameni  aligatori, jeleni, konji i slonovi našli su se u njoj zagledani u pučinu, čekajući da se nebo obruši na njih, mučeni strepnjom svih Gala počev od Asteriksa naovamo.

Skulpture razigranh bahatkinja, skupoceni ratan stolovi staklenih površina u kojima se ogleda ničim potkrepljen raskoš, jer gostiju, uzgred, nema, bazen koji se nadvija nad more, fotelje-ljuljaške koje mame da se zanjišeš i skočiš odatle u more… i ne preživiš pad sa 450 metara. U moru kaktusa i jedna maslina stara 1200 godina koja parira onoj crnogorskoj iz Bara, jer naposletku svako more ima svoju mnogohiljada godina najstariju maslinu. No, dok smo još u blizini Zlatnog jarca, valja znati da je trenutno u vlasništvu konzervativne ruske tajkunsko-kriminalne porodice. I na prodaju je, pa ako nekog interesuje…

Nestvarno plavetnilo Mediterana sa vidikovca kod “Zlatnog jarca”, Ez Vilaž

Na ulazu u utvrđen grad postoji staza kojom je Niče navodno šetao (do podne mrzeći sebe, od podne ostatak čovečanstva), spuštajući se do istoimenog sela na moru, Ez-sir-Mer. Nekih 45 minuta nizbrdo, povratak je, razumljivo, nešto duži.

Bogorodica gazi zmiju, Notre-Dame-de-l’Assomption, 18. vek, Ez Vilaž

E sad, ne možeš naći pristojnije mesto na obali da u njemu ne stoluje neka Madona, Majka Božja, ili Naša Dama. Tako i ovde, barokna crkva Notre-Dame-de-l’Assomption iz 18. veka, čuva neke od najlepših slika Device Marije koje sam imala prilike da vidim u skromnim sakralnm građevinama diljem katoličkog sveta. Rekla bih da me više privlači čednost prizora nego slikarska veština autora, tek kroz tamne oblake i neke glavice sa krilcima (verujem da su to heruvimi, ali ko bi ga znao sa svim tim serafimima, arhanđelima i ostalim vlasnicima svetih krila) promalja se topla narandžasta svetlost i u njoj Marija, koja je suptilno nogicom nagazila zmiju i polumesec, dakle ništa strast samo čednost i sve bezgrešno uključujući i začeće.

Pop art Madona u Ez Vilažu

Fascinacija Madonom prisutna je na svakom koraku. Jednom od strmih uličica silazim ka kapiji srednjevekovnog grada pored tezgi  sa osušenim ružinim pupoljcima i neizostavnom lavandom. Naravno naletim na vorholovski portret  Madone, vidljiv tek ako tridesetak sekundi gledate u tačku izmedju obrva ljubičastozelene siluete i zatvorite oči. Prikriven vid obožavanja i molitve kome podležemo iz puke radoznalosti i mi nevernici…

Zoranina Madona s detetom u Ez Vilažu

Najlepši prizor iz Eza ipak nije ljubičasta Madona, ni ona bezgrešna, ni silueta zlatnog jarca na jarkoplavom nebu nad kamenim zidovima, već spretna mlada mama koja je za tili čas prepovila svoju malenu bebu na kamenom pločniku ispred crkve i mirno nastavila da pije sok u senovitom kafiću. To je moja Madona iz Ez Vilaža …

Vila Kerilos

Azurna obala je gotovo pretrpana svakojakim umetničko-arhitektonsko-luksuznim ostvarenjima u vidu kuća za stanovanje, hotelskih kompleksa, muzeja na otvorenom, zatvorenom, botaničkih bašti, prirodnih i ljudskim rukama stvorenih divotnih čuda. Teško je odlučiti šta je vredno pažnje imajući ograničen budžet i malo vremena za upoznavanje istih.

Vila Kerilos, Azurna obala

Vila Kerilos, (u prevodu vodomar, vrsta ptice za koju se veruje da je vesnik lepih događaja) se sticajem okolnosti našla na mom putu između neba i mora. Smeštena u Buju-sir-Meru, građena u prvoj deceniji 20. veka, ispunila je, verujem, hir svog vlasnika Teodora Rajnaha. Poznati arheolog iz bogate familije, oženjen još bogatijom Fani iz porodice Efrusi, želeo je antičku grčku vilu, a za nešto malo para dobio i više od toga..

Kopija kuće sa ostrva Delosa iz 2. veka pre nove ere, sa freskama – uvećanim kopijama motiva grčkih vaza u prozračnom peristilu, mermernim kupatilom odmah kod ulaza za pristigle goste, bronzanom zmijom čuvarkućom, ali i savremenim vodovodom i podnim grejanjem.

Detalj spavaće sobe u vili Kerilos

Prostorije organizovane po starogrčkom protokolu, spavaća soba za domaćina, domaćicu, zajednička soba za retke intimne trenutke, posebna kupatila sa mermernim kadama i tuševima u prefinjenim kabinama ukrašenim mozaicima, trpezarija sa kožnim ležaljkama iz kojih se obedovalo i ogromnim lusterom kopijom onog iz Svete Sofije u Istanbulu, osunčana terasa sa pogledom na more…

Kupatilo u vili Kerilos, detalj

Mnogo ukrasnih detalja sa motivima iz egipatske i grčke mitologije, najskupoceniji i najređi materijali, drvo, mermer, ćilibar, pozlata, tapiserijama zastrti zidovi čine vilu gotovo zastrašujuće vanvremenskom. Kao da je vlasnik u ostvarivanju svog sna izgubio previše vremene i snage ne stigavši da svoj san i oživi.

Portret sa zmijom čuvarkućom vile Kerilos

Sin Teodora i  Fani Rajnah tragično je stradao tokom Drugog svetskog rata, budući deportovan iz bajkovite građevine u kojoj je živeo i radio u jedan od mnogobrojnih nacističkih logora. U logoru je umro.

Ponekad poverujemo da nas bogatstvo, istančan ukus, lepota, znanje ili talenat mogu zaštititi od nesreće. Netačno i opasno razmišljanje.

Mali salon vile Kerilos

Vila je danas muzej.

Estetike.

Fiks ideje.

Sunca u ćilibarskim ukrasima.

Zemlje i mora.

Mermera.

Svetla u smiraj azurnog dana.

Nastaviće se …

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

@Artis Center 2020

post

Azurna obala: Pesto u Đenovi, limunada u Mentonu i poneki zgodni anđeo usput

Kad krenem na put obično zastanem u „Marche“-u na granici Hrvatske i Slovenije. Prvi dodir sa Evropom. Mnogo konkretniji od gužve na granicama, potezanja za pasošem iz torbe. Ljudi se na tren sastanu kraj bogatog švedskog stola za prolaznike, da se nikada više ne sretnu na beskrajnom zemaljskom šaru. Naravno,  kadgod poželim da se neopaženo izvučem iz Srbije, obično ispred ulaza u toalet naletim na komšinicu koja sa sinom putuje u Italiju kod bivšeg muža ili simpatiju iz osnovne škole kako sa upola mlađom novom ženom hita u Budimpeštu na izložbu pasa. Opet raduje me to prepoznavanje, poverujem da smo slobodni, razuzdani i radoznali, oslobođeni svakodnevnih računskih radnji koliko još para, a tek koliko još vremena imamo u životu… nemajući ni jedno ni drugo u izobilju.

Preko italijanskog sevra do Azurne obale na jedno od onih putovanja, koja se moraju obaviti za života – Zorana Drašković.

Vićenca je lepa kao što joj ime govori. Imena italijanskih gradova miluju sećanja dugo nakon što ih napustim, da ne pominjem zadovoljstvo dok  prepričavam dogodovštine sa putovanja pa izgovorim recimo Pijaćenca, Vićenca, Kremona, Padova…  pevušeći i uzdišući istovremeno. Ne praviti paralelu sa vođenjem ljubavi.

Udoban hotel čiji prozori radoznalo vire u okolna dvorišta, početkom aprila tek ozelenela i procvala u najavi. Parking začudo pust uz upozorenje elegantne i negovane recepcionerke na tečnom engleskom da se prebacimo u hotelsku garažu, jer je sutra, ah prokletstva, ponedeljak.

Neki su se evropski stručnjaci okupljali na recepciji nestrpljivo dogovarajući prvu radnu večeru. U ovoj, nama najbližoj, Evropi ljudi žive svoje evropske živote kao da Kosovo ne postoji. Ni sačekuše po splavovima, ni venčavanja magaradi po reality baruštinama. Ali to je deo neke angažovanije pripovesti.

Đardino Salvi u Vićenci i fontana sa krilatim konjima.

Đardino Salvi na putu ka gradskom trgu poznatom po fešti „Fiori e Colori“ (Cveće i boje),  koju smo omašili za koju nedelju. Još suve fontane sa kamenim konjima i ponekom žabom koja nikako da poraste u princa, i tragično prljav kanal koji preseca malecno zeleno ostrvo smešteno na ulazu u renesansno gradsko jezgro.

Pjaca dei Sinjori sa Bazilikom Paladijanom i srednjevekovnim tornjem koji se po default-u uzdiže iznad trga, te nedeljne večeri bila je prekrivena tezgama. Ušećereno voće, čokoladne fontane, sirevi, salame, knjige, suveniri, afrodizijaci. Svega za svakoga. U vrhu pijace, na otvorenom platou između dva stuba sa korintskim kapitelima, stvorio se dugačak red ispred šatora gde se pripremao argentinski roštilj. Kako sam se zaputila u Provansu bila sam štedljiva na oduševljenju, valjda ne želeći da ga trošim na mermerne pločnike pod laganim italijanskim cipelicama, bokore cveća u sjajnim izlozima cvećara, žagor opuštenih devojaka dok prelaze pogledima po preslatkom momku iza tezge sa pršutom. Onda sam prestala da štedim. Kamo sreće da sam uspela da sačuvam sjaj te večeri do danas. Kad mi treba, baš treba…

Ko u Italiji ili Francuskoj nije svratio na pijacu, kao da tamo nije ni bio.

Lago di Garda

Htela sam samo da se “zapljunem”. Na fotografijama rođenih i prinudnih Švajcaraca koji se baškare u komšiluku uvek je među top five. Pa malo skrenuvši s puta zabasasmo u Sirmione II, jahting klub na samom ulazu u istoimeno fancy mestašce. Uglancani kafić sa pogledom na skupocenu flotu barki i brodica poslednje generacije, ozeblo sunce ogledano u mirnoj vodi marine, te stasiti barmen sa naših prostora, rekla bih iz centralne Hrvatske i nikad dovoljno opreza kad kao Srbin/Srpkinja putuješ Evropom. Dakle “zapljunula” sam se. Espreso je bio najbolji na svetu, a jezero veliko i pusto. Tako sam se nekako i osećala, velikih očekivanja, praznog srca. Stoga sam verovala da sam na pravom putu. Za Azurnu obalu.

Marina u Lago di Garda.

Đenova

Kao što već rekoh, put je po ličnom ambicioznom planu bio jedan od onih “once in a life time”. Brižljivo isplaniran do u minut ne hajući za vremenske prilike… ili neprilike u ovom slučaju.

Kiša je pretila da nas spere sa puta, kroz bezbroj tunela, preko mostova koji zastrašujući štrče u metalno nebo, vijugala je staza bogova između vrhova Apenina i Ligurijskog zaliva. Neko gore nas je voleo, pa se sunce pomolilo i zaiskrilo u talasima čuvene đenovske luke. Planirala sam da provedem par sati u beskrajno tajnovitim morskim dubinama i kao mala sirena onomad, prodavši dobar glas za hitre noge, nastavim kopnom za svojim princom. E da, probavši pre odlaska pesto Đenoveze, nadaleko poznat sos od bosiljka i pinjola, koji bi po mojoj gurmanskoj logici ovde u Đenovi trebalo da bude onaj pravi.

Pesto Đenoveze je uvek najbolji u Đenovi.

Najveći pokriven akvarijum u Evropi sagrađen je 1992. za potrebe EXPO-a, sa idejom da istorijsko jezgro grada obogati novim sadržajima jasno povezanim sa kulturnom baštinom jedne od nekadašnjih „pomorskih republika“.

Nestvarni podvodni svet. Akvarijum u Đenovi.

Na 12.500 kvadratnih metara, smešteno je 63 bazena koji specifičnim arhitektonskim pristupom stvaraju kod posetilaca osećaj da šetaju između koralnih grebena, kroz dubine Marijanske brazde do morskih livada Ligurije, gotovo neposredno dotičući najstarija, najopasnija i najlepša živa bića na planeti. Od 1995. kada je otvoren za posetioce Akvarijum godišnej poseti 1.250.000 posetilaca čineći ga jednom od najvećih turistićkih atrakcija u Italiji.

Jedan od najvećih akvarijuma u Evropi je nesumnjivo onaj u Đenovi, nekadašnjoj moćnoj pomorskoj republici.

Ja sam kao svaka čestita sirena zaronila negde kod Marijanske brazde na jedanaest i po kilometara dubine i nisam izranjala do đenovskog priobalja. Delfini, ajkule, pingvini, morske krave, kornjače, iznenađujući krupne pirane, morski konjici, zvezde, krastavci, rakovi, razigrane foke, stasiti korali, čipkane meduze, jastozi, zmije, džinovske raže u plitkom bazenu gde je dozvoljeno da ih pazljivo dotaknete po hrapavim leđima ukoliko ne odluče da vas izbegnu plivajući u dubinu. Sakupljana od Amazona do Molučkih ostrva, od Crvenog mora do Južnog pola, raznolika družina morskih nemani i dobrica živi svoje životiće daleko od prirodnih staništa među staklenim zidovima pod radoznalim pogledima najslobodnije od svih zivotinjskih vrsta – ljudi.

San Remo

San Remo je gradić na krajnjem zapadu ligurijske obale, poznat po čuvenom muzičkom festivalu, raskošnom Kazinu, čudesno očuvanom srednjevekovnom starom gradu,  Ruskoj crkvi i moto-trkama, ne tim redosledom ali prilično dobro definisan ovim dešavanjima i građevinama.

Izazovni uspon ka La Pinji u San Remu.

Stigavši na vreme da se upustim u višesatni obilazak, zavedena sugestijama sa recepcije uz mapu grada i višak snage zaputih se pravo u La Pinju. Zašto šišarka (la pigna)  pitah se dok sam ubrzano gubila entizijazam i dah penjući se uzanim uličicama srednjovekovne naseobine ka vrhu brda koje dominira gradom. Upravo zbog senovitih staza i zasvođenih prolaza koji su na mapi grada crtali prepoznatljivu spiralnu šaru šišarke penjući se prema vrhu na kome je prigodno smeštena crkva Maria dela Kosta (Marija od Obale), najvažnija sakralna garđevina u San Remu.

Pred kapelom zaključanom Svetog Sebastijana u San Remu.

Od kapije Svetog Sebastijana iz 14. veka, preko Pjaca dei Dolori, malenog zasvođenog trga sa jednostavnom kamenom česmom, stigoh do kapele Svetog Sebastijana, posvećene svecu zaštitniku od kuge, koja je harala gradom početkom 16. veka kad je bogomolja i sagrađena. Naravno kapela je bila zakatančena, ali se jasno video natpis i freska iz 16. veka čudno živih boja kao da prkosi opakoj bolesti, koja je desetkovala stanovništvo srednjovekovnog San Rema.

Kako se spuštalo veče postajalo je sve neprijatnije šetati starim gradom. Iz mračnih i oronulih ulaza svako malo su istrčavala tamnoputa deca koja su me sa čuđenjem posmatrala. Crkve, poneka prodavnica ili galerija su bile odavno zatvorene i ja sam krenula nizbrdo nadajući se da ću nekim čudom izaći na glavnu kapiju. Što se naravno nije dogodilo pa sam narednih pola sata tražila Rusku crkvu našavši umesto nje katedralu Svetog Sira iz 13. veka koja je takođe, gle čuda, bila zatvorena.

Kazino kao istorijsko zdanje neobične elegancije, San Remo.

U neposrednoj blizini katedrale, kao što red nalaže, šepurio se čuveni Kazino, čija je raskošna spoljašnjost nadahnuto svedočila o danima stare slave. Unutrašnjost je pak bila manje glamurozna, slot mašina u izobilju ali nigde nijednog kockara, dosadu krupijea remetili su samo retki večernji turisti poput mene.

Zorana u pomrčini pred čuvenim Ariston tetatrom u kome se svake godine odigrava slavni festival italijanske kancone u San Remu.

Uveliko je pala noć kad sam, umorna od vitlanja po San Remu, stigla do obale. Mnoštvo jahti ljuljalo se na crnim talasima pod jasnim mesečevim svetlom. Malo sam odmorila pogled, malo stopala, polako se zaputivši prema Ariston teatru u kome se svake godine održava čuveni festival italijanske kancone. Osvetljen stotinama raznobojnih sijalica odavao je utisak ocvalog zabavljača u pohabanom zvezdanom odelu znajući da je publika odavno izgubila interesovanje za njegovu predstavu, ali je ipak tu u sali starog bioskopa. I gledaju se tako razmenjujući očekivane poteze, otužne skečeve i mlake aplauze…

Menton

Aleksandar je posredno kumovao mom dolasku na Azurnu obalu. Da nije onomad „poput kraljice Natalije“ stigao na jug Francuske zaljubivši se prigodno u preslatkog Francuza italijanskog porekla i temperamenta, ja bih možda ostala na planiranju tog puta u Provansu do sudnjeg dana. Nekad je jednostavnije planirati i planirati, sa obaveznim za i protiv, gde protiv nadigra za jer smo naopako rođeni, i gledati kako drugi putuju, padaju, ugruvavju se, loše izaberu, loše se provedu, zakasni im avion, bus ili bicikl, opljačka ih beskućnik, popreko pogleda vodič ili saputnik. Može biti da je udobnije za ekranom računara, ja sam međutim drugačije mustre. Pređoh pedesetu i nikom više ne dugujem da ga strastveno prezirem i omalovažavam trujući ovo malo duše. Naprotiv, mnogi ljudi i mnoga mesta zaslužuju da ih volim, pratim i glasno obožavam.

Zorana ispred muzeja Žana Koktoa, prigodno smeštenog u jednom od četiri kule nekadašnjeg bastiona u Mentonu na Azurnoj obali.

Krenula sam u Provansu preko Azurne obale iako sam gotovo sigurna da tamo putuju samo dobrostojeći bračni drugovi čija su deca već načela prva zaposlenja pa nemaju više nikakvih briga sem povišenog holesterola ili mlade ljubavnice u najavi. Imala sam stotinu briga i nikoga do sada nisam obezbedila, ponajmanje sebe, svejedno odlučila sam da poput divne Natalije obiđem Francusku dok sam još živa. Kad kažem živa mislim na radosno živa a ne mrdajuće živa.

Aleksandar je prigodno kasnio jer je kao i svaki štedljivi lokalac rešio da pristigne vozom iz Nice u kojoj se skrasio.

U međuvremenu sam šljapkala čizmama po šljunkovitoj plaži, osvrtala se za stogodišnjacima u top formi koji su džogirali obalom i odmeravala pogledom maleni bastion sa četiri još manje kule stražare u kome je prigodno smešten muzej Žana Koktoa. Utvrđenje iz 17. veka podigao je Onore Grimaldi, pripadnik čuvene  dinastije koja i danas vlada lokalnim kockarima, rentijerima, bogatašima svih fela uključujući tenisere i vozače formule… Menton je tada bio deo Kneževine Monako, a ova je opet zauzimala veći deo Azurne obale i priobalja. Danas je ovo malo odbrambeno čedo rečeni muzej koga je Žan Kokto za života sebi podigao, opremivši ga mozaicima, tapiserijama i drugim svojim rukotvorinama.

A onda je stigao toliko očekivani Aleksandar i upoznavanje Mentona je moglo da počne.

U blizini su vredni radnici mentonskog komunalnog preduzeća skupljali raznobojna gipsana jaja iz parka nakon prošlonedeljnog  Uskrsa, a ja sam čeznula za espresom makar i francuskim. Kada je Alekandar konačno stigao izljubili smo se kao pravi, iako se poznajemo samo sa Fejsbuka, iz virtuelnog, takoreći prividnog života. Vibrirao je, pun energije, priče, radosti i nestrpljenja. Upoznao me je sa svojom novom zemljom, sa ljubavlju i brigom za istu, pa se pitam gde bi Srbiji majci bio kraj da je uspela ili da je makar pokušala da sve te pametne, ljupke, talentovane beskompromisne mlade ljude zadrži za sebe. Ali to je već neka druga priča koju ne želim da bistrim i pišem.

Panorama istorijskog jezgra Mentona, Azurna obala, Francuska. Foto@Daria, My Little Adventure

Crkva Arhanđela Mihajla svojim baroknim zvonikom privlači pažnju gde god da se nađete. Na brdašcu u srcu grada, ova vršnjakinja bastiona, delo arhitekte Lorenca Lavanja, predstavlja must see za turiste a posebno za one koji, poput mene koketiraju sa obeležavanjem porodične slave Aranđelovdana. Jednostavan i elegantan grb Grimaldijevih u sivo belim oblutcima pokriva oveći istoimeni trg. Raskošna unutrašnjost kakvu Grimaldijevi vazda preferiraju, skrivala je veličanstvenu fresku nekad lepog arhanđela Mihajla jarko crvenih kovrdža kako, šta drugo, ubija malu ali opaku aždaju. Toliko gracioznosti, elegancije i žara u ubijanju videh samo u prvom nastavku Volverina sa čarobnim Hju Džekmanom, i teško bih se, birajući između ove dvojice, odlučila za svog omiljenog super junaka. U oltaru je smešten drveni kip koji ga prikazuje u još moćnijoj varijanti dok pobedonosno stoji za vratom zlatne nemani sa mačem ili kopljem u ruci, kako već posmatrač zaključi. Zlato u svim formama, oblicima u zastrašujućoj količini pokriva krila, odeću, oružje ovog moćnog hrišćanskog vojskovođe.

Arhistratig Mihajlo u mentonskoj katedrali.

Lep. Veličanstveno muževan, hrabar, i povrh svega anđeo, svaka majka da ga poželi za zeta. U niši kraj ulaza crna Madona sa bebom Isusom, opet zanosno lepa i tajanstvena.  Valjda zbog boje kože.

Siđosmo do obale strmim stepeništem pokrivenim istim sivo belim mozaikom od oblutaka. Glavnom ulicom dokonali su francuski i ini penzioneri, Menton je među lokalnim življem poznat kao poslednja stanica, e sad da li zato što je poslednji francuski primorski gradić pre ulaska u Italiju ili zbog prosečnog veka stanovnika, tek ovde se dolazi da se u miru privedu poslednje godine života. Ukoliko ste se, naravno, pobrinuli za finansije dok ste bili mladi…

Crna Bogorodica, Bazilika Svetog Arhanđela Mihajla, Menton, Francuska

Izuzetno blaga klima, najprijatnija u Sredozemlju, koja je krajem 19. veka preporučila Menton imućnim i promrzlim Francuzima i Rusima za idealni zimovnik, doprinela je i bogatom rodu limuna, glavnog agrarnog proizvoda ove regije. Ima ga toliko da su dovitljivi stanovnici ustanovili festival limuna koji se svakog februara odvija na ulicama Mentona. Ove godine tema je bila „Put oko sveta za 80 dana“, a ogromne figure londonskog metroa, Kipa slobode, Big Bena od plodova limuna i narandži završile su na kraju festivala u jeftinim limunadama, kolačima od limuna i ostalim limunskim specijalitetima.

Festival limuna u Mentonu. Foto@Perlin, Wikimedia

U Mentonu je iznad svega prisutna uvrnuta logika duhovite preporuke “kad ti život servira limun, napravi od njega limunadu” ili festival.

Nastaviće se …

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

@Artis Center 2020