post

Majstori, savremenici, sabesednici: Uroš Predić, Paja Jovanović i Stevan Aleksić

Akademija umetnosti u Beču koju su završili i Predić i Jovanović, NMZR LUP. 196

U sredu 14. marta u Galeriji SANU je otvorena izložba „Dakle, Vi ste taj Uroš Predić?“ Narodnog muzeja Zrenjani, koju autorski potpisuje istoričarka umetnosti Olivera Skoko. Iako su Predićeva dela do sada izlagana mnogo puta ova izložba, organizovana sa ciljem obeležavanja 160 godina od rođenja velikog slikara i akademika, po mnogo čemu je izuzetna, što najneposrednije dokazuje činjenica  da ju je tokom premijernog izlaganja u zrenjaninskom muzeju (decembar 2017- februar 2018) videlo preko 8000 posetilaca. Budući da Narodni muzej Zrenjanin čuva vredan legat ovog umetnika zasnovan na predmetima iz Predićevog beogradskog ateljea u Svetogorskoj br. 27, izložba je fokusirana kako na Predićeva dela, tako i na njegov život, razmišljanja, stavove, odnos prema savremenicima. Artis Magazin je ljubaznošću koleginice Olivere Skoko dobio ekskluzivni tekst u čijem fokusu je zanimljiv odnos Uroša Predića i dvojice njegovih kolega i savremenika, znamenitih majstora Paje Jovanovića i Stevana Aleksića.  

Autoportreti: Pavle Paja Jovanović (levo, 1943) i Uroš Predić (1916).

Pred istim vratima – bučni Paja i tihi Uroš

Retko kad se pisalo i govorilo o Urošu Prediću, a da se nije pomenuo i Paja Jovanović. I obrnuto. Poredili su, kako njihov rad tako i životna kretanja, videli u njima rivale, takmace, a opet nisu ignorisali da je reč o dvojici savremenika, akademskim realistima, dugovečnim umetnicima, portretistima od imena i od posla. Možda za početak da vidimo u čemu su bili slični, šta ih je to povezivalo. Pre svega, ista banatska zemlja na kojoj su rođeni. Uroš u Orlovatu, Paja u Vršcu. Obojica su završili bečku Akademiju kod istog profesora Kristijana Gripenkerla. Njihovo slikarstvo brzo je privuklo veliki broj poštovalaca, posebno kada su portreti, istorijske i žanr kompozicije u pitanju. Ta popularnost dovodi do štampanja oleografija, razglednica i masovnog reprodukovanja. Izlažu na Prvoj jugoslovenskoj izložbi 1904. godine, pa zajedno u organizaciji Umetničkog muzeja 1949. Obojica su članovi Srpske kraljevske akademije. Imali su zajedničke modele: Mihajla Pupina, Lazu Kostića, članove porodica Karađorđević i Obrenović.

Katalog Izložbe slika, Beograd 1949, na kojoj zajedno izlažu Predić i Jovanović, NMZR LUP.391

U čemu se razlikuju? Predić se retko upuštao u slikanje velikih formata, dok je Paja voleo tu monumentalnost platna. Uroš je bio manje pragmatičan što najviše vidimo u njegovom odbijanju da uradi dela za koja mu se učinilo da je kratak rok dok je Paja to bez mnogo dvoumljenja prihvatao. Po temperamentu Uroš je više bio melanholik, asketa, introvertan tip ličnosti, dok je Paja bio kolerik, hedonista i ekstrovertan. Uroš je sam sebe nazivao pesimistom, dok je kod Paje bio evidentan optimizam. Uroš je rođen na selu kao sin sveštenika, vezan za majku, a Paja je gradsko dete, iz umetničko-zanatlijske porodice, kome je majka umrla dok je još bio dete. Na drugoj godini studija u Beču, Predić dobija stipendiju iz fonda Hristifora Šifmana, dok je Paji ona bila uskraćena. Nakon što je završio sa Akademijom Uroš se vraća u svoj Orlovat, a Paja ostaje u Beču. Dok Jovanović putuje i živi mondenskim životom, Uroš se kod kuće prihvata ikonopisanja kako bi finansijski pomogao deci svoje preminule braće. Predić je uradio samo jedan ženski akt, dok je Paja uradio brojne predstave ženskog lika i tela posebno ističući senzualnost i lepotu, ponekad i tamo gde je nema. Konačno, Uroš je ostao neženja, dok se Paja oženio tek u 58. godini života, svojim modelom Bečlijkom Herminom Muni Dauber. Pajin atelje u Beču je bio primer luskuznog prostora, dok je Uroš pre prelaska u Beograd slikao u dograđenom prostoru svoje orlovatske kuće, tzv. pivnici.

Posetnica Paje Jovanovića sa pariskom adresom, NMZR LUP. 244/2

O njihovom odnosu govore i dve razglednice koje je Paja uputio Urošu a koje se čuvaju u Narodnom muzeju Zrenjanin. Na prvoj, Jovanović se javlja iz poznatog austrijskog banjskog lečilišta Bad Gaštajna, zahvaljuje se Urošu za pismo i uputstva koja je od njega dobio ranije i govori mu da ako misli tog leta da provede negde dve nedelje, on mu preporučuje Bad Gaštajn. Završava sa srdačnim pozdravima „od tvog Paje“. Drugom razglednicom mu se javlja iz Beča čestitajući mu Novu godinu. Iako su oba sačuvana dokumenta sa vrlo svedenim tekstom, ona govore upravo suprotno činjenici da je između njih vladalo rivalstvo i rezervisanost. Vidimo da su bili u kontaktu, kako poslovnom (Paja se Urošu zahvaljuje na nekakvim uputstvima), tako i privatnom (preporuka da poseti istu banju, čestitanje praznika), te da je vladalo međusobno poštovanje (Paja adresira obe razglednice na: Gospodina Uroša Predića, akademskog slikara). Svakako da Paja Jovanović nije Urošu bio onoliko blizak kao što mu je to bio Đoka Jovanović ili pak Marko Murat, ali ne možemo ih posmatrati ni kao dva rivala. Predić je imao blagu rezervu prema Jovanoviću, ne zbog njegove slave, imetka i kontakata sa bogatim ljudima u zemlji i inostranstvu kao i visokih cena njegovih slika, već zbog različitih pogleda na život i shvatanja umetnosti što ponajviše proizilazi iz različitog okruženja u kojima su odrasli. U zrenjaninkom legatu nemamo nikakav trag upućen u drugom smeru, od Uroša ka Paji, ali zato se možemo poslužiti sećanjima još jednog Banaćanina, Pančevca Mihovila Tomandla koji kada je jednom prilikom upitao Predića šta misli o Paji, ovaj je odgovorio: „On vam je, što kažu Mađari talpra esett, ili srpski, mačka koja uvek padne na četiri noge. On se snalazi u svakoj prilici. Nije genij, ali je odličan poznavalac svih škola i pravaca, a njegovi su radovi majstorski.“

Posetnica Uroša Predića sa beogradskom adresom, NMZR LUP. 243/106

Možda ipak najslikovitije njihovu različitost opisuje Dejan Medaković: „Dok je Paja Jovanović globtroterski krstario i bučno ulazio na velika vrata, iza Predićevog tihog koraka kao da se uvek čuje škripa drvenih baštenskih vratnica nekog od naših malih vojvođanskih carstava.“

“Dragi priko“ ~ Uroš Predić i Stevan Aleksić

Slikar Stevan Aleksić je sa Urošem Predićem bio u rodbinskim, prijateljskim i kolegijalnim odnosima. Sarađivali su, posećivali se, dopisivali, izuzetno poštovali. Paralele između njih danas možemo povući ne samo na tom ličnom, već i na poslovnom planu. Da li je uopšte moguće pomenuti Uroševu Veselu braću, a ne setiti se Stevinih Veselih Banaćana? Posebno kada govorimo iz ovdašnje, zavičajne perspektive. O Prediću se retko kada pisalo, a da nije citirana njegova izjava o nastanku čuvene žanr-kompozicije. Teško bi bilo to zaobići i ovog puta.

„Jesen baš sad. Žitko blato zagušilo sokake. Svaki dan u ponekoj kući svinjska daća. Cela okolina miriše na vruće čvarke, a pijana pesma ne da ti celu noć da treneš. Gledao sam to svaki dan i dozlogrdilo mi. Rekoh sebi: treba na neki način pokazati ovim ljudima u kakvu su nesreću zapali, moralno uticati na njih. I počnem da radim sliku. Mislio sam napraviću niz slika i u njima ocrtati sve mane i opačine mojih Vojvođana, pa hajd’ po narodu da se opameti. Završio sam Veselu braću i doživeo dan da vidim efekat svoje plemenite zamisli. Navraćam, naime, jedne nedelje do orlovatskog krčmara, starog druga i prijatelja, kada oko jednog stola skupio se grdan muški narod. Navalili se nad nešto, gledaju, oči im se ucaklile, a usta se svakom razvukla od uva do uva. Eto, ko Rjepinovi Zaporošci, baš tako su izgledali. Priđem da vidim šta je, kad ono – reprodukcija Vesele braće, otisnuta u poznatom vojvođanskom kalendaru Orao. Gledajući je, seljaci se oduševili, klikću od radosti, izopijali se gore no što sam ih ikad video. ‘Gde nas samo, čikane, tako potrefi!’ pljeskali me po ramenu“.

Ovu sliku Predić je naslikao nakon što se po povratku iz Beča ponovo vratio svom Orlovatu. Osim u pomenutom kalendaru Orao delo je vrlo brzo reprodukovano i u drugim brojnim novinama, potom na razglednicama i u vidu oleografija. Tako je jedna slika nastala iz sasvim drugih namera njenog tvorca, doživela popularnost koja bez sumnje traje i danas.

Uroš Predić, Vesela braća, 1887, ulje na platnu, 82 x 122 cm, vl. Narodni muzej u Beogradu, inv.br. NM 31-313

Stevanu Aleksiću sasvim sigurno nije bilo nepoznato ovo delo. Ali je o njemu počeo da razmišlja znatno više kada mu se obratio veleposednik iz Konaka i njegov dugogodšnji mecena Jovan Jagodić sa pitanjem da li može da načini sliku sa još „većim veseljacima“. Orlovat je imao svoje, ali imao ih je i Stevin Modoš. Okupljali su se u bircu poznatom pod imenom „Kod tri guza“. Aleksić im se pridružio ali tek toliko da im naruči vino i sifon sode. A potom se odmakao i krenuo sa skiciranjem. Godine 1911. nastala je slika Veseli Banaćani danas u vlasništvu Narodnog muzeja u Zrenjaninu.

Stevan Aleksić, Veseli Banaćani, 1911, ulje na platnu 193 x 150cm, inv.br.NMZR ZLU. 302

Iako ove pomenute slike ne treba posmatrati ni kao odgovor jedne na drugu, ni kao vid (ne)obaveznog poređenja, koliko god da odišu duhom hedonizma, sam razlog nastanka je posve drugačiji. Za razliku od Uroševe moralizatorske poruke koju je želeo da pošalje svojim suseljanima, Aleksić ostaje autentični beležničar atmosfere bez ikakve namere da svoje Modošane kritikuje i prosvećuje.

Uroš Predić i Stevan Aleksić su bili gotovo u isto vreme angažovani za rad u Preobraženskoj crkvi u Pančevu, prvi za izradu ikonostasa, drugi za izradu monumentalnih zidanih slika. Ovo je bio Predićev prvi posao nakon smrti majke i kao takav mu je značio da u radu nađe utehu, posebno što je ponovo boravio u gradu svog gimnazijskog školovanja. Ni ovde se Uroš nije ustručavao, kao ni pre, pa ni posle toga, da za likove svetitelja uzme one koje je viđao svakodnevno, pa su mnogi Pančevci sebe prepoznavali kao apostola Pavla, Svetog Đorđa ili pak kao Bogorodicu.

Stefanija Aleksić, 1909, ulje na platnu, 37 x 28 cm, inv.br. NMZR ZLU. 124

O odnosu dvojice slikara govori i njihova zaostavština koja se čuva u Narodnom muzeju Zrenjanin, kako likovna, tako i dokumentarna. Ovu prvu predstavljaju dva portreta koje je Predić uradio 1909. godine, a na kojima su Stefanija Aleksić i Stevan Aleksić. Na osnovu datuma nastanka koje je Uroš ispisao u dnu slike, vidimo da su urađene u Orlovatu odmah po povratku sa tromesečnog putovanja po Italiji, a pre konačnog preseljenja u Beograd. Verovatno da je ono što je Uroš imao prilike da vidi po tamošnjim muzejima i galerijama donekle uticalo da ove portrete nešto slobodnije uradi, širim potezom i življom bojom što je svakako u suprotnosti sa njegovim do tada isključivo akademskim manirom. Stoga se ova dva portreta svrstavaju u one Predićeve radove u kojima je njegova slikarska poetika dostigla najvišu tačku.

Stevan Aleksić, 1909, ulje na platnu, 37 x 28 cm, inv.br. NMZR ZLU. 134

Uroš i Stevan su bili u rodbinskim odnosima preko Stefanije Alekić, rođ. Lukić. Iz rodnog Samoša ona dolazi u Modoš 1902. godine gde se zapošljava kao učiteljica. Tri godine kasnije se udaje za tamošnjeg slikara Stevana Aleksića. Svog supruga će nadživeti za nešto više od dve decenije, a njegovu zaostavštinu od nekoliko slika, crteža i dokumenata je poklonila zrenjaninskom muzeju. Među njima su i tri pisma Uroša Predića koje on upućuje Stevanu Aleksiću ili kako ga oslovljava u jednom „dragi priko“. Poslednjeg dana februara 1921. godine ga obaveštava da će se narednog meseca u Somboru otvoriti izložba uz pomoć Ministarstva prosvete te ga poziva da i on pošalje neku svoju sliku. („Ima izgleda da će dosta stvari biti otkupljene, jer Sombor je bogato mesto kao i cela okolina i dobro se pokazao prilikom svake izložbe u njemu.“) Avgusta iste godine, saznavši da se Stefanija razbolela i da joj predstoji operacija u Beogradu, Uroš Predić hrabri Stevana i poziva ga da dok ona bude bila u bolnici on odsedne kod njega.(„Kad budeš opet došao u Beograd sa Stefanijom, dođi upravo k meni. U mojoj sobi imam otoman na kojem možeš spavati. A Stefanija i onako mora ići u sanatorijum zbog operacije. Neka se ništa ne boji, naši su operateri vrlo vešti.“) Godinu dana kasnije Uroš savetuje Aleksića šta da uradi povodom problema koje ovaj ima oko carine svojih slika, kritikujući pri tom državu i njene loše zakone i propise. („I ja se sam neki put gorko nasmešim, kad vidim, kakve naredbe, uredbe i propisi se daju i kako se vrše.“)

Iz kataloga izložbe Dakle, Vi ste taj Uroš Predić?

Olivera Skoko,

istoričarka umetnosti – viši kustos

Narodni muzej Zrenjanin

© Artis Center 2018

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.