post

Umetnost i epidemija: Magritovi “Ljubavnici”

Ne rukujte se, ne dodirujte se, ne prilazite jedni drugima bliže od metar i po (još bolje dva!) … ovo je tekst koji slušamo poslednjih dana stalno. Za našu kulturu zagrljaja, tapšanja po ramenu, razmenjivanja poljubaca sa dragim osobama otvorila se provalija koja ne udara samo na arhetipove i usvojene navike, već generalno zbunjuje, jer ne znamo na koji način da izrazimo naklonost, emociju, poštovanje.

Belgijanac Rene Magrit, jedan od genijalnih majstora nadrealizma, koji će svet zapljusnuti snažno između dva svetska rata, kao reakcija na veliko stradanje, preispitivanje društvenih vrednosti, etike i estetike (strašno je bio ljut taj svet iznuren ratom i Španskom groznicom), obožavao je teme zasnovane na ograničenjima koja izazivaju duboku frustraciju.

Reprodukcija: Rene Magrit, Ljubavnici II, 1928, Muzej moderne umetnosti (MoMA), Njujork; Foto@ MoMA, New York

Njegovi “Ljubavnici II” iz 1928, jedna su od onih Magritovih slika koja kod posmatrača izaziva lavinu pitanja. Šta se tu dešava? Čemu te bele kapuljače (da li su uopšte kapuljače?) preko lica? Ko su ljudi koji se ljube? Da li je u pitanju zabranjena ljubav? Sastanak na slepo? Neka perverzna ljubavna novotarija ludih dvadesetih?

Hiljadu spekulacija je napravljeno na temu ove (i ne samo ove) Magritove slike. Umetnik traumiran smrću majke, koja se utopila kad je on imao samo 13. godina, mudro je ćutao, ostavljajući publiku da u skladu sa svojim sklonostima nagađa.

Magritova pasija da obične stvari i ljude stavlja u neobičan kontekst, provedena njegovim pročišćenim, jednostavnim stilom, stvorila je od njega jednu od velikih ikona umetnosti 20. veka. Međutim, kako se u ekstremnim situacijama uveravamo, baš kao i ovih dana, koliko nadrealno, a opet realno, postane stanje kad budemo izmešteni iz svog kulturnog konteksta, svojih navika i verovanja, Magritovi “Ljubavnici” postaju bezmalo simbol ove “ne diraj” situacije. Slika u ogledalu frustracije izazvane nemogućnošću da se nešto realizuje.

Istovremeno, oni se iz ove perspektive mogu i drugačije “čitati”. Koliko zaista poznajemo ljude koje grlimo, ljubimo, volimo? Evo, zgode da to proverimo skidajući ove metaforične magritovske poveze, u razgovoru, na propisanoj distanci, bez dodirivanja … svaki neuobičajen kontekst, ma koliko loš, mora imati i neke prednosti. Upoznajmo svoje bližnje da bismo ih zaista čvrsto zagrlili kad sve ovo prođe.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.