post

Eks-an-Provans: Marija Magdalena, kobasice s orasima i vrata kojih nema

Odlučila sam da se skrasim u Eks-an-Provansu (Aix-en-Provence) tokom nekoliko dana koliko je trajala sunčana  provansalska avantura. Skrasila bih se i na duže, nema zbora, ali ta opcija nije među ponuđenim. Za sada.

Eks-an-Provans grad fontana i neumorna putnica Zorana Drašković.

Eks je blistavi ukras na zelenom i ljubičastom tepihu Provanse osvetljen čudesnom dnevnom svetlošću. Sunce ovde ne sija, ono jednostavno silazi na zemlju i menja sve oko sebe… plavičaste konture planine Sen Viktoar ovekovečene na Sezanovim platnima, modro ljubičasta polja lavande, providno zelene krošnje drvoreda u Kour Mirabou… grad fontana i platana, drevnih svetilišta i najbolje otvorene pijace u provinciji, pojavio se na mapi sveta znatno pre mog dolaska.

Neobično ime Eks-an-Provans datira iz 123. god pre naše ere kada je glasilo Aquae Sextiae, po rimskom konzulu Sextiusu Calvinusu koji je osnovao naseobnu i toplim izvorima u kojima nešto meštana i hiljade turista uživa i danas.

Voda se pojavljuje niotkuda, šiklja, teče, žubori, kaplje iz raznovrsnih skulptura i česama počev od najveće fontane Rotonde na istoimenom trgu odakle počinje Kour Mirabo,  preko bele kamene fontane “Četiri delfina”, mahovinom obrasle fontane “Devet topova”, elegantne “Alberte”, skrivene u kamenom popločanom dvorištu muzeja do neobične fontane sa termalnom vodom na kraju bulevara.

Poznat još od antičkih vremena po toplim izvorima i lekovitim vodama – Eks-an-Provans.

Ulica Mirabo se proteže trasom srednjevekovnog gradskog zida, oivičena dvostrukim drvoredom platana iza kojih se naziru mnoge maštovite, dobro očuvane palate. U jednoj od njih nalazi se braserija “Le du Garson”, otvorena krajem 18. veka. Do danas je ugostila mnoge poznate umetnike poputa Emila Zole, Ernesta Hemingveja, Pola Sezana, a pola sata odmora na terasi restorana u senci stoletnih stabala priuštila sam i sama umetničkom delu svog iscrpljenog organizma. Kafa je bila neponovljivo otužna.

Otrežnjena, ako ne i osvežena tom kafom, krenula sam ka katedrali Svetog Spasa (Saint Sauveur). Nije bila daleko a kako ima visoku i raskošnu gotičku kulu trebalo je lako naći. Avaj, nisam je lako našla, ulice u tom delu grada su uzane, senovite i kriju beskrajno zanimljive kutke tako da je katedrala sačekala da obiđem većinu delikates radnjica na trgu ispred Gradske većnice, islikam desetine bogorodica sa i bez bebe u naručju, koje su krasile ćoškove usputnih raskošnih privatnih građevina, i naravno rizikujem sa još jednim posluženjem u kafiću podno oker žute sahat kule.

U dnu trga smestila se, verujem, stota usputna fontana. Ispod četiri lavlje glave iz čijih usta je klizila bistra, ledena voda, ludovalo je jato ptica a dovitljivi komšija  hladio je desetak boca rozea u prozirnoj plastičnoj posudi na kojoj je prigodno pisalo “Love Aix”.

Katedrala Svetog Spasa građena je vekovima.

Prošavši kroz kapiju na osunčanoj sahat kuli konačno sam se obrela ispred katedrale. Izgledalo je da su se dve crkve različitih stilova prvo naslonile, a zatim i zagrlile jadna drugu. Prizor je kao stvoren za snimanje istorijskog spektakla, ali omanji trg ispred crkve teško da je mogao da omogući jedan sveobuhvatan pogled na ogromno zdanje. Tako su se turisti željni dokumentarnog pristupa sakralnoj lepotici valjali po popločanom trgu, snimajući visoku gotičku kulu i njene namrgođene gargojle, te ostale reljefne ukrase iz nemogućih pozicija. Reći ću samo da sam i ja bauljala zarad boljeg snimka.

Kad sam konačno ustala i otresla prašinu sa kolena završivši foto sesiju prikovala sam pogled za fasadu i nisam odmorila dok nisam štiklirala sve skulpture iz vodiča. Dobro ne sve, veličanstvena ulazna vrata od orahovog drveta sa neprocenjivim duborezom naprosto nisam uspevala da pronađem. Što je začuđujuće, jer se obično nalaze na ulazu… kroz koji sam više puta ušla i izašla tražeći ih. Propust sam pripisivala svom umoru, dok  po povratku ne pročitah na netu da su vrata zaštićena limenim panoima zbog vandala, tako da ih imam uslikana u jedno sto pedeset verzija. Nit’ se vidi drvo, nit’ reljef, nit’ su lepa, nit’ veličanstvena. Toliko.

Zato su jasno uočljive desetine izvanrednih kamenih statua od kojih su me najviše razveselile dve, od četiri glavne figure na ulazu u katedralu.

Orgulje u Katedrali Svetog Spasa.

Dakle Mitra, skromni zemljoradnik, rodom iz Soluna sa prebivalištem u Eks-an-Provensu, optužen za veštičarenje biva pogubljen odsecanjem glave. I šta se događa?  On lagano ustaje, uzima svoju glavu stavlja je pod mišku i postaje Sveti Mitra. Upravo taj trenutak ovekovečio je vajar na pročelju katedrale, a vitka figura svetitelja s glavom u rukama je urnebesni prizor.

Efekt bi bio neuporedivo jači da u blizini nije strateški postavljena glavna atrakcija ovog zdanja, Marija Magdalena, koja shodno afinitetima u ruci drži svoje najjače oružje u nadmetanju za svetitelja godine – PARFEM, dragi moji! Iako  postoji savršeno dostojanstveno tumačenje scene (Marija će sadržaj bočice iskoristiti za pomazanje Hrista),  meni je ovo dvoje sasvim lako moglo da ukrašava i ulaz u Diznilend.

Marija Magdalena i Sveti Mitra, detalji skulpturalnog ukrasa na fasadi Katedrale Svetog Spasa u Eks-an-Provansu.

A sad ozbiljno. Katedrala Svetog Spasa, jedinstvena je mešavina romaničke i gotičke arhitekture a pretpostavlja se da je sagrađena na mestu rimskog foruma u 5. ili 6. veku nove ere, te da je dograđivana tokom 12, 16. i 19. veka.

Ušla sam polako u katedralu sa suncem obasjanog trga, kroz glavna vrata ukrašena onim dobro skrivenim duborezom, ne očekujući ništa manje raskošan enterijer, pomalo umorna od raznovrsnih senzacija koje su me omamile tokom dana koji je trebalo da bude oproštaj od Provanse.

Pošla sam kući, preko Kana, Grasa, Monte Karla, Ventimilje, Kremone i Postojine.  Par dana, par hiljada kilometara, mnogo usputnih lepota, ali saznanje da se putovanje bliži kraju bilo je prisutno, a nelagodnost i olakšanje su se smenjivali neočekivano često.

Lepa vest je da sam se još uvek nalazila u srcu Provanse.

Katedralom se lagano širio čudesni zvuk orgulja. Ogromni zeleni paneli ukrašeni zlatnim venčićima delimično su skrivali cevi ogromnih orgulja za kojima je sedeo stariji gospodin revnosno svirajući. Devojka pored njega pažljivo prati svirku dok oboje sede na polukružnom drvenom platou iznad ispovedaonica, smešteni između neba i zemlje, posvećeni bogu i umetnosti… možda ne tim redosledom. Orgulje smeštene u jednoj od centralnih niša, bogato dekorisane, delo su majstora iz 18. veka. Preko puta su smeštene manje orgulje napravljene početkom 16. veka, dajući tako, pretpostavljam, ozbiljan muzički doprinos verskom zanosu prilikom obavljanja službe.

Posebno je zanimljivo malo unutrašnje dvorište iz 12. veka. Vitki dvostruki stubovi bogatih kapitela, oštećene ali prepoznatljive figure apostola na uglovima, čarobno svetlo koje se probija kroz retko rastinje sićušne bašte čine je nadasve umirujućim kutkom u ogromnoj spomeničkoj mašineriji, u kojoj se svakog časa mimoilazi stotine duša. Kad kažem duša mislim na turiste, ništa više i ništa manje. Dvorište je napravljeno na mestu rimskog foruma, predstavljajući tako jedan od najstarijih delova katedrale, a dovitljivi crkveni oci su ga zatvorili za pojedince i može se obilaziti na svakih pola sata u pratnji vodiča koga naravno treba naknadno platiti.

Povratak u savremeni Eks.

Vreme je za sunčev sjaj i povratak u savremenu Provansu. Čekala me je jedna od najpoznatijih pijaca u ovom delu Francuske. Zastala sam, međutim, na samom izlazu iz katedrale i poslednjim delićima  već rasute pažnje posvetih se čuvenom triprihu “Gorući grm” iz 15. veka. Nalazio se na desnom zidu glavnog broda građevine, i možda bih ga previdela da nije bio strateški okružen ogromnim panoima koji su prikazivali uveličane detalje slike. I kao svako radoznalo majmuče kad vidi nešto šareno, ostala još pola sata bistreći skladnu kompoziciju punu hiperrealističnih detalja. Najsmešniji detalj koji sam naknadno otkrila je mogućnost da  majice sa printom ovog remek dela Nikolasa Fromena naručite putem neta za 15 dolara. Ha!

Na pijaci je uvek zanimljivo.

Pijaca je, ne više od stotinak metara udaljena od katedrale. Stosedam vrsta zelenih salata, lukova i prazilukova, blistavo smeđi puževi, desetine školjki, rakova, riba, sve što gmiže ili pliva, kljuca, grokće ili se oglašava nekim drugim zvukom. Ja sam naravno tražila nešto posebno. I našla sam tezgu gde su otac i njegov sin od dvanaestak godina prodavali čuvene svinjske kobasice deleći kupcima sitne ukusne zalogaje.

I morski plodovi, i puževi i svašta nešto, ali kobasice su kobasice!

Bogatija za par kilograma kobasica sa orasima oprostila sam se od Aiks-an Provansa.  Stigla kao gospođa željna da upozna arhitektonska i umetnička bisere grada, odlazim kao Obeliks prteći na ramenima svinjče koje će se u slast pojesti sa prijateljima u zavičaju.

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

@Artis Center 2020

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.