post

London (1): Kamden market, Ridžents kanal i Ridžents park

Kada je čovek umoran od Londona, umoran je od života

Semjuel Džonson, tvorac prvog engleskog rečnika

Vratila sam se odavno. Između sletanja aviona nekadašnje law cost kompanije i uletanja u mnoštvo pikova prvog talasa korone,  prošlo je nepunih mesec i po dana. Prvo sam povredila koleno na zaleđenom Tremu i zaglavila tri nedelje u ortozi, a zatim su četiri zida postala moja sudbina. Na imobilizaciju noge nadovezala se higijenska Olimpijada u pranju povrća, ključeva, naočara, đonova i posebno ruku u rastvoru sode bikarbone, ne kraće od 48 sati, disanje na sisaljku i overavanje u glavu komšija posrnulih od temperature. Da sprečimo širenje. Najveće pošasti koja se nadvila nad nedužnu planetu otkad znam za sebe. A nisam mala. Nisam sigurna ni da se šalim. Dok ovo pišem nalazim se na virtuelnoj plaži dok čekam da me zvekne treći talas. Srećnici koji su se već okupali u prethodnim talasima i preživeli bez vidljivih oštećenja i dalje ne mogu preko. Jer su, iznenađujuće kako to kod budala uvek biva, turizam i saobraćaj prestali da postoje. I dok očekujem da vaučeri za otkazane letove, hotelski smeštaj, letovanja, zimovanja, produžene vikende postanu bezvredni papiri, opričaću kako je to bilo nekad. U vreme jeftinih letova, Booking.com-a, kraćih dogovora za penjanje na Damavand ili vikend u Berlinu. Što je još važnije pisaću o Londonu, mojoj velikoj, a kako je krenulo i poslednjoj ljubavi.

Zorana na Kamden marketu jedne vesele londonske nedelje. Foto: Radica Mićić

London je za mene mitski grad. Ili proizvod najluđe mašte. Nešto kao Hogvorts. Gde žive, školuju se, rade, stvaraju, dokoliče na nerazumno visokom nivou mali i veliki čarobnjaci/čarobnice. Takođe je i centar sveta. Onog koji nam je do danas poznat. Zato moja zapažanja možda nisu realna, ali su od srca.

Retko se prepuštam slučaju. Tako sam i sad zahvaljujući pomoći prijatelja iz sveta jezičara (profesorki engleskog jezika) pronašla agenciju koja za minimum  para pruža maksimum udobnosti i kajanja. Dobro ne baš za minimum para. Ali bez kajanja. Već na aerodromu sam osmotrila uglavnom žensku grupu radoznalih ljubiteljki krune i Ričarda, koji će se pokazati neumornim u otkrivanju onih podataka o Londonu koji se smeju otkriti, a da vas zbog toga ne ubiju.

Kamden market – živo, bučno i šareno.

Trudila sam se da dišem duboko i ne vrištim na sve što opazim kao da su se Bitlsi ponovo okupili. Što nije bilo lako. Dok smo leteli iznad Alpa bukvalno sam zalepila nos za onaj okrugli prljavi prozorčić prebrojavši sve lednike i vrhove preko 3000m. Iznad Londona sam već postala opasna po okolinu. Jer je dan bio vedar i kroz par oblačaka se videla Temza i sve što ću kasnije opevati u jednom junačkom epu. London Aj, Big Ben, Šard, London Bridž, Tauer,Katedrala Svetog Pavla, Siti…

Moj engleski je školski. Gimnazijski iz onih vremena kad su škole imale edukativnu i donekle vaspitnu ulogu. Tako da odlično razumem, da ne kažem strastveno uživam slušajući British English izgovor, bez imalo nade da ga sama steknem. Sluh sam u trenu sletanja naštelovala na engleske milozvuke, a ovi su dolazili sa svih strana. Aerodrom Hitrou je ogroman, ali kao i sve u Londonu efikasno organizovan. Kad sam nakon tog prvog odlaska u avgustu ponovo otputovala u London (da ne propadne viza) krajem januara ove biblijske nepogode zvane 2020, bila sam potpuno spremna na avanturu bez vodiča. Tada sam sletela u Luton, znatno manji aerodrom sa putokazom u bojama, koji je ukazivao ne samo na pravac kretanja nego i na trenutak kada da izvadite pasoš iz torbe i kako da ga okrenete da biste ga pokazali policajcu. Tog puta sam pripremila i kraći monolog i recitaciju za ulazak u zemlju. Kod koga, zašto, kako i koliko idem. Bespotrebno. Samo su me podsetili kad mi ističe viza da se ne zablesavim u šopingu pa da moraju da me deportuju.

Elefant Hed na Kamden Haj Stritu gde vašarska atmosfera traje bez prestanka.

Dakle upravo sam sletela, sa zebnjom čekam kofer koji nikako da se pojavi i još većom zebnjom osmatram nesrećnika koji popunjava formular za izgubljeni prtljag. Rackin trokrilni garderober u formi kofera stiže, a za njim i moj damski, dvokrilni. U avionu sam u pauzama lepljenja nosa za prozor upoznala dve zanosne profesorke engleskog iz svoje grupe, dok smo sve tri bezuspešno očijukale sa stjuardom. Tako da smo nastavile da čavrljamo do hotela. A hotel je bio sve ono što je trebalo da bude, da sam u London stigla 40 godina ranije. Dakle raj za studentariju iz celog sceta. Prostrane sobe, ketleri, frižideri, tosteri, radni stočići udobni kreveti i ogromni prozori sa pogledom na metro stanicu Kolindejl na zapadnom kraku Nortern lajn. Mislim da sam mapu londonskog metroa naučila napamet. Što tokom iscrpnih priprema za put, što tokom mnogih vožnji kad sam svaki put bila sigurna da sam ušla u pravi vozić, i još sigurnija da sam promašila. Londonski metro je najsavršeniji prevoz kojim sam hitala s kraja na kraj nekog evropskog grada. Svi ti ljudi koji zapravo ŽIVE u Londonu, njihova lica, odeća, torbe na ramenima, novine ili telefoni u rukama, slušalice uz koje mrmljaju sebi u bradu… sav taj život koji se preliva iz jednog vozića u drugi i izbija na površinu najlepšeg grada na svetu.

“Kraj sveta” – čuveni pab na Kamdenu.

Ali u metro ću prvi put ući za kojih pola sata kad se brzinski preobujem i izvučem Racku iz njene uobičajene prve u treću brzinu. Na recepciji se naša vesela ekipa već sjatila oko Ričarda (od mame uspešne Srpkinje u dijaspori i tate Engleza koji je imao razvijen osećaj za balkansku lepotu). Kako smo ustale sa petlovima, stigle smo do 11 am,  pa je pred nama bilo razuzdano popodne u Kamden marketu, na Ridženst kanalu, u Ridžents parku sve do ulice Bejker i muzeja Šerloka Holmsa.

Kamden market je, što bi omladinci rečito opisali must see, kad/ako se za vikenda nađete u Londonu. Nekadašnji posed erla Kamdena, koji počinje da se razvija 1790. uz današnji Kamden Haj Roud. Tek stotinu godina kasnije dobija na značaju sa izgradnjom Ridžents kanala i razvojem vodenog transporta robe. Koji opet brzo gubi na značaju jer se železnica pokazala jeftinijim vidom prevoza robe. Iz tog vremena ostala su skladišta i pomoćne zgrade kao i štale i bolnica za konje, kojih je u jednom trenutku bilo  preko pet stotina. Konji su vukli  rečne barže, a kasnije dopremali i otpremali teret  za transport železnicom.

Engleska bez šešira je kao kafa bez kofeina.

Svoju današnju popularnost  Kamden market duguje trojici preduzetnika koji ga sedamdesetih godina prošlog veka pretvaraju u raj za kupovinu zanatskih proizvoda, vintidž odeće, umetničkih predmeta i hrane iz celog sveta, zakupivši deo postojećih zgrada od komapnije Britiš Votervejs.

Kako je bila nedelja, blag dan, i ogromna gužva na stanici Kamden Taun, sveznajući Ričard nas je izveo na Kamden market preko metro stanice Čalk Farm, gde smo uspeli istovremeno da izađemo preskačući jedno drugo. To je ujedno bila prva i jedina gužva u metrou u kojoj sam se našla.

Ne volim vašare, sajmove, uličnu prodaju hrane i gužvu. Ne volim ni martinke, gotiku, halvu, sajber kulturu i krčme pretencioznih naziva. Ovde je sve to neodoljivo!

Stejbls, Sajber Dog i druge radosti na Kamden marketu.

Radnje su smeštene u nekadašnjim štalama, skladištima, u lukovima železničkog vijadukta. Prodaju se muške košulje dramatično cvetnih dezena, šeširi sa motociklističkim naočarama i zagonetnim velovima, gotik haljine sa dugačkim šlepovima, leptir mašne i trodelna odela od drečavih karo štofova. Fascinatori  mnogo puta veći od glave koja bi ih eventualno natukla. Indijski, senegalski, čileanski i ini specijaliteti, halva od pekam oraha, kikirikija, višanja, kokosovog oraha, pistaća, maka i vanile… Martinke sa potpisima No Doubt, zastavama, perjem, čipkom i svilenim maramama umesto pertli, Individual Style, United Spirit. Prodaju ih devojke u donjem vešu, ili odevene u crne šatore. Glasna muzika, ulična hrana, ogromna hala Cyber Dog u kojoj možete naći sve potrepštine za svoj sajber život. U blizini Stejbls marketa 1,75 visoka bronzana figura pokojne Ejmi Vajthaus, na štiklama, u kratkoj haljinici, sa čuvenom košnica frizurom. Umrla je  2011. u svom stanu u Kamden Taunu, od trovanja alkoholom. Statua je otkrivena na 2014. Na njen 31. rođendan…

Memorijal Ejmi Vajthaus na Kamdenu.

Jedan od najstarijih pabova u Londonu, The World’s End – Kraj sveta, na Kamden Haj Roudu ostaje za našom užurbanom gomilom. Svedočeći kako je ova ljudska košnica nekad bila kraj sveta…

Izvlačimo se iz Kamden marketa hitajući uz Ridžents kanal. Ok, trčeći za Ričardom.

Preko 140 godina kanal je imao važnu ulogu u snabdevanju Londona, drvetom, ugljem, građevinskim materijalom i hranom povezujući Kings Kros sa industrijskim severom Engleske. Arhitektonsko čedo Džona Neša, koji je projektovao i Bakingamsku palatu, ulica Ridžents i Marbl Arč, naziv dobija po Princu Regentu, potonjem kralju Džordžu IV za čije vladavine je Neš stvarao.

Otvoren uz veliku pompu 1820, pun finansijski procvat ostvaruje sredinom 19. veka. Pored industrijskih materijala zanimljivo je da se preko kanala dopremalo voće za fabrike marmalade, pivo za punionice, žito za vodenice na mestu današnjeg Kings Plejsa, kao i led sa norveških glečera za ledaru Karla Gatija.

Ridžents kanal – dokonost ili užurbanost, birajte sami.

U zimu 1962/3 led je okovao kanal i zadržao se dovoljno dugo da se sav komercijalni saobraćaj prebaci na puteve.

Od  sedamdesetih godina prošlog veka postaje čarobno ušuškano mesto  preskupih apartmana na jednoj obali i brodića za stanovanje na drugoj. U sredini su patke. Upravo takvim kanalom trčimo za Ričardom. Zaslepljena odsjajem zalazećeg sunca što  u mirnoj vodi kanala, što u staklenim terasama i ogromnim prozorima rečenih luksuznih nekretnina. E da, najbolji stančići su oni na vrhu sa terasama punim ambijentalnog drveća koje baca senku na čamce okićene  žardinjerama sezonskog cveća i opremljene stilskim nameštajem. Za razliku od nas turista na ubrzanom kursu upoznavanja Londona, neki sretnici sede na dokovima osmatrajući  ovu lepotu, suštinski ne radeći ništa.

Život na brodu – Ridžents kanal.

Kako nameravam da opričam ako ne svaki, ono svaki drugi korak u Londonu sledeći me vodi pored Crkve Svetog Marka, Princ Albert Rouda do Ridžents parka.

Poznat kao “dragulj u kruni” ovaj park zauzima 197 hektara. Kao gotovo svi ostali kraljevski parkovi nastao je na zemljištu koje je onaj Henri VIII pretvorio u svoja lovišta. Kada nije satirao supruge, lovio je. Upravo na ovom prostoru koji sad zaposedaju ljubitelji cveća i drveća. Od divljih životinja i plemenitih lovaca ovaj prostor oslobodiće pomenuti Sžon Neš projektujući park koji nazvaše draguljem.

U vrtu kraljice Meri, Ridžents park.

U centralnom delu su vrtovi kraljice Meri nastali tridesetih godina prošlog veka, nazvani po supruzi kralja Džordža V. Do tada se nisam posebno pozabavila pojmom engleska ruža, koji se uglavnom odnosi na mlade devojke besprekornog tena poreklom sa Ostrva. Obrevši se u baštama među bokorima nekih  12.000 ruža, koje su tog kasnog avgusta gotovo precvale širile slatkast, težak miris, mameći me da se onesvestim na licu mesta, to sa engleskim ružama postalo je mnogo jasnije. Ako su ruže ovako zanosne u Londonu, kako je tek sa devojkama. Možda i ja doživim neku korisnu ili bar mirisnu transformaciju. Dok sam sve sporije kaskala za Ričardom za mnom su ostajale crvene Ingrid Bergman, krupne žute Keep Smiling, ružičaste Bellle Epoque, roze Pink Perfection… ruže.

Kod Šerloka na kraju – Bejker Strit i Muzej Šerloka Holmsa.

Ubrzo smo izašli Na Bejker Strit, slikali se pored statue Šerloka Holmsa, prodavnice sa Bitls suvenirima i odbauljali do metroa.

E da, u ovih par rečenica opisala sam tek prvo popodne u Londonu :))))))

Nastaviće se …

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

© Artis Center 2020

post

Modne varijacije: Ples smrti Aleksandera Mekvina

U neuglednoj bašti i rastinju koje okružuje vunaru u Severnoj Engleskoj, stoji britanska manekenka Kejt Mos, obučena u haljinu u obliku cveta koji je sama personfikacija Velike Britanije – ružu. Haljina, kreacija Sare Barton iz 2019. godine za modnu kuću Aleksandera Mekvina je one skerletne boje koju zamišljamo samo u bajkama: kao Crvenkapin ogrtač pod kojim beži od divlje smrti,  kapljica krvi Trnoružice koja je šalje u večni san, ili tek prolivena krv divljači koja kaplje po snegu dok lovac nosi zloj kraljiici jelensko srce umesto Snežaninog.

Kejt Mos u ružinoj haljini iz kolekcije modne kuće Aleksandera Mekvina za jesen zimu 2019, fotografija @ Džejmi Havksvort, Vogue

Ovaj makabrizam koji do tačke ključanja dovodi barok, gotiku (naročito viktorijansku), romantizam i ekspresionizam u grotlu sirove kreativnosti nije bio stran ni Aleksanderu Mekvinu – Liju –  za života kao što nije stran ni kreativcima koji vode modnu kuću nakon njegove smrti. I danse macabre – ples smrti i memento mori – podse’anje na smrt su paradoskalno, od vitalnog značaja za razumevanje stvaralačke poetike Aleksandera Mekvina. Tako je njegov opus neretko tumačen u ključu kabineta retkosti, koji svakim otvaranjem nudi novu fascinaciju – grotesknu, seksualnu, fetišističku, prirodnjačku, čak i nekrofilnu.

Aleksandera Mekvina, fotografija @ Inez van Lamsverde i Vinud Matadin, V Magazin, 2004.

U tom kabinetu se sreću divljina prirode, škotske naročito, jer je Mekvin ipak bio sin škotske dijaspore u Londonu, i divljina urbanog Londona, punog instinkta i izlučevina, viktorijanskog greha i hrišćanskog pokajanja. Opozicije poput ruralnog i urbanog, divljeg i civilizovanog, hrišćanskog i paganskog te sučeljavanje prirodnih elemenata i već pomenuto „živo“ plesanje sa smrću integralni su za konstruisanje ličnog kabineta retkosti, koji se u Mekvinovom slučaju izdigao do koncepta muzeja. Čak i do ogoljenog teatralnog spektakla u kom voajeristički uživamo, nikad do kraja ne razlikujući iluziju od stvarnosti.

Aleksander Mekvin, haljina od čipke i rogovi iz kolekcije „Udovice Kalodena“, jesen zima 2006, Pinterest

O Mekvinu, čiji opus je upravo zbog svega gore navedenog možda i naj(ne)zahvalniji za muzealizaciju, je mnogo rečeno, a opet, umetnik ostavlja tek dovoljno prostora u tom horror vacui – strahu od praznine ispunjenom detaljima, da nas iznova povede na novo putovanje.  Nakon iscrpne studije od gotovo 400 strana koja je ispratila izložbu „Divljačka lepota“ u Metropoliten muzeju u Njujorku i Viktorija i Albert muzeju u Londonu, baviti se određenim temama ili segmentima Mekvinovog stvaralaštva bilo bi ništa do parafraziranje već rečenog.

Mene pak zanima „post-mortem“ Mekvin, čiji se danse macabre oslikava u dizajnu Sare Barton i modne kuće Mekvin jednu deceniju nakon njegove smrti u proleće 2010. Mekvin koji je duh iz gotskog viktorijanskog romana, u kome kreacije postaju pokušaj oživljavanja čudovišta Viktora Frankenštajna ili neuspelog zarobljavanja lepote Dorijana Greja.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, kolekcija proleće leto 2020, fotografija @ Alesandro Lućioni, Vogue

Ta vrsta estetike najprimetnija je u kolekcijama za proleće i leto 2020. i za jesen i zimu 2021. godine. Prva je realizovana u pred-pandemijskom, a druga u post-pandemijskom svetu. Često se pitam kakav bi Mekvinov lični kreativni odgovor na pandemiju bio, ali se možda i ne bi razlikovao od odgovora koji nam je ponudila Sara Barton.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, detalj, kolekcija proleće leto 2020, fotografija @ Alessandro Lućioni, Vogue

Za Mekvina, apokaliptičnost se uvek očitavala u graničnom prostoru, u sudaru između prostora metropole i divljine. Evocirajući Boša, sam umetnik je često sugerisao apokalipsu koja nastaje kada jedan prostor previše zađe u drugi ili obratno.  Njegove kolekcije, poput onih simboličnog naziva „Dante“, „Jovanka Orleanka“, „Platonova Atlantida“, „Ptice“, ili „Banši“ upravo svedoče o nedozvoljenim prelazima koji rezultiraju pošastima ili prokletstvom.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, kolekcija jesen zima 2021, fotografija @ Filipo Fior, Vogue

U prvoj kolekciji, Bartonova se okrenula Severnoj Irskoj i severu Engleske, u drugoj Velsu, poput viktorijanske krojačice kombinujući lan, svilu, pamuk, vunu, drvo, kožu, odnosno materijale koji su istovremeno kodirani i ruralno i urbano, i istorijski i savremeno. Tako manekenke nose haljine sa puf rukavima tipične za viktorijanski London, ali od materijala od kojih su Velšani pravili rudarske uniforme i ćebad.  Mekvinova apokaliptičnost i makabrizam svedeniji su u formi i koloritu (crvena, crna, bela), što ih na neki način i pojačava. Kožni pojasevi koji evociraju formu kaveza (upravo jer kavez označava prisilno porobljavanje divljeg urbanim), raspeća ili skeleta koji Mekvinu nisu bili strani, obavijaju se oko manekenki kao krila palih anđela.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, detalj, kolekcija jesen zima 2021, fotografija @ Filipo Fior, Vogue

U tom smislu, izbor Kejt Mos kao lica kampanje modne kuće nije nimalo slučajan. Manekenka se na Mekvinovoj reviji za kolekciju „Udovice Kalodena“ iz 2006. godine pojavila kao duh, odnosno kao hologram, lebdeći kao utvara iz gotičkog romana o ukletoj kući u haljini od belog ograndina kroz publiku. Mekvin nam je tada priredio možda i najlepši danse macabre. Kolekcije Sare Barton su dokaz da Li i dalje pleše.

Hologram Kejt Mos na reviji za kolekciju „Udovice Kalodena“ iz 2006. godine, Pinterest

Stefan Žarić,

kustos mode

Artis Centar

@Artis Center 2020

post

Azurna obala: Zlatni jarci, zmije čuvarkuće i suze bogataša

Putovala sam od jednog do drugog nedosanjanog mesta putevima čudesnim, kroz obilje svetlosti, razlivene tirkizne i modre talase, između narandžastožutih zidova utvrđenja i palata, mostovima koji ne vode do druge obale.

Ostalo mi je u grudima tinjajuće sunce Provanse i Mediterana da me greje i čuva dok me ima…

Vremenom sam došla do zaključka da je put u Provansu preko Azurne obale, po mogućstvu kolima, u malom ali odabranom društvu, vrhunski izraz istančanog ukusa i dobrostojećeg intelekta. Kad kažem dobrostojećeg mislim bogatog u evropskoj valuti.

Jedna od fontana u hotelu “Zlatni jarac”, Ez Vilaž, Francuska

Tako sam jednom poverovala da u Pariz idu samo zaljubljeni parovi u cvetu mladosti te da se Ajfelova kula najbolje vidi kroz isprepletene prste jedne muške i jedne ženske ruke, od kojih je makar jedan ukrašen vereničkim prstenom.

Dakle, rob sam stereotipa i kao takva ću umreti. U roze haljini svilenih karnera strateški raspoređenih po krevetu, sa primerkom svog najnovijeg romana u rukama, u svojoj 101. godini, poput Barbare Kartland, kraljice srca. Sad kad smo to oko umiranja rešili posvetiću se poslednjem stereotipu kome sam na svoju radost podlegla.

Park Vile Efrusi, Azurna obala, Francuska

Cilj

Nešto manje od dve hiljade kilometara u jednom pravcu. Obećala sam da ću preuzeti nekoliko deonica puta na svoja nežna ženska pleća. I preuzela sam. Prvu, nakon koje su se saputnici složili da ostatak puta mogu da podele među sobom. Pa su me vozili po Azurnoj obali i Provansi kao baronicu.

E da, baronica!

Vila Efrusi, Azurna obala, Francuska

Vila Efrusi

Trošeći se beskompromisno na razgledanje fotografija i opise nepoznatih ljudi, predela i građevina po Fejsbuku  videla sam tu vilu u Sen Žan Kap Fera. Poznata po imenu Efrusi de Rotšild, vila je pripadala, kako joj ime kaže, baronici Beatrisi de Rotšild, udato Efrusi. Moris Efrusi, serijski preljubnik i kockar, priredivši joj bezbrojna poniženja uključujući i polnu bolest koja ju je sprečila da rađa, ostavio je pak svojoj bogatoj, ekscentričnoj ženi dovoljno vremena (para je, realno, imala i sama) i energije da zamisli, sagradi i opremi Raj.

Budoar baronice Beatris Rotšild, njena originala haljina i aksesoar

Mišljenja sam da sudbina muškarca zavisi od njegove najsnažnije želje, sudbina žene, međutim, od njenog najgoreg izbora. A Beatris, bogata naslednica istančanog ukusa, divlje prirode i tanane lepote, izabrana od sudbine, izabrala je pogrešno. Tako će, osedela preko noći u dvadesetprvoj godini, provesti veći deo života u mondenskim kockarnicama bežeći od posledica svog izbora, a porodica će je razvesti od Morisa kad ovaj proćerda najveći deo svog, ne i njenog bogatstva. Umire od tuberkuloze u Davosu, a vilu Efrusi, u kojoj je za života provodila vrlo malo vremena, ostavlja Akademiji lepih umetnosti koja se i danas stara o njoj.

Zorana u vrtu baronice Rotšild u Vili Efrusi

Venecijanska vila sagrađena u prvoj deceniji 20. veka  okružena je tematskim vrtovima čiju lepotu sam i ja, poluslepa za prirodne lepote, morala da zapazim. Ima ih devet, zajedno sa vilom na mestu kapetanovog mosta, podsećaju na kruzer “Il de Frans”, kojim je baronica često plovila. Tridesetak baštovana odevenih poput mornara negovalo je vrtove, a pevajuće fontane bile su neretko scenografija baletskih i ostalih emotivno uznemirujućih predstava. Enterijer ružičaste vile ispunjavaju antikvitetni nameštaj, slike i skulpture velikih majstora, originalne tapiserije iz 17. veka.

Detalj salona baronice Rotšild u Vili Efrusi na Azurnoj obali

Razmažena basnoslovnim bogatstvom, poživela je pristojnih sedamdeset godina, okružena stvarima koje su je uveseljavale, ljudima koji su joj se, ako nikako drugačije, sa dozom zavisti divili, psićima kojima je uredila najlepšu sobu u vili. Odevena u replike baroknih haljina, zagledana u azurno more pod zamišljenim pramcem njenog ružičastog dvorca, sretna?!?

Uostalom uloga sreće je značajno precenjena, a kad/ako bogati plaču suze brišu najkvalitetnijim vezenim batistom, ne rukavom…

Pogled na Azurnu obalu iz hotela “Zlatni jarac”, Ez Vilaž

Ez Vilaž

Ez je ušuškano srednjevekovno selo na vrhu litice, zastrašujuće nadvijene nad azurno plavi zaliv. Na gotovo petsto metara nadmorske visine, uglačane kamene staze, ograde, prošarane bogatim rastinjem vijagaju do samog vrha odakle se pruža, kako kažu, najlepši pogled na Azurnu obalu. Gledajući po hiljaditi put mnoštvo fotografija sa putovanja, ostanem bez daha očiju začaranih svetlom, sjajem, bolnim plavetnilom mora, belinom kamena, nekakvom viševekovnom mešavinom lepote i straha od nje.

Naziv mesta potiče navodno od imana boginje Izide, vrhovnog ženskog božanstva egipatske mitologije. Zašto egipatske, otkud na vrh brda baš pomen na Ozirisovu suprugu, sestru i suvladarku, lako je pretpostaviti. Drevno naselje na ovom božanski  odabranom mestu postojalo je dve hiljade godina pre Hrista. Komunikacija preko Sredozemlja je očito bila živa i maštovita.

Kameni zoološki vrt hotela “Zlatni jarac” u Ez Vilažu

Uzane, kamenom popločane uličice vode do botaničke bašte u koju uđosmo besplatno, jedan od retkih doživljaja na Rivijeri, naime vansezona je čuvare i ograde načinila polupropustljivim. Tako smo potpuno opušteno ušli u atar hotela “Zlatni jarac” sa nekoliko desetina zvezdica, podno koga se baškarila bašta kaktusa zadivljujućih boja i oblika. Kameni  aligatori, jeleni, konji i slonovi našli su se u njoj zagledani u pučinu, čekajući da se nebo obruši na njih, mučeni strepnjom svih Gala počev od Asteriksa naovamo.

Skulpture razigranh bahatkinja, skupoceni ratan stolovi staklenih površina u kojima se ogleda ničim potkrepljen raskoš, jer gostiju, uzgred, nema, bazen koji se nadvija nad more, fotelje-ljuljaške koje mame da se zanjišeš i skočiš odatle u more… i ne preživiš pad sa 450 metara. U moru kaktusa i jedna maslina stara 1200 godina koja parira onoj crnogorskoj iz Bara, jer naposletku svako more ima svoju mnogohiljada godina najstariju maslinu. No, dok smo još u blizini Zlatnog jarca, valja znati da je trenutno u vlasništvu konzervativne ruske tajkunsko-kriminalne porodice. I na prodaju je, pa ako nekog interesuje…

Nestvarno plavetnilo Mediterana sa vidikovca kod “Zlatnog jarca”, Ez Vilaž

Na ulazu u utvrđen grad postoji staza kojom je Niče navodno šetao (do podne mrzeći sebe, od podne ostatak čovečanstva), spuštajući se do istoimenog sela na moru, Ez-sir-Mer. Nekih 45 minuta nizbrdo, povratak je, razumljivo, nešto duži.

Bogorodica gazi zmiju, Notre-Dame-de-l’Assomption, 18. vek, Ez Vilaž

E sad, ne možeš naći pristojnije mesto na obali da u njemu ne stoluje neka Madona, Majka Božja, ili Naša Dama. Tako i ovde, barokna crkva Notre-Dame-de-l’Assomption iz 18. veka, čuva neke od najlepših slika Device Marije koje sam imala prilike da vidim u skromnim sakralnm građevinama diljem katoličkog sveta. Rekla bih da me više privlači čednost prizora nego slikarska veština autora, tek kroz tamne oblake i neke glavice sa krilcima (verujem da su to heruvimi, ali ko bi ga znao sa svim tim serafimima, arhanđelima i ostalim vlasnicima svetih krila) promalja se topla narandžasta svetlost i u njoj Marija, koja je suptilno nogicom nagazila zmiju i polumesec, dakle ništa strast samo čednost i sve bezgrešno uključujući i začeće.

Pop art Madona u Ez Vilažu

Fascinacija Madonom prisutna je na svakom koraku. Jednom od strmih uličica silazim ka kapiji srednjevekovnog grada pored tezgi  sa osušenim ružinim pupoljcima i neizostavnom lavandom. Naravno naletim na vorholovski portret  Madone, vidljiv tek ako tridesetak sekundi gledate u tačku izmedju obrva ljubičastozelene siluete i zatvorite oči. Prikriven vid obožavanja i molitve kome podležemo iz puke radoznalosti i mi nevernici…

Zoranina Madona s detetom u Ez Vilažu

Najlepši prizor iz Eza ipak nije ljubičasta Madona, ni ona bezgrešna, ni silueta zlatnog jarca na jarkoplavom nebu nad kamenim zidovima, već spretna mlada mama koja je za tili čas prepovila svoju malenu bebu na kamenom pločniku ispred crkve i mirno nastavila da pije sok u senovitom kafiću. To je moja Madona iz Ez Vilaža …

Vila Kerilos

Azurna obala je gotovo pretrpana svakojakim umetničko-arhitektonsko-luksuznim ostvarenjima u vidu kuća za stanovanje, hotelskih kompleksa, muzeja na otvorenom, zatvorenom, botaničkih bašti, prirodnih i ljudskim rukama stvorenih divotnih čuda. Teško je odlučiti šta je vredno pažnje imajući ograničen budžet i malo vremena za upoznavanje istih.

Vila Kerilos, Azurna obala

Vila Kerilos, (u prevodu vodomar, vrsta ptice za koju se veruje da je vesnik lepih događaja) se sticajem okolnosti našla na mom putu između neba i mora. Smeštena u Buju-sir-Meru, građena u prvoj deceniji 20. veka, ispunila je, verujem, hir svog vlasnika Teodora Rajnaha. Poznati arheolog iz bogate familije, oženjen još bogatijom Fani iz porodice Efrusi, želeo je antičku grčku vilu, a za nešto malo para dobio i više od toga..

Kopija kuće sa ostrva Delosa iz 2. veka pre nove ere, sa freskama – uvećanim kopijama motiva grčkih vaza u prozračnom peristilu, mermernim kupatilom odmah kod ulaza za pristigle goste, bronzanom zmijom čuvarkućom, ali i savremenim vodovodom i podnim grejanjem.

Detalj spavaće sobe u vili Kerilos

Prostorije organizovane po starogrčkom protokolu, spavaća soba za domaćina, domaćicu, zajednička soba za retke intimne trenutke, posebna kupatila sa mermernim kadama i tuševima u prefinjenim kabinama ukrašenim mozaicima, trpezarija sa kožnim ležaljkama iz kojih se obedovalo i ogromnim lusterom kopijom onog iz Svete Sofije u Istanbulu, osunčana terasa sa pogledom na more…

Kupatilo u vili Kerilos, detalj

Mnogo ukrasnih detalja sa motivima iz egipatske i grčke mitologije, najskupoceniji i najređi materijali, drvo, mermer, ćilibar, pozlata, tapiserijama zastrti zidovi čine vilu gotovo zastrašujuće vanvremenskom. Kao da je vlasnik u ostvarivanju svog sna izgubio previše vremene i snage ne stigavši da svoj san i oživi.

Portret sa zmijom čuvarkućom vile Kerilos

Sin Teodora i  Fani Rajnah tragično je stradao tokom Drugog svetskog rata, budući deportovan iz bajkovite građevine u kojoj je živeo i radio u jedan od mnogobrojnih nacističkih logora. U logoru je umro.

Ponekad poverujemo da nas bogatstvo, istančan ukus, lepota, znanje ili talenat mogu zaštititi od nesreće. Netačno i opasno razmišljanje.

Mali salon vile Kerilos

Vila je danas muzej.

Estetike.

Fiks ideje.

Sunca u ćilibarskim ukrasima.

Zemlje i mora.

Mermera.

Svetla u smiraj azurnog dana.

Nastaviće se …

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

@Artis Center 2020