post

Sve tajne “Bajne večere” ili kako slikati sopstveni život

Uvek ima prostora za priču koja će transportovati ljude na neko drugo mesto.

Džoana K. Roling, autorka knjiga o Hariju Poteru

Milica Mrvić, Bajna večera, Beograd, 5. decembar 2021, kolekcija Tamare Ognjević.


“Bajna večera” je okupila prijateljice istoričarke umetnosti, pisca i gastroheritologa Tamare Ognjević jedne decembarske večeri 2021. godine u beogradskom domu porodice Avlijaš, u kući u kojoj je nekada živeo i stvarao čuveni vajar Nebojša Mitrić. Za trpezom, inspirisanom mrtvim prirodama nizozemskih majstora 17. veka, našle su se (sleva na desno): Jasmina Jakšić-Subić, viši kustos Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, kneginja Jelisaveta Karađorđević, Danijela Paunović, profesor na Visokoj tekstilnoj školi za dizajn, tehnologiju i menadžment, Biljana Đorđević, muzejska savetnica Narodnog muzeja u Beogradu, Tamara Ognjević, direktorka Artis centra, Suzana Spasić, direktorka Fondacije „Olga Olja Ivanjicki“, Vera Avlijaš, predsednica Beo-etno vizije, i Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića u Kruševcu. Na podu se izležava Verin pas Časlav. Scenografija “Bajne večere” svedoči ljubav ovih dama prema umetnosti, kulturnom nasleđu, ukusnoj hrani, putovanjima i dobrim pričama.


Retko pišem tekstove u prvom licu, ali ova priča je takva da se od tog famoznog prvog lica, ma koliko neskromno zvučalo, ne može pobeći. Dakle, neko bi rekao – tajnoviti su putevi Gospodnji, a ja bih rekla – ništa nije slučajno samo tako možda izgleda na prvi pogled. Otuda na fotografiji šarmantno nazvanoj „Bajna večera“, koju je početkom decembra 2021. godine snimila Milica Mrvić, zaista ništa nije stihijski, još manje slučajno. Ni akteri, ni predmeti, ni svetlo, ni boje. Ali da pođem od početka …

Kada me je u jesen 2019. godine moj kolega, istoričar umetnosti Ivan Manjlović, menadžer za međunarodnu saradnju u Novoj Iskri, pozvao da uzmem učešće na panelu „Hrana je kultura“, uveliko sam bila uronjena u svoju autorsku izložbu “Jelisaveta Karađorđević: Dugo putovanje kući” u Istorijskom muzeju Srbije, i poziv na panel, ma koliko zanimljiv, zvučao je kao još jedna obaveza u narastajućem moru obaveza. Međutim, izuzetno cenim Ivana, a priča o mladoj umetnici fotografije, koja je na duhovit način oživela stari kuvar svoje bake, bila je dovoljna da kažem da. Tako sam se 16. oktobra, te poslednje pred-Covid godine, srela sa Milicom. Neću pogrešiti ako kažem da smo „kliknule“ na prvi pogled, a pozlatu je na celu priču dodao njen kuvar šarmantnog naziva „Kulinarske mrvice“, malo remek delo food fotografije – originalan, vibrantan i na Miličnin način duhovit. Site smo se ispričale i saglasile da moramo nešto zajedno da „napravimo“.

Uoči nove 2020. godine prvi put sam se srela sa Miličnim Funky Portraits projektom, zasnovanom na ideji fotografisanja grupnih portreta u odgovarajućoj inscenaciji, koja sugeriše karakter i afinitete fotografisanih osoba. Jako mi se dopao koncept i u šali sam rekla da bih baš volela da napravim jednu takvu ludu fotografiju sa svojim drugaricama ili ljudima sa kojima sarađujem. Milica je rekla – uh, to bi bilo super!!! Od tog njenog „super“ do našeg sledećeg kontakata prošle su skoro dve godine. Preciznije, globalna pandemija nas je sve iščašila, pa je slikanje zajedničkog portreta bila otprilike poslednja stvar na planeti zemlji koja je ikome padala na pamet. A onda se opet pojavio Ivan, kao da mu je karma da Milicu i mene upućuje jednu na drugu, i ja sam 5. novembra 2021. dobila mejl od Milice. U najkraćim crtama – Galerija Artget proslavlja 20. godina rada, Ivan je umetnički direktor izložbe, želi da izlaže Miličine Funky Portraits, a Milica želi da osveži postojeću kolekciju nekom novom fotografijom, pa bi bilo baš lepo, ako sam voljna, da se uključim.

I što bi rekla Keri Bredšo and just like that (čitaj: ne možeš pobeći od onoga što je univerzum za tebe isplanirao), našla sam se sa papirom i olovkom u ruci. Da, ja sve prvo zapišem rukom, a bogami kad je reč o projektima i nacrtam. Bilo mi je odmah jasno da je rok prekratak da bi se sve meni drage drugarice našle na slici (neke od njih žive u inostranstvu, neke su bolesne, a neke u zemlji, ali daleko), pa je prvi korak bio da proverim ko je tu i, posebno, ko je raspoložen za grupno portretisanje u doba Corone. Tačnije, prvi korak je bio – to mora biti sto sa gozbom po ugledu na nizozemske majstore iz tzv. Zlatnog veka tamošnjeg slikarstva. Jedan opulentni vanitas s tananim prizvukom na memento mori (podsećanje na smrt, lat.), jer, naposletku, trenutak u kome slika nastaje najdirektnije udara na opstanak svih nas. Onaj najesencijalniji opstanak – život naš nasušni.

Nastajanje “Bajne večere”, faza sa postavljanjem stola i organizacijom posuđa i hrane. Foto: Tamara Ognjević, decembar 2021.

U hodu sam pomenula mojoj drugarici Veri Avlijaš, koja je i Miličina poznanica, šta se „iza brda valja“, a ona je, pragmatična i operativna, odmah pitala: „A gde to planirate da snimate? Možete i kod mene ako nemate bolju ideju.“

I tako je pitanje prostora rešeno za tren, kako to već biva sa svim stvarima koje je univerzum isplanirao. Treba na ovom mestu dodati još jedan bitan detalj, a pogotovu kada se ima u vidu da na „Bajnoj večeri“, u ovom času pred očima publike u Artgetu u okviru Miličine autorske izložbe „Za uspomenu i dugo sećanje (otvorena do 24. Februara 2022), ništa nije nasumično. Naime, Verina kuća je onaj prostor u kome je nekada radio i stvarao čuveni vajar Nebojša Mitrić, autor ništa manjih čuvenih skulptura despota Stefana na Beogradskoj tvrđavi i kneza Lazara na Kruševačkoj tvrđavi, odnosno Lazarevom gradu. Dakle, omen jednog genijalnog umetnika i jednog protorenesansnonog princa-pesnika i viteza osenio je duboko naše pripreme za fotografisanje. Uzbuđenje je raslo!

Milica i ja smo se dopisivale, razmenjivale ideje i fotografije, razmeravale prostor, razmišljale o tome gde ćemo dobaviti određene stvari, jer koncept koji sam zamislila nije bio nimalo naivan. Vera nam je sve vreme pružala neverovatnu operativnu logistiku, a ja sam na kraju morala da prihvatim činjenicu da će od meni bliskih petnaestak drugarica na fotografiji biti njih sedam. Jedan od njih, beskrajno duhovita Suzana Spasić, direktoraka Fondacija „Olga Olja Ivanjicki“, u startu je sliku nazvala: „Tamara i sedam patuljica.“ I danas se sve slatko smejemo toj šali.

Na kraju, a bez obzira na brojne otežavajuće okolnosti, uspele smo da pribavimo sve što je trebalo. Milica, Vera i ja smo u više navrata preturale po Verinom pokućstvu, donosile svoje sudove i tekstil, otišle do famoznog Miroslava i njegovog fundusa u Vrčinu (i pošteno se smrzle u tom nepreglednom hangaru puno svega i koječega!). Vera je pribavila sve što ima veze sa pijacom, a Milica sve što ima veze sa cvećem (kud vanitas kompozicija može bez mora cveća!). Ja sam odredila ritam događanja na stolu, raspored oko stola, boju toaleta i detalja okupljenih dama, kao i prirodu uloge koju će igrati na fotografiji, a u skladu sa svojim profesijama i karakterom. Tek kad se sada osvrnem na te dinamične dane početkom decembra tek minule godine vidim koliko je to veliki, zahtevan i riskantan posao bio! Međutim, univerzum je dobar, jer strah i nevericu ostavi za period kad adrenalin padne, i kada je posao završen.

U jeku priprema za snimanje, koje se odigralo u večernjim časovima, u nedelju 5. decembra, napravila sam za glavne manekenke grupu na FB mesindžeru. Bio je to najjednostavniji i najoperatvniji način da obnarodujem važne informacije tipa – odeća crna, siva, tamno plava, detalji srebrni i zlatni.

„Bićemo kao na parastosu,“ dobacuje Biljana Biba Đorđević.

„Neee, bićemo vrlo fensi,“ dodaje rafinirana kraljica selfija Zorana Drašković Kovačević.

„Ja stižem iz Francuske, pravo s aviona!!! Nemojte da počnete bez mene!“- javlja se Jasmina Jakšić-Subić.

„Treba li da ponesem nešto od detalja ili nakita?“ – pita Danijela Paunović.

„Da li može ova haljina sa ovim sakoom?“ – šalje fotografiju kneginja Jelisaveta.

I tako jedno desetak dana!!!

Šalu na stranu, još jednom je ta neobična ekipa sa kojom se i družim i radim, pokazala koliko je zapravo koherentna iako su u pitanju vrlo različite ličnosti. Jedno im je ipak zajedničko. Sve su to vrlo jake žene, poslovno i privatno ostvarene, otvorene za dijalog, duhovite i vanredna podrška svim mojim šašavim idejama. Da nije tako i najbajnija večera bi bila samo to – večera. Bajne su ustvari one!

Samo nam fali Vera Avlijaš, pa da organizacioni tim bude kompletan, Sleva na desno: Milica Mrvić, Tamara Ognjević, (donji red) Dragana Stanković i Tamara Brčić. Foto Tamara Ognjević i Zorana Drašković Kovačević.

No, da bi jedan ovakav aranžman uopšte bio moguć, pored Miličinog i mog truda, te ogromne Verine pomoći, u operativni deo postavke su se uključile još dve sjajne dame – Tamara Brčić, koja je bila Miličin „momak“ za sve, a izuzetno je, između ostalog, doprinela da sve na našem stolu bude fiksirano i proporcionisano u skladu sa zahtevima fotografije, i Dragana Stanković, kojoj možemo da zahvalimo na maestralnom aranžiranju cveća. Celu sliku su indirektno dodirnule svojim posvemašnim veštinama i Jelena Perović (onaj božanstveni žuti kuglof od limuna), te Olja Maglovski, Violeta Đerković i Katica Biber Šnur, zahvaljujući kojima su stigli kitnikezi sa gazdinstva Radukin iz Titela, te kuglofi i kalupi za kuglofe iz Muzeja „Gea“ iz Sremskih Karlovaca. Naposletku, da sve izgledamo tako lepo kao što na fotografiji izgledamo, pobrinula se MUA (Make Up Artist) Mina Paunović, otkrivajući nam koliko je šminka moćan „instrument“ u jednom umetničkom poduhvatu, te da smo mnogo atraktivnije sa tim ženskm „bojicama“ za lepotu.

Naposletku, šta sam ustvari htela da ispričam ovom slikom?

Htela sam da pokažem šta je to čime se bavim i što me neumorno ispunjava i potiče u nove kreativne avanture. Istovremeno sam želela da pokažem i osobe koje, svaka na svoj način, dele te moje, odnosno naše zajedničke strasti. Tako se istoričar umetnosti i gastroheritolog oslikao na stolu prepunom slanih (levo) i slatkih đakonija, konstruisanom po uzoru na nizozemsko slikarstvo sličnih tema 17. veka. Želela sam to zlatno Rembrantovo svetlo, jer u izvesnom smislu mi jesmo, nas osam, pomalo aluzija na čuvenu „Noćnu stražu“ velikog Nizozemca, odnosno grupni portret kapetana Koka i njegove gizdave družini. S tom razlikom, što smo mi hedonistička straža, koja se isključivo brine o blagodatima života, fokusirana na njegove lepe sadržaje – umetnost, stvaralaštvo svake vrste – od pisanja do veza, od slikanja do kreiranja parfema, od plesa do mode; putovanja, gastronomiju, javna i tajna znanja, potrebu ne samo da vidimo, već i da stvaramo budućnost, da je kreiramo u skladu sa svojim ukusom i beskrajno pozitivnim odnosom prema životu i svetu.

U kratkim pauzama snimanja Milica i njeni modeli u nekadašnjoj Mitrićevoj kući, danas domu porodice Avlijaš. Foto: Tamara Ognjević i Goran Avlijaš.

Iz svih navedenih razloga, svaka od nas na slici ima lični „atribut“, koji (ne)posredno govori o tome ko smo. Ukazaću na te naše „atribute“, prateći raspored za stolom sleva na desno:

  • Msr Jasmina Jakšić-Subić, istoričarka umetnosti, viši kustos Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, u rukama drži tarot kartu sa simbolom Sveta. Nije proročica, ali se bavi izučavanjem vizuelne umetnosti i kulture, koji jesu njena „karta u svet“, ali i simbol javno/tajnih znanja kojima mora da vlada ličnost koja kreira umetničke izložbe, i istražuje umetnost.
  • Kneginja Jelisaveta Karađorđević, u rukama drži poslednju liniju svog parfema „Jelisaveta“. Stvaranje mirisa se u prošlosti smatralo alhemičarskim podvigom, a osoba koja je u stanju da kreira miris pomalo čarobnicom. Kneginja je nesumnjivo čarobnica i veliki uzor kada je reč o ličnom integritetu, hrabrosti i humanosti, ali i izuzetno kreativna osoba koja piše, slika i dizajnira sopstvenu kozmetičku liniju.
  • Prof. dr Danijela Paunović, profesor na Visokoj tekstilnoj školi za dizajn, tehnologiju i menadžment, stručnjak je za tehnologiju tekstila, ali i osoba izuzetne topline i velikog stvaralačkog potencijala, otuda u njenim rukama raskošni komad svile čarobne boje, jer nema toga što danijela ne može s malo konca i tekstila.
  • Dr Biljana Đorđević, muzejska savetnica Narodnog muzeja Srbije, etno-arheolog, ekspert je za keramiku od, kako sama kaže, „neolita do satelita“. Najzaslužnija je za upis Zlakuske lončarije (neki primerci iste se nalaze na stolu, nimalo slučajno ispred Biljane) na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, pa nije bilo ničeg prirodnijeg nego da joj se u rukama nađe lepi bokal za vino od majolike.
  • U sredini stoji moja malenkost, msr Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti, gastroheritolog i pisac. Moji „atributi“ su desno na polici. Ta bista Apolona Belvederskog, zaštitnika umetnosti, opasana paradajzom, sugeriše moj sretni profesionalni spoj u kome su umetnost i hrana nerazdvojni. Ako ne verujete, pogledajte sto pred nama! Levo od Apolona je moja nesumnjivo najpoznatija knjiga „Blago Srbije: kulturno-istorijska baština“.
  • Suzana Spasić, direktorka Fonda „Olga Olja Ivanjicki“, urednica portala Avant Art magazin, u rukama drži monografiju „Olja Ivanjicki: Očekivanje nemogućeg“, jedinstvenu sintezu jedne umetnice-ikone kreativnog, hedonističkog i vizionarskog načina života. Života u kome je Suzana godinama bila (sa)učesnik. Života kome sve mi na „Bajnoj večeri“ pomalo i same težimo.
  • Vera Avlijaš, predsednica Beo-Etno vizije, koja okuplja izuzetno darovite majstorice veza i ručnog rada, u ruci drži kuglu od vlačene vune ukrašenu ornamentom preuzetim sa narodne nošnje, a na glavi ima ukras izrađen od vlačene vune sa motivima voća karakterističnog za Srbiju. Vera je veliki zaljubljenik u tradiciju, domaće kulturno nasleđe i stare zanate, ali i osoba sa talentom da tradiciju interpretira u duhu modernog dizajna.
  • Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića Narodnog muzeja Kruševac, u rukama drži telefon i sprema se da napravi selfi. Da, to je zaista okosnica Zoranine prirode da sve dokumentuje, da svemu što radi doda duhovitu, vrlo ličnu notu. Lider je u muzejskoj inkluziji i autor brojnih izložbi koje nastaju u saradnji sa publikom, a taj njen telefon je zapravo „čarobni štapić“ u komunikaciji svega što radi i svih sa kojima radi.

Raspored oko stola je uslovio narativ, koji govori o skupu učenih, kreativnih i veselih žena, ali i naše lične fizičke karakteristike. Kao i svaki dosadan i dosledan istoričar umetnosti, ikonograf i simbolog, insistirala sam na skladu i povezanosti. Mi smo različite visine, težine, konstitucije, boje i dužine kose. Zato se i krećemo od najkrhkijih na levoj strani ka najsnažnijim na desnoj. Koncept „zdravica i svi pogled ka Zorani“, diktira ritam moje ispružene ruke. Taj ritam je dodatno naglašen dijalogom između Suzane i Vere, karakterističnim za Sacra Conversazione (doslovno Sveti razgovor, it.) šematizam svojstven italijanskim renesansnim majstorima. Jedino ja gledam direktno u kameru, čime naglašavam svoju inače centralnu poziciju za stolom, odnosno da sam ja „amalgam“ koji je okupio ovo zanimljivo društvo. U prvom planu na podu leži verin pas Časlav, labrador sa krznom divne boje tamne čokolade, kao simbol prijateljstva. Pored njega su globus, kofer i cveće, koji „poručuju“ – koliko god rastojanje bilo među nama, gde god otputovale po zemaljskom šaru, koliko god cvetova procvalo i uvelo u protoku vremena koje nas razdvaja, prijateljstvo, ono pravo, je večno.

Hrana kao umetnički medijum, ali i simbol razmišljanja i raspoloženja. Detalji stola “Bajne večere”. Foto: Tamara Ognjević

I šta bi jedna slika bila bez poneke pikanterije. Na stolu je sva hrana zaista hrana, osim jastoga, grožđa i šargarepa. Cveće je takođe svo prirodno sa izuzetkom velike ružičaste hortenzije ispred Danijele. Kristalne boce na stolu, blizu Zorane, su potpuno identične replike boca kakve se mogu videti na slikama Nizozemaca iz 17. veka. Pored pomenute Zlakusa grnčarije, između Biljane i mene se nalazi čarobni tamno zeleni bokal, rad čuvenog majstora Velje Đorđevića iz Zaječara. Zelene činije sa tamnosmeđom bordurom, tik pored te lepe bundeve, delo su keramičarke Ivane Rackov, napravljene za Artisov nagrađeni projekat „Gozba-Gastronomija u srednjovekovnoj Srbiji“. Sve ribe na stolu su nepečene, a tamnosmeđi stolnjak sa ornamentom u obliku zlatnih cvetova je materijal za moj još nesašiveni mantil. Naposletku bronzani fazan i fazanka simbolično naglašavaju da pred sobom imate osobe na vrhuncu vitalnosti, koje se ne boje da posegnu za svojim najsmelijim snovima. Oni istovremeno, a i mi sa njima, poručuju da je uvek trenutak da budete kreativni i da nikada ne treba da prestanete da istražujete sebe i svet oko sebe.


Posebna napomena!

I sami možete imati sličnu fotografiju sa prijateljima ili porodicom u ovakvom stilu! Milica vam stoji na raspolaganju za dogovor, kontaktirajte je na mail  mrvic.milica@gmail.com

Više o Milici Mrvić i njenom projektu Funky Portraits na http://www.milicamrvic.com/

Više o izložbi “Za uspomenu i dugo sećanje” na https://www.politika.rs/sr/clanak/497052/Kultura/Za-uspomenu-i-dugo-secanje


Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti, gastroheritolog i pisac

 © Artis Center 

 

 

 

post

Slikarska revolucija (2): Jan van Ajk

Piše: Slavica Batos,

teoretičar umetnosti i novinar 

U knjizi De viris illustribus (O znamenitim ljudima), iz 1456. godine, italijanski istoriograf i humanista Bartolomeo Facio ubraja Van Ajka (a uz njega još samo trojicu slikara) u najznačajnije ličnosti svoje epohe. Isto to možemo i sami da zaključimo ako imamo u vidu status koji je Van Ajk uživao na evropskim dvorovima, diplomatske misije, poznanstva sa ljudima iz najviših sfera društvenog i kulturnog života… i činjenicu da je svoja dela potpisivao. U ono vreme to je zaista bio presedan. Uz potpis je stavljao i svoju devizu Alc ixh xan (onoliko koliko mogu), koja istovremeno svedoči i o svesti o sopstvenoj vrednosti, i o smernosti hrišćanina, i o skromnosti slikara čija vizija uvek nadmašuje postignuti rezultat. Mogli bismo sad da se nadugo i naširoko bavimo kompleksnošću teoloških referenci u ikonografiji Mističnog jagnjeta ili paralelama između Van Ajkovog realizma i legendarnog iluzionizma starogrčkog slikara Apela, koji je tako dobro opisao Plinije Stariji – Van Ajkov omiljeni klasični pisac. Mogli bismo, isto tako, da uronimo u specifičnosti perspektive, koja jeste rezultat poznavanja matematike i geometrije a koja je, istovremeno, izašla iz njihovih okvira – da bi se stavila u službu kreacije.

Ali. Naslov izložbe nas obavezuje da pažnju usmerimo na Van Ajkovu minucioznost u posmatranju realnosti i na, dotle neviđen, napor da rezultat te opservacije inkarnira kroz slikarstvo. Istoričar umetnosti Ervin Panofski rekao je da njegovo oko funkcioniše istovremeno i kao mikroskop i kao teleskop, što znači da na istoj slici vidimo i najsitnije detalje (radio ih je verovatno uz pomoć uveličavajućeg stakla) i panorame gradova u pozadini. Ovde bi bilo važno napomenuti da Van Ajk nikad nije prenosio na platno celovite prizore iz realnog sveta, nego je elemente realnosti, percipirane s nadljudskom preciznošću, kombinovao u novu, slikarsku realnost, koja je uvek i samo iluzija.

Jan van Ajk, Bogorodica i dete sa kanonikom Van der Paeleom, 1434-1436, Groeninge muzej, Briž, Belgija. Foto: Wikipedia

U Van Ajkovom radu – istraživačkom kao i slikarskom – posebno treba naglasiti njegovo interesovanje za ulogu svetlosti u opažanju stvarnosti i u njenom re-kreiranju kroz slikarstvo. Upravo to je ključni element, okosnica njegove optičke revolucije. Na likovima, predmetima, enterijerima, arhitekturi, kao što znamo, ne može se ostvariti utisak trodimenzionalnosti bez znalački definisanog odnosa između osvetljenih površina i onih na koje svetlo ne pada direktno, koje su u senci. Danas takođe dobro znamo da iluziju prostornosti stvaraju i bačene senke. U ono vreme, međutim, senke koje bacaju osvetljeni predmeti mogle su se videti isključivo na Van Ajkovim slikama. Teoretičari umetnosti zaključili su da je znanja o ovim, ali i drugim, mnogo suptilnijim, optičkim fenomenima (kao što su refleksije, refrakcije, disperzije i sl.) stekao iz knjiga. Posebno iz traktata o optici objavljenog pod nazivom Perspectiva Communis, iz pera teologa, naučnika i univerzitetskog profesora Džona Pekama. Neosporna teoretska znanja, kao ni minuciozna opservacija spoljnog sveta i pojava u njemu, naravno, ne bi mogla biti dovoljna da se stvori vrhunsko slikarstvo. Neophodan je i vrhunski dar. A, u Van Ajkovom slučaju i – neuporediva, čudesna, misteriozna tehnika koja je i dan danas predmet rasprava, laboratorijskih istraživanja i metafizičkih spekulacija.

Jan van Ajk, Blagovesti, 1434, Nacionalna galerija Vašington, SAD. Foto: Wikpedia

Đorđo Vazari, italijanski slikar i istoričar umetnosti iz XV veka, toliko je bio zadivljen pomakom koji je Van Ajk ostvario na planu tehnike slikanja, da mu je čak pripisao pronalazak uljanih boja. U tu legendu i danas mnogi veruju. Istina je da je rastvaranje pigmenata u ulju bilo poznato još u rimsko doba i da je, čak prilično detaljno, opisano u XII veku, u priručniku za slikare jednog benediktinskog monaha. Upotreba ulja (pre braće Van Ajk) u raznim etapama slikarskog posla, dakle, nije sporna. Sporan je rezultat. Ulje se sporo sušilo, a teško se mešalo i sa drugim vrstama veziva, pa su se po završenom radu pojavljivale pukotine. Ukratko, od njega je bilo više problema nego koristi. Ako malo prelistamo istorije umetnosti, videćemo da su Van Ajkovi savremenici (oni koji su rođeni pre ili oko 1400. godine, poput Fra Anđelika, Pizanela, Učela, Mazača…) gotovo isključivo radili u fresko tehnici ili jajčanom temperom. Pomenuli smo samo italijanske slikare, pošto u Flandriji, u to vreme, slikarstvo na drvenoj ili platnenoj podlozi praktično ne postoji. Van Ajk i njegovi neposredni sledbenici bili su u tome prvi, čime se objašnjava naziv “primitivni“. “Flamansko primitivno slikarstvo“ – uobičajen naziv za flamansko slikarstvo iz vremena Van Ajka – treba, znači, shvatiti u izvornom značenju reči (lat. primus), kao “prvo po redu“, “rano“, “prvobitno“ i slično.

Jan van Ajk, Sveti Franja prima stigme, 1430-1432, Umetnički muzej Filadelfije, SAD. Foto: Wikipedia

Nov način slikanja koji je “flamanske primitivce“, na čelu sa Van Ajkom, proslavio širom Evrope i danas je, rekli smo, obavijen velom tajne. Probajmo da tu tajnu rasvetlimo bar na nivou nekih bazičnih znanja. Kad je ustanovljeno koja se ulja najbrže suše (laneno, orahovo, makovo), to korisno svojstvo poboljšano je kuvanjem na određenoj temperaturi i, u sledećoj fazi, mešanjem sa nekim lako isparljivim ekstraktima, poput terpentinskog ili lavandinog eteričnog ulja. Mešanje pigmenata boje sa ovako dobijenim vezivom omogućilo je da se slika “gradi“ nanošenjem neograničenog broja prozračnih slojeva, takozvanih lazura, što je bojama na slici davalo istovremeno i zasićenost i dubinu. Da se samo na ovome zaustavio, Van Ajk bi zadužio slikarstvo za jedan od najvećih tehnoloških izuma u njegovoj istoriji. Ali nije. On je došao i na ideju da u vezivo (ili medijum, kako se danas kaže) umeša neke od prirodnih smola – ne zna se tačno ni koje ni u kojim proporcijama – i da na taj način ugradi svetlost u samu slikarsku materiju.

Jan van Ajk, Portret zlatara Jana de Leuva, 1436, Istorijsko-umetnički muzej, Beč, Austrija. Foto: Wikipedia

Vekovima kruži legenda da je taj čarobni sastojak – ćilibar. Grumenje fosilizovane smole, poreklom iz četinarskog drveća izumrlog pre više miliona godina. Legenda dalje kaže da je Van Ajk uspeo da ćilibar sjedini sa, gore pomenutom, mešavinom ulja i isparljivih esencija i da na taj način dobije medijum za slikanje sa nikad prevaziđenim svojstvima. Navodno, ova prozračna supstanca prijanja uz mikroskopski sitne čestice pigmenta, oblaže ih i, pošto ima vrlo visoki koeficijent odbijanja svetlosti, čini da slikarska materija dobije sopstveni, unutrašnji sjaj. Fantastična svojstva medijuma na bazi ćilibara se, međutim, ovim ne iscrpljuju. Čestice boje “izolovane“ ćilibarom zaštićene su i konzervirane za večna vremena. Superpozicija lazurnih slojeva omogućuje najsuptilnije hromatske i  slikarske efekte – setimo se samo čuvenog sfumata Leonarda da Vinčija. Zahvaljujući prirodnoj elastičnosti ćilibara, naslikana površina ima veću otpornost na temperaturne promene. I tako dalje. Ostaje samo da neko zasuče rukave i napravi isti takav medijum. Nažalost, ispostavilo se da to danas nikome ne polazi za rukom. Ili skoro nikome.

Iz knjige eseja Živi ćilibar (Ambre vif ou solution philosophique, 1997), slikara, hemičara (i alhemičara) našeg porekla, Pola Arsića, saznajemo da se glavni problem sastoji u tome što je ćilibar praktično nerastvorljiv. Bilo je pokušaja rastvaranja u nekim kiselinama, uz zagrevanje na skoro 400°C (i uz rizik da sve odleti u vazduh), ali je rezultat bio ispod očekivanja. Visoka temperatura je “ubijala“ u ćilibaru sva njegova dragocena svojstva. Da bi ćilibar ostao “živ“, on se mora rastvarati na hladno. E, to je to što danas niko ne ume da uradi, bar ne korišćenjem tehnoloških procedura koje su proizašle iz egzaktnih nauka. To pripada domenu onih posebnih nauka, u kojima je čovek, sa svojom psihologijom i svojom duhovnošću, neophodna karika u procesu transformacije materije.

Jan van Ajk, Sveta Barbara, 1437, Kraljevski muzej lepih umetnosti, Antverpen, Belgija. Foto: Wikipedia

Kad se nađemo pred delima velikih majstora ili izumitelja, imamo upravo taj utisak: da su oni ovladali materijom ali da su je, na neki način i prevazišli. Imamo taj čudan osećaj da nema velikog dela bez velike tajne. I da je potpuno jalovo svako nastojanje da tajnu odmeravamo aršinom naših intelektualnih kapaciteta. Zašto ne bismo pustili da nas tajna uvuče u sopstvenu auru i da nas ostavi bez reči. Da prosto kažemo: razumeo sam koliko se dalo razumeti a od onog što je preostalo – samo mi je srce snažnije kucalo. Od mene toliko. Alc ixh xan.

Kraj

Prvi put objavljeno u časopisu “Pečat” ovog proleća.

Prvi deo teksta Slikarska revolucija: Jan van Ajk 

©Artis Center 2020

post

Slikarska revolucija (1): Jan van Ajk

Ekskluzivno: Slavica Batos,

teoretičarka umetnosti i novinarka

Sredinom novembra svake godine ugledni britanski časopis Apolo dodeljuje prestižne nagrade u oblasti umetnosti, muzeja i kulturnog nasleđa. Jedna od nagrada namenjena je i izložbi godine, a u ovoj 2020. dodeljena je Muzeju lepih umetnosti u Ganu za izložbu Van Ajk – Optička revolucija.

U bilo kojoj drugoj prilici ovo je priznanje koje mora da obraduje svaki stručni tim na planeti, koji je godinama radio na pripremanju jedne kompleksne i vrlo ekskluzivne izložbe. Međutim, u godini u kojoj je COVID 19 zauvek zatvorio brojne muzeje i promenio sve programe bez izuzetka, Maksimilijan Martens i njegov tim mogu samo s tugom da se osvrnu na jedan fantastičan projekat, koji je pandemija osujetila na mnogo načina. Od zadovoljstva da se sa svetskom publikom podele rezultati rada započetog još 2012, pa do potpunog finansijskog kraha, jer su organizatori morali da vrate sredstva od 144.000 ulaznica prodatih preko interneta. Izložba je otvorena 1. februara, planirano je da traje do kraja aprila tekuće godine, međutim 12. marta je zatvorena, a mogućnost da se nešto slično ponovi u budućnosti bezmalo je nikakva.

Artis je imao sreću da je naša stalna saradnica, teoretičarka umetnosti i novinarka, Slavica Batos, posetila ovu fantastičnu izložbu odmah po otvaranju. Prenosimo njene utiske uz zanimljivu, sveobuhvatnu priču o Janu van Ajku, njegovom bratu Hubertu, njihovim ostvarenjima i vremenu u kome su živeli.

Jan van Ajk, Portret čoveka sa crvenim turbanom (Autoportret?), 1433, Nacionalna Galerija London. Foto: Wikipedia

Za ljude koji imaju sposobnost da bilo koji zvuk iz prirode prepoznaju kao precizno definisanu notu i da je potom čak otpevaju ili odsviraju, kaže se da imaju apsolutni sluh. U poslednje vreme moglo se čuti da je flamanski slikar Jan van Ajk imao – apsolutni vid. On je u tolikoj meri verno reprodukovao prirodu i ljudska lica da se ima utisak da nad njima leluja dah života. Pre njega su slikari, da bi dočarali velelepnost ili vanzemaljski sjaj, oblagali određene delove slika pravim zlatom. Jan van Ajk je isti efekat postizao mešanjem pigmenata boje. Šta je i sa čime je mešao ni do danas nije do kraja odgonetnuto. Dugo se tvrdilo da je upravo on izmislio tehniku slikanja uljanom bojom. Dokazano je da nije, ali toliko je ogromna bila njegova erudicija, toliko je dotle neviđenih stvari uneo u slikarstvo, da je ta polemika već odavno izgubila na važnosti.

O Van Ajkovim slikarskim počecima ne zna se gotovo ništa, kao što se ne zna pouzdano ni koliko je slika zapravo izradio. Danas mu se sa sigurnošću pripisuje samo četrnaest (ne računajući nekoliko sačuvanih crteža i dve-tri minijature u knjigama). One se nalaze u najpoznatijim svetskim muzejima i svaka od njih smatra se remek-delom neprocenjive vrednosti, tako da je doskora bio nezamisliv bilo kakav pokušaj njihovog zajedničkog izlaganja. Utoliko je vredniji pažnje poduhvat belgijskog grada Gan, koji je nakon višegodišnjih napora uspeo da osmisli jednu sasvim, sasvim korektnu prezentaciju života i dela Jana van Ajka.

Detalj izložbe Van Ajk – Optička revolucija u Muzeju lepih umetnosti u Ganu, Belgija. Foto: David Levene, MSK Ghent

Iako se Van Ajk nije ni rodio ni živeo u Ganu, njegovo ime je neraskidivo vezano za taj grad, tačnije, za jednu katedralu i oltarsku sliku monumentalnih dimenzija, koja se u njoj nalazi. To je poliptih, poznat pod nazivom Mistično jagnje, sačinjen od dvadeset četiri oslikana i uokvirena drvena panoa. Neposredan povod za izložbu bio je završetak radova na restauraciji bočnih krila poliptiha, tj. prilika da se svaki od oslikanih panoa prikaže publici kao nezavisna slika i bude posmatran iz blizine. Godinama to nije bilo moguće i, nakon izložbe, nikad više neće biti moguće, pošto je poliptih u katedrali smešten u posebnu odaju i zaštićen debelim neprobojnim staklom, koje posmatrače drži na udaljenosti od skoro dva metra.

Naziv izložbe Van Ajk – Optička revolucija deluje pomalo zbunjujuće za nedovoljno upućene. Zašto optika? I šta je tu revolucionarno? Radi se o tome da je stručni tim muzeja u Ganu želeo da istakne u prvi plan činjenicu da su Van Ajkov pogled na realni svet, njegovo razumevanje uloge svetlosti u oblikovanju naših predstava o toj istoj realnosti i, nadasve, njegova slikarska veština – bez presedana u istoriji umetnosti. Izložba je otvorena 1. februara i bilo je planirano da traje do 30. aprila. Grad Briž, u kome je Van Ajk proveo jedan deo života i posedovao atelje, takođe je, izložbom u sopstvenom muzeju, želeo da oda počast najslavnijem flamanskom slikaru. Nažalost, nesretne okolnosti kojima smo i sami svedoci, dovele su u opasnost ovaj izuzetan kulturni poduhvat. Na pitanje da li će izložbe biti produžene, zasad niko ne ume da odgovori.

PRESTONICE LUKSUZA    

O detinjstvu i mladosti jednog od najvećih slikara u istoriji civilizacije ne zna se skoro ništa. Pretpostavlja se da je rođen oko 1390. godine, u jednom gradiću blizu današnje holandske granice, koji,  u ona vremena, nije pripadao Flandriji već je ulazio u sastav Svetog Rimskog Carstva. Slikarski zanat je verovatno učio kod nekog lokalnog majstora ili u okviru porodice, čiji su se svi članovi – to se zna – bavili slikarstvom. Prvi pisani trag o Janu van Ajku slikaru potiče iz dvorske arhive kneza Johana III Bavarskog. Na njegovom dvoru u Hagu, Van Ajk je obavljao uobičajene poslove rezervisane za slikare: organizovanje svečanosti, dekorisanje prostorija, ilustrovanje molitvenih knjiga, izrada slika verskog sadržaja i sl. Od tih radova nije sačuvano ništa. Odmah nakon smrti svog nalogodavca i gospodara, 1425. godine, Van Ajk je stupio u službu kod vojvode od Burgundije – iz čega zaključujemo da je već tad morao uživati dosta visoku reputaciju.

Portret burgundskog vojvode Filipa Dobrog (1396-1467), Rože van der Vejden, posle 1450, Kraljevski muzej lepih umetnosti, Antverpen, Belgija. Foto: Lukas – Art in Flanders VZW

Filip III od Burgundije ili Filip Dobri bio je jedan od najambicioznijih vladara s kraja srednjeg veka. Kneževine i vojvodstva koje je on veštom politikom ujedinio prostirale su se na teritoriji koja bi danas obuhvatila Belgiju, Holandiju, Luksemburg i dobar deo severoistočne Francuske. Iako se administrativno središte ove moćne državne tvorevine nalazio u Lilu, centar ekonomske moći bio je Briž i – u nešto manjoj meri, Gan. Zahvaljujući razvijenoj tekstilnoj industriji i povoljnom geografskom položaju, Briž i Gan stekli su status najprestižnijih evropskih gradova. Poređenja radi, u vreme kad je Pariz imao 100 000 stanovnika, Gan je imao 65 000. Već u XIII veku, trgovci iz nemačkih i italijanskih prestonica počeli su da se definitivno nastanjuju u Flandriji i da osnivaju sopstvene podružnice i korporacije, a krajem XIV veka, finansijskim institucijama Briža (bankama, osiguravajućim društvima, berzi) mogli su da konkurišu samo London, Firenca i Venecija.

Uz prestiž i novac ide i određeni način života. Jedan kastiljanski putopisac boravio je 1438. u Brižu i pritom zapisao: “Ko ima para može ovde da kupi sve što se na svetu proizvodi“. Bio je zadivljen izobiljem luksuzne robe u prodavnicama, velelepnim zdanjima, rafinmanom lokalne aristokratije, njihovim načinom odevanja, ishranom… U trošenju novca na sjaj i uživanja prednjačio je, naravno, moćni suveren Filip Dobri. A odmah za njim, njegova dvorska svita i čitava plejada imitatora, željnih da svoj socijalni i finansijski status istaknu svim raspoloživim oblicima razmetanja. Ovako visok standard života pogodovao je razvoju umetničkog zanatstva, bez obzira da li se radilo o ukrasima na fasadama zgrada, raskošno izvezenim tkaninama, predmetima od plemenitih metala i dragog kamenja, luksuznim knjigama, umetničkim slikama… Umesto da hrle u Pariz u potrazi za poslom, zanatlije i umetnici iz severnog dela Evrope su, masovnim dolaskom u Briž, ustoličili novu kulturnu prestonicu, s pravom nazvanu – severna Venecija. Tako je, 1432. godine, u njoj otpočeo sa radom i slikarski atelje Jana van Ajka.

Minijatura iz života Filipa od Burgundije, Hronike Hajnoa KBR 9242, 1447-8, Rože van der Vejden, Kraljevska biblioteka Belgije, Brisel. reprodukcija: Wikipedia

Rekli smo da je 1425. godine Van Ajk stupio u službu kod Filipa Dobrog. U dvorskom knjigovodstvu bio je upisan kao “lični sobar“ ili “lakej“, što nikako ne znači da je svom gospodaru pomagao prilikom svlačenja i oblačenja ili mu prinosio doručak u krevet. To je prosto bio način da se njegovo prisustvo na dvoru ozvaniči i da se opravda godišnja renta koju je primao. Zna se da je ta renta, u jednom momentu, bila toliko velika da je uprava za finansije grada Lila odbila da je odobri. U sačuvanim arhivskim dokumentima stoji da je Filip Dobri tada lično intervenisao u korist slikara. Zašto? Zašto je jedan sobar ili dvorski slikar, šta god, bio u tolikoj meri dragocen moćnom vladaru? Zato što je njegova glavna aktivnost, ustvari, bila obavljanje tajnih misija u inostranstvu, misija od najvišeg državnog interesa. Napomenimo, uzgred, da su veliki slikari (Rubens, Ticijan, Velaskez…) često bili angažovani i na nekim “specijalnim zadacima“. Pošto su, zbog prirode svog posla, bili rado primani u intimno okruženje vladara i velikodostojnika, oni su seanse poziranja koristili za prikupljanje ili plasiranje poverljivih informacija.

Kakvi su tačno bili specijalni zadaci zbog kojih je Van Ajk putovao u strane zemlje, u knjigama je retko kad bilo precizirano. Vrlo je moguće, na primer, da je, u sklopu planova Filipa Dobrog za krstaški rat, proputovao Svetu zemlju, pošto je na slici Tri Marije na Hristovom grobu (danas pripisane nekome od Van Ajkovih učenika) vrlo tačno predstavljena topografija Jerusalima. Jedna od malobrojnih detaljno zavedenih misija je putovanje u Portugaliju, u zimu 1428-1429. godine, radi prošenja ruke infantkinje Izabele. Sastavni deo misije bila je i izrada dva portreta buduće neveste, da bi Filip Dobri imao kakvu-takvu predstavu o njenom izgledu, pre nego što se brak zvanično ugovori.

Braća van Ajk, Tri Marije na Hristovom grobu, 1425-1435, Muzej Bojmans van Beuningen, Roterdam, Nizozemska. Foto: Museum Boijmans Van Beuningen, Rotterdam.

U pauzama između svojih diplomatskih obaveza, ali i u okviru njih, Van Ajk se bavio slikarstvom, koje je, videćemo, podrazumevalo još čitav splet dodatnih znanja i veština. U materijalnom pogledu bio je više nego dobro situiran, što mu je omogućilo da sve slobodno vreme utroši na sopstveno usavršavanje. Jan van Ajk je, možemo slobodno reći, oličenje istog onog humanističko-renesansnog duha, čiji će simbol, nekoliko desetina godina kasnije, postati Leonardo da Vinči. O njegovom majstorstvu i o širini njegove erudicije svedoči upravo poliptih Klanjanje mističnom jagnjetu, remek-delo koje ga je, još u ono vreme, učinilo slavnim širom cele Evrope.

MISTIČNO JAGNJE

Aktuelna restauracija poliptiha unela je, između ostalog, zračak svetla i u vekovnu raspravu o tome ko su njegovi pravi autori. Naime, na oslikanom ramu poliptiha nalazi se stihovani zapis da je delo inaugurisano 6. maja 1432. godine i da su ga, po narudžbini  donatora i visokog crkvenog službenika Josa Feta (Joos Vijd), izradili “Hubert van Ajk – najbolji slikar svih vremena (maior quo nemo repertus) i Jan van Ajk – po majstorstvu odmah iza njega (arte secundus)“. Najnovijim stručnim analizama je definitivno potvrđeno da je zapis nastao u isto vreme kad i poliptih. To znači da ga je najverovatnije ispisao Jan van Ajk, pošto se zna da je Hubert, njegov brat, umro šest godina ranije i da je upravo zbog toga Jan bio pozvan da dovrši započeto delo. Da li je Hubert van Ajk odista bio “najbolji slikar svih vremena“ ili ga je Jan van Ajk tako okvalifikovao iz poštovanja i bratske ljubavi, ostaće večita tajna pošto od Huberta nije sačuvana ni jedna jedina slika. Isto tako, teško da će ikad biti razlučeno koje delove na slici je radio stariji a koje mlađi od dva genijalna brata.

Braća van Ajk, Klanjanje mističnom jagnjetu, Ganski oltar, detalj,1420-1430, Katedrala Svetog Bavoa, Gan, Belgija. Foto: Wikipedija

Klanjanje mističnom jagnjetu, oltarski poliptih monumentalnih dimenzija (3,5 x 4,6 m), sastoji se od centralnog dela – sastavljenog od četiri oslikana drvena panoa i dva bočna krila – sa još po četiri slike na svakom od njih. Kad se bočna krila sklope, postaje vidljiva njihova poleđina sa, ukupno, još dvanaest slika. Poliptih se nekad otvarao samo nedeljom ili verskim praznicima. Otkako je postao glavna znamenitost Gana i jedan od dragulja svetske kulturne baštine, posetiocima je omogućeno da ga sagledaju u celini, i lice i poleđinu. U centralnom delu, dakle, u gornjoj polovini, vidimo Boga oca (ili Hrista Kralja) u raskošnoj crvenoj odori i sa trostrukom krunom na glavi, koja je neke tumače navela na ideju da se možda radi o Svetom trojstvu. Sa njegove desne i leve strane su Devica Marija i Sv. Jovan Krstitelj, malo dalje hor i orkestar anđela i, sasvim na krajevima, Adam i Eva. U donjoj polovini prikazano je obožavanje jagnjeta (koje simbolizuje Hristovo stradanje) od strane svetih mučenika i mučenica, proroka, apostola, mudraca, filozofa, pisaca, sveštenika… Božje jagnje (Agnus Dei) okruženo je anđelima, a celu scenu nadvisuje i obasjava golubica, koja simbolizuje Sv. Duha.

Jan van Ajk, Klanjanje mističnom jagnjetu, detalj, Ganski oltar, 1423, Katedrala Svetog Bavoa, Gan, Belgija. Foto: Wikipedia

Za Božje jagnje (nazvano iz ko zna kog razloga “mistično“) vezana je i jedna zanimljiva priča, koja nas obavezuje da kažemo nekoliko reči o restauraciji poliptiha. U proteklih deset godina završeno je dve trećine posla, uz korišćenje najsavremenije opreme za dubinska snimanja i hemijske analize, uz budnu pažnju komisije sastavljene od dvadeset svetskih eksperata koja se, anonimnim glasanjem, izjašnjavala o svrsishodnosti bilo koje radikalnije intervencije. Sve skupa dosad je koštalo 2,2 miliona evra. Tempom od nekoliko kvadratnih santimetara na dan, sloj po sloj, odstranjivani su prljavi i požuteli verniri nanošeni tokom šest stoleća, istovremeno i grubi, ispucali retuši koji su se između njih pojavljivali, da bi, na kraju, zablistalo u punom sjaju, iznenađujuće dobro očuvano, originalno delo. Zamišljamo uzbuđenje restauratora u momentima kad je pred njihovim očima počela da se razotkriva besprekorna, po mnogim mišljenjima nikad prevaziđena, faktura majstora Van Ajka. Iznenađenja su se, da čudo bude veće, pojavila i na tzv. ikonografskom planu. Jedno od njih je upravo, gorepomenuto, mistično jagnje. Njegova glava, sa krupnim bademastim očima koje gledaju pravo u nas i sa nisko postavljenim ušima, podseća na ljudsku. Ova antropološka obeležja svojevremeno su nekome očigledno zasmetala i taj neko je odlučio da mistično jagnje treba da liči – na jagnje. Razmakao mu je i iskosio oči a uši je postavio bliže vrhu lobanje. Pritom je, iz razloga koji izmiču normalnom rezonovanju, ostavio netaknutim prethodni par ušiju, te je Božje jagnje vekovima bilo obožavano tako, sa udvostručenim ušima. Ova anomalija je, srećom, danas ispravljena. Sada se s pravom pitamo koji će još neobični detalji biti otkriveni kad, jednog dana, restauracija bude završena. (Svi koje ova tematika posebno zanima mogu da se obaveste o kompletnoj proceduri restauracije na odlično dokumentovanom sajtu closertovaneyck.kikirpa.be).

Braća van Ajk, Otvoren Ganski oltar, 1420-1432, dimenzije: 3,4 x 4,6 metara, Katedrala Svetog Bavoa, Gan, Belgija. Foto: Wikipedia

U vreme trajanja izložbe, centralni deo poliptiha nalazio se, kao što smo rekli, u katedrali, tako da se pomenuto “misteriozno“ jagnje moglo dobro osmotriti jedino uz pomoć dvogleda. U katedrali se, takođe, mogla videti i prednja strana bočnih krila – sa izuzetkom Adama i Eve, koji su zamenjeni crno-belim fotografijama. Da bi se odgledao kompletan poliptih, bilo je potrebno, dakle, posetiti i katedralu Sv. Bavon i izložbu – na kojoj je posetiocima omogućen (izbliza) uvid u slike sa zadnje strane bočnih krila. Kako je ovo razdvajanje bilo moguće, ako znamo da su bočni drveni panoi bili jedinstveni, tj. oslikani sa obe strane? Objašnjenje postoji, ali ono preti da nas odvede daleko, u uzbudljivu životnu storiju poliptiha, o kojoj bi se moglo pričati danima i nedeljama. Reći ćemo samo da su, u XIX veku, bočni panoi dospeli u Nemačku i da su tamo, za potrebe jedne izložbe, parnom testerom rasečeni po sredini.

Braća van Ajk, Ganski oltar, zatvoren, 1420-1432, Katedrala Svetog Bavoa, Gan, Belgija. Foto: Wikipedia

Još malo istorije biće, ipak, neophodno, pošto bi bez nje priča o dve važne slike sa izložbe bila nepotpuna. Reč je o Adamu i Evi. Adam i Eva sa poliptiha u Ganu su prve realistične predstave nagog ljudskog tela ikad naslikane na teritoriji zapadno od Alpa. Dodajmo još i to da su naga tela predstavljena u prirodnoj veličini i sa, danas bismo rekli, manijačkom preciznošću u izvedbi detalja. Tradicionalni list vinove loze pokriva samo jedan deo Adamovih prepona, dok kod Eve ne pokriva gotovo ništa. Zbog napadnog naturalizma, Adam i Eva su često odvajani od ostatka poliptiha i čuvani u sporednim prostorijama katedrale. Godine 1861, episkopija ih se definitivno rešila prodajom Briselskom muzeju, a na njihovo mesto postavljene su dve “upristojene“ kopije: naši praroditelji na njima su, od ramena pa do polovine butina, bili pokriveni krznom. Ove kopije mogu se i danas videti u ganskoj katedrali, nezavisno od poliptiha.

Po okončanju Drugog svetskog rata, nakon spektakularnog spašavanja poliptiha iz jednog austrijskog rudnika – u koji su nacisti bili sklonili velikih broj pokradenih umetnička dela – svi njegovi delovi (osim jednog, danas zamenjenog kopijom) su ujedinjeni i izloženi u bivšoj krstionici katedrale Sv. Bavon – iza staklenog zida. Pošto smo, na izložbi u muzeju, u prilici da polovinu od njih vidimo iz neposredne blizine, zadržimo se još malo na Adamu i Evi. Ove dve slike još uvek nisu restaurisane, ali, s obzirom na to da su dobar deo svog veka provele zaklonjene od očiju javnosti, na njima verovatno nije mnogo intervenisano. U prilici smo, dakle, da se neposredno suočimo sa vrhunskim majstorstvom, sa spoznajom da su granice mogućeg pomerljive do neslućenih daljina.

Spasavanje Ganskog oltara po završetku Drugog svetskog rata, Altause, Austriji, jul 1945. godine. Foto: AP Photo/National Archives and Records Administration

Ono što zapanjuje u prvom momentu jeste utisak da će Adam i Eva svakog časa iskoračiti iz svojih niša i postati deo realnog sveta. To je postignuto veštim moduliranjem svetla u dubini niša, virtuoznim hromatskih prelivima u oblikovanju tela, čak nekim “trikovima“ u vezi sa položajem delova tela: time što su tela stešnjena okvirima niše i prikazana iz donjeg rakursa i polu-profila, postignut je utisak da rame, lakat ili stopalo izlaze izvan ravni slike. Većina pogleda zadržava se, ipak, na neverovatnom realizmu ove dve osobe. Na njima nema ničeg ni tipiziranog ni idealizovanog. Adam i Eva, insistiramo, izgledaju upravo kao dve konkretne osobe, preuzete iz realnog sveta i prikazane u svojoj totalno ljudskoj golotinji. Posmatramo Adamovo izborano čelo, zamršene vlasi kose i brade, Evin ispupčeni trbuh, dlačice pubisa koje se skoro mogu izbrojati, rumenilo koje zrači sa obraza, put ispod koje struji fluid počinjenog greha…

Braća van Ajk, Adam i Eva, Ganski oltar, detalj, 1420-1432, Katedrala Svetog Bavoa, Gan, Belgija. Foto: Wikipedia

Užasno je teško odvojiti se od ovih slika i pomiriti se s činjenicom da je rastanak definitivan. Ali je teško i odoleti izazovu da se vidi što je više moguće, da se sve upije, da se sve nauči. Pored frapantnog naturalizma portreta, neverovatne ubedljivosti kojom su naslikane mermerne statue svetitelja, skupocene tkanine… zadivljuje i Van Ajkovo poznavanje perspektive, bilo geometrijske bilo one druge, atmosferske, o kojoj je toliko govorio Leonardo da Vinči. Što više gledamo, sve više nam je jasno da izuzetan slikarski dar ovde deluje u sprezi sa izuzetnim umom.

Nastaviće se …

Tekst je prvi put objavljen u časopisu “Pečat” u proleće ove godine.

©Artis Center 2020