post

Sve tajne “Bajne večere” ili kako slikati sopstveni život

Uvek ima prostora za priču koja će transportovati ljude na neko drugo mesto.

Džoana K. Roling, autorka knjiga o Hariju Poteru

Milica Mrvić, Bajna večera, Beograd, 5. decembar 2021, kolekcija Tamare Ognjević.


“Bajna večera” je okupila prijateljice istoričarke umetnosti, pisca i gastroheritologa Tamare Ognjević jedne decembarske večeri 2021. godine u beogradskom domu porodice Avlijaš, u kući u kojoj je nekada živeo i stvarao čuveni vajar Nebojša Mitrić. Za trpezom, inspirisanom mrtvim prirodama nizozemskih majstora 17. veka, našle su se (sleva na desno): Jasmina Jakšić-Subić, viši kustos Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, kneginja Jelisaveta Karađorđević, Danijela Paunović, profesor na Visokoj tekstilnoj školi za dizajn, tehnologiju i menadžment, Biljana Đorđević, muzejska savetnica Narodnog muzeja u Beogradu, Tamara Ognjević, direktorka Artis centra, Suzana Spasić, direktorka Fondacije „Olga Olja Ivanjicki“, Vera Avlijaš, predsednica Beo-etno vizije, i Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića u Kruševcu. Na podu se izležava Verin pas Časlav. Scenografija “Bajne večere” svedoči ljubav ovih dama prema umetnosti, kulturnom nasleđu, ukusnoj hrani, putovanjima i dobrim pričama.


Retko pišem tekstove u prvom licu, ali ova priča je takva da se od tog famoznog prvog lica, ma koliko neskromno zvučalo, ne može pobeći. Dakle, neko bi rekao – tajnoviti su putevi Gospodnji, a ja bih rekla – ništa nije slučajno samo tako možda izgleda na prvi pogled. Otuda na fotografiji šarmantno nazvanoj „Bajna večera“, koju je početkom decembra 2021. godine snimila Milica Mrvić, zaista ništa nije stihijski, još manje slučajno. Ni akteri, ni predmeti, ni svetlo, ni boje. Ali da pođem od početka …

Kada me je u jesen 2019. godine moj kolega, istoričar umetnosti Ivan Manjlović, menadžer za međunarodnu saradnju u Novoj Iskri, pozvao da uzmem učešće na panelu „Hrana je kultura“, uveliko sam bila uronjena u svoju autorsku izložbu “Jelisaveta Karađorđević: Dugo putovanje kući” u Istorijskom muzeju Srbije, i poziv na panel, ma koliko zanimljiv, zvučao je kao još jedna obaveza u narastajućem moru obaveza. Međutim, izuzetno cenim Ivana, a priča o mladoj umetnici fotografije, koja je na duhovit način oživela stari kuvar svoje bake, bila je dovoljna da kažem da. Tako sam se 16. oktobra, te poslednje pred-Covid godine, srela sa Milicom. Neću pogrešiti ako kažem da smo „kliknule“ na prvi pogled, a pozlatu je na celu priču dodao njen kuvar šarmantnog naziva „Kulinarske mrvice“, malo remek delo food fotografije – originalan, vibrantan i na Miličnin način duhovit. Site smo se ispričale i saglasile da moramo nešto zajedno da „napravimo“.

Uoči nove 2020. godine prvi put sam se srela sa Miličnim Funky Portraits projektom, zasnovanom na ideji fotografisanja grupnih portreta u odgovarajućoj inscenaciji, koja sugeriše karakter i afinitete fotografisanih osoba. Jako mi se dopao koncept i u šali sam rekla da bih baš volela da napravim jednu takvu ludu fotografiju sa svojim drugaricama ili ljudima sa kojima sarađujem. Milica je rekla – uh, to bi bilo super!!! Od tog njenog „super“ do našeg sledećeg kontakata prošle su skoro dve godine. Preciznije, globalna pandemija nas je sve iščašila, pa je slikanje zajedničkog portreta bila otprilike poslednja stvar na planeti zemlji koja je ikome padala na pamet. A onda se opet pojavio Ivan, kao da mu je karma da Milicu i mene upućuje jednu na drugu, i ja sam 5. novembra 2021. dobila mejl od Milice. U najkraćim crtama – Galerija Artget proslavlja 20. godina rada, Ivan je umetnički direktor izložbe, želi da izlaže Miličine Funky Portraits, a Milica želi da osveži postojeću kolekciju nekom novom fotografijom, pa bi bilo baš lepo, ako sam voljna, da se uključim.

I što bi rekla Keri Bredšo and just like that (čitaj: ne možeš pobeći od onoga što je univerzum za tebe isplanirao), našla sam se sa papirom i olovkom u ruci. Da, ja sve prvo zapišem rukom, a bogami kad je reč o projektima i nacrtam. Bilo mi je odmah jasno da je rok prekratak da bi se sve meni drage drugarice našle na slici (neke od njih žive u inostranstvu, neke su bolesne, a neke u zemlji, ali daleko), pa je prvi korak bio da proverim ko je tu i, posebno, ko je raspoložen za grupno portretisanje u doba Corone. Tačnije, prvi korak je bio – to mora biti sto sa gozbom po ugledu na nizozemske majstore iz tzv. Zlatnog veka tamošnjeg slikarstva. Jedan opulentni vanitas s tananim prizvukom na memento mori (podsećanje na smrt, lat.), jer, naposletku, trenutak u kome slika nastaje najdirektnije udara na opstanak svih nas. Onaj najesencijalniji opstanak – život naš nasušni.

Nastajanje “Bajne večere”, faza sa postavljanjem stola i organizacijom posuđa i hrane. Foto: Tamara Ognjević, decembar 2021.

U hodu sam pomenula mojoj drugarici Veri Avlijaš, koja je i Miličina poznanica, šta se „iza brda valja“, a ona je, pragmatična i operativna, odmah pitala: „A gde to planirate da snimate? Možete i kod mene ako nemate bolju ideju.“

I tako je pitanje prostora rešeno za tren, kako to već biva sa svim stvarima koje je univerzum isplanirao. Treba na ovom mestu dodati još jedan bitan detalj, a pogotovu kada se ima u vidu da na „Bajnoj večeri“, u ovom času pred očima publike u Artgetu u okviru Miličine autorske izložbe „Za uspomenu i dugo sećanje (otvorena do 24. Februara 2022), ništa nije nasumično. Naime, Verina kuća je onaj prostor u kome je nekada radio i stvarao čuveni vajar Nebojša Mitrić, autor ništa manjih čuvenih skulptura despota Stefana na Beogradskoj tvrđavi i kneza Lazara na Kruševačkoj tvrđavi, odnosno Lazarevom gradu. Dakle, omen jednog genijalnog umetnika i jednog protorenesansnonog princa-pesnika i viteza osenio je duboko naše pripreme za fotografisanje. Uzbuđenje je raslo!

Milica i ja smo se dopisivale, razmenjivale ideje i fotografije, razmeravale prostor, razmišljale o tome gde ćemo dobaviti određene stvari, jer koncept koji sam zamislila nije bio nimalo naivan. Vera nam je sve vreme pružala neverovatnu operativnu logistiku, a ja sam na kraju morala da prihvatim činjenicu da će od meni bliskih petnaestak drugarica na fotografiji biti njih sedam. Jedan od njih, beskrajno duhovita Suzana Spasić, direktoraka Fondacija „Olga Olja Ivanjicki“, u startu je sliku nazvala: „Tamara i sedam patuljica.“ I danas se sve slatko smejemo toj šali.

Na kraju, a bez obzira na brojne otežavajuće okolnosti, uspele smo da pribavimo sve što je trebalo. Milica, Vera i ja smo u više navrata preturale po Verinom pokućstvu, donosile svoje sudove i tekstil, otišle do famoznog Miroslava i njegovog fundusa u Vrčinu (i pošteno se smrzle u tom nepreglednom hangaru puno svega i koječega!). Vera je pribavila sve što ima veze sa pijacom, a Milica sve što ima veze sa cvećem (kud vanitas kompozicija može bez mora cveća!). Ja sam odredila ritam događanja na stolu, raspored oko stola, boju toaleta i detalja okupljenih dama, kao i prirodu uloge koju će igrati na fotografiji, a u skladu sa svojim profesijama i karakterom. Tek kad se sada osvrnem na te dinamične dane početkom decembra tek minule godine vidim koliko je to veliki, zahtevan i riskantan posao bio! Međutim, univerzum je dobar, jer strah i nevericu ostavi za period kad adrenalin padne, i kada je posao završen.

U jeku priprema za snimanje, koje se odigralo u večernjim časovima, u nedelju 5. decembra, napravila sam za glavne manekenke grupu na FB mesindžeru. Bio je to najjednostavniji i najoperatvniji način da obnarodujem važne informacije tipa – odeća crna, siva, tamno plava, detalji srebrni i zlatni.

„Bićemo kao na sahrani,“ dobacuje Biljana Biba Đorđević.

„Neee, bićemo vrlo fensi,“ dodaje rafinirana kraljica selfija Zorana Drašković Kovačević.

„Ja stižem iz Francuske, pravo s aviona!!! Nemojte da počnete bez mene!“- javlja se Jasmina Jakšić-Subić.

„Treba li da ponesem nešto od detalja ili nakita?“ – pita Danijela Paunović.

„Da li može ova haljina sa ovim sakoom?“ – šalje fotografiju kneginja Jelisaveta.

I tako jedno desetak dana!!!

Šalu na stranu, još jednom je ta neobična ekipa sa kojom se i družim i radim, pokazala koliko je zapravo koherentna iako su u pitanju vrlo različite ličnosti. Jedno im je ipak zajedničko. Sve su to vrlo jake žene, poslovno i privatno ostvarene, otvorene za dijalog, duhovite i vanredna podrška svim mojim šašavim idejama. Da nije tako i najbajnija večera bi bila samo to – večera. Bajne su ustvari one!

Samo nam fali Vera Avlijaš, pa da organizacioni tim bude kompletan, Sleva na desno: Milica Mrvić, Tamara Ognjević, (donji red) Dragana Stanković i Tamara Brčić. Foto Tamara Ognjević i Zorana Drašković Kovačević.

No, da bi jedan ovakav aranžman uopšte bio moguć, pored Miličinog i mog truda, te ogromne Verine pomoći, u operativni deo postavke su se uključile još dve sjajne dame – Tamara Brčić, koja je bila Miličin „momak“ za sve, a izuzetno je, između ostalog, doprinela da sve na našem stolu bude fiksirano i proporcionisano u skladu sa zahtevima fotografije, i Dragana Stanković, kojoj možemo da zahvalimo na maestralnom aranžiranju cveća. Celu sliku su indirektno dodirnule svojim posvemašnim veštinama i Jelena Perović (onaj božanstveni žuti kuglof od limuna), te Olja Maglovski, Violeta Đerković i Katica Biber Šnur, zahvaljujući kojima su stigli kitnikezi sa gazdinstva Radukin iz Titela, te kuglofi i kalupi za kuglofe iz Muzeja „Gea“ iz Sremskih Karlovaca. Naposletku, da sve izgledamo tako lepo kao što na fotografiji izgledamo, pobrinula se MUA (Make Up Artist) Mina Paunović, otkrivajući nam koliko je šminka moćan „instrument“ u jednom umetničkom poduhvatu, te da smo mnogo atraktivnije sa tim ženskm „bojicama“ za lepotu.

Naposletku, šta sam ustvari htela da ispričam ovom slikom?

Htela sam da pokažem šta je to čime se bavim i što me neumorno ispunjava i potiče u nove kreativne avanture. Istovremeno sam želela da pokažem i osobe koje, svaka na svoj način, dele te moje, odnosno naše zajedničke strasti. Tako se istoričar umetnosti i gastroheritolog oslikao na stolu prepunom slanih (levo) i slatkih đakonija, konstruisanom po uzoru na nizozemsko slikarstvo sličnih tema 17. veka. Želela sam to zlatno Rembrantovo svetlo, jer u izvesnom smislu mi jesmo, nas osam, pomalo aluzija na čuvenu „Noćnu stražu“ velikog Nizozemca, odnosno grupni portret kapetana Koka i njegove gizdave družini. S tom razlikom, što smo mi hedonistička straža, koja se isključivo brine o blagodatima života, fokusirana na njegove lepe sadržaje – umetnost, stvaralaštvo svake vrste – od pisanja do veza, od slikanja do kreiranja parfema, od plesa do mode; putovanja, gastronomiju, javna i tajna znanja, potrebu ne samo da vidimo, već i da stvaramo budućnost, da je kreiramo u skladu sa svojim ukusom i beskrajno pozitivnim odnosom prema životu i svetu.

U kratkim pauzama snimanja Milica i njeni modeli u nekadašnjoj Mitrićevoj kući, danas domu porodice Avlijaš. Foto: Tamara Ognjević i Goran Avlijaš.

Iz svih navedenih razloga, svaka od nas na slici ima lični „atribut“, koji (ne)posredno govori o tome ko smo. Ukazaću na te naše „atribute“, prateći raspored za stolom sleva na desno:

  • 1) Msr Jasmina Jakšić-Subić, istoričarka umetnosti, viši kustos Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, u rukama drži tarot kartu sa simbolom Sveta. Nije proročica, ali se bavi izučavanjem vizuelne umetnosti i kulture, koji jesu njena „karta u svet“, ali i simbol javno/tajnih znanja kojima mora da vlada ličnost koja kreira umetničke izložbe, i istražuje umetnost.
  • 2) Kneginja Jelisaveta Karađorđević, u rukama drži poslednju liniju svog parfema „Jelisaveta“. Stvaranje mirisa se u prošlosti smatralo alhemičarskim podvigom, a osoba koja je u stanju da kreira miris pomalo čarobnicom. Kneginja je nesumnjivo čarobnica i veliki uzor kada je reč o ličnom integritetu, hrabrosti i humanosti, ali i izuzetno kreativna osoba koja piše, slika i dizajnira sopstvenu kozmetičku liniju.
  • 3) Prof. dr Danijela Paunović, profesor na Visokoj tekstilnoj školi za dizajn, tehnologiju i menadžment, stručnjak je za tehnologiju tekstila, ali i osoba izuzetne topline i velikog stvaralačkog potencijala, otuda u njenim rukama raskošni komad svile čarobne boje, jer nema toga što danijela ne može s malo konca i tekstila.
  • 4) Dr Biljana Đorđević, muzejska savetnica Narodnog muzeja Srbije, etno-arheolog, ekspert je za keramiku od, kako sama kaže, „neolita do satelita“. Najzaslužnija je za upis Zlakuske lončarije (neki primerci iste se nalaze na stolu, nimalo slučajno ispred Biljane) na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, pa nije bilo ničeg prirodnijeg nego da joj se u rukama nađe lepi bokal za vino od majolike.
  • 5) U sredini stoji moja malenkost, msr Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti, gastroheritolog i pisac. Moji „atributi“ su desno na polici. Ta bista Apolona Belvederskog, zaštitnika umetnosti, opasana paradajzom, sugeriše moj sretni profesionalni spoj u kome su umetnost i hrana nerazdvojni. Ako ne verujete, pogledajte sto pred nama! Levo od Apolona je moja nesumnjivo najpoznatija knjiga „Blago Srbije: kulturno-istorijska baština“.
  • 6) Suzana Spasić, direktorka Fonda „Olga Olja Ivanjicki“, urednica portala Avant Art magazin, u rukama drži monografiju „Olja Ivanjicki: Očekivanje nemogućeg“, jedinstvenu sintezu jedne umetnice-ikone kreativnog, hedonističkog i vizionarskog načina života. Života u kome je Suzana godinama bila (sa)učesnik. Života kome sve mi na „Bajnoj večeri“ pomalo i same težimo.
  • 7) Vera Avlijaš, predsednica Beo-Etno vizije, koja okuplja izuzetno darovite majstorice veza i ručnog rada, u ruci drži kuglu od vlačene vune ukrašenu ornamentom preuzetim sa narodne nošnje, a na glavi ima ukras izrađen od vlačene vune sa motivima voća karakterističnog za Srbiju. Vera je veliki zaljubljenik u tradiciju, domaće kulturno nasleđe i stare zanate, ali i osoba sa talentom da tradiciju interpretira u duhu modernog dizajna.
  • 8) Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića Narodnog muzeja Kruševac, u rukama drži telefon i sprema se da napravi selfi. Da, to je zaista okosnica Zoranine prirode da sve dokumentuje, da svemu što radi doda duhovitu, vrlo ličnu notu. Lider je u muzejskoj inkluziji i autor brojnih izložbi koje nastaju u saradnji sa publikom, a taj njen telefon je zapravo „čarobni štapić“ u komunikaciji svega što radi i svih sa kojima radi.

Raspored oko stola je uslovio narativ, koji govori o skupu učenih, kreativnih i veselih žena, ali i naše lične fizičke karakteristike. Kao i svaki dosadan i dosledan istoričar umetnosti, ikonograf i simbolog, insistirala sam na skladu i povezanosti. Mi smo različite visine, težine, konstitucije, boje i dužine kose. Zato se i krećemo od najkrhkijih na levoj strani ka najsnažnijim na desnoj. Koncept „zdravica i svi pogled ka Zorani“, diktira ritam moje ispružene ruke. Taj ritam je dodatno naglašen dijalogom između Suzane i Vere, karakterističnim za Sacra Conversazione (doslovno Sveti razgovor, it.) šematizam svojstven italijanskim renesansnim majstorima. Jedino ja gledam direktno u kameru, čime naglašavam svoju inače centralnu poziciju za stolom, odnosno da sam ja „amalgam“ koji je okupio ovo zanimljivo društvo. U prvom planu na podu leži verin pas Časlav, labrador sa krznom divne boje tamne čokolade, kao simbol prijateljstva. Pored njega su globus, kofer i cveće, koji „poručuju“ – koliko god rastojanje bilo među nama, gde god otputovale po zemaljskom šaru, koliko god cvetova procvalo i uvelo u protoku vremena koje nas razdvaja, prijateljstvo, ono pravo, je večno.

Hrana kao umetnički medijum, ali i simbol razmišljanja i raspoloženja. Detalji stola “Bajne večere”. Foto: Tamara Ognjević

I šta bi jedna slika bila bez poneke pikanterije. Na stolu je sva hrana zaista hrana, osim jastoga, grožđa i šargarepa. Cveće je takođe svo prirodno sa izuzetkom velike ružičaste hortenzije ispred Danijele. Kristalne boce na stolu, blizu Zorane, su potpuno identične replike boca kakve se mogu videti na slikama Nizozemaca iz 17. veka. Pored pomenute Zlakusa grnčarije, između Biljane i mene se nalazi čarobni tamno zeleni bokal, rad čuvenog majstora Velje Đorđevića iz Zaječara. Zelene činije sa tamnosmeđom bordurom, tik pored te lepe bundeve, delo su keramičarke Ivane Rackov, napravljene za Artisov nagrađeni projekat „Gozba-Gastronomija u srednjovekovnoj Srbiji“. Sve ribe na stolu su nepečene, a tamnosmeđi stolnjak sa ornamentom u obliku zlatnih cvetova je materijal za moj još nesašiveni mantil. Naposletku bronzani fazan i fazanka simbolično naglašavaju da pred sobom imate osobe na vrhuncu vitalnosti, koje se ne boje da posegnu za svojim najsmelijim snovima. Oni istovremeno, a i mi sa njima, poručuju da je uvek trenutak da budete kreativni i da nikada ne treba da prestanete da istražujete sebe i svet oko sebe.

Više o Milici Mrvić i njenom projektu Funky Portraits na http://www.milicamrvic.com/

Više o izložbi “Za uspomenu i dugo sećanje” na https://www.politika.rs/sr/clanak/497052/Kultura/Za-uspomenu-i-dugo-secanje

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti, gastroheritolog i pisac

 © Artis Center 

 

 

 

post

Na današnji dan: Beograd u plamenu!

Pišu: Aleksandar Ognjević i Đorđe Nikolić

Na današnji dan pre 80 godina nacistička Nemačka je započela sistematsko, nemilosrdno bombardovanje Beograda, prestonice tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Bila je nedelja 6. april 1941. godine, kada su u ranim jutarnjim časovima na grad počele da padaju bombe, a piloti jugoslovenske kraljevske avijacije poleteli u sigurnu smrt, junački se suprotstavljajući daleko nadmoćnijem i bolje naoružanom neprijatelju. Mirno, prolećno jutro pretvorilo se u pakleni dan, koji će za Jugoslaviju značiti ulazak u Drugi svetski rat. Brojni tekstovi, emisije i studije napisani su i snimljeni na ovu temu, međutim knjiga Aleksandra Ognjevića i Đorđa Nikolića “Bitka za Beograd-April 1941” (JP Službeni glasnik, Beograd 2020) predstavlja izvesno najsveobuhvatnije izdanje, koje slikom i reči govori o ovim događajima.

Zahvaljujemo se autorima i izdavaču na ustupanju izuzetno zanimljivog odlomka u kojem neposredni svedoci, strani izveštači i preživeli civili, govore o bombardovanju grada.

Кao dopisnik londonskog „Presa” u Beogradu se duže vreme nalazio i poznati britanski novinar Dejvid Voker:

“Petog aprila, bila je subota, večerao sam kasno s još jednim novinarom, Raselom Hilom iz Njujork herald tribjuna u hotelu “Bristol” u Beogradu.

U pola pet ujutro u nedelju, 6. aprila pozvao me je Džon Sergju, dopisnik Njuz kronikla iz Budimpešte, koji je tada takođe bio odseo u “Bristolu”. Rekao mi je je da je Nemačka upravo emitovala Hitlerovu naredbu Rajhsveru  da ponovo uspostavi red u Jugoslaviji.

Sat vremena kasnije, posle razmišljanja kakvu poruku da pošaljem u London, odlučio sam da se okupam. Još sam bio u kadi kada je 150 nemačkih aviona, koji su leteli na visini od 10.000 stopa,  počelo sistematsko uništavanje prestonice, koja je bila proglašena otvorenim gradom.

Ovaj napad i oni koji su usledili već su opisivani u Presu. Od deset sati nadalje nemačka avijacija je obavila svoj posao usred bela dana s visine od sto metara.  Nestalo je vode, nije bilo efikasnog skloništa, nikakvih sirena za uzbunu, niti minimalne protivvazdušne odbrane. Tela onih koji su izginuli u nedelju još su ležala na glavnim ulicama idućeg četvrtka, kada je čaša vode već dostigla cenu od skoro dve funte. Ljudi zatrpani ruševinama ostavljeni su tamo da umru. Veliki delovi prestonice bili su u ruševinama.”

U Beogradu se tada nalazila i amerikanka Rut Mičel, sestra čuvenog pionira američkog vazduhoplovstva i jednog od najpoznatijih avijatičara tog vremena, brigadnog generala Vilijama Bilija Mičela. Svoje svedočanstvo, kako je doživela i preživela bombardovanje Beograda aprila 1941, objavila je 1943. godine u knjizi „Srbi su izabrali rat“:

„Pred mojim prozorima, tamnoputi srpski seljaci, muškarci u crnom, žene u njihovim vedrim vezenim nošnjama, prolazili su nekako tiše, tmurnije nego inače, na putu ka pijaci u nedelju rano ujutro. Gledala sam ih zamišljeno dok sam sipala čaj i onda uključila dugme za radio na kratkim talasima…

…Nikakav zvuk nisam čula osim čangrtanja kolica s mlekom po ulici i tapkanja seljaka u hodu. Ali bližila se ta grubo najavljena propast.

…Svud oko nas pucala je bomba za bombom, neke na samo dvadesetak metara  od nas. Efekat je bio skoro nezamisliv. Nije to bila ni buka, čak ne toliko ni udar; bio je to neki potpuno jeziv vetar koji je najviše ulivao strah u kosti. Proleteo bi kroz kuću kao da je nešto čvrsto. Svaka zabravljena vrata bi jednostavno izletela sa šarki, svako staklo bi se razletelo u paramparčad. Zavese bi izletele iz sobe i vratile se u trakama. Uz čudan, blagi zvuk poput cepanja svile, susedne kuće su se urušavale…

…Ponovo su padale bombe, gusto i brzo, i opet, i opet. Sad daleko, sad blizu, a štuke su vrištale i ponirale…

Potrčala sam ka slomljenom prozoru. Tamo na ulici, na hrpi kamenja ležali su muškarci i žene, još u čudnim, iskrivljenim položajima tela. Osetila sam nalet nekontrolisanog, divljeg besa… Dve neeksplodirane bombe zabile su se u trotoar baš ispred mojih prozora.

Ljudi, neki i sami krvavi, već su počeli da odnose tela preko hrpa šuta…

…Za jedan mali tren ti teški granitni zidovi bili su razneti u komadiće rasute svud po našem kraju. Čitava unutrašnjost zgrade postala je vidljiva s ulice, a lift koji je bio na pola puta klatio se onako besmisleno beskoristan. Automobili su ležali prevrnuti i ulubljeni, a krvi je bilo svuda. Posle sam čula da je trista šezdeset policajaca koji su čekali da budu pozvani kao rezervni sastav ubila jedna od prvih bombi koja je pala…

…Uskoro sam morala da hodam sredinom ulice pošto je s obe strane bilo previše vrelo. Niko nije činio ništa da to zaustavi, niko se čak nije ni osvrtao da baci pogled. Ništa nije moglo da se učini. Vodovod je bio prva nemačka meta: ’Gori, Beograde, gori!’“

…Žureći kroz uzan zagušeni prolaz, naišao sam na prizor koji bih voleo da nikad nisam video jer ću ga se sa užasom sećati dok sam živ.

Nemci, s njihovim preciznim mapama, namerno su gađali skloništa od vazdušnih napada (kojih je u ovom ’otvorenom’ gradu bilo vrlo malo), a naročito ona namenjena školskoj deci. Ovde je u parkiću jedno od njih pogođeno direktno i bomba je ostavila ogromnu rupu. Drveće iščupano iz korena ležalo je prevrnuto kao da su igračke. A u njihovim granama bili su delovi ljudskih tela, ruke, noge, glave – male, tako male – a koje su drugi ljudi, njihove majke i očevi, glava teških od vrtoglavice i posrćući pri pokretu, polako pokušavali da sakupe.

Najgroznije fotografije – iako nijedna, čak ni u boji, ne bi mogla da reprodukuje groznu klanicu ovog prizora – prikazivale su uplakanu, očajnu rodbinu. Ovde toga nije bilo – ni suza ni očajanja. Samo zapanjeno kretanje, žalosno beznadežno, sporo…

…Bili smo bez svetala, ali kuća se nalazila na malom brdu s otvorenim pogledom na Beograd. A Beograd je goreo.

Кako se noć spuštala, prizor je postajao sve čudniji i grozniji.

Veliki grad duž Dunava delovao je kao plamteća buktinja. Veliki jezici plamena iznenada su izbijali, nakratko bleštali i polako zgasnuli. Iznenada su teški oblaci dima krenuli da se kovitlaju ka gore, uvijajući se, talasajući, vrteći se u nebo i pritom su u svojim crnim utrobama reflektovali ljutiti plamen koji mora da je bio vidljiv s nekoliko stotina kilometara  preko velike reke i u beskrajnoj ravnici.

Nemačka je zapalila baklju-vodilju za svoju „misiju civilizovanja“ Balkana.

Gledajući krilate pristalice ovog holokausta, izgledalo mi je da su iskočili iz paklenih regija starih mitova. Кroz vatrene oblake i iznad njih neprekidno su ispaljivali strelice, ti glasnici pakla, nasrćući i ponirući, čisteći sve pred sobom i opet se vraćajući. I još su s demonskom revnošću i zadovoljstvom sipali uništenje, pa još jedno uništenje, na taj žalosno pospan grad.

Srbi su se usudili da sanjaju o slobodi. Sad njihova ubijena prestonica gori u plamenu, dajući vatreni znak svim narodima sveta koji vole slobodu. Ali niko nije mogao da pruži ruku i pomogne. Bilo je nečeg veličanstvenog u usamljenosti velikog grada, veličanstvenog u nesuzdržanom plamsanju njegovog srca, veličanstvenog čak i u njegovoj krajnjoj bespomoćnosti.

Hodao sam gore-dole, gore-dole duž male staze od cigala u dvorištu, sam u mraku i mukloj tišini, izuzev svetla koje je dopiralo iz prestonice u plamenu, tihe ali sa zvukom bombi koje su praskale. Došlo mi je do ‘vrh glave pa sam počeo i da kiptim od besa. Zakleo sam se sâm sebi da ću se, dok u telu imam daha, boriti da spasem ono što ta surova čudovišta ostave od naroda čiji san nikad neće razumeti.“

Nacističko bombardovanje Beograda 1941. bilo je traumatičan i šokantan događaj za one koji su mu svedočili. Srpsko-američki pesnik Čarls (Dušan) Simić , dobitnik Pulicerove nagrade, prisetio se bombardovanja u delu „Muva u supi: Memoari“ (2000) i to ovim rečima:

„Na dan 6. aprila 1941, kada sam imao tri godine, zgradu preko puta naše pogodila je bomba u pet ujutro i ona se zapalila. Beograd, gde sam rođen, ima tu mračnu odliku da su ga bombardovali nacisti 1941, Saveznici 1944. i NATO 1999. godine. Broj poginulih tog aprilskog dana u akciji koju su Nemci nazvali „Кaznena operacija“, procenjuje se na između 5.000 i 17.000, što je najveći broj civila ubijenih u jednom danu u pvih 20 meseci rata. Grad je napalo 400 bombardera i više od 200 lovačkih aviona u nedelju na Cveti, kada su posetioci sa sela uvećali broj stanovnika grada. Кoji god da je stvarni broj žrtava, maršal Luftvafea Aleksander Ler se umorio od zastrašujućeg bombardovanja i obesio se 1945.

Ponekad mislim da se u vezi s tom bombom ne sećam ničega, a ponekad vidim sebe kako ležim na podu sa slomljenim staklom svud oko mene, da je soba jarko osvetljena i da majka žuri k meni raširenih ruku. Кasnije mi je rečeno da me je bomba izbacila iz kreveca skroz preko sobe i da me je, kad sam pao, moja majka, koja je spavala u susednoj sobi, zatekla baš tako. Кad god sam joj tražio da mi podrobnije ispriča, odbijala je, dajući mi jedan od svojih uobičajenih uzdaha i upućujući jedan od očajničkih pogleda. Nije stvar u tome da je ta uspomena traumatična za nju – što je sigurno bila! – ono što ju je uznemiravalo i što joj je oduzimalo moć govora na tu temu bila je grozna glupost svega toga. Moj otac je verovao u borbu za pravdu. Ona pak, s druge strane, nikad nije odustala od ubeđenja da je nasilje, a naročito nasilje ovih razmera – glupost. Njan otac je bio pukovnik u Prvom svetskom ratu, ali ona nije imala iluzija. Rat su vodili strogi ljudi s nanizanim medaljama na grudima, koji zapravo nikad nisu odrasli. Ako biste joj pomenuli da su Saveznici pobedili, ona bi vas podsetila koliko majki je s obe strane ostalo bez sinova.

Imam još jedno bledo sećanje jarkog plamena i onda je sve palo u mrak, pa kako nas je taj mrak obmotao dok su me nosili niz stepenište u zgradi sve do podruma. To se događalo vivše puta za vreme Drugog svetskog rata, pa je moguće da se sećam jedne ili neke druge prilike. Ono što me je iznenadilo mnogo godina kasnije, kad sam gledao jedan nemački dokumentarni snimak bombardovanja, bilo je to što sam otkrio kratak kadar moje ulice s nekoliko dodatnih zgrada koje su uništene u našem susedstvu. Do tog trenutka nisam shvatio koliko je bombi sručeno na moju glavu toga jutra.

Mnogi su poginuli u zgradi preko ulice, uključujući porodicu koja je imala sina mojih godina. Iz nekog razloga o toj temi smo razgovarali mnogo godina kasnije. Ponovo i iznova mi je govoreno da su bili vrlo fina porodica i da je taj dečak bio krasan i da je čak i pomalo ličio na mene. Meni je to bilo vrlo zastrašujuće, ali priča se prepričavala uz očito zanemarivanje šta bi sve to meni moglo da znači. Nemam predstavu kako je zaista mogao izgledati, kao što nemam predstavu ni kako sam ja izgledao u najmlađem dobu, ali sam ga stalno viđao i postajalo mi je sve jasnije da smo se nekad igrali zajedno. Zar je svet tada zaista bio tako siv? U mojim ranim sećanjima skoro je uvek kasna jesen. Vojnici su sivi, a takvi su i ljudi.“

Odlomak i ilustracije iz knjige “Bitka za Beograd – April 1941”,

JP Službeni glasnik, 2020

Knjigu možete nabaviti u svim knjižarama JP Službeni glasnik i preko internet knjižare ovog izdavača OVDE

©Artis Center 2021

post

Dušica Bojić: Srpski ženski rodoslov kneza Pavla

Istorijski muzej Srbije, sreda, 23. oktobar u 17 časova – prateći programi izložbe Kneginja Jelisaveta-Dugo putovanje kući

U sredu, u redovnom terminu kada se kneginja Jelisaveta druži sa publikom, bićemo u prilici da organizujemo još jedan nesvakidašnji program. Ovog puta istoričarka, dr Dušica Bojić, direktorka Istorijskog muzeja Srbije, u zanimljivoj kombinaciji predavanja i razgovora sa kneginjom Jelisavetom otkriva srpske pretkinje kneginjinog oca kneza Pavla, njihove ličnosti i sudbine.

O pretkinjama kneza Pavla govoriće dr Dušica Bojić

U senci dominantnih, politički angažovanih muževa i sinova one su često gotovo nepoznate najširoj kulturnoj javnosti. U svakodnevici, kao stub svakog patrijarhalnog doma, one jesu ona dominantna snaga koja taj dom oblikuje i održava, značajno utičući na vaspitanje i ambicije svog potomstva. Otuda povest o ženama doma Petrovića, Milovanovića, Nenadovića i Karadjordjevića – ženskih pretkinja kneza Pavla, predstavlja neispričanu, a izuzetno značajnu priču iz političke i kulturne istorije jedne dinastije i jednog naroda na razmeđi dva burna veka.

@Artis Center 2019