post

Lude dvadeste Milene Pavlović Barilli

Senzibilitetom za egzotično i relativizacijom vremena, odnosno brisanjem granica između prošlosti i budućnosti, te željom da se bude u toku sa savremenim težnjama mode i umetnosti, modernizam Milene Pavlović Barili obeležen je korelacijama između estetskih predstava i komunikacijskih aspekata. Kombinacija estetskog (uporište u likovnoj umetnosti) i komunikacijskog (plasman u modnom časopisu) ujedno je i dominantno obeležje modne ilustracije kao žanra koji u punom zahvatu afirmiše ar deko, a sa čijom estetikom korespondiraju Milenine prve modne ilustracije, nastale tokom školovanja u Beogradu, a potom i u Minhenu.

Period školovanja Milene Pavlović Barili na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu od 1923. do 1926. i Slikarskoj akademiji u Minhenu do 1928. godine, a potom  izlagačke aktivnosti u Beogradu naredne dve godine, vremenski se poklapa sa manifestacijom stvaralačkog duha uslovljenog kataklizmom Prvog svetskog rata, duha koji je iznedrio novi životni koncept i umetnički stil – ar deko. Promena društveno-ekonomskih i prostornih struktura, političkog uređenja, ideologije, destabilizacija rodnih uloga,  te intenzivna kulturna razmena sa Francuskom, uneli su duh ar dekoa i u Beograd, u koji Milena (nakon srednjeg obrazovanja u Požarevcu i Italiji) na pripremni tečaj Umetničke škole stiže 1922. godine.

Zvanično se rodivši 1925. godine u Parizu na Međunarodnoj izložbi modernih primenjenih i industrijskih umetnosti (Exposition internationale des arts décoratifs et industriels modernes), ar deko se estetski oslanjao na raznolike stilske citate. Njegov eklekticizam prigrlio je etničke motive (dalekoistočne, afričke, slovenske i harlemske) kroz luksuzne materijale, pojednostavljujući ih do geometrijske apstrakcije, kako je geometrija bila opštepriznati vizuelni jezik modernizma. „Svoj puni zamah, ar deko je stekao, metonimijski rečeno, na ulici – na plakatima, fasadama zgrada, u oblikovanju javnih prostora, u opremi štampe poput modnih časopisa, filmskih i fotografskih publikacija, u dizajniranju transportnih sredstava: vozova, automobila, bicikala, naglašavajući interakciju između umetničkih i komunikacijskih medija.“[1]

Milena Pavlović Barilli, Modeli Čarlston haljina, 1926, Galerija Milene Pavlović Barilli, Požarevac. Foto: Mario Lisovski.

„Kao legitiman vid moderne umetnosti, modna ilustracija eminentno je bila produkt Pariza.”[2] 1908. godine, godinu dana pre nego što će se Ruski Balet (Ballets Russes) predvođen osnivačem Sergejem Djagiljevim (Sergei Diaghilev) i kostimografom Leonom Bakstom (Léon Bakst) relocirati u Pariz, renomirani pariski couturier, modni dizajner Pol Poare (Paul Poiret) angažuje mladog avangardnog umetnika Pola Iribea (Paul Iribe) na ilustrovanju albuma svoje modne kolekcije. Jukstapozicijom motiva poput fovističkih boja i japanskih grafika, Iribe je albumom Haljine Pola Poarea (Les robes de Paul Poiret) postavio temelje ar deko modne ilustracije, a sam Poare je „ostvario neprevaziđen doprinos u modernizaciji modne industrije kroz svoje inovacije ne samo u procesu, već i promociji dizajna“[3]. Tri godine kasnije, Poare je ovu praksu ponovio sa ilustratorom Žoržom Lepapom (Georges Lepape), koji je u Iribeovu estetiku uneo Modiljanijeve i Brankuzijeve izdužene figure. Kreiranjem modnih kolekcija, a potom emitovanjem njihovih reprezentacija u vidu ilustracije, paralelno je stvoren „novi izgled“, baziran na dva naizgled suprotna fenomena koja su obeležila modu ar dekoa: dami i Garçonne (garson) dečačkom izgledu. Milena je korespondirala sa oba fenomena – ličnom estetikom priklonila se umerenom garson stilu, a senzibilitetom svojih ilustracija reprezentaciji dame.

Interesantno je da svoje uobličenje garson izgled doživljava u godini Mileninog dolaska u Beograd, objavljivanjem istoimenog romana Viktora Margerita (Victor Margueritte), koji je predstavio novo, subverzivno viđenje žene bazirano na podjednako novoj društvenoj stvarnosti (ili želje da se istoj pripada) žena koje su se ovom stilu priklanjale. Monik Lerbje (Monique Lerbier), junakinja Margeritovog romana je žena koju su, metaforički rečeno, Poare i kreatorka Madlena Vione (Madeleine Vionett) oslobodili korseta i hiperbolične „peščanik“ siluete, a time i normi tradicionalno shvaćenih rodnih uloga uslovljenih patrijahalnim uređenjem. Inicirajući revoluciju u dizajnu (koji više nije bio baziran na veštini šivenja, već drapiranja) pomenuti kreatori su spustili struk ispod kukova i drapiranjem postigli prividno smanjenje grudi, dok su kao komplementarni aspekt novog izgleda žene podšišale kosu u bubikopf stilu i pri odevanju pozajmile muške odevne predmete kao takve.

Milena Pavlović Barilli, Model haljine, 1924, Galerija Milene Pavlović Barilli, Požarevac. Foto: Mario Lisovski.

Milenine modne ilustracije koje nastaju u Beogradu karakteriše jednostavnost u izrazu, minimalan kolorit, umereni geometrizam, i akcentovanje linija. Za razliku od minhenskih ilustracija na kojima se akcentuje lice modela, te detalji i aksesoari koji mu gravitiraju, Milena rešenjima na ilustracijama iz 1924. naglašava same modne kreacije i detalje na njima. Ženska figura sa ovih ilustracija nije visoko stilizovana, ona miri kubistički geometrizam i oštru linearnost ar dekoa u skladu sa ležernošću garson stila. Pozicionirajući na različite načine ruke i noge figura i „oblačeći“ ih u različite kreacije, možemo zaključiti koji model je namenjen večernjoj šetnji, koji plesu u džez klubu, a koji pour le sport, bez obzira na nedostatak bilo kakve pozadine. Upravo takav nedostatak pozadine koja bi nas usmerila ka nekom narativu potvrđuje činjenicu da Milena ovim ilustracijama insistira na samom modelu. Ovakvim postupkom Milena se približava senzibilitetu modnog kreatora koji u naletu kreativnosti a sa temeljnim znanjem o kroju, materijalu, funkcionalnosti i praktičnosti dizajna hitro skicira modele za svoju novu kolekciju. Tako se ove ilustracije mogu tumačiti čak i kao kreatorske skice.

Milena Pavlović Barilli, Model nakita, 1924, Galerija Milene Pavlović Barilli, Požarevac. Foto: Mario Lisovski.

Posmatrajući Milenine ilustracije iz Beograda  zanimljivo je uočiti koliko duboko seže interesovanje mlade umetnice za modu, ali i modnost koja nije nužno ograničena samo na odevnu produkciju. Na seriji ilustracija koje prikazuju isključivo žensku glavu Milena se javlja kao hroničar – stilista, svedočeći o aktuelnim frizurama i kozmetičkim trendovima kao komplementarnim faktorima objave novog vizuelnog, ali i društvenog identiteta žene. Iskorak ka egzotičnom svojstven ar dekou prisutan je na našminkanim licima dama koja podražavaju estetiku japanskih grafika: beli puder, rumenilo na obrazima, tanko iscrtane obrve i usne našminkane u obliku srca intenzivnim crvenim karminom.. Kada je reč o stilizovanju kose, frizure poput dečačkog boba, ukovrdžanog boba, holandskog reza (dutch cut) i Marsel talasa (Marcel wave) koje se na ilustraciji iz američkog časopisa The American Hairdresser iz 1924. javljaju kao najaktuelnije, prisutne su i na Mileninim ilustracijama iz iste godine. Milena čak predstavlja i čuveni itonski rez (Eton cut), najkraću i najsmeliju, a može se reći i najmuževniju od svih bob frizura, koju će ponoviti 1928. na akvarelu Džozefine Bejker, koja je ovaj stil i popularizovala.

Milena Pavlović Barilli, Model nakita, 1924, Galerija Milene Pavlović Barilli, Požarevac. Foto: Mario Lisovski. 

Ovi mise en abyme narativi kao što su stilizovanje kose ili šminka javljaju se kao referentni simboli jednog većeg narativa odnosno novog izgleda, koji je znatno evoluirao od Iribeovih i Lepapovih angažmana za Poarea, a svoj vizuelni identitet učvrstio apropriranjem aktuelne produkcije celokupne onovremene vizuelne kulture. Aspekti vizuelne kulture  druge i treće decenije 20. veka  koji su kodirani u jezik mode ar dekoa su: „linearnost i apstraktnost egipatske umetnosti, oštrina afričkih skulptura koja je inspirisala moderne majstore poput Pikasa i Modiljanija, srebrni metalik odsjaj idolizovanih mašina, i kombinacija minimalističke filmske crno-bele palete sa bojama Fovizma i Ruskog Baleta.“[4] Sa umetničkim fenomenima koje je moda sve rapidnije usvajala Milena je svakako mogla da se upozna na svojim putovanjima sa majkom po Italiji i Francuskoj koja su prethodila njenom školovanju u Beogradu, u izvesnoj meri na nastavi na Kraljevskoj umetničkoj školi na predavanjima Dragoslava Stojanovića, moguće i kroz kostimografsku delatnost Dušana Jankovića povodom bala umetnika 1002. noć održanog 1923. godine u hotelu Kasina u Beogradu, i najvažnije, kroz izloženost visokoj modi koju su konzumirale kraljica Marija i princeza Olga (Milena je zahvaljujući rodbinskoj vezi sa Karađorđevićima živela na Dvoru) i putem modnih časopisa kao novih vesnika mode koji su jezik vizuelne umetnosti transponovali u jezik mode, i time doprineli demokratizaciji mode, te njenoj diseminaciji.

Milena Pavlović Barilli, Reklama za šminku, 1927/8, Galerija Milene Pavlović Barilli, Požarevac. Foto: Mario Lisovski.

Milenine modne ilustracije koje nastaju u Beogradu svedoče o afirmaciji ar dekoa izvan do sada dominantnih tumačenja arhitekture i pojedinih praksi primenjene umetnosti (nameštaj, keramika, metal, dizajn Dušana Jankovića) kao jedinih nosilaca poetike ar dekoa u nacionalnoj umetnosti. Kao takve, one korespondiraju sa svetskim tekovinama ar dekoa i ludih dvadesetih, pokazujući da u tom momentu, nismo zaistajali za svetom, već išli korak u korak sa njim.

(Odlomak iz knjige “Jedna studija o visokoj modi i visokoj umetnosti”, Galerijia Milene Pavlović Barilli, Požarevac, 2017.)

Stefan Žarić,

istoričar umetnosti i mode

Artis Center

© Artis Center 2020

[1] V. Žmegač, “Art Deko u povijesnom kontekstu“, Art Deko i umjetnost u Hrvatskoj između dva rata, Muzej za umjetnost i obrt, Zagreb, 2011, 16.

[2] C. McDowell, “Drawing Fashion”, Drawing Fashion: A Century of Fashion Illustration, Prestel / Design Museum of London, 2010, 12.

[3] C. Breward, Fashion, Oxford University Press, 2003. 37.

[4] R. Torre, 20th Century Fashion Illustration: The Feminine Ideal, Dover Publications, New York, 2011, 50.

post

Visoka moda i visoka umetnost: Modna kuća Barili u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog

U susret prvom izlaganju Milene Pavlović Barili u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog ali i prvoj izložbi posvećenoj modi kao formi visoke umetnosti u ovoj renomiranoj muzejskoj instituciji, Artis centar zavirio je među korice publikacije Jedna studija o visokoj modi i visokoj umetnosti koja prati izložbu „Maison Barilli: Belgrade / New York“. Izložba, autorski prvenac mladog istoričara mode Stefana Žarića, prošlogodišnjeg laureata prestižne Nagrade Spomen-zbirke za najbolji master rad iz istorije umetnosti kojim je Stefan predstavio srpsko modno nasleđe u aprilu tekuće godine na međunarodnoj konferenciji istoričara mode u Londonu, otvara se 6. septembra u 19 časova u prostorijama Zbirke.

Kako bi Vam zagolicali maštu dovoljno da izložbu koja će od novembra imati i beogradsku premijeru u Domu Jevrema Grujića i posetite, prenosimo uvodna razmatranja iz pomenute studije, u kojima se argumentuje Milenino bavljenje modom. Svojim istraživačkim radom, autor je po prvi put u domaćoj nauci o umetnosti klasifikovao umetničine modne ilustracije kao integralni deo njenog opusa, što upravo čini i okosnicu izložbene postavke.

Naslovna strana publikacije Jedna studija o visokoj modi i visokoj umetnosti, dizajn: Veljko Damjanović SPUTNIK

Prvu monografiju Milene Pavlović Barili objavio je Miodrag B. Protić, 1966. godine, pod naslovom Milena Pavlović Barili – Život i delo. Protićeva monografija utoliko je značajna jer je prva stručna publikacija posvećena Mileni, čime se umetnica inicijalno etablira u sistem nacionalne istorije umetnosti. S druge strane, iako pruža pionirski uvid u Mileninu biografiju, uticaj njenih roditelja, Minhena, italijanske renesanse i De Kirika na njeno slikarstvo, čime utire put potonjim razmatranjima ovih fenomena, Protić svega na jednoj strani, od ukupno dve koje su posvećene celokupnom američkom periodu, gotovo usput spominje Vog imenujući ovaj angažman „samoodbranom“, dok o ostalim modnim angažmanima ni ne govori. Kako Protić navodi: „kao u bajci, da bi je spasle, ličnosti iz njenog maštovitog sveta reklamiraju, u nuždi, kolonjsku vodu ili parfem neke firme!“[1] Ni Lazar Trifunović u Srpskom slikarstvu: 1900-1950 (1973) na nekoliko strana koliko je posvećeno umetnici, ne spominje Milenin angažman u polju mode. Tek će Olga Bataveljić svojom studijom (o kojoj će biti više reči u daljem tekstu) Milena Pavlović Barili: Život i rad u Njujorku 1939 – 1945, objavljenoj 1979, prvi put ukazati na Milenu delatnost kao modne ilustratorke.

Postavka izložbe „Maison Barilli: Belgrade / New York“ u Galeriji Milene Pavlović Barilli u Požarevcu, decembar 2017, fotografija: Draško Vujić

Ovakva kritika svoje uporište nalazi u promišljanju o primenjenoj umetnosti u Srbiji s početka i tokom prve polovine 20. veka, kao i u prožimanju elitne i masovne kulture između kojih se Milena neposredno kretala, a koje je, kako Jerko Denegri nalazi, domaćoj istoriji umetnosti otežalo uklapanje Mileninog dela u svoje konvencionalne matrice. Uprkos činjenici da je „Milena Pavlović Barili dosledno transponovala svoje likovne sadržaje na reklamnu sliku“[2] i obrnuto, kritika je primat davala likovnoj, „pravoj“ i „čistoj“ umetnosti, a primenjena umetnost smatrana je drugorazrednom stvaralačkom disciplinom svojstvenoj ženskom senzibilitetu i namenjenoj prevashodno gospođicama iz visokog društva. Čak i kada daje pozitivnu kritiku Milenine prve samostalne izložbe održane u Novinarskom domu u Beogradu 1928. godine, vajar Sreten Stojanović, hvaleći dekorativno-ilustrativni talenat mlade umetnice piše da „ova izložba daje nade da ćemo dobiti snažnog ilustratora, koji ako ne bude potpuno originalan i umetnik, biće nesumnjivo solidan majstor“[3].

Postavka izložbe „Maison Barilli: Belgrade / New York“ u Galeriji Milene Pavlović Barilli u Požarevcu, decembar 2017, fotografija: Draško Vujić

Uzimajući u obzir ovakva tumačenja, modna ilustracija Barilijeve kontekstualizovaće se u okviru modne produkcije (ilustracija, fotografija, dizajn, magazin) u periodu od dvadesetih pa do početka četrdesetih godina 20. veka, koja zajedno sa likovnim umetnostima, filmom i izvođačkim umetnostima čini integralni deo celokupne kulturno-umetničke produkcije formirane u evropskim metropolama (Beograd, Minhen, Rim, London, Pariz) i Njujorku, gradovima u kojima je umetnica živela i stvarala. Kako se „prostorno-arhitektonski fenomeni ponašaju sa komunikacijskog aspekta, na istovetan način kao i odevanje kako i jedno i drugo predstavljaju specifičan, fizički opipljiv i materijalizovani odraz sveukupne stvarnosti“[4] tako i Milenina modna ilustracija, kao i sama moda, trpi uticaje sredine u kojoj nastaje. Tako se može izvršiti i klasifikacija umetnicinih modnih ilustracija na beogradske, minhenske, pariske i njujorške modne ilustracije, s obzirom na to da svaku od ovih grupa ilustracija karakterišu različite umetničke poetike i uticaji fenomena popularne kulture tipične za, ili pak suprotne od sveukupne stvarnosti pomenutih gradova.

Istoričar umetnosti i mode Stefan Žarić predstavio je Milenu Pavlović Barili kao modnog ilustratora ovog proleća u Londonu na konferenciji New Research in Dress History, koju je organizovala prestižna Asocijacija istoričara mode. Foto: The Association of Dress Historians

Milena je prešla može se reći sanjalački put od Požarevca, preko Beograda i Minhena, pa sve do Pariza i Njujorka. Šta je na tom putu saznala o modi, kako je modu stvarala, i povrh svega, kako je modu živela, saznaćete od 6. septembra u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.

[1] М. Б. Протић, Милена Павловић Барилли живот и дело, Просвета, Београд, 1966, 30.

[2] С. Крагуљ, „Брисање граница: Тесна Европа и богатство Америке“, Милена Павловић Барили Про Футуро: Теме, симболи, значења, ХЕСПЕРИАеду, Београд, 2010, 125.

[3] С. Стојановић, „Изложба радова Милене Павловић Барили“, Политика (18. 12. 1928), преузето из: Група аутора, Милена Павловић Барили Екс Пост: Критике, чланци, биографија, ХЕСПЕРИАеду, Београд, 2010, 180.

[4] М. Прошић-Дворнић, Одевање у Београду у 19. и почетком 20. века, Стубови културе, Београд, 2006, 146.

Odlomak uz dozvolu autora Stefana Žarića preuzet iz publikacije Jedna studija o visokoj modi i visokoj umetnosti.

©Artis Center 2018

post

Čarls Reni Mekintoš: Dizajner koji je izmaštao Glazgov

Ekskluzivno iz Glazgova za Artis magazin Stefan Žarić!

U tekućoj godini , Škotska, a naročito njeno čedo art nuvoa, Glazgov, obeležavaju 150 godina od rođenja svog mezimca, arhitekte i dizajnera koji je zauvek izmenio tok istorije umetnosti a Škotsku upisao u njen kanon – Čarlsa Renija Mekintoša. Domaća istorija umetnosti, često okovana slikarstvom, ovoj revolucionarnoj figuri nije posvećivala mnogo pažnje, te stoga prenosimo ekskluzivni materijal sa izložbe Čarls Reni Mekintoš: Stvaranje Glazgov stila, koju je tokom svog istraživačkog boravka u Ujedinjenom Kraljevstu posetio Artisov saradnik, istoričar mode i dizajna Stefan Žarić.

Čarls Reni Mekintoš, Stolice za kuću Hil, 1903/05, fotografija u vlasništu Getty Images – De Agostini Picture Library

Ukoliko ste se tokom 2018. godine prošetali ulicama Glazgova, ili to pak planirate da učinite pre njenog konca, dve stvari će vam privući pažnju. Zastave na svakoj svetiljci, i reklame i bilbordi svuda po gradu. Jedna uz drugu, stoje najave dva događaja na koja su Škoti ove godine naročito ponosni: obeležavanje 150 godina od rođenja Čarlsa Renija Mekintoša (1868 – 1928) i evropsko prvenstvo u atletici, čiji je Glazgov domaćin. Retko je naime da se ta dva večita oponenta, dijametralno vrednovana u većini zemalja uključujući i našu, jednako  cene. Ipak, ono što me je u Škotsku dovelo jeste Mekintoš, i svojevrsno hodočašće za njegovim ostvarenjima, naročito nakon srceparajućeg i nemilog požara koji je ranije ove godine zadesio njegovo najveličenstvanije ostvarenje – Glazgovsku umetničku školu.

Kako je usled požara škola zatvorena za javnost, a svaki pristup blokiran iz bezbednosnih razloga, druge kulturno-umetničke insitucije i legati koje baštine Mekintoševa dela potrudile su se da ovaj nedostatak svojski nadomeste. Tako su, poput kakvog lova na blago, oživela mesta relevantna za život i rad ovog dizajnera, a gotovo svaki autobus u gradu ukrašen promotivnim materijalom sa izložbe. Nema sumnje, došao sam u grad Čarlsa Renija Mekintoša.

Ulaz u Kelvingrov muzej i umetničku galeriju sa najavama izložbe Čarls Reni Mekintoš; Stvaranje Glazgov stila

Prva stanica – Kelvingrov muzej i umetnička galerija

Po rečima Dankana Dornana, upravnika mreže glazgovskih muzeja, izložba Čarls Reni Mekintoš: Stvaranje Glazgov stila pruža priliku da se uticaj kreativnog genija jednog dizajnera na identitet grada preispita, kako su ekonomski, inudstrijski i umetnički razvoj Glazgova usko povezani sa Mekintoševim stvaralaštvom. Još značajnije, pored njegovih ostvarenja, na izložbi su predstavljena i dela umetnika koji su uticali na Mekintoševo jedinstveno poimanje dizajna i arhitekture poput Talvina Morisa, Obrija Birdslija, Džesi Marion King, te predmeti poput  tekstila, vitraža, japanskih grafika, ilustracija za bajke i kineskog porcelana koje je Mekintoš utkao u svoju poetiku. Kuriozitet izložbe svakako predstavlja veliki broj dela Mekintoševe supruge, Margaret Mekdonald Mekintoš, naročito Majska kraljica i četiri akvarela Godišnja doba. Ovakvom koncepcijom, koja pruža uvid u celokupno stvaralaštvo  i život jednog dizajnera istovremeno pružajući i narativ o jednom gradu, izložba je prerasla svoj muzejki okvir i postala svojevrsno otvoreno delo kako ga opisuje Umberto Eko.

Argil stolica, 1898/99, iz kolekcije Muzeja primenjenih umetnosti i nauka Sidnej, fotografija u vlasništvu muzeja

Druga stanica – Mekintoš kuća pri Hanterijan umetničkoj galeriji i Kuća za ljubitelja umetnosti

Videti Mekintoševa ostvarenja u muzejskoj postavci je jedno. Videti ih u svom originalnom okruženju, kao što su dve pomenute kuće je nešto sasvim drugo. Gotovo nepodnošljiva belina kojoj je Mekintoš u uređivanju enterijera bio sklon, ponegde oštro presečena upotrebom detalja ruže nastalog u saradnji sa Margaret, otkriva minucioznu, čak i opsesivnu ambicioznost u spajanju funkcionalnog i estetskog kroz geometriju kao opštepriznati jezik modernizma. Upravo iz takve ambicioznosti nastala je jedna od najpoznatijih stolica u istoriji dizajna, stolica Argil, čijih nekoliko primeraka krasi trpezariju Mekintoš kuće. Interesatno je da su u toj kući Mekintoševi i živeli, odnosno da su je živeći u njoj stvarali, a stvarajući u njoj živeli pa tako poseta ovom legatu budi intimne emocije i poštovanje, kao da se susrećete sa Čarlsom i Margaret lično.

Enterijer Mekintoš Kuće, Hanterijan umetnička galerija

Treća stanica – Svetionik

Zgrada nazvana Svetionik, odnosno The Lighthouse, koju je 1895. dizajnirao Mekintoš danas služi kao Centar za dizajn i arhitekturu Škotske. Svetionikom je nazvana zbog tornja koji je Mekintoš dizajnirao, a sa čijeg se vrha može osmotriti ceo grad. Pri manifestaciji Mekintoš 150, Svetionik je izložio makete kako realizovanih tako i nerealizovanih Mekintoševih objekata, te potonje ucrtao na sadašnju mapu grada, stvarajući imaginarni arhitektonski narativ o Glazgovu koji je postojao samo u umu dizajnera.

Stolica sa visokim naslonom za Čajdžinicu, 1900, Kelvingrov muzej i umetnička galerija

Četvrta stanica – Čajdžinica

Poslednja stanica u višednevnom umetničkom “lovu” na Mekintoševa ostvarenja pre polaska za Edinburg jeste Čajdžinica, odnosno Willow Tea Rooms. Dve čajdžinice, od kojih je jedna originalna, a druga vrlo verna replika gostionice koja se tu nekada nalazila, interesantne su heritološke jedinice. Pored autentičnog enterijera, ove gostionice igraju se i sa konceptom gastro nasleđa, nudeći originalne čajeve i dezerte iz Mekintoševog doba u okviru svojih menija.

Enterijer Čajdžinice 

Ispijajući čaj na jednoj od Mekintoševih stolica i gledajući preko mora posetilaca napolje, kroz prozore ukrašene ružinim aplikacijama i tananim metalnim bordurama, okončavam svoje Mekintoš hodočašće. Na pamet mi pada naš dizajner, tako malo izlagan i izučavan – Dragutin Inkiostri Medenjak i njegove stolice. U nadi da će Inkiostri od strane domaće muzeologije doživeti renesansu, pozdravljam se sa Mekintošom, i to ispred murala koji je kao poklon gradu i dizajneru oslikao ulični umetnik Rogue Oner. Mekintoš je svojim sugrađanima poklonio grad koji oni već 150 godina ponosno čuvaju, ne ruše, i ne grade nešto što bi ovaj pulsirajući organizam, sazdan od prošlosti i sadašnjosti na bilo koji način ugrozilo.

Komemorativni mural posvećen Mekintošu, Rogue Oner, Glazgov

Stefan Žarić,

Istoričar umetnosti i mode

Fotografije su u vlasništvu autora teksta ukoliko nije drugačije naznačeno.

© Artis Center 2018