post

Umetnost i epidemija: Nadežda Petrović, Valjevska bolnica

Beograd, 12. mart, 10:15

Suočen sa realnošću koja nadilazi moć poimanja, umetnik često poseže za sopstvenim sećanjem na lepo kao da se snagom tog sećanja ili vizije brani od strahote, od užasa koji plavi njegovu realnu vizuru.

Mogao bi ovo biti kratki, sažeti opis onoga što nam prikazuje poslednja slika Nadežde Petrović, nastala u Valjevu 1915. godine, pre nego što će ovu avangardnu umetnicu i hrabru patriotkinju pokositi epidemija pegavog tifusa koja je tih dana pretvorila čitav jedan grad u bolnicu.

Kada su kolege iz Narodnog muzeja Valjevo, predvođene istoričarom Vladimirom Krivošejevim, pre nekoliko godina postavile potresnu izložbu “Valjevska bolnica 1914-1915”, ova Nadeždina slika jednostavnog naziva “Valjevska bolnica”, bila je jedna vrsta vizuelnog identiteta strašne povesti o epidemiji koja je od decembra 1914. do maja 1915. godine odnela oko 10.000 života!

Sleva na desno: Nadežda Petrović, Valjevska bolnica, 1915, Muzej savremene umetnosti, Beograd; Nadežda Petrović kao ratna bolničarka u Balkanskim ratovima, 1913. Foto@MSUB; Spomen zbirka Pavla Beljanskog

Sva u svetlim, živim bojama na kojima medicinski šatori izgledaju kao cvetovi klonuli u ekspresivno, onim Nadeždinim snažnim, nemirnim potezima, naslikanom pejzažu, ova slika ne svedoči o užasnoj patnji hiljada vojnika, civila, ratnih zarobljenika i meštana, koje je strašna namera nepredvidljive sudbine dovela na tačku poslednjeg ishodišta. Nema tu ni trunke užasa svakodnevice koja je nosila i do 150 života. Samo nestvarni isečak svetlosti kojom se umetnica branila od smrti. Isečak po prirodi sličan nešto starijoj Nadeždinoj “Gračanici” u moru crvenih božura, takođe naslikanoj u jeku Balkanskih ratova, kada je slikarka kist i platno zamenila sanitetskom torbicom bolničarke.

Malo je slika u domaćoj umetničkoj riznici koje na tako neposredan način svedoče moć umetnosti da zakloni stvarnost i veru umetnika da lepota zaista može spasiti svet.

Sećajući se Nadežde, ali i deleći njeno uverenje o moći umetnosti, i vama ovih neizvesnih dana savetujemo dubok i sveobuhvatan pogled u lepo.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Umetnost i epidemija: Španska groznica, Šile i Munk

Beograd, 11. mart, 21:30

Pre nekoliko sati Svetska zdravstvena organizacija je proglasila pandemiju! Vest je brzinom svetlosti obišla planetu zahvaljujući sredstvima moderne komunikacije, a savremeni umetnici i muzeji već neko vreme na talasu koronavirusa grade čitavu jednu mrežu poruka i podrške.

Muzejski profesionalci u Kini su već posle prvog naleta virusa u Vuhanu krenuli da formiraju digitalnu platformu posredstvom koje će ohrabriti i oraspoložiti, ali i infomisati svoje posetioce, koji iz objektivnih razloga ne mogu u tom trenutku u zatvorene muzeja.

Nešto slično čini hrabra kustoskinja Karolin Kristov-Bakargieva ovih dana u Torinu, radeći neumorno na što većoj dostupnosti umetničkih dela na internetu, jer je zadatak muzeja kao javne ustanove, prema njenom mišljenju, da ohrabri ljude u karantinu. Da podsetimo, cela Italija je od pre dva dana karantin!

Umetnost zaista ima tu moć! Da ohrabri, informiše, zabeleži. Pokazuju to izvanredno ove dve slike iz našeg posta. Obe nastale u času kada je svetom harala epidemija Španskog gripa. Prema podacima iz vremena poslednje godine Velikog rata i prve poratne godine, od ove pošasti je obolelo 500 miliona ljudi, a gotovo 100 miliona je umrlo! Najsažetije – Španski grip je odneo više života od Prvog svetskog rata!

Sleva na desno: Egon Šile, Par koji čuči (Porodica), 1918, Muzej Austrijske nacionalne umetnosti, Belvedere, Beč; Edvar Munk, Autoportret nakon Španske groznice, 1919, Nacionalna galerija, Oslo. Foto@Wikimedia

Među obolelima i smrtno stradalima je bilo mnogo umetnika. Među njima i legendarni Egon Šile koji je do poslednjeg daha slikao svoje delo “Par koji čuči”, kasnije nazvan “Porodica” (slika levo), potresni portret na kojem pored umetnika vidimo najverovatnije njegovu suprugu Edit, preminulu u šestom mesecu trudnoće, i nepoznato dete. Pišući svojoj majci da je Edit bolesna, Šile je obaveštava da je spreman na najgore. Preminuo je tri dana nakon supruge, 28. oktobra 1918. godine. Imao je samo 27 godina.

U simboličnom smislu ovaj Šileov porodični (auto)portret je svojevrsno svedočanstvo o borbi sa bolešću, ali i potreba da se u vremenu ostavi trag o ličnom sistemu vrednosti. Na slici vidimo jednog istovremeno zrelog, ali i umornog Šilea kako dominira kao zaštitnik nad ženom i detetom. Otac porodice koji porodicu ne može da zaštiti osim umetnošću kao medijumom koji uslovno garantuje trenutak nezaborava.

Na drugoj slici je autoportret Edvarda Munka iz 1919. godine. Slikar čuvenog “Krika” je, za razliku od svog mlađeg kolege, preboleo zlokobni Španski grip. Za sve vreme trajanja bolesti, kad god su to slabost i temperatura dozvoljavali, Munk je skicirao svoje stanje sa željom da zabeleži trenutke u kojima je bio blizu smrti. Bio je to njegov način borbe, put u sebe i ono što mu se dešava. Na portretu iz 1919. vidimo jednog bledog, iznurenog Munka na čijim usnama čitamo najavu krika, kako sedi kraj bolesničke postelje, ali i sliku koja svedoči umetnost kao neuporedivi način stvaraoca da se bori sa različitim stanjima, da ih svedoči umetničkim delom i podeli sa svima onima koji su spremni da vide i čuju.

Počastite sebe ovih dana lepim umetničkim delima, knjigama, muzikom i filmovima posredstvom interneta. Umetnost je uvek dobar način da stvarnost bude podnošljivija.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020