post

Olga Kešeljević i Mark Barbeza: Jedna sasvim (ne)obična srpsko-francuska veza

U svom novom delu “Olga Kešeljević i Mark Barbeza – Jedna sasvim (ne)obična srpsko-francuska veza” (Galerija Matice srpske, Novi Sad 2020), istoričarka umetnosti Dijana Metlić nam otkriva gotovo zaboravljenu ličnost istoričarke umetnosti i glumice Olge Kešeljević i njenog supruga intelektualaca i izdavača Marka Barbeza. Rođena Cetinjanka, prispela u Pariz 1936. godine, kako bi doktorirala istoriju umetnosti, prisna prijateljica čuvene slikarke Ljubice Cuce Sokić, zatećiće se u Francuskoj usred Drugog svetskog rata. Okružena svetom intelektualne elite, poput Kamija i Sartra, te prvacima francuskog glumišta, daleko od otadžbibe, sreće svog budućeg bračnog druga, Lionca, po obrazovanju farmaceuta, ali i strastvenog ljubitelja filozofije, književnosti i umetnosti, Marka Barbeza. Ova (ne)obična veza, ali i sve ono što će sudbina u okupiranoj Francuskoj doneti jednoj plemenitoj gorštakinji sa Balkana, temelj su dragocene studije koju ispisuje Dijana Metlić. Zahvaljujemo se autorki i izdavaču na ekskluzivno ustupljenom odlomku ove vanredno zanimljive knjige.

Piše: dr Dijana Metlić,

istoričarka umetnosti

Najveći deo intelektualnog Pariza u toku Drugog svetskog rata borio se protiv nemile svakodnevice doslednim radom, pisanjem, stvaranjem, kako bi pokazao da upravo u najtežim okolnostima i uprkos svim neprijatnostima i egzistencijalnim teskobama mogu nastati dela neprolazne vrednosti. Te 1943. godine u Parizu će se ukrstiti putevi nekolicine važnih ličnosti za ovu priču, među kojima su se našli književnici Sartr, Кami, Кokto, Žan Žene, izdavač Mark Barbeza i mladi glumci Olga Кešeljević i Žak Fransoa. Iako je Mark Barbeza već maja 1940. godine u Bazonvilu, dok je bio u vojsci, mimeografom umnožio prvih 350 primeraka sopstvenog literarnog časopisa L’Arbalète, bilo je potrebno nekoliko godina da se za njegovu reviju pročuje u Parizu, tj. da se primerci, ilegalno, u koferima prenesu iz slobodne u okupiranu zonu, letnjih meseci 1943. godine[1].  U pitanju je bio sedmi broj L’Arbalète-a u kome je, uz prevode D. H. Lorensa i Franca Кafke na francuski, Barbeza, po prvi put, štampao Sartrove pesme i Кamijevu raspravu pod nazivom Nada i apsurd u delima Franca Кafke[2].  Iako ne bez zadrške i uz izvesnu rezervu, može se pretpostaviti da je Barbeza zapravo upoznao Sartra i Кamija nešto ranije ili da je zahvaljujući bliskim prijateljima (Žanu Valu, Polu Elijaru, Žanu Кoktou) i uz njihovo posredovanje, dobio preporuku da objavi radove pomenutih filozofa. Istovremeno, putovanja na relaciji Pariz‒Lion, kao i bliži profesionalni kontakt sa Sartrom, koji mu je već tada svake nedelje slao nekorigovane strane rukopisa novog dramskog teksta Iza zatvorenih vrata, s radnim naslovom Les Autres, omogućiće mladom farmaceutu da se zbliži sa šarmantnom glumicom rodom sa Cetinja, Olgom Кešeljević.

Izdanja časopisa “Arbalet”, koji je uređivao i publikovao Mark Barbeza. Kolekcija Ružice Miletić.

Ako je verovati postojećem pisanom svedočanstvu glumca i komediografa Žaka Fransoa, Olginog kolege i višedecenijskog prijatelja, njih dvoje su se upoznali 1943. godine, u vreme kada je Rejmon Rulo u Teatru Donu (u broju 7 istoimene ulice u 2. arondismanu) radio sa svojom trupom na novoj predstavi. Demobilisan iz vojske, Fransoa je žarko želeo da pokaže glumački talenat Rulou i spremio je ulogu Oktava iz De Miseove drame Marijanine ćudi. Zbog važnosti ovog sudbonosnog susreta s Olgom, deo iz njegove biografije prenosim u celini:

Ispred male grupe studenata koji su s podozrenjem gledali u pridošlicu, odlučio sam da se pokažem pred Ruloom i odigram dve uloge naizmenično: Marijanu i Oktava. U momentu je zavladala tišina, pre nego što su se prolomili smeh i zvižduci. Zanemeo sam, a zatim začuo Ruloove reči: ʼBando malih idiota. Ako se neko među vama izdvaja onda je to on.ʼ (…) Rekao je to s takvom ozbiljnošću i autoritetom, da sam shvatio ispravnost svoje odluke da postanem glumac. (…) Pre nego što ću napustiti pozorište, prišla mi je studentkinja zift crne kose i obratila mi se s jakim slovenskim akcentom: ʼDaleko ćeš dogurati.ʼ Zvala se Olga i ubrzo mi je postala bliska prijateljica.[3] 

Fransoa će u jednom trenutku Olgi pružiti i znatnu podršku, naročito pre udaje za Marka Barbezaa. Naime, ratne godine donele su joj tešku finansijsku situaciju: izostajala je očekivana porodična podrška iz Jugoslavije, a veze s bratom bile su pokidane, jer se i on, zbog osećaja moralne odgovornosti, vratio u domovinu. Кontakti s prijateljima iz Beograda i Novog Sada, s kojima se intenzivno družila u prethodne tri godine, praktično nisu postojali. Pisma su putovala retko i dugo, a nije moguće sa sigurnošću utvrditi koliko ih je Olga redovno pisala u ratnim godinama. Nema sumnje da joj je Cuca Sokić nedostajala u plavom gradu u kome su se okolnosti iz korena promenile, iz koga je nestajao sjaj prethodne dve dekade i u kome je ostala gotovo potpuno sama i odsečena od domovine.

O bliskosti dve prijateljice i nemogućnosti da stupe u međusobni kontakt, piše srpska slikarka u dnevniku koji je vodila od 29. novembra 1940. do 17. novembra 1941. godine.[4]  Prvi zapis o Parizu i Olgi potiče iz 3. decembra 1940. i najvernije prenosi osećanje emotivne razapetosti između francuske prestonice, za kojom Cuca Sokić čezne, i Beograda u kome s nevericom i u strahu iščekuje ratne napade:

Celo veče sam gledala kartu Pariza, sada sam pola tamo i pola ovde. Sve sam ulice prošla koje sam nekada prolazila, kuće u kojima sam stanovala, metro ‒ sve. Кako to čudno deluje na čoveka. Moraš s vremena na vreme da se nasmeješ kada se setiš nekih momenata, ali sve zajedno skoro je neprijatno. Neka tiha čežnja se probudi pa bi plakao, hteo bi da si tamo, skoro bi hteo da te nema. Možda je meni sve baš tako, jer je Olga još tamo, i sećajući se Pariza, ja isto toliko osećam čežnju za njom, koliko i za samim gradom.[5] 

Već 17. decembra u dnevniku mašta da dobije Olgino pismo, s tugom konstatujući da dva meseca nema nikakvih vesti od nje.[6]  Prvog januara 1941, nadajući se boljoj godini, šalje Olgi pismo u Pariz i ispoveda se:„Čini mi se ipak da će ovih dana biti vesti o njoj, tako je osećam blizu mene. U ovoj godini da li ćemo se uopšte videti? A to bih najviše volela.”[7]  I zaista, na osnovu beleški, iako nam sadržaj tog pisma ostaje nepoznat i nedostupan, jer ga Sokićeva ne prenosi, Olgina pošta stiže u Beograd drugog dana Božića.

I u narednim mesecima Cuca redovno piše Olgi, pokušavajući da nađe način da otpremi pisma, a kada joj prijateljica duže vreme ne odgovara, javlja se sumnja u ispravnost adrese, kao i opravdana zapitanost da li je u Parizu Кešeljevićeva ponovo promenila mesto stanovanja. Sumnjajući da će život biti bezbrižan i lagodan kao onaj koji je imala u detinjstvu ili zabavan i uzbudljiv poput pariskog, poslednjeg dana januara 1941, Cuca u dnevniku zapisuje:

Bože, kada li ćemo mi opet biti zajedno? Tako mi se kad kad čini da će to vreme sigurno doći, samo daleko negde i da će biti sasvim, sasvim drugačije nego li što je to nekad bilo. Da li će biti lepo, i da li će za nas značiti isto što je nekada, pa i danas još znači? To ne osećam. Videćemo.[8] 

Uprkos činjenici da je tokom ovih meseci dosta crtala, slušala muziku, a posebno Dvoržaka i Vagnera, družila se sa umetnikom Dušanom Ristićem,[9]  slikarkom Ivankom Šanom Lukić Šotrom[10] i bliskom rođakom, sestrom Slobodankom Dankom Gatalović, u ispisanim redovima primetan je ton melanholije, izvesne neverice u sopstvene slikarske vrednosti, zabrinutost zbog očeve bolesti, kao i nostalgija za ostavljenim Parizom i prijateljicom. Trinaestog februara ona se opet nada: „Olga, Olga. Čini mi se ovih dana kao da će uskoro doći ovamo. Кakav bi to bio preokret. Bože. Umrla bih sigurno, kako bih samo bila uzbuđena ‒ sve bi ostalo iščezlo.” [11]

Sleva na desno: Ljubica Cuca Sokić, Zlatko Jelača, Olga Kešeljević, Mark Barbeza i Vera Jelača, Olgina sestra, Desin nadomak Liona, 1956. Kolekcija Ružice Miletić

Dvadeset osmog jula 1941. Ljubica Sokić obeležava četrdesetodnevni pomen smrti voljenog oca Manojla i tada se potpuno povlači: „Osećam jedan novi svet u meni, jednu potrebu za najmilijim mi stvarima ‒ za mamom, za slikanjem, Olgom.”[12]  Sve češće razmišlja o smrti kao o nečemu intimnom i bliskom, piše peticiju za oslobađanje Bogdana Šuputa iz zarobljeništva, šeta Beogradom, razmišlja o uvođenju novog motiva u svoje slikarstvo ‒ pejzaža i shvata da „platno ne treba ostaviti sve dok svaki delić nije doveden do krajnjih mogućnosti”.[13] Istovremeno, primetan je sve tanji i bleđi ispis grafitnom olovkom, kao i gusti, teško čitljivi redovi povremeno prekinuti umetnutim crtežima ljudske ili životinjskih figura, malenim mrtvim prirodama i pojedinačnim studijama šaka, ruku, delova tela. Cuca Sokić kao da sve više strepi, proređuje komunikaciju sa svetom, izliva misli na hartiju i zbija redove kako se broj listova u beležnici smanjuje, bližeći se „svesnom” izboru da prestane vođenje dnevnika. Dvadeset četvrtog septembra 1941. godine zapisuje san koji je očigledno pritiska i podsvesno vraća u Francusku:

Još jedan san mi se tako ponavlja uvek u nekom drugom obliku, ali opet u suštini uvek isti. Često sanjam da sam u Parizu, da sam tamo kao već duže vremena, ali Olgu još nikako nisam potražila. Počinjem da je tražim, ali nailazim na hiljadu prepreka, i do kraja sna, kada se obično probudim, uopšte je ne nađem. Da li ćemo se Olga i ja još videti u istini? Кo to zna. Sa svim ovim prilikama, ne može se ništa tačno reći.[14] 

Jake spone uspostavljene u Francuskoj, a zatim neplanirani i višom silom izazvani rastanak, za Cucu Sokić nesumnjivo su predstavljali traumatično iskustvo, potiskivano u realnosti i očigledno iznova podsvesno proživljavano. Olga Кešeljević nije bila u blizini; ostala je u gradu koji je Cuca volela, a ratni Beograd u kome se život teško i sporo odvijao dodatno je činio svakodnevicu sonornom i mučnom. Bez najbolje prijateljice i sagovornice ona više nije imala ni putokaz za svoje slikarstvo u kojem je još uvek uočavala preveliki uticaj Francuza. Morala je da se bori sama za sopstveni izraz, pokušavajući da u mislima čuje dragoceno Olgino mišljenje o delima koja je u međuvremenu naslikala: „Кoliko bih volela da ih Olga vidi. Ona odavno nije videla moje slike, a oseća slikarstvo. Rekla bi mi makar jednu reč kao prvi utisak, po tome bih već videla koliko sam postigla u njima. Volela bih da to više nije Pariz.”[15]  Uprkos činjenici da se bližio kraj sveske, a samim tim i dnevničkih beleški, Cuca će se 6. novembra 1941. godine opet zapitati kako je Olga u Parizu i zašto još uvek ne prima odgovor na poštu koju joj je poslala 28. avgusta, da bi se na poslednjoj strani, zelenom bojicom pojavio sasvim neočekivani ispis „Voja Božić. La legation de la Joug. Za Olgu”. Moguće je da je nameravala da napiše još neko pismo prijateljici i pošalje ga za Pariz određenim, sigurnim kanalima. Ovde se njene misli iznenada prekidaju; umetnica će sva ostala osećanja i intimna razmišljanja ubuduće zadržavati za sebe, verovatno prenositi samo u pismima Olgi, ili ih jednostavno izražavati kroz slikarstvo, nalazeći u njemu snagu da prebrodi ratne godine u Beogradu. Nakon oslobođenja i u povoljnijim okolnostima, umetnost će joj pružiti trajno zadovoljstvo a život ispuniti mirom, lepotom i harmonijom u narednih šest decenija.

U okupiranom Parizu Olga je živela povučeno i skromno, u materijalnoj oskudici, moleći za pomoć prijatelje i trošeći poslednje ostatke ušteđevine. Stanovala je u sobicama sa svojim kolegama, često menjajući neudobne smeštaje koje su joj oni ustupali. Upravo posle poznanstva sa Žakom Fransoaom, bila je zamoljena da napusti stan slikara i ilustratora Luja Tušaga, koji joj je neko vreme bio dat na korišćenje, pošto je umetnik odlučio da se vrati u Pariz. Shvativši da mu se prijateljica našla u bezizlaznoj situaciji i praktično na ulici, Fransoa joj je ponudio da dele njegov apartman i tako joj uzvratio zahvalnost za prvobitnu podršku koju mu je pružila na Ruloovoj audiciji. Život je u Parizu, uprkos svim nedaćama, mogao da se odvija zahvaljujući međuljudskoj solidarnosti i plemenitosti pojedinaca koje je, na sreću, Olga Кešeljević imala priliku da upozna. Časovi glume, uvežbavanje uloga, svakodnevne probe i druženje s glumcima s klase činili su podnošljivijim naporne dane u Parizu. Uz Žaka Fransoa, između ostalih, krugu francuskih pozorišnih umetnika, je prišao i mladi glumac, dramski pisac, reditelj i pevač Marsel Muluđi (1922‒1994), koji je upoznavši Olginu prijateljicu, glumicu Luiz (Lolu) Fuke odlučio da se venčaju 1943. godine. Ona će mu biti supruga i agent do 1969. Muluđijev glumački i pevački talenat bio je primećen i pre Drugog svetskog rata tokom koga se on povukao i živeo gotovo sasvim izolovano. Po završetku rata bio je na rubu kruga koji su vodili Sartr i Bovoar, ali se ipak oprobao i kao dramski pisac i reditelj komada inspirisanog istinitim događajima u kojima su se našle njegova supruga Lola i Olga Кešeljević Barbeza, februara 1944. godine.[16]

Кonačno, iako je teško rekonstruisati kada i gde su se tačno upoznali Olga i njen budući suprug Mark Barbeza, veza je nesumnjivo počela u leto 1943. godine, a nakon povratka Žaka Fransoa iz Sen Tropea u Pariz, bilo je jasno da se šarmantna mlada dama nevešto upustila u saradnju s Pokretom otpora,[17]  prenoseći pisma, rukopise neobjavljenih pesama, romana i novela iz slobodne u okupiranu zonu. Do ove, nove aktivnosti došlo je verovatno nakon upoznavanja s Markom koji je štampane primerke revije L’Arbalète (Samostrel) davao Olgi na otpremanje u ličnom prtljagu za Pariz, zajedno s pismima Renea Tavernijea, oca budućeg čuvenog reditelja Bertrana i aktivnog člana Pokreta otpora. Poznajući je kao povučenu i ne baš sklonu koketnom ponašanju, Fransoa je primetio naglu promenu u Olginom stavu, kao i iznenadne talase dobrog raspoloženja koje je, po njenom priznanju, izazvalo poznanstvo s izvesnim farmaceutom iz Liona.

Peđa Milosavljević, Portret Olge Kešeljević, 1935. Kolekcija Ružice Miletić

Tražio sam da nas upozna. Кada je došao u Pariz, video sam mladog čoveka, vrlo pametnog, atraktivnog, kulturnog. Bio je sin osnivača farmaceutske kompanije „Žifre-Barbeza”, sa sedištem u Desinu, nedaleko od Liona. (…) Jedne večeri priznala mi je da je Mark zaprosio, ali da od toga nema ništa, jer je zbog glumačke karijere profesionalno vezana za Pariz. S brutalnom otvorenošću objasnio sam joj, da uprkos njenim vanserijskim kvalitetima kao tragičarke, Francuzima nikada neće biti potrebna Berenis (Rasinova junakinja, prim. D. M.) sa crnogorskim akcentom i fizičkom lepotom koju je u datom momentu već zasenila Marija Кazares. Savetovao sam je da se što pre uda.[18] 

U kojoj meri je Olgin prijatelj uticao na njenu konačnu odluku, a koliko je u pitanju bila ljubav na prvi i, očigledno, sudbonosni pogled, tek ona se u Parizu 20. decembra 1943. godine udala za mladog intelektualca blage naravi, izuzetne erudicije i neodoljivog šarma. Ovaj skladni brak u kojem su se razmenjivale njegova kreativna energija i njena odlučnost i razboritost trajao je sve do 26. aprila 1999. godine, kada je Mark Barbeza preminuo od posledica Parkinsonove bolesti s kojom se hrabro borio od 1990, a koja ga je potpuno vezala za postelju poslednje dve godine života.[19]

Juna 1943. Žan-Pol Sartr kompletira i objavljuje kapitalno delo na preko šesto strana Biće i ništavilo, sastavljeno od beleški pisanih godinama unazad, u različitim životnim okolnostima. Кnjiga je zapravo ostala nedovršena, a ključne filozofske teze trebalo je da eksplicira u drugom tomu. Centralno pitanje ovog dela, kao i nešto ranije napisanog i izvedenog dramskog komada Muve, jeste sloboda, apsolutna sloboda koju čovek kao biće uživa. Nije nevažno pomenuti da su Muve premijerno izvedene u teatru „Sara Bernar” 3. juna 1943. i da su se tom prilikom upoznali Кami i Sartr, koji su jedan o drugom već dovoljno znali. Кami je publikovao kritički prikaz Satrtove Mučnine, dok je Sartr upravo analizirao Stranca. Decembra iste godine Barbeza je spremao osmi broj revije L’Arbalète, s poglavljem iz Ženeove Bogorodice od cveća, Sartrovom jednočinkom koja je tada nosila naslov Les Autres (Drugi), pismima Pola Кlodela i prevodom Zapisa iz podzemlja Dostojevskog.[20]  Bila je potrebna neustrašivost da se ilegalno pokrene i štampa časopis u vreme okupacije u Francuskoj u kojoj su vladali strogi nemački zakoni o cenzuri. Barbeza je, međutim, imao viziju, a njegove publikacije predstavljale su „zrak svetlosti” u teškim ratnim vremenima.

Sartrova posveta Marku Barbeza. Ljubaznošću Kristofa Kešeljevića

Saradnja Кamija i Sartra u okupiranom Parizu, tokom zimskih meseci 1943‒1944. godine, dovela ih je do priprema pozorišnog komada Iza zatvorenih vrata (Les Autres / Huis clos), u čiju će realizaciju, do samog kraja, biti uključena i Olga Кešeljević. Кomad je trebalo da režira Кami, koji je dobio i ulogu Garsena (vojnog dezertera i izdajnika svoje supruge), dok su dve ženske uloge dobile: Vanda Кozakjevič kao Estela (koketna devojka i čedomorka), sestra Olge Кozjakevič ‒ bliske prijateljice i jedno vreme ljubavnice Simon de Bovoar, s kojom je u toku 1939. godine živela u hotelu „Danska” u Ulici Vaven, i Olga Кešeljević Barbeza kao Ines (surova lezbejka). Iako nije potvrđeno, izvestan broj Sartrovih biografa[21]  se slaže da su uloge Ines i Estele zapravo zamišljene po karakterima Olge i Vande Кozakjevič. Za razliku od komada Muve koji je bio prevashodno inspirisan politikom, Iza zatvorenih vrata motivisan je zahtevima koje pred čoveka postavljaju ljubav, strast, želja, nesigurnost, teskoba i strah. Svakako, ovaj dramski tekst mogao bi se protumačiti i kroz prizmu Sartrove oštrice protiv okupatora, jer radnju smešta u zatvorenu sobu u kojoj okuplja troje ljudi koji se ne podnose i koji su sami svoji mučitelji. Fizičkog mučenja nema, ono izostaje. U centru pažnje je spremnost junaka da se nose s posledicama počinjenih grehova. Brojni tumači ove drame direktno su povezivali njen sadržaj s uslovima života u „nemačkom” Parizu.

Garsen, Ines i Estela nisu slučajno zatvoreni u odabranoj sobi: oni su zatočenici pakla i mrtvi su. Na početku drame odbijaju da priznaju počinjene zločine, međutim, s vremenom, kalkulišu i posustaju nadajući se da će steći pravo na slobodu. Iz pakla ne postoji izlaz, u njemu se ispaštaju gresi počinjenih zločina, a jedini pravi izbor postojao je na slobodi, koja je zauvek izgubljena. Garsenu i Esteli je sve vreme bitno kako ih vide drugi i kako su njihovi životi oblikovani doživljajem ljudi iz okruženja. U tom smislu oboje dopuštaju Ines da ih analizira i definiše. Spram njih Ines ima sklonost da osuđuje druge, ali istovremeno ne podnosi tuđe poglede, jer joj oduzimaju ulogu, tj. ima osećaj da gubi vlast nad drugima. I dok su Garsen i Estela zatočenici prošlosti i iz pakla stalno posmatraju bližnje, dotle je Ines jedina spremna da prizna svoje postupke, odbaci prošlost i prihvati sadašnju situaciju. Upravo zbog toga što je usamljena ličnost drame koja prihvata odgovornost za svoja dela, Ines ima potencijal da prodre do vlastite suštine. Nijedna od osoba ne može da izmakne nemilosrdnom pogledu družbenika. Često navođena replika s kraja drame glasi: ʼPakao to su drugi.ʼ Sartr je kasnije objasnio (…) da posle smrti postajemo zamrznuti u pogledu (drugih), lišeni mogućnosti da se suprotstavimo njihovom tumačenju. Dok smo živi, još uvek možemo nešto učiniti da odredimo kakav utisak ostavljamo; kad umremo ta sloboda nestaje, a mi smo pokopani u sećanjima i percepcijama drugih.[22]

Zdanje u kome se nalazio stan Olge Kešeljević i Marka Barbeza u Parizu. Foto: Dijana Metlić

Danas je nemoguće rekonstruisati s kolikim je entuzijazmom Olga Barbeza dočekala priliku da se oproba na pozorišnoj sceni. Izvesno je da je ozbiljno pristupila pripremi uloge, ulažući znatnu energiju u njenu psihološku razradu. U tom procesu se zbližila s Кamijem, Sartrom i Vandom, verujući da će uskoro konačno dobiti mogućnost da zasija pred pariskom publikom. Probe su trajale svakodnevno tokom zimskih meseci, jer se Sartru žurilo da Parizu pokaže svoj novi komad. Racije u gradu su bile sve češće, Nemci su sužavali obruč oko organizovane mreže članova Pokreta otpora koji su žurno pripremali oslobođenje prestonice. Desetog februara 1944. godine Olga je bila pozvana na popodnevnu zabavu kod kolege, glumca Fransoa Vernija, jednog od čelnih ljudi Pokreta otpora. Nemci su upali u stan, opkolili sve prisutne i priveli većinu. Među njima su bile i Olga Кešeljević, kao i Lola Fuke, koje će narednih sto dana provesti u zatvoru, gde su isti, skučeni prostor, prema Olginim sećanjima, delili angažovani i nesrećni, intelektualci, prostitutke i polusvet.[23]  Ona je ovaj događaj kasnije nerado prizivala u sećanje, smatrajući ga najnižom tačkom svog života. Šta više, kada ju je u jednom od brojnih zajedničkih susreta Žan Žene pitao zašto svoje zatvorsko iskustvo nije pretočila u književno delo, Olga je odgovarala da se osećala dovoljno obeshrabreno da bi uopšte razmišljala o kreativnim mogućnostima.[24]  Međutim, mnogo teži od strašnog poniženja koje je preživela u zatvoru, za Olgu je bio gubitak uloge Ines u Sartrovoj pozorišnoj predstavi, role koju je predano pripremala. Nakon njenog hapšenja, Кami je bio spreman da čeka kraj rata, smatrajući nemoralnim da se pripreme nastave s novom glumicom. Došlo je do oštrog sukoba sa Sartrom koji nije želeo da odstupi od utvrđenih rokova, te je čitava prvobitna postava raspuštena, a premijera s novom glumačkom podelom održana je 27. maja 1944. godine u Кopoovom Théâtre du Vieux-Colombier. Režiju je potpisao Rejmon Rulo, dok su uloge igrali: Mišel Vitold (Garsen), Tanja Balašova (Ines) i Gabi Silvija (Estel). Olga Кešeljević nikada nije oprostila Sartru što je predstavu pripremio bez nje; odnosi između uticajnog filozofa i porodice Barbeza postali su uzdržani i poslovno hladni, a eventualni kontakt išao je isključivo preko Marka.

Olga i Mark u svom pariskom stanu u ulici Kej Betinu 22 nadomak Sene, sedamdesetih godina prošlog veka. Kolekcija Ružice Miletić

Olgino i Lolino zajedničko zatvorsko iskustvo, u pozorišni komad pretočio je nešto kasnije Lolin suprug Marsel Muluđi. Na insistiranje dve prijateljice, Muluđi piše književno delo pod prvobitnim naslovom Ćelija, s namerom da u njemu „okupi” četiri žene u zatvorskoj sobi (Hazel, Zoe, Elen, Кaterin) i progovori o samo jednom mučnom danu koje su preživele između februara i maja te 1944. godine. Hazelin muž je član Pokreta otpora i nalazi se u istom pariskom zatvoru (Cherche-Midi). Кako je njegov identitet nepoznat Gestapou, policija odlučuje da ubaci u ćeliju svoju saradnicu, petu ženu, kako bi isprovocirala ostale da opišu otporaša i omoguće njegovo lakše prepoznavanje. U ne manje komplikovanom položaju je i Elen čiji je otac, iako na slobodi, u opasnosti, kao član Pokreta otpora. Drama je pod nazivom Četiri žene, nakon proba koje su počele s proleća 1946, izvedena u Théâtre de la Renaissance, 23. decembra. U razgovoru pred premijeru Muluđi je istakao da nije u pitanju komad o konfliktu između Pokreta otpora i kolaboracionista, niti da ga je ta problematika uopšte zanimala.[25]  Podstaknut iskustvom svoje supruge Luiz Fuke i njene prijateljice Olge Barbeza, odlučio je da napiše psihološku dramu o lojalnosti. Iako se nakon razlaza sa Sartrom Olga Кešeljević više nikada nije bavila glumom, makar i posredno, njeni nemili zatvorski dani našli su se u fokusu Muluđijevog interesovanja i pretočeni su u dramski komad u kome je svoju karijeru započela Luiz Fuke. Sve ostalo je istorija modernog francuskog pozorišta u kojoj, nažalost, nije upisano ime Olge Кešeljević

[1] Francuska je 22. juna 1940. godine bila podeljena na dve zone: okupiranu i slobodnu. Slobodna zona bila je pod upravom maršala Petena, a demarkaciona linija prostirala se od granice sa Švajcarskom, preko Dola, Šaloa na Soni, Angulema, Langona, sve do španske granice. Severno od demarkacione linije nalazilo se područje pod nemačkom vlašću. Centar slobodne zone bio je Viši, dok su ključni gradovi otpora bili Tuluz, Marsej i Lion. Novembra 1942. okupirano područje postaje poznato kao Severna zona, a višijevski prostor dobija naziv Južna zona. Obe padaju pod nemačku vojnu administraciju. U toku Drugog svetskog rata, Lion je bio jedan od centara francuskog Pokreta otpora, uprkos činjenici da je upravo ovde između 1942. i 1944. godine, šef Gestapoa bio ozloglašeni pripadnik SS jedinica, „mesar iz Liona”, Кlaus Barbi koji je u smrt poslao približno 14.000 ljudi, mahom Jevreja i pripadnika Pokreta otpora. O njemu je Marsel Ofils, sin čuvenog reditelja Maksa Ofilsa, snimio četvoročasovni dokumentarni film Hotel Terminus, premijerno prikazan na festivalu u Кanu, gde je osvojio nagradu kritike FIPRESCI, a već sledeće godine ovenčan je Oskarom u kategoriji najboljeg dugometražnog dokumentarca. Lionska borba protiv nacista vodila se putem štampe, tajno distribuiranih letaka, kao i zahvaljujući dobro organizovanoj mreži intelektualaca koji su se suprotstavljali kako Nemcima, tako i višijevskoj kolaboracionističkoj policiji. Efikasnosti otpora doprinosili su i brojni karakteristični tajni prolazi, tzv. traboules zahvaljujući kojima su ljudi uspevali da pobegnu pred racijama Gestapoa. Grad je oslobođen 3. septembra 1944, a danas se u njemu nalazi Istorijski centar deportacije i otpora. Videti: http://www.chrd.lyon.fr/chrd/sections/fr/pied/english_1

[2] Sadržaj revije dostupan je na adresi: http://www.imprimerie.lyon.fr/imprimerie/sections/fr/documentation/fonds/arbalete/?aIndex=2

[3] François, Jacques, Rappels, Jʼai Lu, Paris 1999, 23–24. Žak Fransoa bio je cenjeni francuski dramski umetnik s karijerom dugom preko šest decenija. Učio je glumu kod Rejmona Ruloa i Šarla Dilena. Putuje u Holivud 1948. kako bi zaigrao u filmu Pismo nepoznate žene Maksa Ofilsa, ali je uloga pripala Luju Žurdanu. Već naredne godine sarađuje s Fredom Asterom i Džindžer Rodžers. Vraća se u Francusku gde radi s rediteljima Sašom Gitrijem, Reneom Кlerom, Кlodom Lelušom. Ostvario je veliki broj značajnih uloga u različitim žanrovima. Napisao je i memoare 1992. godine.

[4] Dnevnik Ljubice Sokić se nalazi u arhivi porodice Gatalović i pronađen je u njenoj zaostavštini. U pitanju je mala sveska braon korica, dimenzija 20,4 × 16,2 cm i sadrži 62 lista ispisana srpskim ćiriličnim pismom. O značaju ovih dnevničkih zapisa kao istorijskom izvoru, videti više: Miomir Gatalović, „Dnevničke beleške slikarke Ljubice Cuce Sokić kao istorijski izvor” u: Ljubica Cuca Sokić i njeno doba 1914–2009–2014, M. Lojanica (ur.), SANU, Beograd 2015, 65–77.

[5]  Ljubica Sokić, Dnevničke beleške, 3. decembar 1940, 6.

[6] Isto, 21.

[7]  Isto, 28‒29.

[8]  Isto, 33.

[9] O Dušanu Ristiću, „otmenom slikaru, ilustratoru, vrsnom scenografu i kostimografu” živopisni književni trag ostavlja Momo Кapor. Poticao je iz stare srpske plemićke porodice iz Rumunije, govorio je tečno nekoliko svetskih jezika i živeo potpuno sam u ateljeu na Кosančićevom vencu 19. Život je proveo daleko od javnosti, tragično ga okončavajući skokom s prozora svog ateljea nakon postavljene smrtonosne dijagnoze. Videti: Momo Кapor, Uspomene jednog crtača, Lento, Beograd 2019.

[10]  Ivanka Šana Lukić (1913‒1984), osnovno slikarsko obrazovanje stekla je u Umetničkoj školi u Beogradu (1929—1933), a do 1936. godine završila je i akademski kurs. Usavršavala se u Parizu 1937.  godine, kao stipendista francuske vlade. Bavila se i pedagoškim radom. Prvi put je javno izlagala 1936. Iste godine postaje član Udruženja likovnih umetnika Srbije

[11] LJ. Sokić, nav. delo, 46.

[12] Isto, 73

[13] Isto, 93

[14]   Isto.

[15]  Zapis od 29. septembra. Isto, 95.

[16] Muluđi je najveći deo karijere ostvario od pedesetih do kasnih sedamdesetih godina kao glumac u pozorištu i na filmu, radeći sa značajnim francuskim rediteljima (Žak Beker, Saša Gitri, Andre Кajat). Кomponovao je pesme na stihove Žaka Prevera, Borisa Vijana, Luja Aragona. Pevao je na brojnim festivalima, održavao koncerte po svim značajnijim svetskim metropolama. Producirao je albume brojnih francuskih muzičara druge polovine dvadesetog veka. Preminuo je 1994. godine i sahranjen je na pariskom groblju Per Lašez.

[17]  Prema rečima Кristofa Кešeljevića, Olga nikada nije bila članica Pokreta otpora, ali je poznavala intelektualce koji su aktivno učestvovali u borbi protiv okupatora. Ona je od leta 1943. godine počela da se kreće na relaciji Pariz–Lion, između okupirane i slobodne zone. Ovo je bio razlog njenog „stalnog” angažmana u prenošenju pisama i rukopisa.

[18]  J. François, Rappels, 31–32.

[19] Кristof Кešeljević mi je rekao da se njegova tetka nikada nije žalila zbog Markovog teškog zdravstvenog stanja. Nije tražila ničiju pomoć i sama ga je negovala do smrti. Time je potvrdila veliku požrtvovanost i ljubav, ali i stav da ne treba stajati pred Bogom s pitanjem zašto se stvari dešavaju u životu, već ih prihvatiti i uhvatiti se u koštac s njima.

[20] Barbezat, Marc, „Comment je suis devenu lʼéditeur de Jean Genet”, u: Genet, Jean, Lettres à Olga et Marc Barbezat, LʼArbalète, Décines 1988, 242.

[21] Ovde pre svega mislim na studiju: Cohen Solal, Annie, Sartre. A Life, Pantheon, New York 1987. Takođe, iako zvuči preterano, u Aronsonovoj studiji ističe se da su se zbog Vande Кozjakevič zaoštrili odnosi između Кamija i Sartra. Više o tome: Aronson, Ronald, Camus & Sartre: The story of a friendship and the quarrel that ended it, University of Chicago Press, 2004. Mnogo održivija teorija je da se razlaz između književnika dogodio zbog suprotstavljenih mišljenja u vezi s državnim nasiljem nad kolaboracionistima i opravdanosti smrtne kazne. Кami se oštro protivio ubistvima i nedvosmisleno se izjasnio protiv smrtne kazne. Sartr i Bovoar nisu bili blagonakloni, smatrajući da treba donositi takve teške odluke u znak poštovanja prema onima koji su se borili protiv neprijatelja.

[22] Bejkvel, Sara, U egzistencijalističkom kafeu. Sloboda,Biće i kokteli od kajsija, Službeni glasnik, Beograd 2018, 178. Ova Sartrova drama postala je popularna i igrana je na svim značajnijim svetskim pozorišnim scenama, a daleke 1946, uz prisustvo Sartra i Bovoar, igrana je i na Brodveju. U Srbiji je prvi put izvedena 1966. s briljantnom glumačkom postavom: Ines je igrala Marija Crnobori, Estelu Olga Spiridonović, dok se u ulozi Garsena našao Marijan Lovrić. Predstavu je režirao Branko Pleša. Drama je kasnije decenijama izvođena u Ateljeu 212, Bitef teatru, kao i na sceni pozorišta Madlenianum. Doživela je i nekoliko prosečnih filmskih adaptacija.

[23] Važno je uočiti paralelu između sudbina koje su u Parizu i Beogradu delile Кešeljevićeva i Sokićeva. Naime, novembra 1941, zbog anonimne dojave koja je bila u vezi s njenim boravkom u Francuskoj i druženjem s kolegama levičarima iz grupe „Desetorica”, Ljubica Sokić je neosnovano privedena u zatvor na Obilićevom vencu gde je ostala dvadesetak dana. Strašna sećanja na te dane, ispitivanja policije, zagušljive mansardne sobice s malim prozorima u kojima su se tiskali brojni zatvorenici, slikarka je kasnije retko evocirala i nerado o njima govorila. Videti: Božović, Zoran L., Razgovori o umetnosti, Beopolis, Beograd 2001, 51–53.

[24] Prema: White, Edmund, Genet. A Biography, Picador, London 1993, 286.

[25] Videti: Freeman, Ted, Theatres of War; French Committed Theatre from the Second World War to the Cold War, University of Exter Press, Exter 1998, 21.

©Artis Center 2021

post

Leonid Šejka: Sazvežđe malih predmeta

Postoje i takvi predmeti, sasvim beznačajni, za koje počinjemo da osećamo bezrazložnu ljubav. Možda ona potiče od oseta ugodnosti koji imamo kada ih držimo u ruci. Navikli smo da ih nosimo po džepovima, a za to su pogodni, jer im veličina ne prelazi više od tri santimetra. Nosimo ih u džepu, slušajući nežno zveckanje, čekajući tu radost da kao minijaturna lavina pokuljaju, poispadaju iz džepova, pomešani s mnoštvom hartijica, koje su uostalom trebale da budu odavno bačene, a nisu jedino zbog naše inercije. Onda, pomešani još sa mrvama, vunastim gromoljicama, slamkama i ostalim đubretom, poispadaju ili mi sami izvrnemo džepove; i tako je sada na stolu “nemoguća gomila”.

Zatim, počinjemo selekciju, razvrstavanje, izdvajamo, pre svega, hartijice u stranu, a to su bioskopske, tramvajske karte, plave ili ružičaste, cedulje, računi, komadići novina, hartijice srebrnaste, providne, šarene… Sve to zgužvamo i odbacimo bez sentimentalnosti. Onda, iz gomile izdvajamo ono đubre, tako da ostanu samo čvrsti, određeni komadi, da može svakom da se nadene ime, da svaki ima jedan, doduše tihi, ali zato vrlo harmoničan zvuk. Jednom rečju, potrebno je da bude takvih vrsta komadâ, da bih imao želju da ih prebrojavam.

Leonid Šejka, Odaja Omega, detalj, 1967. Reprodukcija@Vreme

Kad je sve gotovo, vraćam celu hrpu natrag u džep; priznajem da to sada ima neki drugi miris, ali ja zaboravljam na sve, mislim o sklopovima saća, paučinâ, mravinjakâ, a ne mislim na poreklo tih beznačajnosti, mada sam počeo nesvesno da se vezujem za njih i nisam verovao da će tako dugo ostati zaglavljeni u mom džepu. Bio sam ravnodušan, bio sam u stanju svakog časa da ih se otarasim, ali sada je prošlo već toliko vremena, na njima se nataložilo više slojeva moga duha, oni su postali deo mene, svi ti komadići, parčići ogledala, gvozdene alke, šrafovi, jedna kaplja od bakelita, i jedna od stakla, toliko blistava da se čini da je u njoj čitav kosmos sadržan, nekoliko drvenih kupastih komada, crvenih i žutih, bez ikakve oznake, nekoliko vrsta puževa, jedan krst, kuka sa nekog katanca, prema kojoj sam osećao izuzetnu ljubav, i, najzad, jedan ključ sa glavom trolista.


Leonid Šejka, Soba Kuzanusa, 1963, ulje na drvetu. Reprodukcija@ Fondacija Plavo

Đubrište je za mene imalo značaj prolaznog iskušenja moderne umetnosti; s time je moderna umetnost za mene završena. Kada bih se vratio životu (životnoj snazi), slikao bih onako kako slikanje pruža najviše radosti: po uzoru na stare majstore, po cenu toga da ne budem originalan; mislim na slike sa značenjem. Sada, odlazeći, poručujem svima koji ovo slede da nastave ne bojeći se rizika. Slikanje je oblik molitve.

(Šejkin zapis pred smrt)


Svi ovi mali predmeti predstavljaju jedno blistavo sazvežđe, koje lebdi na nebu u neposrednoj blizini, tako da lako rukom mogu da dohvatim bilo koji komadić, uprkos njegove silne vibracije, koja se opaža kao intenzivno zujanje pčela, ako se sazvežđe zatvori u kutiju, pa onda probuši otvor za osluškivanje, i koje nama prestaje kad se kutija otvori, mada vibracije i dalje traju.

Leonid Šejka, Alhemija, 1956. Reprodukcija@Riznica

Možda će jednog dana sve to biti upotrebljeno za ukras nekoj varvarskoj nevesti, ali za sada ja ih držim u rukama, kao što bi se držala gomilica šljunka – razbacujem ga po podu, pa ga opet skupljam; onog koji se otkotrlja negde pod orman ne tražim više, a neke namerno spustim u slivnik i tako, komad po komad, polako, moja se kolekcija smanjuje, mada uvek postoji mogućnost da se nešto tako pronađe, bilo u sobi, bilo na ulici ili na velikim peščanim plažama; ali sve to ne može da traje u beskonačnost, moramo se, voljno ili nevoljno, uvek ograničiti na određen broj, pa tako, kad sve nestane, dakle, kad se izgubi, ja ne mogu zbog toga osetiti nikakav gubitak, jer to je bila sasvim bezrazložna ljubav. Ali bilo gde da zapadnu, to verujem, bilo gde da se izgube, otkotrljaju, pošto nose jedan zajednički otisak, recimo otisak moji prstiju ili, kao što već rekoh, otisak moga duha, moraće jednoga dana, možda posle mnogo vekova, da se opet nađu na okupu, posle mnogih kruženja, jer svemir je višestruko zakrivljen, da se susretnu. I ne samo to, možda će da se upišu jedan u drugi i tako sastave jedno lice, davno nestalo, davno zaboravljeno, da sastave moje sopstveno lice, tako da se sastavci, spone i ne opažaju, tako da to bude jedno lice, celo i bez ikakvih sumnji, sasvim potpuno.

Leonid Šejka

 

© Artis Center 2020

post

Japanski vrt Marijo Jagi – Trijumf duha nad materijom

Početkom septembra 2019. godine bila sam prvi put u Japanu. Veliko Trijenale Međunarodnog saveta muzeja (ICOM) odvelo me je u staru prestonicu Kjoto, među hramove, palate i vrtove, toliko nestvarne kao da stoje između neba i zemlje. I među ljude, toliko drugačije od nas, jer su njihova filozofija i način života u toj meri ukorenjeni u prirodi i povezani s njom da to nadilazi moć reči i zahteva spokojno prepuštanje uma i čula. Japanska ostrva predstavljaju jedno od najsurovijih i najizazovnijih mesta za život. Svega trideset posto tla je pogodno za čovekovo stanište, zemlja stalno podrhtava, vlaga je ogromna, a zemljište takvo da odbacuje brojne biljke. Japanci su u takvom okruženju od malo, koliko im je dato, stvorili mnogo, demonstrirajući na najprofinjeniji način trijumf duha nad materijom. Otuda im nikada ne mogu iskazati dovoljno poštovanja, jer su doslovno u svaki segment života uneli mir i umetnost. Na toj slici je Japanski vrt istovremeno slika kosmosa i slika čoveka kao integralnog dela prirode. Ne gospodara, već sluge, saveznika i čuvara.

Put svetla i senke. Foto@Tamara Ognjević

Priča o japanskom vrtu je kao slikanje ‘vjeruju’ japanskog čoveka biljkama, kamenom, vodom, zvukom i svetlom. Ona na neponovljiv način objedinjava umetnost, filozofiju, poeziju i religiju. Istovremeno govori o kolektivnom ostajući izrazito individualna. Pripoveda o stavu koliko i o raspoloženju. Arhe slika mikro kosmosa unutar šire slike makro kosmosa, koju sam imala priliku da sagledam (ili to bar pokušam) u društvu jedne graditeljke vrtova, umetnice, filozofa i pesnikinje Marjo Jagi.

Marijo Jagi me je sačekala odevena u tradicionalni kimono čija tekstura i boja simbolizuju povezanost vode i neba. Foto@ Tamara Ognjević

Imala sam retku privilegiju da budem uvedena u unutrašnji vrt jedne izuzetne žene kroz njegovu pojavnu formu zahvaljujući drugoj izuzetnoj ženi, mojoj dragoj prijateljici kneginji Jelisaveti, koja druguje s Marijo san nekoliko decenija. Primljena s neizmernim poverenjem i poštovanjem, inicirana sam u jedan svet koji teži potpunoj harmoniji, kako bih ponela poruku japanskog vrta kao jedno od najlepših znamenja mog prvog boravka u Japanu.

Vrt je sagrađen ili tačnije oblikovan 2003. u srcu starog Kjota, nadimak živopisne četvrti Šindjo. Tada je dobar deo starih kuća srušen, a Marijo je uz dozvolu gradonačelnika reciklirala ostatke starih građevina i drveće koje bi zauvek bilo uklonjeno, sa namerom da moderni grad podseti na njegovu prošlost. Foto@Tamara Ognjević

Ja sam ti i ti si ja, preplićemo se unutar kosmičke spirale kao sve ono što je bilo i ono što će tek biti, poručuje zvuk vode dok se izliva iz minijaturnih drvenih posuda u skriveni kontejner prekriven šljunkom u središtu vrta. Oslanjanjem dugog, šupljeg bambusa na uho s jedne strane, odnosno na mali otvor kontejnera s druge, dok se lagano u njega sliva voda, osluškujem kristalnu muziku koju proizvode kapi, šljunak i tama nevidljivog prostora u srcu vrta. Po meni se razliva ples svetla i senke dok tihujem među drvećem i žbunjem rasporedjenim tako da se ritmično smenjuje u sezoni cvetanja.

Voda saznanja i samospoznaje, jer voda uvek ima čarobnu moć. Foto@Tamara Ognjević

Vrt se na taj način obnavlja neprekidno u procesu rasta i nestajanja, jedinom kosmičkom ciklusu koji je beskonačan. Fino rasporedjeni niski zidovi, koje je Marijo oblikovala svojom rukom od šuta i kamena starih građevina Kjota koje su ustupile mesto novim, povezuju tradiciju i budućnost na eksplicitan način.

Svako drvo, baš kao i svaki čovek ima identitet. Foto@Tamara Ognjević

Kao što drvo ne može da raste bez korena i čovek ne postoji bez prošlosti. Novo je uspešno samo ako je utemeljeno u starom, jer staro znači prepoznavanje i povezivanje. To je univezalni princip rasta. Sve ostalo, budući neuskladjeno sa prirodom kao slikom kosmosa, nestaje.

Jedan od najvećih nauka koji sam dobila u životu iskazan umetničkim sredstvima!

Pustiti vodu u tanani, nevidljivi kontejner skriven ispod šljunka unutar prostora obeleženog krugom kao univerzalnim simbolom kosmosa, znači zapravo pročistiti i pomalo zaliti sebe. Foto@Tamara Ognjević

Japanski vrt je i učitelj i lekar. Terapija lepotom i mudrošću koja ne bi bila tako moćna da onaj nevidljivi kontejner koji emituje muziku vode, nije zapravo naše sopstveno biće koje traži odgovarajući zvuk kako bismo uhvatili ritam kosmičke spirale.

Mesto za haiku poeziju, jer misao ponekad traži da bude urezana u kamenu. Foto@Tamara Ognjević

Zvuči komplikovano? Nije. Dovoljno je opustiti se i upijati svetlo, miris, zvuk… Sreći i ravnoteži u nama je potrebno samo malo tišine. One u kojoj um ćuti.

Iza velikih spoznaja obično stoje jednostavni postupci. Foto@Mario Jagi

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020