post

Sve tajne “Bajne večere” ili kako slikati sopstveni život

Uvek ima prostora za priču koja će transportovati ljude na neko drugo mesto.

Džoana K. Roling, autorka knjiga o Hariju Poteru

Milica Mrvić, Bajna večera, Beograd, 5. decembar 2021, kolekcija Tamare Ognjević.


“Bajna večera” je okupila prijateljice istoričarke umetnosti, pisca i gastroheritologa Tamare Ognjević jedne decembarske večeri 2021. godine u beogradskom domu porodice Avlijaš, u kući u kojoj je nekada živeo i stvarao čuveni vajar Nebojša Mitrić. Za trpezom, inspirisanom mrtvim prirodama nizozemskih majstora 17. veka, našle su se (sleva na desno): Jasmina Jakšić-Subić, viši kustos Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, kneginja Jelisaveta Karađorđević, Danijela Paunović, profesor na Visokoj tekstilnoj školi za dizajn, tehnologiju i menadžment, Biljana Đorđević, muzejska savetnica Narodnog muzeja u Beogradu, Tamara Ognjević, direktorka Artis centra, Suzana Spasić, direktorka Fondacije „Olga Olja Ivanjicki“, Vera Avlijaš, predsednica Beo-etno vizije, i Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića u Kruševcu. Na podu se izležava Verin pas Časlav. Scenografija “Bajne večere” svedoči ljubav ovih dama prema umetnosti, kulturnom nasleđu, ukusnoj hrani, putovanjima i dobrim pričama.


Retko pišem tekstove u prvom licu, ali ova priča je takva da se od tog famoznog prvog lica, ma koliko neskromno zvučalo, ne može pobeći. Dakle, neko bi rekao – tajnoviti su putevi Gospodnji, a ja bih rekla – ništa nije slučajno samo tako možda izgleda na prvi pogled. Otuda na fotografiji šarmantno nazvanoj „Bajna večera“, koju je početkom decembra 2021. godine snimila Milica Mrvić, zaista ništa nije stihijski, još manje slučajno. Ni akteri, ni predmeti, ni svetlo, ni boje. Ali da pođem od početka …

Kada me je u jesen 2019. godine moj kolega, istoričar umetnosti Ivan Manjlović, menadžer za međunarodnu saradnju u Novoj Iskri, pozvao da uzmem učešće na panelu „Hrana je kultura“, uveliko sam bila uronjena u svoju autorsku izložbu “Jelisaveta Karađorđević: Dugo putovanje kući” u Istorijskom muzeju Srbije, i poziv na panel, ma koliko zanimljiv, zvučao je kao još jedna obaveza u narastajućem moru obaveza. Međutim, izuzetno cenim Ivana, a priča o mladoj umetnici fotografije, koja je na duhovit način oživela stari kuvar svoje bake, bila je dovoljna da kažem da. Tako sam se 16. oktobra, te poslednje pred-Covid godine, srela sa Milicom. Neću pogrešiti ako kažem da smo „kliknule“ na prvi pogled, a pozlatu je na celu priču dodao njen kuvar šarmantnog naziva „Kulinarske mrvice“, malo remek delo food fotografije – originalan, vibrantan i na Miličnin način duhovit. Site smo se ispričale i saglasile da moramo nešto zajedno da „napravimo“.

Uoči nove 2020. godine prvi put sam se srela sa Miličnim Funky Portraits projektom, zasnovanom na ideji fotografisanja grupnih portreta u odgovarajućoj inscenaciji, koja sugeriše karakter i afinitete fotografisanih osoba. Jako mi se dopao koncept i u šali sam rekla da bih baš volela da napravim jednu takvu ludu fotografiju sa svojim drugaricama ili ljudima sa kojima sarađujem. Milica je rekla – uh, to bi bilo super!!! Od tog njenog „super“ do našeg sledećeg kontakata prošle su skoro dve godine. Preciznije, globalna pandemija nas je sve iščašila, pa je slikanje zajedničkog portreta bila otprilike poslednja stvar na planeti zemlji koja je ikome padala na pamet. A onda se opet pojavio Ivan, kao da mu je karma da Milicu i mene upućuje jednu na drugu, i ja sam 5. novembra 2021. dobila mejl od Milice. U najkraćim crtama – Galerija Artget proslavlja 20. godina rada, Ivan je umetnički direktor izložbe, želi da izlaže Miličine Funky Portraits, a Milica želi da osveži postojeću kolekciju nekom novom fotografijom, pa bi bilo baš lepo, ako sam voljna, da se uključim.

I što bi rekla Keri Bredšo and just like that (čitaj: ne možeš pobeći od onoga što je univerzum za tebe isplanirao), našla sam se sa papirom i olovkom u ruci. Da, ja sve prvo zapišem rukom, a bogami kad je reč o projektima i nacrtam. Bilo mi je odmah jasno da je rok prekratak da bi se sve meni drage drugarice našle na slici (neke od njih žive u inostranstvu, neke su bolesne, a neke u zemlji, ali daleko), pa je prvi korak bio da proverim ko je tu i, posebno, ko je raspoložen za grupno portretisanje u doba Corone. Tačnije, prvi korak je bio – to mora biti sto sa gozbom po ugledu na nizozemske majstore iz tzv. Zlatnog veka tamošnjeg slikarstva. Jedan opulentni vanitas s tananim prizvukom na memento mori (podsećanje na smrt, lat.), jer, naposletku, trenutak u kome slika nastaje najdirektnije udara na opstanak svih nas. Onaj najesencijalniji opstanak – život naš nasušni.

Nastajanje “Bajne večere”, faza sa postavljanjem stola i organizacijom posuđa i hrane. Foto: Tamara Ognjević, decembar 2021.

U hodu sam pomenula mojoj drugarici Veri Avlijaš, koja je i Miličina poznanica, šta se „iza brda valja“, a ona je, pragmatična i operativna, odmah pitala: „A gde to planirate da snimate? Možete i kod mene ako nemate bolju ideju.“

I tako je pitanje prostora rešeno za tren, kako to već biva sa svim stvarima koje je univerzum isplanirao. Treba na ovom mestu dodati još jedan bitan detalj, a pogotovu kada se ima u vidu da na „Bajnoj večeri“, u ovom času pred očima publike u Artgetu u okviru Miličine autorske izložbe „Za uspomenu i dugo sećanje (otvorena do 24. Februara 2022), ništa nije nasumično. Naime, Verina kuća je onaj prostor u kome je nekada radio i stvarao čuveni vajar Nebojša Mitrić, autor ništa manjih čuvenih skulptura despota Stefana na Beogradskoj tvrđavi i kneza Lazara na Kruševačkoj tvrđavi, odnosno Lazarevom gradu. Dakle, omen jednog genijalnog umetnika i jednog protorenesansnonog princa-pesnika i viteza osenio je duboko naše pripreme za fotografisanje. Uzbuđenje je raslo!

Milica i ja smo se dopisivale, razmenjivale ideje i fotografije, razmeravale prostor, razmišljale o tome gde ćemo dobaviti određene stvari, jer koncept koji sam zamislila nije bio nimalo naivan. Vera nam je sve vreme pružala neverovatnu operativnu logistiku, a ja sam na kraju morala da prihvatim činjenicu da će od meni bliskih petnaestak drugarica na fotografiji biti njih sedam. Jedan od njih, beskrajno duhovita Suzana Spasić, direktoraka Fondacija „Olga Olja Ivanjicki“, u startu je sliku nazvala: „Tamara i sedam patuljica.“ I danas se sve slatko smejemo toj šali.

Na kraju, a bez obzira na brojne otežavajuće okolnosti, uspele smo da pribavimo sve što je trebalo. Milica, Vera i ja smo u više navrata preturale po Verinom pokućstvu, donosile svoje sudove i tekstil, otišle do famoznog Miroslava i njegovog fundusa u Vrčinu (i pošteno se smrzle u tom nepreglednom hangaru puno svega i koječega!). Vera je pribavila sve što ima veze sa pijacom, a Milica sve što ima veze sa cvećem (kud vanitas kompozicija može bez mora cveća!). Ja sam odredila ritam događanja na stolu, raspored oko stola, boju toaleta i detalja okupljenih dama, kao i prirodu uloge koju će igrati na fotografiji, a u skladu sa svojim profesijama i karakterom. Tek kad se sada osvrnem na te dinamične dane početkom decembra tek minule godine vidim koliko je to veliki, zahtevan i riskantan posao bio! Međutim, univerzum je dobar, jer strah i nevericu ostavi za period kad adrenalin padne, i kada je posao završen.

U jeku priprema za snimanje, koje se odigralo u večernjim časovima, u nedelju 5. decembra, napravila sam za glavne manekenke grupu na FB mesindžeru. Bio je to najjednostavniji i najoperatvniji način da obnarodujem važne informacije tipa – odeća crna, siva, tamno plava, detalji srebrni i zlatni.

„Bićemo kao na parastosu,“ dobacuje Biljana Biba Đorđević.

„Neee, bićemo vrlo fensi,“ dodaje rafinirana kraljica selfija Zorana Drašković Kovačević.

„Ja stižem iz Francuske, pravo s aviona!!! Nemojte da počnete bez mene!“- javlja se Jasmina Jakšić-Subić.

„Treba li da ponesem nešto od detalja ili nakita?“ – pita Danijela Paunović.

„Da li može ova haljina sa ovim sakoom?“ – šalje fotografiju kneginja Jelisaveta.

I tako jedno desetak dana!!!

Šalu na stranu, još jednom je ta neobična ekipa sa kojom se i družim i radim, pokazala koliko je zapravo koherentna iako su u pitanju vrlo različite ličnosti. Jedno im je ipak zajedničko. Sve su to vrlo jake žene, poslovno i privatno ostvarene, otvorene za dijalog, duhovite i vanredna podrška svim mojim šašavim idejama. Da nije tako i najbajnija večera bi bila samo to – večera. Bajne su ustvari one!

Samo nam fali Vera Avlijaš, pa da organizacioni tim bude kompletan, Sleva na desno: Milica Mrvić, Tamara Ognjević, (donji red) Dragana Stanković i Tamara Brčić. Foto Tamara Ognjević i Zorana Drašković Kovačević.

No, da bi jedan ovakav aranžman uopšte bio moguć, pored Miličinog i mog truda, te ogromne Verine pomoći, u operativni deo postavke su se uključile još dve sjajne dame – Tamara Brčić, koja je bila Miličin „momak“ za sve, a izuzetno je, između ostalog, doprinela da sve na našem stolu bude fiksirano i proporcionisano u skladu sa zahtevima fotografije, i Dragana Stanković, kojoj možemo da zahvalimo na maestralnom aranžiranju cveća. Celu sliku su indirektno dodirnule svojim posvemašnim veštinama i Jelena Perović (onaj božanstveni žuti kuglof od limuna), te Olja Maglovski, Violeta Đerković i Katica Biber Šnur, zahvaljujući kojima su stigli kitnikezi sa gazdinstva Radukin iz Titela, te kuglofi i kalupi za kuglofe iz Muzeja „Gea“ iz Sremskih Karlovaca. Naposletku, da sve izgledamo tako lepo kao što na fotografiji izgledamo, pobrinula se MUA (Make Up Artist) Mina Paunović, otkrivajući nam koliko je šminka moćan „instrument“ u jednom umetničkom poduhvatu, te da smo mnogo atraktivnije sa tim ženskm „bojicama“ za lepotu.

Naposletku, šta sam ustvari htela da ispričam ovom slikom?

Htela sam da pokažem šta je to čime se bavim i što me neumorno ispunjava i potiče u nove kreativne avanture. Istovremeno sam želela da pokažem i osobe koje, svaka na svoj način, dele te moje, odnosno naše zajedničke strasti. Tako se istoričar umetnosti i gastroheritolog oslikao na stolu prepunom slanih (levo) i slatkih đakonija, konstruisanom po uzoru na nizozemsko slikarstvo sličnih tema 17. veka. Želela sam to zlatno Rembrantovo svetlo, jer u izvesnom smislu mi jesmo, nas osam, pomalo aluzija na čuvenu „Noćnu stražu“ velikog Nizozemca, odnosno grupni portret kapetana Koka i njegove gizdave družini. S tom razlikom, što smo mi hedonistička straža, koja se isključivo brine o blagodatima života, fokusirana na njegove lepe sadržaje – umetnost, stvaralaštvo svake vrste – od pisanja do veza, od slikanja do kreiranja parfema, od plesa do mode; putovanja, gastronomiju, javna i tajna znanja, potrebu ne samo da vidimo, već i da stvaramo budućnost, da je kreiramo u skladu sa svojim ukusom i beskrajno pozitivnim odnosom prema životu i svetu.

U kratkim pauzama snimanja Milica i njeni modeli u nekadašnjoj Mitrićevoj kući, danas domu porodice Avlijaš. Foto: Tamara Ognjević i Goran Avlijaš.

Iz svih navedenih razloga, svaka od nas na slici ima lični „atribut“, koji (ne)posredno govori o tome ko smo. Ukazaću na te naše „atribute“, prateći raspored za stolom sleva na desno:

  • Msr Jasmina Jakšić-Subić, istoričarka umetnosti, viši kustos Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, u rukama drži tarot kartu sa simbolom Sveta. Nije proročica, ali se bavi izučavanjem vizuelne umetnosti i kulture, koji jesu njena „karta u svet“, ali i simbol javno/tajnih znanja kojima mora da vlada ličnost koja kreira umetničke izložbe, i istražuje umetnost.
  • Kneginja Jelisaveta Karađorđević, u rukama drži poslednju liniju svog parfema „Jelisaveta“. Stvaranje mirisa se u prošlosti smatralo alhemičarskim podvigom, a osoba koja je u stanju da kreira miris pomalo čarobnicom. Kneginja je nesumnjivo čarobnica i veliki uzor kada je reč o ličnom integritetu, hrabrosti i humanosti, ali i izuzetno kreativna osoba koja piše, slika i dizajnira sopstvenu kozmetičku liniju.
  • Prof. dr Danijela Paunović, profesor na Visokoj tekstilnoj školi za dizajn, tehnologiju i menadžment, stručnjak je za tehnologiju tekstila, ali i osoba izuzetne topline i velikog stvaralačkog potencijala, otuda u njenim rukama raskošni komad svile čarobne boje, jer nema toga što danijela ne može s malo konca i tekstila.
  • Dr Biljana Đorđević, muzejska savetnica Narodnog muzeja Srbije, etno-arheolog, ekspert je za keramiku od, kako sama kaže, „neolita do satelita“. Najzaslužnija je za upis Zlakuske lončarije (neki primerci iste se nalaze na stolu, nimalo slučajno ispred Biljane) na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, pa nije bilo ničeg prirodnijeg nego da joj se u rukama nađe lepi bokal za vino od majolike.
  • U sredini stoji moja malenkost, msr Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti, gastroheritolog i pisac. Moji „atributi“ su desno na polici. Ta bista Apolona Belvederskog, zaštitnika umetnosti, opasana paradajzom, sugeriše moj sretni profesionalni spoj u kome su umetnost i hrana nerazdvojni. Ako ne verujete, pogledajte sto pred nama! Levo od Apolona je moja nesumnjivo najpoznatija knjiga „Blago Srbije: kulturno-istorijska baština“.
  • Suzana Spasić, direktorka Fonda „Olga Olja Ivanjicki“, urednica portala Avant Art magazin, u rukama drži monografiju „Olja Ivanjicki: Očekivanje nemogućeg“, jedinstvenu sintezu jedne umetnice-ikone kreativnog, hedonističkog i vizionarskog načina života. Života u kome je Suzana godinama bila (sa)učesnik. Života kome sve mi na „Bajnoj večeri“ pomalo i same težimo.
  • Vera Avlijaš, predsednica Beo-Etno vizije, koja okuplja izuzetno darovite majstorice veza i ručnog rada, u ruci drži kuglu od vlačene vune ukrašenu ornamentom preuzetim sa narodne nošnje, a na glavi ima ukras izrađen od vlačene vune sa motivima voća karakterističnog za Srbiju. Vera je veliki zaljubljenik u tradiciju, domaće kulturno nasleđe i stare zanate, ali i osoba sa talentom da tradiciju interpretira u duhu modernog dizajna.
  • Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića Narodnog muzeja Kruševac, u rukama drži telefon i sprema se da napravi selfi. Da, to je zaista okosnica Zoranine prirode da sve dokumentuje, da svemu što radi doda duhovitu, vrlo ličnu notu. Lider je u muzejskoj inkluziji i autor brojnih izložbi koje nastaju u saradnji sa publikom, a taj njen telefon je zapravo „čarobni štapić“ u komunikaciji svega što radi i svih sa kojima radi.

Raspored oko stola je uslovio narativ, koji govori o skupu učenih, kreativnih i veselih žena, ali i naše lične fizičke karakteristike. Kao i svaki dosadan i dosledan istoričar umetnosti, ikonograf i simbolog, insistirala sam na skladu i povezanosti. Mi smo različite visine, težine, konstitucije, boje i dužine kose. Zato se i krećemo od najkrhkijih na levoj strani ka najsnažnijim na desnoj. Koncept „zdravica i svi pogled ka Zorani“, diktira ritam moje ispružene ruke. Taj ritam je dodatno naglašen dijalogom između Suzane i Vere, karakterističnim za Sacra Conversazione (doslovno Sveti razgovor, it.) šematizam svojstven italijanskim renesansnim majstorima. Jedino ja gledam direktno u kameru, čime naglašavam svoju inače centralnu poziciju za stolom, odnosno da sam ja „amalgam“ koji je okupio ovo zanimljivo društvo. U prvom planu na podu leži verin pas Časlav, labrador sa krznom divne boje tamne čokolade, kao simbol prijateljstva. Pored njega su globus, kofer i cveće, koji „poručuju“ – koliko god rastojanje bilo među nama, gde god otputovale po zemaljskom šaru, koliko god cvetova procvalo i uvelo u protoku vremena koje nas razdvaja, prijateljstvo, ono pravo, je večno.

Hrana kao umetnički medijum, ali i simbol razmišljanja i raspoloženja. Detalji stola “Bajne večere”. Foto: Tamara Ognjević

I šta bi jedna slika bila bez poneke pikanterije. Na stolu je sva hrana zaista hrana, osim jastoga, grožđa i šargarepa. Cveće je takođe svo prirodno sa izuzetkom velike ružičaste hortenzije ispred Danijele. Kristalne boce na stolu, blizu Zorane, su potpuno identične replike boca kakve se mogu videti na slikama Nizozemaca iz 17. veka. Pored pomenute Zlakusa grnčarije, između Biljane i mene se nalazi čarobni tamno zeleni bokal, rad čuvenog majstora Velje Đorđevića iz Zaječara. Zelene činije sa tamnosmeđom bordurom, tik pored te lepe bundeve, delo su keramičarke Ivane Rackov, napravljene za Artisov nagrađeni projekat „Gozba-Gastronomija u srednjovekovnoj Srbiji“. Sve ribe na stolu su nepečene, a tamnosmeđi stolnjak sa ornamentom u obliku zlatnih cvetova je materijal za moj još nesašiveni mantil. Naposletku bronzani fazan i fazanka simbolično naglašavaju da pred sobom imate osobe na vrhuncu vitalnosti, koje se ne boje da posegnu za svojim najsmelijim snovima. Oni istovremeno, a i mi sa njima, poručuju da je uvek trenutak da budete kreativni i da nikada ne treba da prestanete da istražujete sebe i svet oko sebe.


Posebna napomena!

I sami možete imati sličnu fotografiju sa prijateljima ili porodicom u ovakvom stilu! Milica vam stoji na raspolaganju za dogovor, kontaktirajte je na mail  mrvic.milica@gmail.com

Više o Milici Mrvić i njenom projektu Funky Portraits na http://www.milicamrvic.com/

Više o izložbi “Za uspomenu i dugo sećanje” na https://www.politika.rs/sr/clanak/497052/Kultura/Za-uspomenu-i-dugo-secanje


Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti, gastroheritolog i pisac

 © Artis Center 

 

 

 

post

Umetnost i epidemija: Kastel Nuovo, Napolitanski osmeh

Beograd, 16. mart, 9:51

Muzej je uvek mesto interakcije, pa i ko-kreacije. Čak i usred pandemije. Zatvoren za javnost. Muzej i tada ima nešto da ispriča, poruči, a povremeno i nasmeje.

Ova vesela, mermerna devojka iz muzeja smeštenog u čuveni Kastel Nuovo ili kako ga Napolitanci zovu – Maskio Anjionio (Maschio Angionio), kao da beži ispred sanitarca u punoj opremi, koji dezinfikuje muzej nakon njegovog zatvaranja pre nekoliko dana. Kao da se sa njima igra.

Fotografija: Cesare Abbate (EPA), Dezinfekcija galerije Karla V u muzeju Kastel Nuova, Napulj, mart 2020.

Njen pokret, zarazni osmeh i sugestivna poza nameću misao o veseloj igri vršnjaka koji se jure po parku ili školskom dvorištu dobacujući jedno drugom – “šuga, ti si šuga!”

Mi ne znamo priču skulpture, koja nesumnjivo pripada napolitanskoj umetnosti 19. veka. Ne znamo ni ko je majstor, ni da li je vajana po stvarnom modeli ili je plod zanosa i dobrog raspoloženja vajara koji se napio sunca, slanog vetra i bevande od “falangina” ispod Vezuva. Sve nas koji smo jednom kročili u zavodljivo-dekadentne ulice Napulja ili čitali Elenu Ferante, podseća na veselost tarantela, sočni žargon ribara i pralja, opojni miris zaključanih baroknih vrtova… Podseća nas na jednostavnost malih životnih radosti, koje nam je oteo tempo, multitasking (kakva rogobatna reč!), liberalna ekonomija, opšta trka u kojoj trkači zapravo ne znaju kuda trče, gde je cilj, ima li ga uopšte.

Moć umetnosti, između ostalog leži u pamćenju koje čuva, ali i u trenutku u kome je opažena ili izmeštena iz onoga što bismo nazvali uobičajeni kontekst, stvarajući prostor novom opažanju tesno poveznom sa raspoloženjem posmatrača. Fotograf Ćezare Abate, koji je maestralno ulovio ovaj trenutak u želji da ga dokumentuje neosetno je, baš zahvaljujući tom trenutku, od novinskog postao umetnički fotograf nudeći nam više od dokumenta, potičući emociju, pokrećući inspiraciju.

Dezinfikujte, dakle, sve kako pravila nalažu. Pomoćiće i rakija i neko drugo žestoko alkoholno piće (oduvek maštamo da viskijem starim 25 godina obrišemo kvake i dovratke ?), ako nema medicinskog alkohola, a usput sebi obećajte da ćete kad sve ovo prođe izaći da se siti izjurite s decom i prijateljima, jer je to ono, posebno nešto i jedino nešto za čim treba juriti.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Artisti i modeli: Sava Šumanović i Kraljica Monparnasa

Kiki, Kraljica Monparnasa

„U jesen 1928. vratio sam se u Pariz, obskrbljen novcem iz Beograda. Uistinu, mada sam bio bolestan, taj boravak mi je bio najlepši, jer sam zahvaljujući prodaji u Beogradu mogao da drugujem sa gospodinom Krogom, Kojonagijem, da se upoznam sa Derenom, da budem redovno u društvu dama Kiki, Tereze Trez i Fernand Barej, te Hermine David i pokojnog Paskina, za koga me je vezivalo neko ‘balkansko’ prijateljstvo,“ napisao je Sava Šumanović u autobiografskom tekstu naslovljenom „Mesto predgovora“ u katalogu izložbe održane 1939. godine na Novom univerzitetu u Beogradu. Imena koja je nabrojao smeštaju ovog slikara u sam centar zbivanja u pariskoj četvrti Monparnas. Tada već slavna turistička atrakcija, Monparnas je počeo da privlači umetnike u osvit XX veka, zahvaljujući prostorima koji su bili pogodni za ateljee, kao i kafanama koje su, jedna za drugom, nicale oko raskrsnice bulevara Raspaj i bulevara Monparnas i odmah prerastale u omiljena mesta okupljanja.

Sava Šumanović

Zahvaljujući internacionalnom sastavu umetničke družine, Monparnas je još u godinama pred Prvi svetski rat razvio sopstveni, poseban identitet. Odmah po završetku „velikog“ rata ova artistička internacionalizacija je nastavljena, da bi tokom dvadesetih godina XX veka Monparnas postao simbol lične i umetničke slobode, otvorena zajednica gde je svako mogao da nađe sebi mesto i da ostvari sopstveni izraz. Kao neka vrsta „slobodne zone“ gde su nekonvencionalnost u ponašanju i načinu života bili tolerisani, ovaj deo Pariza je poput magneta privlačio umetnike svih vrsta i njihove obožavaoce, za njima trgovce umetninama, galeriste i kolekcionare i, ne najmanje značajne, turiste sa svih strana sveta. Svi su se oni okupljali u kafanama poput „Klozeri de lila“, „Dom“, „Rotonde“, „Kupole“ i drugih. U tim trenucima Monparnas je bio centar sveta, gde je sve bilo dozvoljeno i svako je imao prava da ispolji svoje sklonosti. Ipak, najveći kuriozitet Monparnasa predstavljala je grupa samosvesnih, nezavisnih žena koje su tradicionalni porodični život zamenile pristupanjem šarolikoj umetničkoj zajednici. Zarađivale su za život nastupajući kao igračice i glumice, pevajući u kabareima ili pozirajući slikarima, ponekad se i same okušavajući na umetničkom planu. Uglavnom su bile poznate po nadimcima, da pominjanje njihovih pravih imena ne bi ugrozilo ugled porodica iz kojih su potekle. Neke od njih pomenuo je i Sava Šumanović svom tekstu, na prvom mestu najčuveniju od sviju, Kiki. „Tri Kiki: Kiki van Dongen, Kiki Kisling i Kiki Kiki predstavljaju najslavnije i zaista najveličanstvenije ličnosti na svetu“, primetio je slikar Fužita u predgovoru Kikinih memoara. Naravno, imao je na umu onu najpoznatiju Kiki, koja je tokom ludih dvadesetih, tridesetih i četrdesetih bila model, slikarka, kabaretska pevačica, filmska glumica, inspiracija mnogim umetnicima, i više od svega jedinstvena ličnost. „Neobično lepa, sa nestašlucima, veselošću, drskošću, čak i bestidnošću u govoru, pokretima, držanju i osmesima“, sažeo je u nekoliko reči njen opis romasijer Dan Frank.

Umetničko-boemsko društvo na ručku sa Kiki (u beloj bluzi u sredini)

Rođena u Šatijonu sir Sen u Burgundiji kao Alis Pren (1901 – 1953), bila je i zauvek ostala simbol boemskog i umetničkog života Pariza. Iz rodnog kraja se otisnula put prestonice sa dvanaest godina u potrazi za egzistencijom. U Parizu je prvi put videla fijaker i zapitala se čime su ulice premazane, da bi kolovozi blistali. Sa trinaest godina već je napustila Opštinsku školu u koju ju je majka upisala, kako bi naučila da čita i piše. Karijeru je započela kao radnica u knjigoveznici, kao i u fabrikama koje popravljaju i proizvode opremu za vojsku na frontu. Sa petnaest godina pomaže u pekari, počinje da garavi obrve i zagleda momke. Konačno otkriva da je mnogo ugodnije pozirati naga nekom vajaru, od napornog rada u knjigoveznici ili pekari. Otkriće je za posledicu imalo razlaz sa majkom, koja u kćerkinom novom zanimanju videla vrhunac nemorala. Sa druge strane, za Kiki je to bio nepovratni put u svet umetnosti. Često je menjala mesto stanovanja na Monparnasu, ali je isto tako često tražila društvo slikara u „Rotondi“. Nadimak Kiki dao joj je prvi ljubavnik, slikar Moris Medjicki. Pozira najpre njemu, a potom Kislingu i Fužiti. Ležeći Kikin akt koji je naslikao Fužita na Jesenjem salonu dobija najpovoljnije kritike. Nakon uspešne prodaje slike, Fužita deo novca daje Kiki, koja ide u prevelikim muškim cipelama i kaputu pokupljenom sa đubrišta. Posle nekoliko sati Kiki se ponovo pojavljuje u Fužitinom ateljeu, ali izgledom i odećom deluje kao prava dama.

Sava Šumanović, Pariski model Kiki, ulje na platnu1929, Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu. Foto @Tamara Ognjević

U trenutku kada se sve to dešava, Monparnas još uvek pamti tragičan kraj svog harizmatičnog junaka Amedea Modiljanija u januaru 1920. godine, posle kog je usledio prvi dolazak Save Šumanovića u Pariz, u jesen iste godine. Već tada je Kiki uveliko postala zvezda pariskih kabarea, šarmantna i duhovita, sa urođenim nagonom za preživljavanje i prilagođavanje svakoj situaciji. Sklopiće iskreno prijateljstvo sa Haimom Sutinom, u vreme kada je on boravio nekadašnjem Modiljanijevom ateljeu u ulici Site Falžije. Ona sama će pozirati Medjickom, Mojze Kislingu, Peru Krogu, Aleksandru Kalderu, Pablu Gargalu, Luju Paskinu i mnogim drugim umetnicima sa Monparnasa. Privući će i pažnju kritičara Andre Salmona i Florana Felza, družiće se sa Gertrudom Stajn i Ernestom Hemingvejem. Ipak, ono što će legendu o Kiki u punom sjaju sačuvati do naših dana, predstavlja serija fotografija koje je snimio Emanuel Radnicki, poznatiji kao Man Rej između 1921. i početka četvrte decenije.

Kiki (do zida), Terez Trez i još jedna prijateljica.

Ljubav između modela i avangardiste predstavljala je jednu od najdužih i najčuvenijih veza na Monparnasu. Pozirajući preko četrdeset puta pred objektivom Man Rejevoog fotografskog aparata, Kiki je pokazala ogroman talenat za poziranje i svu moć transformacije nagog i odevenog tela. Uz Man Reja je upoznala i krug avangardista kojem su pripadali Tristan Cara, Andre Breton, Filip Supo, Luj Aragon, Maks Ernst i Pol Elijar. Igrala je i u dva kratka i jednom dugometražnom Man Rejevom filmu, „Povratak razumu“ (1923), „Morska zvezda“ (1923) i „Emak Bakia“ (1926). Nastupila je i u kratkim filmovima „Mehanički balet“ Fernana Ležea (1923) i „Pariz ekspres/Pariski suveniri“ Pjera Prevea i Marsela Dijamela (1928), kao i u dugometražnim „Neljudsko“ Marsela L’Erbijea (1923), „Međučin“ Rene Klera (1923), „Galeriji čudovišta“ Žaka Katalana, „Kapetan Žuti“ Andersa Vilhelma Sandberga (1930) i „Stari đavo“ Anatola Litvaka (1933). Njena želja da dobije filmski angažman u Americi 1923. godine završila se bezuspešno. Razlog tome nije bilo samo Kikino nepoznavanje engleskog jezika: nigde se nije moglo živeti tako slobodno i ležerno kao na Monparnasu. Bilo bi nezamislivo da se u nekom njujorškom pabu Kiki popne na sto, zadigne suknju – a bilo je poznato da ni leti, ni zimi nije nosila ništa ispod – i zapeva lascivnu pesmicu „Devojke iz Kamareta“. Samo na Monparnasu ona je mogla da preraste u slikarsku veličinu, da joj za izložbu u Galerie du Sacre du Pritemps 1927. godine predgovor napiše Rober Desnos i da otvaranje izložbe bude proglašeno za vernisaž godine. Sa podjednakim uspehom Kiki izlaže i u galeriji Žorža Bernhajma u decembru 1930.

Kiki, Man Rej

Kada se njena veza sa Man Rejem, krajem treće decenije završila, Kiki se zbližila sa novinarem Anrijem Brokom. Njeno ime je dotad postalo jedna od znamenitosti slobodnog Pariza, u kojem su turisti s hodočasnički žarom zalazili u „Dom“ ili „Kupolu“, kao što su razgledali Milosku Veneru u Luvru. U svojim člancima, Broka je proslavio boemski život Monparnasa i iznad svega samu Kiki. Vrhunac atmosfere „ludih tridesetih“ bila je dobrotvorna predstava u korist siromašnih umetnika, organizovana u maju 1929. godine u pozorištu Bobino, u kojoj su učestvovali Kiki i većina njenih prijatelja. Paskin je uradio programsku knjižicu koja je štampana u ograničenom tiražu, Fužita se maskirao u klovna, Terez Trez je sa devojkama sa Monparnasa igrala kan-kan, Mari Vasiljeva je igrala ruske plesove, a glavna atrakcija, Kiki, pevala je lascivne pesmice. Na kraju večeri Kiki je proglašena za kraljicu Monparnasa. Pričalo se da je njena fotografija sa ružom među usnama, koja je tom prilikom snimljena, kao razglednica je prodata u 100.000 primeraka. Upravo te godine Sava Šumanović u Parizu slika aktove Kiki i još jednog čuvenog modela, kreolke Ajše. Kada je reč o Kiki, u pitanju su slike Jutro (Ležeći ženski akt) , Pariski model – Kiki , kao i Crveni ćilim. U isti ambijent slikar će postaviti i sliku Mrtva priroda , na kojoj će prikazati činiju sa jabukama i kruškama i orasima, koje svojim oblicima korespondiraju sa naglašenom senzualnošću Kikinog tela. U pozama na Savinim slikama ta senzualnost, kao i upadljiva nezainteresovanost za posmatrača, imaju sličnosti sa Man Rejevim fotografijama i odaju iskusnog modela koji uživa u samom procesu poziranja, bez zanimanja za krajnji rezultat. Kiki je svesna sopstvenog izgleda, kao i činjenice da umetničko delo može da dosegne samo nivo interpretacije, a nikako da ponovi ono što je priroda, kada je ona u pitanju, već stvorila. Kasnije u Šidu, Sava Šumanović će dorađivati mnoge od svojih „pariskih crnki“ (crnke su po crtežima iz Pariza), ali se to neće dogoditi sa aktovima za koje mu je pozirala Kiki. Štaviše, njen akt sa slike Jutro uključiće u monumentalnu kompoziciju Kraj šumarka (Kupačice) koju će naslikati 1935. godine, prethodno razradivši veliki format skicom ugljenom na hartiji. Tako će konačno Kiki doživeti da „sklopi posao“ sa Savom Šumanovićem, koja ga je, prema njegovim rečima, budući „dobra poznanica (slikarica, pevačica velikog imena) zvala u šali ‘Kont de Pari’ jer sam prebrojavao ‘pare’ francuski rečeno ‘konte’ brojiti kako sam joj rastumačio, odbijajući češće njene želje, da joj kupim cveća, kada je cvećarica naišla“, kao što je to, tokom njihove veze svakodnevno činio Anri Broka. Posle razilaska sa Brokom, Kiki je u jednom od kabarea srela Andre Laroka, koji je svirao harmoniku. Počeli su zajedno da nastupaju u kabareima na Monparnasu i na drugoj obali Sene. „Dragi moj, sve što mi treba jeste komad hleba i boca crnjaka i uvek će se naći neko da mi to pruži,“ imala je običaj da kaže. Na kraju je to bio Larok, sa kojim je provela ostatak života, do 1953. godine.


Sava Šumanović, Jutro (ležeći ženski akt), ulje na platnu, 1929. Reprodukcija@Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu

Aktovi za koje mu pozirala Kiki, kao i oni za koje mu je pozirala Ajša, a svakako i neki drugi čuveni modeli sa Monparnasa čije likove je nemoguće identifikovati prema mutnim fotografijama, osim izuzetnih slika, predstavljaju deo miljea u kojem se Sava Šumanović kretao tokom svojih pariskih dana. „Modiljani se pojavljivao s večeri sa ešarpom magle ili haloom električne svetiljke i vladao kao princ nad našim skupom, u koji su se primali samo Kisling i njegova žena Rene, Šumanović, Deren i Papazof, bugarski slikar vrlo originalnog talenta. Rastko Petrović, ambasador balkanske književnosti, Kars, Zak, doktor Baijen, koji je damama lečio srca, dr Venšon, autor dela ‘Umetnost i ludilo’, Maks Žakob, Salmon i Žana, Fužita i, tajnovit i ironičan, Pablo Pikaso, kome je dolazio da se pridruži Kokto, Remon, Radige, Orik, Iren Lagit, Serž Fera, jednom reči dovoljno da se snabdeju umetnički časopisi, pozorišta, deset izdavača i deset trgovaca slikama cele jedne generacije,” napisao je likovni kritičar Floran Felz u ćećanjima na časopis «L’ Art vivant“. Mada nije bilo moguće da se Modiljani i Šumanović sretnu, kako se stiče utisak na osnovu Felzovih reči, njih dvojica su bili deo iste atmosfere, kao i Fužitina tadašnja žena, slikarka Fernanda Barej, ili japanski slikar koji se pozivao na svoje samurajsko poreklo Kojanagi Sei, slikarka Hermina David koja se izdržavala praveći krpene lutke, Papazov, Paskin ili model i Kikina bliska prijateljica Terez Trez. I nju će pomenuti Sava Šumanović u već navedenom uvodniku za izložbu 1939, kao osobu koja će od njega, kada je „u godini 1930 januara meseca kriza novčana, postala neobično oštra „ otkupiti njegov pariski atelje „isplativši mi troškove instalacije“.

Man Rej, Kiki sa afričkom maskom, 1928.

Sava Šumanović nije bio jedini srpski umetnik koji se kasnije sećao svojih pariskih dana i učešća u boemskom životu na Monparnasu. U prvim posleratnim godinama u Pariz je stigao i Risto Stijović i smestio se u atelje u ulici Site Falgijer, broj 11, u neposrednom susedstvu ateljea koji je pripadao Modiljaniju, zatim Haimu Sutinu, da bi se na kraju u njega uselio naš vajar Sreten Stojanović. Pored Sutina, Stijović se osvrnuo i na pariske susrete sa Fužitom, Mateom Ernandezom, Leopoldom Zborovskim, Modiljanijem, sa Pikasom, Koktoom, Derenom, Žoržom Amatijem, Italijankom Rozali koja je držala kantinu za umetnike, Savom Šumanovićem, Petrom Dobrovićem, Marinom Tartaljom, Zorom Petrović. Nedaleko od Stijovićevog, u istoj ulici, atelje je imao i Milo Milunović. Nije nemoguće da je upravo kod Sutina u ateljeu, ili u galeriji Leopolda Zborovskog gde su zalazili mnogi od pomenutih naših i stranih umetnika, Stijović video Man Rejevu fotografiju Kiki, koja mu je poslužila kao inspiracija za skulpturu Karijatida . O Sutinovom ateljeu u „Sećanjima na mladost“ pisao je i Sreten Stojanović, kao i o ateljeu Emila Antoana Burdela u kojem je učio da vaja.

Sava Šumanović je tri puta boravio u Parizu: prvi put od jeseni 1920. do proleća 1921, boraveći u ateljeu u Rue Bréa 15 i tri meseca se usavršavajući u ateljeu Andre Lota. U Pariz ponovo odlazi septembra 1925. Iznajmljuje atelje u Rue Dauvil 5. Redovno izlaže u Francuskoj na Salonima, kao i u Jugoslaviji (u Zagrebu, u salonu „Ulrih“) i mnogo radi. Slika Doručak na travi je 1927. reprodukovana u časopisu «L’ Art vivant“, iste godine kada nastaje i Pijani brod , kada Sava samostalno izlaže u Paizu i kada slika nekoliko zidnih slika u novootvorenoj kafani „Kupola“. U Parizu boravi do jula 1928, kada se vraća u Šid. U septembru je na izložbi u Beogradu prikazao pariske slike, koje je uglavnom otkupio trgovac Đerasi. U oktobru se vratio u Pariz i preuredio atelje u Rue Denfert-Rochereau 38, gde je ostao do kraja marta 1930. godine. Tokom poslednjeg Savinog boravka u Parizu, u parisko poslanstvo Kraljevine Jugoslavije dobio je premeštaj i diplomata Pavle Beljanski . Kao kolekcionar, on upravo tada sklapa poznanstva sa mnogim srpskim slikarima, pored Save Šumanovića čiju je izložbu u Beogradu posetio, sa Petrom Dobrovićem, Petrom Lubardom, Milom Milunovićem, Sretenom Stojanovićem, Milanom Konjovićem i drugima. Ipak je uzdržana priroda diplomate sprečavala Beljanskog da prijateljska druženja iz umetničkih ateljea i izložbenih prostora preseli u kafane gde se pilo i ludovalo po čitave noći. Taj deo pariskog života, ostao je namenjen umetnicima svih vrsta i nacija, turistima uvek gladnim atrakcija, šarolikoj grupi na čijem čelu je jedno od najznačajnijih mesta imala Alis Pren poznatija kao Kiki, nekrunisana kraljica Monparnasa, „koju znaju svi od San Franciska do Osla“, kako je primetio Andre Salmon.

Jasna Jovanov,

istoričarka umetnosti, upravnica Spomen-zbirke Pavla Beljanskog

(Tekst je prvi put publikovan sa odgovarajućim naučnim aparatom u kataloga koji je 2010. godine čiji je izdavač Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu www. savasumanovic.com)

https://youtu.be/m6UijAIzByE