post

Kneginja Jelisaveta – Dugo putovanje kući

Izložba Kneginja Jelisaveta – Dugo putovanje kući svojevrsni je omaž kneginji Jelisaveti Karađorđević, kćeri kneza Pavla i kneginje Olge, jedinoj devojčici i poslednjem članu vladarskog doma Karađorđevića rođenom u Kraljevini Jugoslaviji 1936, nekoliko godina uoči progona dinastije iz zemlje. Realizuje se u saradnji Istorijskog muzeja Srbije i Artis centra u sklopu projekta Genaologije starih srpskih porodica čiji je autor dr Dušica Bojić. Izložba pripoveda o životu i radu kneginje Jelisavete, ali i ukazuje na poreklo ove ugledne pripadnice kraljevske porodice, humaniste, filantropa i prve ličnosti iz porodice Karađorđević koja se vratila na tlo bivše Jugoslavije 1987. godine, posle višedecenijskog progona.

P.N.Ovčinikov, Ikona kneza Pavla, Petersburg 1893. Zaostavština kneginje Jelisavete Karadjordjević. Foto @Artis Center

Cilj izložbe je da osvetli jednu istorijsku ličnost, rođenu u kraljevskom domu, koju su nepredvidivi sticaj društveno-političkih okolnosti i lične osobine naveli da pređe put od kneginje do građanke, od aristokratkinje povlašćene rođenjem, do savremene žene koja oblikuje svoj novi status i angažovanje. Utemeljena, s jedne strane, na istraživanjima kneginjine lične zaostavštine (slike, fotografije, prepiska, knjige, arhivska građa, predmeti likovne i primenjene umetnosti, kao i umetničkih zanata) i na sveobuhvatnom uvidu u istorijsku i umetničku građu vezanu za kneginju Jelisavetu i njenu porodicu, a sa druge na kreativnom potencijalu kako same kneginje koja godinama unazad piše, slika i fotografiše, tako i na delima savremenih dizajnera, inspirisanih kneginjom Jelisavetom, izložba predstavlja jedinstvenu sintezu dokumetanrnog i kreativnog, istorijskog i savremenog.

Skicen blokovi princa Nikole od Grčke i Danske, rani 20. vek. Zaostavština kneginje Jelisavete Karadjordjević. Foto@ Artis Center

Postavka izložbe, čiji je autor Tamara Ognjević, obuhvata dve celine uporedo predstavljene unutar jedinstvenog prostora galerije Istorijskog muzeja Srbije. Zamišljena kao simulakrum koji sugeriše prostor kneginjinog stana u Beogradu, postavka sublimira javni i privatni aspekt života Jelisavete Karađorđević, prikazujući kako njenu biografiju u hronološkom nizu, tako i priču o njenom poreklu i precima kontekstualizovane u odgovarajućim mikro-celinama. Tako će publika biti u prilici da istovremeno vidi ekskluzivne predmete i dokumente kakvi su recimo dnevnici kneginje Olge Karađorđević, lepeza velike kneginje Elene Vladimirovne Romanove, kneginjine bake po majci, „Tomas Gud“ porcelanski servis Marije Pavlovne Demidove, tetke kneza Pavla, pismo koje je čuveni francuski slikar Ežen Delakroa uputio princezinom pradedi Anatolu Demidovu, princu od San Donata, Faberžeovu malu svesku sa nacrtima nakita kneginjine prababe Marije Pavlovne Vladimirovne od Rusije, pisma kneginjice Kleopatre Karađorđević, Jelisavetine bake, upućena njenim roditeljima knezu Aleksandru i kneginji Persidi, zastavu kneza Pavla, koja se nalazila u kapeli Svetog Đorđa u Oksfordu u kome je studirao, ali i ličnu garderobu i aksesoar kneginje Jelisavete, njene originalne crteže i knjige za decu, fotografije čuvenih svetskih modnih fotografa kakvi su Ričard Avedon, Sesil Biton i Ormond Đilji, ali i domaćih majstora fotografije poput Željka Sinobada, Nenada Marjanovića, Nebojše Babića i Ala Šimona, koji su beležili kneginjine brojne aktivnosti nakon povratka u Srbiju.

Ser Sesil Biton, Kneginja Olga Karadjordjević sa Bušeron tjarom od žutih dijamanata koju je kao venčani dar dobila od tetke kneza Pavla, Marije Pavlovne Demidove, princeze od San Donata, London 1939. Zaostavština kneginje Jelisavete Karadjordjević. Foto @Artis Center

Približno dvesta eksponata iz kneginjine lične zaostavštine, koji do sada nisu istraživani, publikovani i prezentirani, i nekoliko pozajmica iz domaćih muzejskih zbirki (Narodni muzej u Beogradu, Galerija Matice srpske) predstavljaju po tipu, materijalu i poreklu izuzetno kompleksnu građu koju je trebalo saobraziti na način koji će biti jednostavan za kretanje i razumevanje. U tom cilju je izložba dobila i zanimljivu digitalnu animaciju u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a pored stalnog stručnog tumačenja postavke planiran je i čitav niz pratećih sadržaja (predavanja, paneli, koncert, video prezentacije, promocije, radionice) zasnovanih na standradima moderne muzeologije. Posebna draž ovog projekta nesumnjivo počiva na činjenici da je u fokusu izložbe živa istorijska ličnost s kojom će publika imati neposrednu interakciju, te samim tim i izložba sa svim pratećim sadržajima predstavlja autentičnu etapu u biografiji kneginje Jelisavete.

Servis od porcelana sa zlatnim aplikacijama i grbom Demidovih. Nekada je pripadao Mariji Pavlovnoj Demidovoj, princezi Abamalek-Lazarev, tetki kneza Pavla. Thomas Good & Co, London 1896. Zaostavština kneginje Jelisavete Karadjordjević. Foto@Artis Center

Izložba u čijoj realizaciji je učestvovao veliki, multidisciplinarni tim, biće dostupna publici sve do 14. novembra tekuće godine. Prati je čitav niz programa – predavanja, radionica, okruglih stolova i stručnih vođenja o kojima ćemo blagovremeno obavestiti javnost.

Pisma kneza Pavla kneginji Olgi i njegov pribor za pisanje. Zaostavština kneginje Jelisavete Karadjordjević. Foto@Artis Center

@Artis Center 2019

post

Ekskluzivno iz Njujorka: Manje poznati Leonardovi crteži!

Povodom obeležavanja pet vekova od smrti Leonarda da Vinčija, koje će ove godine ispratiti niz zanimljivih izložbi u svetu, a pre svega ona najveća u Luvru u drugoj polovini 2019, naša saradnica iz Njujorka, profesorka Gorica Lalić Hadžić, poslala nam je ekskluzivan zapis o zanimljivoj izložbi četiri dragocena crteža renesansnog genija, koje baštini Metropoliten muzej u Njujorku. Ovo je prvi u seriji tekstova kojim Artis centar planira da pruži skroman doprinos sećanju na čoveka bez kojeg bi istorija umetnosti bila nezamisliva.

Umetnik, teoretičar i izumitelj Leonardo da Vinči umro je u Amboazu (Francuska), u kraljevskom dvoru Klo Lise, nakon 67. rodjendana, 2. maja 1519. godine. U spomen na pola milenijuma od njegove smrti Metropoliten muzej u Njujorku izložio je Da Vinčijeva četiri retka, krhka crteža iz zbirke muzeja. Ovi radovi su izabrani jer prikazuju Leonardov jedinstveni umetnički postupak i inovativnost poput detaljnih studija gestova, izraza, fizionomije, ali i grotesknosti. Mala kolekcija crteža je smeštena na neočekivanom mestu za radove umetnika Leonardove veličine – u hodniku koji vodi od centralnog dela muzeja prema galerijama evropskih slika 19. veka. Ovakva postavka omogućava da im se priđe vrlo blizu i neposredno sagleda tehnika velikog majstora.

Poznato je da je Leonardo bio levoruk i da je oblikovao senke sa paralelnim linijama povlačeći pero iz donjeg desnog ugla ka gornjem levom. Desnoruki umetnici obično povlače linije koje se kreću u suprotnom smeru. Njegova tehnika senčenja – takozvani  sfumato – kontinuirano spajanje tonova da se dobije efekat dima, kako je opisao u svojim beleškama 1490-92, često je imitirana od strane mnogih umetnika. Da bi potpuno ispratio svoju kreativnu maštu, bez nepotrebnog zadržavanja na detaljima u samom početku procesa, Leonardo je skicirao brzo, koristeći tehniku u kojoj su spontanost i ključne vizuelne ideje važnije od sitnih, opisnih detalja.

Profil čoveka u tehnici mastila i krede, 1490-94

Leonardo da Vinči, Profil čoveka u tehnici mastila i crne krede, 1490-94, Metropoliten muzej Njujork

Ovde je umetnik počeo crnom kredom da crta profil starijeg čoveka sa karakterističnim odlikama i dugim nosem. U završnoj verziji, elaboriranoj olovkom i tušem, Da Vinči je idealizovao karakteristike fizionomije svog modela na način koji bi bio bliži njegovim herojskim tipovima ratnika, koristeći savršeno ravne linije koje su iscrtavane od donjeg desnog ugla ka gornjem levom. Na ovom crtežu vidimo Leonardovo brzo skiciranje i kreiranje dinamičnog kontrasta pažljivo iscrtanoj kosi i koži.

Studija glave Bogorodice (1510-1515)

Leonardo da Vinči, Studija glave Bogorodice, 1510-15, Metropoliten muzej, Njujork

Leonardo je kreirao ovu izuzetno detaljnu studiju u pripremi za sliku Bogorodica i Dete sa Svetom Anom i jagnjetom u pejzažu, koju je doradjivao do kraja svog života, a koja se danas nalazi u Luvru. Crtež u Metropolitenovoj kolekciji, slikan crvenom i crnom kredom, odličan je primer umetnikove čuvene sfumato tehnike. Na ovom crtežu vidimo naročit postupak kombinovanja dve krede tehnikom trljanja kako bi bio kreiran neprimetan prelaz tonova od tamnih senki do intenzivnih svetlina. Tako naslikan lik emituje snažnu skulpturalnost koje se zasniva na naučnim istraživanjima odnosa svetlosti i senke kao posebnog fenomena. Istraživanja ovog crteža su otkrila umetnikovu tehniku paralelnih linija crtanih levom rukom, koje su ublažene u zoni samog lica kako bi se liku dala izvesna eteričnost.

Gušter kao alegorija vernosti (1496)

Leonardo da Vinči, Gušter kao alegorija vernosti, 1496, Metropoliten muzej, Njujork

Na ovom crtežu vidimo neobičan motiv guštera koji spasava zaspalog čoveka od ujeda zmije. Inspirisana dugom tradicijom srednjovekovnih bestijara (knjiga o neobičnim životinjama i mitskim bićima) u kojima se životinje predstavljaju kao simbolima ljudskih mana i vrlina, Leonardo slika predstavu koja simbolizuje vernost.

Kao dvorski slikar milanskog vojvode Ludovika Sforce, na čijem dvoru je boravio dugih 17 godina, Leonardo je često kreirao scenografije i kostime za pozorište, kao i kratkotrajne dekoracije za različite javne priredbe. Znamo da je ovaj mali crtež skica za medalju ili broš, ukras za pozorišni kostim, jer na poledjini papira su nacrti i zabeleske za predstavu – jednu vrstu mjuzikla – La Comedia di Danae, Baldasara Takonea.

Skica za oltar sa Poklonjenjem Bogorode malom Hristu (1482-85)

Leonardo da Vinči, Skica za oltar sa Poklonjenjem Bogorodice malom Hristu, 1482-85, Metropoliten muzej, Njujork

Leonardo je na ovom blistavom crtežu istraživao nekoliko ideja za kompoziciju oltarske slike na kojoj su prikazani Bogorodica, Hrist i Sveti Jovan Кrstitelj kao sasvim mala deca. Na skici vidimo pet crteža koje je majstor odvojio okvirima. Raspored na onom centralnom najbliži je slici poznatoj pod imenom Bogorodica među stenama, koja je naslikana u dve verzije od kojih se jedna čuva u Luvru, a druga u Nacionalnoj galeriji u Londonu. Izuzetno je zanimljiva razrada poza novorodjenčadi na ovim skicama. Leonardo koristi srebrnu olovku koja daje svelte, sivkaste efekte, ali i klasičnu olovku i smeđi tuš koji omogućavaju efekte kjaroskuro, što stvara utisak dramatičnosti i živog pokreta. Način na koji je izradio ove skice evociraju Leonardove sopstvene beleške iz 1490-92, u okviru kojih savetuje umetnicima da “kompoziciju skiciraju brzo, ne završavajući udove previše.”

dr Gorica Lalić Hadžić,

profesor francuske književnosti na Univerzitetu Montkler, Nju Džersi, SAD

©Artis Center 2019

 

 

 

post

Izložbe: Basarina simfonija drveta i gvožđa u Galeriji SANU

U Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti (Knez Mihailova 35) u petak 15. marta u 19 časova biće otvorena izložba skulptura Svetomira Arsića Basare. Povodom 90. rođendana ovog uglednog vajara, a u selekciji istoričara umetnosti Nikole Kusovca, publika će imati priliku da vidi Basarina dela nastala u periodu 1998-2018. To je praktično i poslednji ciklus ovog izuzetno plodnog stvaraoca koji u nepredvidljivim, brzim i nedokučivim preokretima kreativnih mejinstrimova, traje skoro sedam decenija. Iako je odavno sebi obezbedio mesto u domaćoj istoriji umetnosti, Svetomir Arsić Basara, poznat po vanrednom spoju gvožđa i drveta kao svojim primarnim umetničkim medijima, neumorno stvara.

Umesto klasičnog, introspektivnog i retrospektivnog teksta, odlučili smo da ovu virtuelnu pozivnicu za izložbu koju nesumnjivo treba videti, uputimo kroz niz iskaza o Basarinom stvaralaštvu, koje su u poslednjih nekoliko decenija izrekli ugledni likovni kritičari i umetnici – prijatelji, savremenici, kolege.

Svetomir Arsić Basara, Mač u Hristovoj ruci, 2001. Foto@Galerija SANU

“Koristeći drvo i gvožđe kao najčešći materijal za realizaciju svojih skulptura, delo Svetomira Arsića Basare je duboko ukorenjeno u vlastito tle, u Kosovo i Metohiju i njihovu istoriju. Izborom tema, oslanjajući se na stare zanate za obradu drveta i gvožđa, a pri tome ne zapostavljajući dostignuća moderne umetnosti, delo Svetomira Arsića Basare zauzima izuzetno mesto u istoriji savremene srpske skulpture.”

Dušan OTAŠEVIĆ

Svetomir Arsić Basara, Putir Vrnjačke Banje, 2001-2003. Foto@galerija SANU

“Obiman i značajan vajarski opus stoji iza stvaralačke biografije Svetomira Arsića Basare: on je ne samo jedan od najplodnijih već i jedan od najznačajnijih srpskih vajara. Taj je opus započet početkom šeste decenije (20. veka) u kreativnom sudaru njegovog umetničkog bića sa stvarnošću života i stvarnošću umetnosti. Inspiriše se najpre neposrednom okolinom , ljudima, predelima i običajima, nacionalnim nasleđem i istorijom, da bi veoma brzo (i za svoje godine veoma rano) osetio potrebu za veoma istinskom sintezom ličnog iskustva i univerzalnih tema sveta u duhu aktuelnih umetničkih ideja. Otvorena i u osnovi poetska ličnost, Basara se sa nezadrživom žudnjom okrenuo svojim unutrašnjim prostorima koji su sve češće podrhtavali pred slutnjama velikih događaja koji su se u njemu uobličavali u dramatične oblike skulptura.”

Sreto BOŠNJAK

Svetomir Arsić Basara, Simfonija I, 2017. Foto@Galerija SANU

“Ovaj novi ciklus radova Svetomira Arsića Basare nastao je i usled njegove jasne predstave o mestu skulpture u ovom podneblju, u tradiciji koja dopire sve do ortodoksne ikoničnosti. Vizantijske likovne predstave kreću se u reakcijama uništavanja i obožavanja idola i kipova,njihovog prihvatanja i slavljenja kao otelotvorene teozofije , i njihovog rušenja kao jeretičkih ostataka paganskih kultova. U ovim ikoničkim i značajnim dihotomijama kreće se recentna Basarina skulptura.”

Jovan DESPOTOVIĆ

Svetomir Arsić Basara, Simfonija II, 2017. Foto@galerija SANU

“U vrlo retkim slučajevima i kod vrlo retkih i, ne treba izbegavati krupne reči, genijalnih umetnika, ovakve dileme se ne postavljaju: umetničko delo se hrani nacionalnim osećanjem, jača u njegovoj blagodatnoj neiscrpljenosti. Ovde smo u prisustvu jednog takvog umetnika i jednog takvog dela.”

Mića POPOVIĆ

“Stvaralaštvo Svetomira Arsić Basare proticalo je u kulturnoj izolovanosti i ljudskoj osami. Znamo ga sa revijalnih izložbi savremene jugoslovenske umetnosti, a trebalo je da bude zadovoljan sa dve-tri reči koje smo mu usput posvećivali. U večitoj trci sa svetom, opterećeni praroditeljskom inferiornošću, zamerili smo metropolama što nas dobro ne vide, ali smo umeli biti ne manje gluvi i slepi prema vrednostima izvan svojih fizičkih domašaja.”

Zoran MARKUŠ

Svetomir Arsić Basara, Egzodus ruralni, 2017. Foto@galerija SANU

“Metal grli drvo, prodire u njega – savez živog bića i oklopa izvire iz doživljaj umetnika u kome se prepliće osećaj savremenog trenutka i onog iz davne prošlosti na kojoj taj savremeni trenutak počiva. Prošlost isplivava na površinu u sadašnjosti – kao neka potvrda – prava.”

Olga JEVRIĆ

Fotografije: Uglješa Dapčević, Ivana Tomanović i Stanko Kostić za Galeriju SANU

© Artis Center 2019