post

Poslastičarnica: Slatko-gorki ukus cveća

Leto na Trgu galerija  

Galerija Matice srpske | Spomen-zbirka Pavla Beljanskog | Galerija Rajka Mamuzića

5. juli 2018 | 21 čas

Ser Lorens Alma-Tadema, Heliogabulusove ruže, 1888, Kolekcija Huana Antonija Pereza Simona, Španija

Msr Tamara Ognjević

istoričarka umetnosti, književnica i gastroheritolog

Poslastičarnica | Slatko-gorki ukus cveća

O hedonizmu je napisano na hiljade stranica. O cveću, posebno onom krhkom, egzotičnom, još više. O ženama – čitav jedan univerzum reči. Uzajamno prepleteno čini najfinije tkanje od oblika, boje, ukus i zvuka. Tajnovito, a neodoljivo. Privlačno, a opet zagonetno, mistično. Ovo je priča o tome. Najdelikatniji recept Artisove “Poslastičarnice” – povest o simbolizmu cveća u umetnosti i njegovoj jestivoj, magičnoj dimenziji. Vodi nas od skupocene moringe kraljice od Sabe i Semelinih bulki boje mediteranskog sutona do ratova ruža na nepcu haremskih odaliski. Od provansalskih ušećerenih ljubičica do Lisbetinog bosiljka zalivenog suzama. Od opojno-otrovnog valerijana iz firentinske, manastirske apoteke Santa Marija Novele do bužura i dalija iz buketa obnažene, prkosne Maneove “Olimpije”. Između Alma Tademine Heliogabulusove smrtonosne kiše latica do Radonićeve “Devojke s kanarincem” čije uvojke tako nežno krasi venac najlepših pupoljaka. Otkrićemo čitav jedan kosmos pojava, značenja i ukusa s posebnim osvrtom na kulturnu istoriju, književnost, umetnost i gastronomiju, ali i aktuelnu svakodnevicu – razmatrajući zašto je nova vojvotkinja od Saseksa, svetu poznatija kao Megan Markl, odlučila da svoju svadbenu tortu prožme aromom zove, istog onog cveća koje se našlo u njenom tananom bidermajeru.

Kao i sva predavanja Tamare Ognjević iz Artisovog projekta “Poslastičarnica” i ovo će pratiti poslastica – iznenađenje u celini usklađena sa temom.

©Artis Center 2018

post

Mediteran Vladimira Pištala

Petar Dobrović, Veliki maslinjak na Lopudu, 1928. Kuća legata – Galerija Petra Dobrovića, Beograd.

“Mediteran – šapućem… – to je svadba hiljada makedonskih plemića sa hiljadama persijskih princeza. Sećanje na Aleksandra, sina Amonovog. Helenističe kraljevine od kojih je najvažnija – Rim.

To je nekoliko ari morskih čudovišta i divljih veprova na mozaicima u Tunisu. To je Magna Graecia. To je vikinško-arapsko-grčka mešavina Palerma. Trgovina biberom između Porte i Serenisime. Četvrtina arapskih reči u zlatnom veku Španije.

To su antičke menjačnice gde se menjao novac za novac, a bogovi za bogove.

To je mrmljanje molitava – krvavom Isusu i žestokom Prijapu.

To je gnom delfinskog čela koji je popio kukutu i tugu svojih učenika ispravio kao logičku grešku.

Mediteran su i sandale koje su igrale oko mršavih zglobova raspetog sofiste.

Mediteran su mladići kudravi kao čempresi i starice koje ćućore po crkvama. To je čežnja za telima i za morem. Votivne ruke i noge kraj oltara. To su žuti prsti sveće. Onesvešćujuće sunčanice. Kopnjenje iza tamnih škura. Trešteće tarantele. Bikovski basovi Napulja. Buzuki. Nauljene kose. Kaćiperke i razmetljivci. Južnjački pederi, kurve, maske, klovnovi, lažovi, pevači, rvači i žderonje. Molitva bogu koji se zove strast: Osećam, dakle jesam. Jebi se, Dekarte! To su flamenko i fado. Žene sa kosama kao kavijar, što tuku muve kastanjetama. Trgovi što se puše od sunca kao žigosana goveda. I gle: toreadori se uspravljaju u bleštavim arenama! Karmen draži bika suknjama!

– Mediteran – ponavljam – to je Rumijeva svetlost koja skida veo sa sveta. To su dostojanstvene toge koje su postale galabije. To su najtanja mesta na našem unutrašnjem moru, Dardaneli sa konturama Konstantinopolja. Herkulovi stubovi, Gibel Tarik – Gibraltar, sa svojim majmunima. To su islamski natpisi – nebeski grafiti u kojima je reč božja postala tečna. Povrh plaveti, jasni glas sa minareta poziva boga: dođi i igraj u meni!

To su crkve koje su se uplele u džamije koje su se uplele u kasnije crkve. To je Gaudijeva molitva, koja je igra. Žuti hramovi od tufa. I Vetroviti Sunion. Jedrilice koje se trkaju sa delfinima. Karirani stolnjaci računi u čašama.

Ignjat Job, Nedelja, 1932/33, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad

To su tri starice u crnom koje izgledaju kao personifikovane slutnje. Bevanda. Boće, domine, šijavica. Govor ruku. Epileptična žestina svađa. Vendete. San o milosti. Svetac prevrnutih očiju nad svakim kvartom i cika lastavica.

To je Kavafijeva vizija grčkih luka i pristaništa.

To je krava koja viri iz likijske grobnice.

To su vertikalne zenice mačaka, horizontalne zenice koza. Podnevne utvare. Amfiteatri šapućućih duhova. Lebdenje u akvarelu parkova.

To je odbijanje sunčeve svetlosti od mora, dimljivo lelujanje preko borova i ples po stenama. To su mumije u katakombama i stogodišnji recepti za sladolede. To su bura i kiše. Miris divlje smokve i pasje mokraće. To su fajumske freske, sa očima mojih rođaka. To je muzika iz filma “Mediteraneo”:

Una faccia una razza.

Mediteran su oleandri i buganvilije. Ljudi ogrnuti togama vetra. Okrečena sela. Plava vatra koja vode nikud. To su procesije kiparsko-libankso-koptske sa ikonama i meduzama.

To su mačkoliki tipovi sa bradicama i slatko-kiselim osmesima, Kirkini ljubavnici, zapljuskivani penom, ustremljeni ka kraju sveta.

To je kad čovek i zmija piju iz istog pehara na pogrebnom piru. Sibile pod čempresima mrmljaju neprozirnu sudbinu. To su crnine i tragedije Mediterana. Mirni mrtvi na sarkofazima. Kapre što rastu iz grobnica. To su očnjaci kao praziluk koji štrče iz usta Gorgone.

To su svi ti momci i njihove cure posle plivanja i pića. Apstraktna orgija leta. Udružena radost svih feničanskih, slovenskih, grčkih, đenovljanskih, venecijanskih parova za tridest stoleća u trenutku vrhunca.

Vladimir Pištalo,

“Venecija: Knjiga metamorfoze”, odlomak,

Agora, Zrenjanin, 2011.

© Artis Center 2018

post

Inspirisano Rembrantom: Čas anatomije Danila Kiša

Krajem sedamdesetih godina 20. veka jedan deo srpske književne javnosti optužio je Danila Kiša da je, navodno, plagirao knjigu „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Kiš je napisao svoj znameniti „Čas anatomije“ kao odgovor na ove napade. Naslov ovog dela inspirisan je Rembrantovim slikama istoimenog naziva, nastalim u rasponu od gotovo dve decenije – „Časom Anatomije doktora Tulpa“ i „Časom anatomije doktora Dejmana“. U ovom odlomku donosimo Kišovo razmišljanje o ovim delima kao izuzetnu književnu introspekciju likovne umetnosti, ali i izrazito ličan doživaljaj i osobeno čitanje Rembrantovih remek dela u svetlu piščeve namere da i sam obavi svojevrsni čas anatomije.

Rembrant, Čas anatomije dr Tulpa, 1632, Mauritshojes muzej, Hag

Gle, gle, govorili su, sad će ga secirati; biće to zabavno. Na isti način, znate, gospođo, svaki spektakl zabavlja ljude; oni na isti način idu u marionetsko pozorište, na karneval, u Komičnu operu, na veliku misu, na sahranu.

Volter u pismu (1770)

Na kraju krajeva, sve što se piscu događa, zlo i dobro, deo je njegove književne sudbine (a on druge i nema). Tout est à aboutir à un livre (Malarme). Sve na svetu postoji da bi se napisala jedna knjiga.

Još od prvog časa kada mi se ta zamisao javila – ne samo da demonstriram neke od principa na kojima počiva “Grobnica za Borisa Davidoviča” nego i da napravim jedan anatomski rez na moralnom i književnom profilu književničke cosa nostre i jeremićevske kritike kao estetičke osnove ove naše literarne hajdučije – od tog prvog časa stajao je pred mojim duhovnim očima, kao vizuelna metafora tog mog postupka, kao ilustracija i kao omot te buduće knjige, Rembrantov Čas anatomije, onaj iz Muzeja u Hagu, sa portretom profesora Tulpa i njegovih učenika. Posle izvesnog kolebanja, opredelio sam se ipak za taj Čas, a ne za onaj drugi, onaj kasniji, iz 1656, koji me kao slika i kao ilustracija teme možda još više privlači, svojom paletom, svojom sudbinom (ta je slika prošla kroz iskušenje plamena), svojom fragmentarnošću, svojom majstorskom egzekucijom, gde više ne vlada ona glatkoća i perfekcija kao u Času profesora Tulpa, no gde je data s lakoćom majstorstva – kao demonstracija tog majstorstva – krvava i ispražnjena utroba mrtvaca i gde ruka sa skalpelom, ruka doktora Joana Dejmana, mada u drugom planu dominira zapravo slikom, jer ta ruka sa skalpelom koji blešti kao britva jeste istovremeno i ruka majstora, ruka onoga koji je stavio u nju skalpel, islikavši ga jednim jedinim brzim pokretom kičice, jednim jedinim zamahom ruke, kao rezom bisturija. I ako sam najzad potisnuo tu ilustraciju u drugi plan, a na račun one druge slike, ruka sa skalpelom još jednako ostaje u mom duhu, blistavi se čelik skalpela premestio, u mom viđenju, u ruke profesora Tulpa, sa onog drugog tabloa, i sad profesor Tulp ima, kao rezime tog saznanja, skalpel i anatomske makaze istovremeno! Tu sam, velim, prvu ilustraciju odbacio na račun ove druge samo zato što je ovaj drugi čas javni i što je leš na anatomskom stolu obična lešina, bezbojna kao leš utopljenika, sterilna, sterilizovana, dobra samo da se na njoj demonstriraju simptomi nekog patološkog stanja, te nije potreban brasero da kadom svojih trava otkloni bazd raspadanja.

Rembrant, Čas anatomije dr Dejmana, 1656, Ermitaž Amsterdam

Profesor Tulp je rastegnuo anatomskim nožicama mišićna vlakna odrane leve podlaktice i pokazuje učenicima to klupko mišića i žila, vena i arterija kroz koje više ne kola krv, pokazuje im sa mirom i pribranošću čoveka koji zna da je ljudsko telo, izvan duhovnih funkcija, izvan duše i morala, samo probavna mašina, mešina, splet creva i živaca, hrpa žila i mesa, kao onaj odrani vo (iz Luvra) što ga je Rembran naslikao nekih pet godina kasnije: gomila mesa obešena naglavce. Profesorova leva ruka sa priljubljenim palcem i kažiprstom – to doticanje epiderme na jagodicama prstiju, gde se može osetiti najfiniji dodir praha s leptirovog krila ili cvetnog polena, tanan, skoro odsutan, kao dah, kao kad jabuke, što ga Francuzi zovu maglom zvona (brume des cloches), ta živa ruka podignuta u gest privlači pažnju nekih od učenika više nego mrtva podlaktica i rasporene žile: kao da će iz tih priljubljenih prstiju da kresne elektricitet, inkaranacija duše, emanacija vitaliteta, kao kontrast mrtvim žilama lešine i kao – naravoučenije. Ono što poput emanacije vibrira između tek jedva primaknutog palca i kažiprsta primarijusa Nikolaesa Pitersona (Tulpa), ona iskra saznanja i iskustva koja samo što nije kresnula kao električno pražnjenje između dva alabastera šaržirana masom elektrona (te se učenicima čini da će to empirijsko iskustvo doktorovih prstiju da ih nadahne kao sveti sakrament), to iskustvo svih ranijih (anatomskih) saznanja sadrži u sebi, bez sumnje, i čas profesora dr Seb. Egbertsa, kao što i Rembrant ima u svom poslu „uzor i preteču“ u predavanju iz anatomije dr Seb. Egbertsa što ga je naslikao Tomas de Kejzer (1597-1667) i gde se u sredini kompozicije isprečio goli ljudski skelet ne bez metafizičke poruke. I estetičke; one iste koju naslućujemo i koja je imanentno prisutna i kod Rembranta, kao eho klasične (aristotelovske) „estetike ružnog“: „Ima stvar koje nerado gledamo u njihovoj prirodnoj stvarnosti ali kada su naročito brižljivo naslikane, onda ih sa zadovoljstvom posmatramo, na primer: oblike najodvratnijih životinja i mrtvaca.“ (Aristotel: Poetika, IV) (Ta „estetika ružnog“ prisutna, dakle, već u ovom stavu Aristotelove poetike, biće u devetnaestom veku, kod Rozenkranca, dovedena do apsoluta: ružno je lepo, op.aut.)

Tomas de Kejzer, Čas osteologije dr Sebastijana Egbertsa, 1619.

Jedan od učenika, ako to nije asistent, najbliži profesoru, drži u ruci knjigu, možda podsetnik ili udžebnik histologije. Kraj profesora, na desnoj strani slike, takođe jedan presavijen list: ništa nije prepušteno improvizaciji, pisani spomenici su tu, iskustvo sveta, saznanje antroponomija, iskustvo svih ranijih anatomskih istraživanja i rezultata tu je, u duhu, u logosu, tu vlada duh nauke, bibliografija već postoji, suma dodatašnjih iskustava, od pitagorejca Alkmeona preko Galena (koji posmatra antropoide i rasudjuje o funkcijama čovečijih organa više per analogiam), od Galena do Mundijusa i do Vezalove de humani corporis fabrica (1543), od Vezala do Leonarda da Vinčija (koji je, dakle, u dvostrukom srodstvu sa Rembrantovim Časom), od Leonarda do Varolija i do Fabricija d’ Akvapendetea, sa čijim je radovima o arterijama i venskim zaliscima profesor Tulp, bez sumnje, upoznat: svet ne počinje od danas i mi znamo, vidimo, da ovo nije prvi čas anatomije pod kapom nebeskom, ali još se mogu saznati nove stvari, posmatranjem, seciranjem i vivisekcijom, praksisom i sumom iskustava koja su nam dostupna.

Čas može da počne.

Danilo Kiš

„Čas anatomije“,

Beograd 1979.

Danilo Kiš (1935-1989)

©Artis Center 2018