post

Sveti Valentin vs Sveti Trifun – Mitovi i činjenice

Sveti Trifun i Sveti Valentin – dva svetitelja, zaštitnici vina i ljubavi, svakog 14. februara “podignu prašinu” po raznim osnovima. Šta ustvari znamo o ovim svetiteljim osim što ih tradicionalno suprotstavljamo kao katoličkog i pravoslavnog, kao pomodarstvo i tradiciju? Pokušali smo da na ovo pitanje odgovorimo u deset tačaka sve usput misleći kako se ljubav i vino odlično slažu. Dapače, ljubavi treba nazdraviti, a u vino se zaljubiti!

SVETI VALENTIN

Jakopo Basano, Sveti Valentin krsti Svetu Luciju, oko 1575, Gradski Muzej Basana, Basano del Grapa, Veneto, Italija. Foto: Wikimedia

1.
Katolička enciklopedija pominje čak trojicu svetitelja pod imenom Valentin (Valentinus) od kojih su dvojica živela i mučenički umrla u drugoj polovini 3. veka nove ere, dok se o trećem ne zna gotovo ništa osim da je (možda?) stradao u Africi. Nijednog od njih, a shodno njihovim poznatim delima za života, odnosno posthumnim čudima nije moguće dovesti u bilo kakvu vezu sa zaljubljenima.
2.
Godine 496. papa Gelasisu proglasio je 14. februar danom Svetog Valentina, svetitelja zaštitnika ljubavnika i verenih parova. U to vreme je izvesno, a za potrebe crkvenog kulta stvorena legenda o svešteniku Valentinu koji je mimo zabrane rimskog imperatora Klaudija II da se vojnici žene obavljao tajno obred venčanja zaljubljenih soldata i njihovih dragana. Istorijski je nemoguće utvrditi postojanje ove ličnosti.
3.
Praznik Svetog Valentina ustanovljen je kao kult kojim je trebalo nadjačati religiozni paganski ritual Luperkalija – najveći praznik plodnosti u antičkom Rimu. Na samom prelasku Zime u Proleće, kada počinje prvo bujanje zemlje, Rimljani su u slavu plodnosti prinosili krvne žrtve, a da bi zatim ceremonijalne povorke prvo škropile poljane i njive krvlju žrtvenih životinja. Ulicama grada bi potom trčali mladići noseći obredne kože i udarajući njima žene i devojke, da i same postanu plodne. Žene koje nisu imale poroda same su istrčavale pred ove inicijante kako bi ih dotakle svete kože.
4.
Sveti Valentin je u prvo vreme bio zadužen za ljubav i slogu među parovima, a zatim se njegova sveta „prinadležnost“ proširila na epileptičare, pčelare, putnike i mlade ljude uopšte. Pojavom ljubavnih čestitki postao je zaštitnik proizvođača ove vrlo komercijalne robe, koja opstaje i u elektronskoj formi u trećem milenijumu.
5.
Sveti Valentin se često predstavlja kao kardinal sa mačem ili suncem u ruci, ali i kao visokodostojnik pokraj čijih nogu kleči epileptično dete ili devojka sa povezom preko očiju (prema jednom od žitija navodno je iscelio slepu tamničarevu kćer). Ponekad ga slikaju i sa petlom – simbolom plodnosti, iako su njegovi najčešći atributi pčele i ruže.
6.
Iako je nemoguće utvrditi tačan identitet Svetog Valentina, mala Karmelićanska crkva u Dablinu (Irska) tvrdi da u svom posedu ima komadić mošti ovog omiljenog svetitelja. Naime, 1836. papa Grigorije XIV je ovom hramu poklonio raskošno ukrašeni kovčežić sa zemnim ostacima Svetog Valentina, koji su navodno pronađeni na groblju Svetog Ipolita u Rimu.
7.
Smatra se da je dan Svetog Valentina prvi opevao engleski srednjovekovni pesnik Džefri Čoser u svom „Parlamentu budala“ iz 1382. Ovaj poznati spev bio je napisan u slavu godišnjice veridbe Ričarda II od Engleske i Ane od Bohemije.
8. 
Najstarija sačuvana Valentinska karta (ljubavna poruka u stihovima ili književno iskazan ljubavni zanos) je ona koju je 1415. ispisao svojoj supruzi Šarl, vojvoda od Orlena, sedeći zatočen u londonskom Taueru nakon čuvene bitke kod Aženkura.
9.
Moda Valentinskih karti dovela je do serijske proizvodnje tokom 19. veka. Ester Haulend iz Vorčestera (Masečusets, SAD) dosetila se sredinom 19. veka da za one manje pismene ili likovno nadarene osmisli nekoliko vrsta štampanih čestitki za Dan zaljubljenih, i naravo zgrnula bogastvo. Njen primer su sledili mudri cvećari, proizvođaći bombonjera, šampanjca i naravno juveliri.
10.
Ima mnogo gradova u Evropi i Americi, ali i u Japanu koji sebe proglašavaju Centrom proslave Dana zaljubljenih. Među njima jedino Kvebek u Kanadi ima zvaničnu, međunarodnu dozvolu da na svojoj odlazećoj pošti udare jedinstveni pečat u obliku srca kao sertifikat da su samo oni Prestonica ljubavi.

Sveti Trifun, 14. vek, priprata Vaznesenjske crkve u Manastiru Ravanica, Srbija. Foto: Blago Fund Org.

SVETI TRIFUN
1. 
Sveti Trifun pouzdano nikada nije imao nikakve veze sa zaljubljenima, ali zato nema ni najmanje sumnje u njegov istorijski identitet, svetiteljsku delatnost i lokacije njegovih moštiju. Jedan njihov deo se još od 10. veka nalazi u Katedrali u Kotoru, koja je posvećena ovom svetitelju.
2.
Guščar Trifun, Bogomdani isceljitelj životinja, živeo je sredinom 3. veka nove ere u selu Kampasadi u Frigiji (danas Lampsakon kod Helesponta u Turskoj). Ovaj zlatokosi mladić, koga pravoslavni smatraju jednim od Svetih besrebrenika (iscelitelj-lekar) svojevrsni je preteča savremenoj veterini. Za života su ga često pozivali da leči domaću stoku.
3.
Pojedina žitija imaju romantični dodatak o tome kako je Trifun navodno iscelio zlim dusima zaposednutu Gordijanu, kćer rimskog imperatora Gordijana. Ova priča međutim nije istorijski utemeljena.
4.
Trifun je stradao za vreme cara Decijana, oko 250. godine. Posle užasnih mučenja, pogubljen je mačem u maloazijskom gradu Nikeji. 
5.
U Trifunovu čast pisani su isključivo religiozni tekstovi, žitija mučenika, molitve, himne i ekloge (najpoznatija je ona iz 912. godine, koju je sastavio lično vizantijski imperator Lav IV Mudri), međutim ni slovca o ljubavi ili vinu.
6.
Sveti Trifun se isprva proslavljao 10. novembra po obredu Rimokatoličke crkve, a da bi se zatim u obe crkve (i pravoslavnoj i katoličkoj počeo proslavljati 14. februara). U obe crkve je dobio atribute zaštitnika ratara i vinogradara, što je očigledno posledica potrebe da se nadjačaju stariji, paganski kultovi vezani za obrede plodnosti koji su padali u ovo doba godine.
7.
Dok Srbi, Makedonci i Grci slikaju Trifuna kao plavokosog i izrazito svetle puti sa grančicom vinove loze u rukama ili pak kalemarskom alatkom-srpastim nožićem u desnoj ruci, ruski ikonopisci ga predstavljaju kao crnomanjastog mladića sa sokolom. Naime, istorijski podaci navode da je čudom koje je sproveo svetitelj spasen sokolar cara Ivana Groznog u 14. veku. U znak zahvalnosti sokolar je Svetom Trifunu podigao crkvu u Moskvi.
8.
Sveti Trifun je, kao zaštitnik vinogradarstva i vina u srednjem veku, bio neuporedivo značajniji svetitelj od mnogih drugih u njegovom rangu. Naime, u ovim vremenima vino (mnogo blaže nego ovo današnje) bilo je važnije piće od vode, koju su mnogi izbegavali jer je često bila zagađena. Osobito u gradskim središtima.
9.
Na Svetog Trifuna valja obrezati bar jedan čokot vinove loze. Ovaj ritual je više simboličan akt hrišćanske vere, kojom se aludira na samog Hrista kao vrednog vinogradara. Rađaće samo onaj vinograd (i stvarni i metaforični u smislu ljudske duše) koga njegov mudri vinogradar čuva i neguje.
10.
Opšte je verovanje da na dan Svetog Trifuna snegovi počinju da se tope, i da sa buđenjem prirode počinju da se bude i strasti. Otuda običaj u pojedinim delovima Srbije da se 14. februara rade ljubavna vračanja i gatanja.
Tamara Ognjević,
istoričarka umetnosti i književnica

 

© Artis Center 2021

 

post

Modne varijacije: Ples smrti Aleksandera Mekvina

U neuglednoj bašti i rastinju koje okružuje vunaru u Severnoj Engleskoj, stoji britanska manekenka Kejt Mos, obučena u haljinu u obliku cveta koji je sama personfikacija Velike Britanije – ružu. Haljina, kreacija Sare Barton iz 2019. godine za modnu kuću Aleksandera Mekvina je one skerletne boje koju zamišljamo samo u bajkama: kao Crvenkapin ogrtač pod kojim beži od divlje smrti,  kapljica krvi Trnoružice koja je šalje u večni san, ili tek prolivena krv divljači koja kaplje po snegu dok lovac nosi zloj kraljiici jelensko srce umesto Snežaninog.

Kejt Mos u ružinoj haljini iz kolekcije modne kuće Aleksandera Mekvina za jesen zimu 2019, fotografija @ Džejmi Havksvort, Vogue

Ovaj makabrizam koji do tačke ključanja dovodi barok, gotiku (naročito viktorijansku), romantizam i ekspresionizam u grotlu sirove kreativnosti nije bio stran ni Aleksanderu Mekvinu – Liju –  za života kao što nije stran ni kreativcima koji vode modnu kuću nakon njegove smrti. I danse macabre – ples smrti i memento mori – podse’anje na smrt su paradoskalno, od vitalnog značaja za razumevanje stvaralačke poetike Aleksandera Mekvina. Tako je njegov opus neretko tumačen u ključu kabineta retkosti, koji svakim otvaranjem nudi novu fascinaciju – grotesknu, seksualnu, fetišističku, prirodnjačku, čak i nekrofilnu.

Aleksandera Mekvina, fotografija @ Inez van Lamsverde i Vinud Matadin, V Magazin, 2004.

U tom kabinetu se sreću divljina prirode, škotske naročito, jer je Mekvin ipak bio sin škotske dijaspore u Londonu, i divljina urbanog Londona, punog instinkta i izlučevina, viktorijanskog greha i hrišćanskog pokajanja. Opozicije poput ruralnog i urbanog, divljeg i civilizovanog, hrišćanskog i paganskog te sučeljavanje prirodnih elemenata i već pomenuto „živo“ plesanje sa smrću integralni su za konstruisanje ličnog kabineta retkosti, koji se u Mekvinovom slučaju izdigao do koncepta muzeja. Čak i do ogoljenog teatralnog spektakla u kom voajeristički uživamo, nikad do kraja ne razlikujući iluziju od stvarnosti.

Aleksander Mekvin, haljina od čipke i rogovi iz kolekcije „Udovice Kalodena“, jesen zima 2006, Pinterest

O Mekvinu, čiji opus je upravo zbog svega gore navedenog možda i naj(ne)zahvalniji za muzealizaciju, je mnogo rečeno, a opet, umetnik ostavlja tek dovoljno prostora u tom horror vacui – strahu od praznine ispunjenom detaljima, da nas iznova povede na novo putovanje.  Nakon iscrpne studije od gotovo 400 strana koja je ispratila izložbu „Divljačka lepota“ u Metropoliten muzeju u Njujorku i Viktorija i Albert muzeju u Londonu, baviti se određenim temama ili segmentima Mekvinovog stvaralaštva bilo bi ništa do parafraziranje već rečenog.

Mene pak zanima „post-mortem“ Mekvin, čiji se danse macabre oslikava u dizajnu Sare Barton i modne kuće Mekvin jednu deceniju nakon njegove smrti u proleće 2010. Mekvin koji je duh iz gotskog viktorijanskog romana, u kome kreacije postaju pokušaj oživljavanja čudovišta Viktora Frankenštajna ili neuspelog zarobljavanja lepote Dorijana Greja.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, kolekcija proleće leto 2020, fotografija @ Alesandro Lućioni, Vogue

Ta vrsta estetike najprimetnija je u kolekcijama za proleće i leto 2020. i za jesen i zimu 2021. godine. Prva je realizovana u pred-pandemijskom, a druga u post-pandemijskom svetu. Često se pitam kakav bi Mekvinov lični kreativni odgovor na pandemiju bio, ali se možda i ne bi razlikovao od odgovora koji nam je ponudila Sara Barton.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, detalj, kolekcija proleće leto 2020, fotografija @ Alessandro Lućioni, Vogue

Za Mekvina, apokaliptičnost se uvek očitavala u graničnom prostoru, u sudaru između prostora metropole i divljine. Evocirajući Boša, sam umetnik je često sugerisao apokalipsu koja nastaje kada jedan prostor previše zađe u drugi ili obratno.  Njegove kolekcije, poput onih simboličnog naziva „Dante“, „Jovanka Orleanka“, „Platonova Atlantida“, „Ptice“, ili „Banši“ upravo svedoče o nedozvoljenim prelazima koji rezultiraju pošastima ili prokletstvom.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, kolekcija jesen zima 2021, fotografija @ Filipo Fior, Vogue

U prvoj kolekciji, Bartonova se okrenula Severnoj Irskoj i severu Engleske, u drugoj Velsu, poput viktorijanske krojačice kombinujući lan, svilu, pamuk, vunu, drvo, kožu, odnosno materijale koji su istovremeno kodirani i ruralno i urbano, i istorijski i savremeno. Tako manekenke nose haljine sa puf rukavima tipične za viktorijanski London, ali od materijala od kojih su Velšani pravili rudarske uniforme i ćebad.  Mekvinova apokaliptičnost i makabrizam svedeniji su u formi i koloritu (crvena, crna, bela), što ih na neki način i pojačava. Kožni pojasevi koji evociraju formu kaveza (upravo jer kavez označava prisilno porobljavanje divljeg urbanim), raspeća ili skeleta koji Mekvinu nisu bili strani, obavijaju se oko manekenki kao krila palih anđela.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, detalj, kolekcija jesen zima 2021, fotografija @ Filipo Fior, Vogue

U tom smislu, izbor Kejt Mos kao lica kampanje modne kuće nije nimalo slučajan. Manekenka se na Mekvinovoj reviji za kolekciju „Udovice Kalodena“ iz 2006. godine pojavila kao duh, odnosno kao hologram, lebdeći kao utvara iz gotičkog romana o ukletoj kući u haljini od belog ograndina kroz publiku. Mekvin nam je tada priredio možda i najlepši danse macabre. Kolekcije Sare Barton su dokaz da Li i dalje pleše.

Hologram Kejt Mos na reviji za kolekciju „Udovice Kalodena“ iz 2006. godine, Pinterest

Stefan Žarić,

kustos mode

Artis Centar

@Artis Center 2020

post

Azurna obala: Zlatni jarci, zmije čuvarkuće i suze bogataša

Putovala sam od jednog do drugog nedosanjanog mesta putevima čudesnim, kroz obilje svetlosti, razlivene tirkizne i modre talase, između narandžastožutih zidova utvrđenja i palata, mostovima koji ne vode do druge obale.

Ostalo mi je u grudima tinjajuće sunce Provanse i Mediterana da me greje i čuva dok me ima…

Vremenom sam došla do zaključka da je put u Provansu preko Azurne obale, po mogućstvu kolima, u malom ali odabranom društvu, vrhunski izraz istančanog ukusa i dobrostojećeg intelekta. Kad kažem dobrostojećeg mislim bogatog u evropskoj valuti.

Jedna od fontana u hotelu “Zlatni jarac”, Ez Vilaž, Francuska

Tako sam jednom poverovala da u Pariz idu samo zaljubljeni parovi u cvetu mladosti te da se Ajfelova kula najbolje vidi kroz isprepletene prste jedne muške i jedne ženske ruke, od kojih je makar jedan ukrašen vereničkim prstenom.

Dakle, rob sam stereotipa i kao takva ću umreti. U roze haljini svilenih karnera strateški raspoređenih po krevetu, sa primerkom svog najnovijeg romana u rukama, u svojoj 101. godini, poput Barbare Kartland, kraljice srca. Sad kad smo to oko umiranja rešili posvetiću se poslednjem stereotipu kome sam na svoju radost podlegla.

Park Vile Efrusi, Azurna obala, Francuska

Cilj

Nešto manje od dve hiljade kilometara u jednom pravcu. Obećala sam da ću preuzeti nekoliko deonica puta na svoja nežna ženska pleća. I preuzela sam. Prvu, nakon koje su se saputnici složili da ostatak puta mogu da podele među sobom. Pa su me vozili po Azurnoj obali i Provansi kao baronicu.

E da, baronica!

Vila Efrusi, Azurna obala, Francuska

Vila Efrusi

Trošeći se beskompromisno na razgledanje fotografija i opise nepoznatih ljudi, predela i građevina po Fejsbuku  videla sam tu vilu u Sen Žan Kap Fera. Poznata po imenu Efrusi de Rotšild, vila je pripadala, kako joj ime kaže, baronici Beatrisi de Rotšild, udato Efrusi. Moris Efrusi, serijski preljubnik i kockar, priredivši joj bezbrojna poniženja uključujući i polnu bolest koja ju je sprečila da rađa, ostavio je pak svojoj bogatoj, ekscentričnoj ženi dovoljno vremena (para je, realno, imala i sama) i energije da zamisli, sagradi i opremi Raj.

Budoar baronice Beatris Rotšild, njena originala haljina i aksesoar

Mišljenja sam da sudbina muškarca zavisi od njegove najsnažnije želje, sudbina žene, međutim, od njenog najgoreg izbora. A Beatris, bogata naslednica istančanog ukusa, divlje prirode i tanane lepote, izabrana od sudbine, izabrala je pogrešno. Tako će, osedela preko noći u dvadesetprvoj godini, provesti veći deo života u mondenskim kockarnicama bežeći od posledica svog izbora, a porodica će je razvesti od Morisa kad ovaj proćerda najveći deo svog, ne i njenog bogatstva. Umire od tuberkuloze u Davosu, a vilu Efrusi, u kojoj je za života provodila vrlo malo vremena, ostavlja Akademiji lepih umetnosti koja se i danas stara o njoj.

Zorana u vrtu baronice Rotšild u Vili Efrusi

Venecijanska vila sagrađena u prvoj deceniji 20. veka  okružena je tematskim vrtovima čiju lepotu sam i ja, poluslepa za prirodne lepote, morala da zapazim. Ima ih devet, zajedno sa vilom na mestu kapetanovog mosta, podsećaju na kruzer “Il de Frans”, kojim je baronica često plovila. Tridesetak baštovana odevenih poput mornara negovalo je vrtove, a pevajuće fontane bile su neretko scenografija baletskih i ostalih emotivno uznemirujućih predstava. Enterijer ružičaste vile ispunjavaju antikvitetni nameštaj, slike i skulpture velikih majstora, originalne tapiserije iz 17. veka.

Detalj salona baronice Rotšild u Vili Efrusi na Azurnoj obali

Razmažena basnoslovnim bogatstvom, poživela je pristojnih sedamdeset godina, okružena stvarima koje su je uveseljavale, ljudima koji su joj se, ako nikako drugačije, sa dozom zavisti divili, psićima kojima je uredila najlepšu sobu u vili. Odevena u replike baroknih haljina, zagledana u azurno more pod zamišljenim pramcem njenog ružičastog dvorca, sretna?!?

Uostalom uloga sreće je značajno precenjena, a kad/ako bogati plaču suze brišu najkvalitetnijim vezenim batistom, ne rukavom…

Pogled na Azurnu obalu iz hotela “Zlatni jarac”, Ez Vilaž

Ez Vilaž

Ez je ušuškano srednjevekovno selo na vrhu litice, zastrašujuće nadvijene nad azurno plavi zaliv. Na gotovo petsto metara nadmorske visine, uglačane kamene staze, ograde, prošarane bogatim rastinjem vijagaju do samog vrha odakle se pruža, kako kažu, najlepši pogled na Azurnu obalu. Gledajući po hiljaditi put mnoštvo fotografija sa putovanja, ostanem bez daha očiju začaranih svetlom, sjajem, bolnim plavetnilom mora, belinom kamena, nekakvom viševekovnom mešavinom lepote i straha od nje.

Naziv mesta potiče navodno od imana boginje Izide, vrhovnog ženskog božanstva egipatske mitologije. Zašto egipatske, otkud na vrh brda baš pomen na Ozirisovu suprugu, sestru i suvladarku, lako je pretpostaviti. Drevno naselje na ovom božanski  odabranom mestu postojalo je dve hiljade godina pre Hrista. Komunikacija preko Sredozemlja je očito bila živa i maštovita.

Kameni zoološki vrt hotela “Zlatni jarac” u Ez Vilažu

Uzane, kamenom popločane uličice vode do botaničke bašte u koju uđosmo besplatno, jedan od retkih doživljaja na Rivijeri, naime vansezona je čuvare i ograde načinila polupropustljivim. Tako smo potpuno opušteno ušli u atar hotela “Zlatni jarac” sa nekoliko desetina zvezdica, podno koga se baškarila bašta kaktusa zadivljujućih boja i oblika. Kameni  aligatori, jeleni, konji i slonovi našli su se u njoj zagledani u pučinu, čekajući da se nebo obruši na njih, mučeni strepnjom svih Gala počev od Asteriksa naovamo.

Skulpture razigranh bahatkinja, skupoceni ratan stolovi staklenih površina u kojima se ogleda ničim potkrepljen raskoš, jer gostiju, uzgred, nema, bazen koji se nadvija nad more, fotelje-ljuljaške koje mame da se zanjišeš i skočiš odatle u more… i ne preživiš pad sa 450 metara. U moru kaktusa i jedna maslina stara 1200 godina koja parira onoj crnogorskoj iz Bara, jer naposletku svako more ima svoju mnogohiljada godina najstariju maslinu. No, dok smo još u blizini Zlatnog jarca, valja znati da je trenutno u vlasništvu konzervativne ruske tajkunsko-kriminalne porodice. I na prodaju je, pa ako nekog interesuje…

Nestvarno plavetnilo Mediterana sa vidikovca kod “Zlatnog jarca”, Ez Vilaž

Na ulazu u utvrđen grad postoji staza kojom je Niče navodno šetao (do podne mrzeći sebe, od podne ostatak čovečanstva), spuštajući se do istoimenog sela na moru, Ez-sir-Mer. Nekih 45 minuta nizbrdo, povratak je, razumljivo, nešto duži.

Bogorodica gazi zmiju, Notre-Dame-de-l’Assomption, 18. vek, Ez Vilaž

E sad, ne možeš naći pristojnije mesto na obali da u njemu ne stoluje neka Madona, Majka Božja, ili Naša Dama. Tako i ovde, barokna crkva Notre-Dame-de-l’Assomption iz 18. veka, čuva neke od najlepših slika Device Marije koje sam imala prilike da vidim u skromnim sakralnm građevinama diljem katoličkog sveta. Rekla bih da me više privlači čednost prizora nego slikarska veština autora, tek kroz tamne oblake i neke glavice sa krilcima (verujem da su to heruvimi, ali ko bi ga znao sa svim tim serafimima, arhanđelima i ostalim vlasnicima svetih krila) promalja se topla narandžasta svetlost i u njoj Marija, koja je suptilno nogicom nagazila zmiju i polumesec, dakle ništa strast samo čednost i sve bezgrešno uključujući i začeće.

Pop art Madona u Ez Vilažu

Fascinacija Madonom prisutna je na svakom koraku. Jednom od strmih uličica silazim ka kapiji srednjevekovnog grada pored tezgi  sa osušenim ružinim pupoljcima i neizostavnom lavandom. Naravno naletim na vorholovski portret  Madone, vidljiv tek ako tridesetak sekundi gledate u tačku izmedju obrva ljubičastozelene siluete i zatvorite oči. Prikriven vid obožavanja i molitve kome podležemo iz puke radoznalosti i mi nevernici…

Zoranina Madona s detetom u Ez Vilažu

Najlepši prizor iz Eza ipak nije ljubičasta Madona, ni ona bezgrešna, ni silueta zlatnog jarca na jarkoplavom nebu nad kamenim zidovima, već spretna mlada mama koja je za tili čas prepovila svoju malenu bebu na kamenom pločniku ispred crkve i mirno nastavila da pije sok u senovitom kafiću. To je moja Madona iz Ez Vilaža …

Vila Kerilos

Azurna obala je gotovo pretrpana svakojakim umetničko-arhitektonsko-luksuznim ostvarenjima u vidu kuća za stanovanje, hotelskih kompleksa, muzeja na otvorenom, zatvorenom, botaničkih bašti, prirodnih i ljudskim rukama stvorenih divotnih čuda. Teško je odlučiti šta je vredno pažnje imajući ograničen budžet i malo vremena za upoznavanje istih.

Vila Kerilos, Azurna obala

Vila Kerilos, (u prevodu vodomar, vrsta ptice za koju se veruje da je vesnik lepih događaja) se sticajem okolnosti našla na mom putu između neba i mora. Smeštena u Buju-sir-Meru, građena u prvoj deceniji 20. veka, ispunila je, verujem, hir svog vlasnika Teodora Rajnaha. Poznati arheolog iz bogate familije, oženjen još bogatijom Fani iz porodice Efrusi, želeo je antičku grčku vilu, a za nešto malo para dobio i više od toga..

Kopija kuće sa ostrva Delosa iz 2. veka pre nove ere, sa freskama – uvećanim kopijama motiva grčkih vaza u prozračnom peristilu, mermernim kupatilom odmah kod ulaza za pristigle goste, bronzanom zmijom čuvarkućom, ali i savremenim vodovodom i podnim grejanjem.

Detalj spavaće sobe u vili Kerilos

Prostorije organizovane po starogrčkom protokolu, spavaća soba za domaćina, domaćicu, zajednička soba za retke intimne trenutke, posebna kupatila sa mermernim kadama i tuševima u prefinjenim kabinama ukrašenim mozaicima, trpezarija sa kožnim ležaljkama iz kojih se obedovalo i ogromnim lusterom kopijom onog iz Svete Sofije u Istanbulu, osunčana terasa sa pogledom na more…

Kupatilo u vili Kerilos, detalj

Mnogo ukrasnih detalja sa motivima iz egipatske i grčke mitologije, najskupoceniji i najređi materijali, drvo, mermer, ćilibar, pozlata, tapiserijama zastrti zidovi čine vilu gotovo zastrašujuće vanvremenskom. Kao da je vlasnik u ostvarivanju svog sna izgubio previše vremene i snage ne stigavši da svoj san i oživi.

Portret sa zmijom čuvarkućom vile Kerilos

Sin Teodora i  Fani Rajnah tragično je stradao tokom Drugog svetskog rata, budući deportovan iz bajkovite građevine u kojoj je živeo i radio u jedan od mnogobrojnih nacističkih logora. U logoru je umro.

Ponekad poverujemo da nas bogatstvo, istančan ukus, lepota, znanje ili talenat mogu zaštititi od nesreće. Netačno i opasno razmišljanje.

Mali salon vile Kerilos

Vila je danas muzej.

Estetike.

Fiks ideje.

Sunca u ćilibarskim ukrasima.

Zemlje i mora.

Mermera.

Svetla u smiraj azurnog dana.

Nastaviće se …

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

@Artis Center 2020