post

Bogorodica Filermska: Trag božanske suze

Predanje kazuje da je ikona Bogorodice Filermske, velike svetinje Malteškog viteškog reda Sv. Jovana Jerusalimskog, najstarija sačuvana slika majke Hristove na svetu. Posebnu draž, dah gotovo nestvarne istorijske avanture ovoj religioznoj slici, koja se smatra i čudotvornom, počituje legenda koja tvrdi da ju je naslikao sveti apostol i jevanđelista Luka prema živom modelu, odnosno s blagoslovom same Bogorodice. Kako je apostol Luka, daroviti grčki lekar sa profinjenim smislom za pisanje i slikanje, zapravo jedini od četvorice jevanđelista koji nije sreo Hrista, jer se njegovim učenicima priključio tek nakon događaja na Golgoti, lik žene neodređenih godina iz čijih očiju, ali i čitavog izraza potresno zrači otmena tuga u celini odgovara onom duševnom stanju i raspoloženju u kome je autor najstarije i najzagonetnije ikone na svetu mogao zateći Mati Božiju.


Ikona Bogorodice Filermske, Plava kapela, Cetinje. Foto@Lazar Pejović

Nadalje, jedna verzija predanje tvrdi da je ova ikona nakon boravka u pustinji, među Nazarenima, preko Jerusalima i Antiohije stigla do pridvorne crkve Vlaherenske palate, rezidencije vizantijskih careva u Carigradu, te da je prilikom prvog pada Carigrada 1204, u velikoj krstaškoj pohari, kao plen pripala vitezovima reda Svetog Jovana Jerusalimskog. Sa njima je, navodno, ponovo stigla u Svetu zemlju, a zatim na Kipar, Rodos i konačno Maltu.

Romansirana povest Malteškog viteškog reda, s druge strane, svedoči da je u pitanju sveta slika koju su Jovanovci zatekli prilikom svog dolaska na Rodos oko 1306-9. godine, a koja je navodno sama doplovila morem iz Svete zemlje kao uteha življu ovog ostrva, koje je često bilo poprište ratova, osvajanja i krvoprolića. Jovanovci su je tada, kako kazuje legenda, prihvatili kao svoju zaštitnicu, a sa težnjom stvaranja sopstvene-krstaške države ona zaista postaje svojevrsna svetinja-znamenje velikog magistra kao vladara, odnosno vitezova kao njenih podanika, pa se često sreće i pod imenom Viteška Madona.

Kad su Jovanovci 1484. godine od turskog sultana Bajazita II dobili na dar deo ruke Svetog Jovana Krstitelja, a od Ludviga XII, početkom 16. veka, česticu Časnog krsta na kome je razapet Isus Hristos, ustanovljene su najveće svetinje ovog krstaškog viteškog reda. Sveti predmeti bez kojih je svaka funkcija reda – od iniciranja viteškog statusa do izbora i postavljenja velikog magistra – praktično lišena višeg, spiritualnog smisla i neposrednog, božanskog blagoslova.

Opsada Rodosa 1480, Giljermo Kaorsin, Gestorum Rhodiae commentarii,MS lat. 6067, Nacionalna biblioteka, Pariz

Burni usud verskih ratova čiji su inicijatori i nosioci bili upravo „oslobodioci“ Svetog Groba i Svete zemlje, odnosno krstaši svih redova, pa i Jovanovci, rezultiraće žestokom odmazdom nad ovim vitezovima, a u prvom redu onu ojačalih Turaka, kad god je za to postojala prilika. Prva opsada Rodosa odigrala se 1480, a istorija Malteškog viteškog reda izrekom kaže da je i tada baš kao i tokom pretnje od turske invazije 1513, odnosno opasde 1522, Filermska ikona nošena oko zidina koje su se kupale u krvi. Čudotvorni lik zaštitio je Jovanovce u njihovom staništu na legendarnom ostrvu zmija, tački sa koje je antički Kolos posmatrao Mediteran. Međutim, Sulejmanu Veličanstvenom i njegovoj armadi koja je 1524. godine uz muziku zauzimala moćno krstaško utvrđenje na Rodosu, istovremeno ubijajući protivnike i proslavljajući rođenje sultanovog sina prvenca, nije moglo da se suprotstavi nikakvo čudo. Tako su Jovanovci bili prinuđeni da zajedno sa svojim svetinjama napuste ostrvo zauvek. Preživeli vitezovi su otplovili u pravcu bliskog italijanskog kopna gde će se zadržati sve do 1532. godine kada će se ustoličiti na ostrvu Malti, sedištu svoje nove države po kojoj i danas nose ime – Malteški vitezovi.

Stepan Ščuki, Pavle I od Rusije, 1797, Tretjakovska galerija, Moskva. Foto@Wikimedia

Padom Malte pod Napoleonovu upravu 1789. godine, verujući da će im ruski imperator Pavla I Romanov pomoći da povrate svoje uzurpirane posede, u Rusiju izbegli Jovanovci 3. avgusta 1799. poklanjaju pravoslavnom suverenu svoje najveće svetinje. Ruski car je dao da se postojeći okov ili srebrna riza kako je nazivaju istoričari Malteškog viteškog reda, zamene daleko skupocenijim zlatnim ukrašenim dijamantima, rubinima i plavim safirima. Druge dve Malteške svetinje koje je imperator primio na dar zajedno sa Filermskom ikonom tokom svečanog ceremonijala kada je od strane grupe vitezova i velikog magistra Ferdinanda von Hompeša, proglašen zaštitnikom reda i novim velikim magistrom, dobile su raskošne kutije urađene od istog materijala i u istom stilu. Svi predmeti, a prema stručnoj analizi koju je pokojni dr Ljudevit Berić, minerolog iz Zagreba, obavio na Cetinju 1978. godine, nose identičan žig odgovarajuće carske radionice čije poreklo do sada nije istraživano.

Svetinje, „odevene“ u novo ruho, smeštene su u Carsko selo-Gatčino nadomak Sankt Petersburga gde su čuvane sve do 1920. godine. Upravo zahvaljujući carevoj odluci da ne drži ove dragocene relikvije u Zimskom dvorcu u Petersburgu, one su izbegle skrnavljenje, a možda i potpuno uništenja u burnim danim Oktobarske revolucije. Iz Gatčina su Malteške svetinje tajno prenete u Estoniju i predate jednom od malobrojnih preživelih članova porodice Romanov, carici-majci Mariji Fjodorovnoj. Jedno vreme su čuvane u vili „Vidor“, caričinoj privatnoj rezidenciji u Kopenhagenu, a da bi nakon njene smrti, odlukom Ruske crkve van Rusije, a najverovatnije u znak blagodarnosti Srbima koji su nakon oktobarske revolucije pružili u svojoj zemlji utočište hiljadama prebeglih Rusa, tri svetinje bile poverene na čuvanje 1932. godine vladajućem domu Karađorđevića i smeštene u pridvornu kapelu Belog dvora na Dedinju.

Pronalaženje Malteških svetinja u Ostrogu 1952. godine, materijal MUP-a Crne Gore; izgled ikone u vreme kada je predata kralju Aleksandr I Karađorđeviću. Foto-dokumentacija Artis centra.

Izbijanjem Drugog svetskog rata Malteške svetinje stižu sa kraljem Petrom II Karađorđevićem i njegovom pratnjom u manastir Ostrog gde su predate na staranje blaženopočivšem patrijarhu Gavrilu Dožiću, koji se u vreme sloma Kraljevine Jugoslavije i sam našao u staništu Sv. Vasilija Ostroškog. Mladi kralj je sa Kapinog Polja kraj Nikšića, neposredno po Cvetima 1941. zauvek napustio zemlju kojom je tako kratko vladao, a odmah po njegovom odlasku stigli su Nemci i uhapsili patrijarha Dožića. Svetinje, kao i neprocenjivu količinu novca, zlata i drugih dragocenih predmeta, zaostalih za kraljem, dvorom, patrijarhom i državnom blagajnom, tokom čitave okupacije je sakrivao iguman ostroški Leontije Mitrović. Filermska ikona je tako od 1941, pa sve do 18. septembra 1952. godine, kada je zajedno sa druge dve relikvije Jovanovaca zaplenjena od strane crnogorske Udbe, počivala na sigurnom, u podu igumanske kelije u Ostrogu.

Nakon što je snimljena osam milimetarskom kamerom tih dana kada su nove vlasti, a po prethodno pristigloj dojavi, vršile premetačinu ostroških crkava i konaka, ikona je u narednih četvrt veka, kao u nekom fantastičnom romanu, tihovala zaključana u policijskim sefovima. U tom periodu sa njenog zlatog okova je ukraden središnji, plavi safir, na čije mesto je umetnuta ženska briljantska minđuša sa tzv. ruskom kopčom. Iako su pojedinci pokušavali da spekulišu kako je kamen nestao u vreme kada je ikona bila u manastiru, i pomenuti snimak kamerom, a posebno Izveštaj komisije za procenu ovih vrednosti, čije faksimile kao ekskluzivan dokument sadrži ova studija, jasno ukazuju da je kamen bio na ikoni u momentu policijske zaplene.

Centralni plavi safir zamenjen jevftinom minđušom, detalj Filermske ikone, deralj. Foto@Lazar Pejović

Tek 20. januara 1978, kada su neki novi vetrovi dunuli preko Balkana, Verska komisija Socijalističke Republike Crne Gore, donela je odluku da na diskretan način otvori policijske sefove i svetinje učini dostupne javnosti, predajući ruku svetog Jovana i česticu Časnog krsta Cetinjskom manastiru, a ikonu Bogorodice Filermske Muzejima na Cetinju. Vest da su pronađene Malteške svetinje, za koje se više od pola veka verovale da su trajno izgubljene u ratnom vihoru, dobila je efekat svetske senzacije, a maleno Cetinje postalo je poprište zbivanja koja će ga trajno prodrmati iz učmalosti duge gotovo stotinu godina.

(Odlomak iz zbirke studija i eseja “Pigmenti i zlato” Tamare Ognjević, koja se nalazi u pripremi za štampu)

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac, 

Artis Center

© Artis Center 2020

post

Jerusalim, grad koji izmiče čulima

Jerusalim je Sveti grad, pa ipak je oduvek bio i jazbina praznoverja, šarlatanstva i verske netrpeljivosti; predmet čežnje i nagrada carstvima, iako nema strateški značaj; kosmopolitiski dom mnogih sekti, od kojih svaka veruje da grad pripada samo njoj; grad s mnogo imena, iako je svaka tradicija toliko sektaška da isključuje sva ostala. Grad toliko prefinjen da ga u jevrejskim svetim spisima opisuju u ženskom rodu – uvek kao pravu čulnu ženu, uvek kao lepu, mada ponekad besramnu bludnicu, a ponekad kao povređenu princezu koju je ljubavnik napustio. Jerusalim je kuća jednog Boga, prestonica dva naroda, hram tri religije, a takođe i jedini grad koji postoji dvojako – na nebu i na zemlji; njegova nenadmašna zemaljska ljupkost ništavna je u poređenju s njegovom nebeskom slavom. Sama činjenica da je Jerusalim i zemaljski i nebeski znači da taj grad može postojati bilo gde: novi Jerusalim utemeljen je širom sveta i svako ima svoju viziju Jerusalima. Proroci i patrijarsi, Avram, David, Isus i Muhamed, za svakoga od njih se kaže da su koračali njegovim kamenom. Avramove religije začete su u njemu, a svet će tu doživeti i svoj kraj na Sudnji dan. Jerusalim grad za narode iz Biblije, jeste biblijski grad: Biblija je, na mnogo načina, hronika samog Jerusalima, a njeni tumači su, od Jevreja i ranih hrišćana, preko muslimanskih osvajača i krstaša do današnjih američkih jevanđelista, uporno menjali njegovu istoriju kako bi ispunili biblijsko proročanstvo.

Jerusalim, bazar i pogled na Davidovu kulu,1890-1900. Foto@Kongresna bibliotena, Vašington.

__________

Kad god je izgledalo da je Jerusalim zaboravljen i nevažan, često je bibliolatrija, revnosno proučavanje biblijske istine kojem su se posvećivali ljudi u dalekim zemljama – bilo da je reč o Meki, Moskvi, Masečusetsu – projektovali svoju veru na Jerusalim. Svi gradovi su prozor u običaje njegovih ljudi, ali ovaj je dvostrano ogledalo koje odražava spoljašnji svet ali otkriva i unutrašnji život grada. Bilo da je reč o razdoblju nepoljuljane vere, pravedničkog stvaranja carstva, jevanđelističkih otkrovenja ili sekularnog nacionalizma, Jerusalim je bio simbol svakog od njih i njihova nagrada. Ali kao u cirkuskim ogledalima, odraz je uvek iskrivljen, često izopačen.

Kamenoresci, Jerusalim, 1890-1900. Foto@Kongresna biblioteka, Vašington.

Jerusalim je razočaravajuće i uznemirujuće delovao kako na osvajače tako i na posetioce. Suprotnost između stvarnog i nebeskog grada toliko je bolna da stotine „pacijenata“ godišnje završava u gradskom prihvatilištu pogođeno jerusalimskim sindromom, ludilom izazvanim neispunjenim očekivanjima, razočaranjem i otrežnjenjem. Ali jerusalimski sindrom je i političke prirode: Jerusalim izmiče čulima, praktičnoj politici i strategiji, razumu, živeći kroz neutaživu strast i nepobedive emocije.

Žene mese hleb, 1890-1900. Foto@Kongresna biblioteka, Vašington.

________

Nijedno mesto ne izaziva tako snažnu želju za posedovanjem kao Jerusalim. Ipak, ta ljubomorna revnost deluje ironično, budući da je većina jerusalimskih svetinja i pripovesti koje ih podupru pozajmljena ili ukradena, i da je pripadala drugim religijama. Prošlost grada često je plod mašte. Prividno, svaki kamen je nekada stajao u davno zaboravljenom hramu neke druge vere, bio je deo trijumfalne kapije nekog drugog carstva. Osvajanja je uglavnom pratio poriv da se poništi svaki trag drugih vera nametanjem sopstvene tradicije, pripovesti i lokaliteta. Mnogo toga je uništeno, ali osvajači su češće ostavljali ono što bi zatekli i menjali mu namenu ili ga nadograđivali. Značajni lokaliteti kao što su Brdo hrama, Citadela, Davidov grad, brdo Sion, Crkva Svetog groba ne predstavljaju posebne slojeve istorije već su više palimpsesti, vez čije su svilene niti toliko isprepletane da je danas nemoguće razdvojiti ih.

Ribari na Galilejskom moru, 1890-1900. Foto@ Kongresna biblioteka, Vašington.

__________

U Jerusalemu, istina je često manje važna od mita.


(Odlomak iz knjige „Jerusalim: Biografija“, srpsko izdanje Evro Book, Beograd 2017, prevod sa engleskog: Gordana Subotić)

Sajmon Sibag Montefjore,

istoričar i pisac

Univerzitet Kembridž, Engleska

© Artis Center 2020

post

Knjige: Istorija italijanske renesansne kuhinje

U izdanju “Službenog glasnika”, objavljena je knjiga Dejva Devita “Da Vinčijeva kuhinja – tajanstvena istorija italijanske kuhinje” (Beograd, 2019). Podeljena u sedam poglavlja, ova zanimljiva studija predstavlja nam različite aspekte ishrane u renesansnim gradovima-državama na Apeninskom poluostrvu. Ličnost Leonarda da Vinčija (1452-1519), navedena u naslovu, uzeta je iz razloga što je ovaj svestrani umetnik bio sinonim renesansne epohe, ali i zbog nekih aspekata kulinarstva koji postoje u njegovim spisima.

Naslovna strana knjige “Da Vinčijeva kuhinja” Dejva Devita, Službeni glasnik, Beograd 2019.

Na teritoriji današnje Italije delovao je veći broj gradova-država, poput Republike Firence, Milanskog vojvodstva, Mletačke republike, Republike Sijene i drugih. Trgovina između italijanskih gradova-država i drugih mediteranskih i severnih luka, intezivirana početkom renesanse, imala je za posledicu priliv luksuzne robe u luke kao što su Piza, Đenova i Venecija. Još jedan faktor uticao je na početak ove epohe. Pošto je dinastija Ming iz Kine prestala da trguje sa strancima, novac koji je planiran za kupovinu investiran je u veliki broj slikarskih, vajarskih i arhitektonskih dela.

Paolo Veroneze, Svadba u Kani, 1563, Luvr, Pariz. Foto@Wikimedia

Preobražaj koji je obuhvatio društvo i kulturu nije mimoišao ni druge segmente života, kao što su promene navika vezanih za ishranu. Mada srednjovekovna kuhinja još nije u potpunosti iščezla, tokom nove epohe ona je proširila mogućnosti i postala obogaćenija i prefinjenija. Pored regionalnih kuhinja koje su održavale svoje specifičnosti, uticaji na italijansku renesansnu ishranu dolazili su sa Srednjeg istoka. Tokom krstaških ratova, Evropljani su otkrili saracensku kuhinju uključujući i brojne začine i namirnice koji su bili malo poznati u zapadnoj Evropi (šećer, bademi, pistaći, urme, pirinač, spanać).

Ni u jednom trenutku italijanske istorije začini nisu igrali tako veliku ulogu, kao što je to bilo u 15. i 16. veku. Osim što su korišćeni u ishrani, začini su davani na poklon, poput nakita, i skupljani kao dragoceni predmeti. Biber, cimet i muskatni oraščić predstavljli su statusne simbole vladajuće klase, i bili su prvo pokazani, a zatim pojedeni. Otkrivanjem pomorskog puta u Indiju, Portugalci, a zatim i Holanđani, preuzeli su monopol na trgovinu začinima koji su do tada imali Mleci. Cene začina su naglo pale i oni su postali pristupačniji većem broju ljudi. Zbog toga su postali manje egzotični i obični.

Vinćenco Kampi, Prodavačica voća, 1560, Pinakoteka Brera, Milano. Foto@Pinacoteca di Brera, Milano

U poglavlju “Prve kuvarske superzvezde” Devit pominje Apicija, kulinarskog klasika koji je ponovo otkriven u Leonardovo vreme. Rukopis ovog rimskog pisca “O veštini kuvanja”, objavljen je kao knjiga 1498. godine. Njegovim izdavanjem otkrivena je jedna sasvim drugačija kuhinja u odnosu na srednjovekovnu, kuhinja visoko sofisticiranog društva koje je negovalo uživanje za trpezom i rado se “predavalo izazovima apetita bez osećanja krivice”. Uticaj Apicija smatran je “humanističkim oživljavanjem hrane antičkog sveta”, koje je preobrazilo renesansnu kuhinju ponovnim zanimanjem za tartufe, rakove, školjke, ribe, kavijar, kotlete.

Bilo je i nekoliko gastronoma tokom renesanse, posvećenih radostima kuvanja i konzumiranja, čija su dela postala neka vrsta kulinarskih bestselera. Tu se, pre svih, misli na Majstora Martina, autora “Knjige o veštini kuvanja” (1460), koji je radio na dvoru Sforce u Milanu. On je, takođe, bio i lični kuvar pape Pavla II i njegovog naslednika, pape Siksta IV. Druga renesansna kulinarska “zvezda” bio je vatikanski bibliotekar Bartolomeo Saki, poznat kao Platina. Njegova knjiga “O iskrenom zadovoljstvu i dobrom zdravlju”, izašla je 1472. godine. Osim što je objavio 250 recepata, Platina govori i o praktičnim stvarima kao što je, na primer, čist stolnjak.

Sandro Botičeli, Venčanje Nastađa delji Orestija, 1483, Palata Puči, Firenca. Foto @ Wikimedia

Činjenica da je Leonardo da Vinči imao primerak Platininog dela u svoj biblioteci, povezuje ga sa kulinarskom scenom rane renesanse. Autor je ovom knjigom učinio da kuvanje i obedovanje postanu “prihvatljive teme za razgovor među obrazovanom elitom”. Ovaj priručnik uključuje citate Katona, Vergilija i Apicija, pa on, pored svoje modernosti, predstavlja i oživljavanje klasične kuhinje starog Rima. Osim toga, Platina upoznaje čitaoce sa različitim mestima na kojima se može doći do ukusne hrane – od ribarenja na nekoj italijanskoj reci, do egzotične postojbine bibera i kanabisa na Srednjem istoku.

U najznačajnija dela italijanske renesansne gastronomije, spada i knjiga Bartolomea Skapija “Opera”. Ovaj priručnik se izdvaja i po tome jer sadrži prve ilustracije i opise moderne kuhinje. U knjizi se nalaze detaljno urađene gravire sudova, alata, oruđa. S obzirom da je Skapi bio zadužen za vatikanske kuhinje, on u svom delu otkriva i kako je hrana pripremana tokom izbora novog pape. Zbog mogućnosti trovanja, detalji o pripremanju obroka bili su strogo čuvana operacija. Skapi pominje da je, iz navedenih razloga, za svakog kardinala hranu pripremao njegov lični kuvar.

Vinćenco Kampi, Kuhinja, oko 1580, Pinakoteka Brera, Milano. Foto@Pinacoteca di Brera, Milano

Pored kulinarskih zvezda, Devit ističe značaj i način pripreme pojedinih jela u renesansnoj Italiji. Tako u vezi sa pirinčem pominje milanski “rižoto”, kao i venecijanski “rizi e bizi” (pirinač i grašak), nastale u tadašnjim regionalnim kuhinjama na Apeninskom poluostrvu. Autor govori i o nastanku i velikoj popularnosti jela od testenine, kao što su makarone, raviole, lazanje i špagete, koje se pominju u izvorima od 12. do 15. veka. Bokačo opisuje makarone i raviole u svom “Dekameronu”, a hronike iz 14. veka pominju cehove proizvođača lazanja u Firenci. Slična udruženja osnivaju se i u Đenovi, Peruđi i Milanu.

Leonardo Da Vinči, Tajna večera, 1495-1498, Crkva Santa Marija dele Gracije, Milano. Foto@Wikimedia

Posebno poglavlje, Devit posvećuje renesansnim banketima. Oni su se odvijali prema striktnom protokolu. O priboru koji su koristili gosti, rasporedu sedenja, kao i izgledu pojedinih jela, pored pisanih izvora svedoče i čuvena dela Botičelija (“Svadbena gozba”) i Paola Veronezea. Za realizaciju banketa bili su potrebni planovi, kostimi, oprema i scenska režija. Spektakl ove vrste, koji je 1490. priredio Ludoviko Sforca, režirao je Leonardo da Vinči. Ironijom sudbine zabeleženo je da je zahvaljujući ovoj ekstravagantnoj gozbi, a ne svojim slikama, Leonardo postao čuven u celoj Italiji.

Siniša Kovačević,

istoričar umetnosti i novinar

Knjigu možete nabaviti online porudžbinom kod izdavača Službeni glasnik

© Artis Center 2020