post

Modne varijacije: Ples smrti Aleksandera Mekvina

U neuglednoj bašti i rastinju koje okružuje vunaru u Severnoj Engleskoj, stoji britanska manekenka Kejt Mos, obučena u haljinu u obliku cveta koji je sama personfikacija Velike Britanije – ružu. Haljina, kreacija Sare Barton iz 2019. godine za modnu kuću Aleksandera Mekvina je one skerletne boje koju zamišljamo samo u bajkama: kao Crvenkapin ogrtač pod kojim beži od divlje smrti,  kapljica krvi Trnoružice koja je šalje u večni san, ili tek prolivena krv divljači koja kaplje po snegu dok lovac nosi zloj kraljiici jelensko srce umesto Snežaninog.

Kejt Mos u ružinoj haljini iz kolekcije modne kuće Aleksandera Mekvina za jesen zimu 2019, fotografija @ Džejmi Havksvort, Vogue

Ovaj makabrizam koji do tačke ključanja dovodi barok, gotiku (naročito viktorijansku), romantizam i ekspresionizam u grotlu sirove kreativnosti nije bio stran ni Aleksanderu Mekvinu – Liju –  za života kao što nije stran ni kreativcima koji vode modnu kuću nakon njegove smrti. I danse macabre – ples smrti i memento mori – podse’anje na smrt su paradoskalno, od vitalnog značaja za razumevanje stvaralačke poetike Aleksandera Mekvina. Tako je njegov opus neretko tumačen u ključu kabineta retkosti, koji svakim otvaranjem nudi novu fascinaciju – grotesknu, seksualnu, fetišističku, prirodnjačku, čak i nekrofilnu.

Aleksandera Mekvina, fotografija @ Inez van Lamsverde i Vinud Matadin, V Magazin, 2004.

U tom kabinetu se sreću divljina prirode, škotske naročito, jer je Mekvin ipak bio sin škotske dijaspore u Londonu, i divljina urbanog Londona, punog instinkta i izlučevina, viktorijanskog greha i hrišćanskog pokajanja. Opozicije poput ruralnog i urbanog, divljeg i civilizovanog, hrišćanskog i paganskog te sučeljavanje prirodnih elemenata i već pomenuto „živo“ plesanje sa smrću integralni su za konstruisanje ličnog kabineta retkosti, koji se u Mekvinovom slučaju izdigao do koncepta muzeja. Čak i do ogoljenog teatralnog spektakla u kom voajeristički uživamo, nikad do kraja ne razlikujući iluziju od stvarnosti.

Aleksander Mekvin, haljina od čipke i rogovi iz kolekcije „Udovice Kalodena“, jesen zima 2006, Pinterest

O Mekvinu, čiji opus je upravo zbog svega gore navedenog možda i naj(ne)zahvalniji za muzealizaciju, je mnogo rečeno, a opet, umetnik ostavlja tek dovoljno prostora u tom horror vacui – strahu od praznine ispunjenom detaljima, da nas iznova povede na novo putovanje.  Nakon iscrpne studije od gotovo 400 strana koja je ispratila izložbu „Divljačka lepota“ u Metropoliten muzeju u Njujorku i Viktorija i Albert muzeju u Londonu, baviti se određenim temama ili segmentima Mekvinovog stvaralaštva bilo bi ništa do parafraziranje već rečenog.

Mene pak zanima „post-mortem“ Mekvin, čiji se danse macabre oslikava u dizajnu Sare Barton i modne kuće Mekvin jednu deceniju nakon njegove smrti u proleće 2010. Mekvin koji je duh iz gotskog viktorijanskog romana, u kome kreacije postaju pokušaj oživljavanja čudovišta Viktora Frankenštajna ili neuspelog zarobljavanja lepote Dorijana Greja.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, kolekcija proleće leto 2020, fotografija @ Alesandro Lućioni, Vogue

Ta vrsta estetike najprimetnija je u kolekcijama za proleće i leto 2020. i za jesen i zimu 2021. godine. Prva je realizovana u pred-pandemijskom, a druga u post-pandemijskom svetu. Često se pitam kakav bi Mekvinov lični kreativni odgovor na pandemiju bio, ali se možda i ne bi razlikovao od odgovora koji nam je ponudila Sara Barton.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, detalj, kolekcija proleće leto 2020, fotografija @ Alessandro Lućioni, Vogue

Za Mekvina, apokaliptičnost se uvek očitavala u graničnom prostoru, u sudaru između prostora metropole i divljine. Evocirajući Boša, sam umetnik je često sugerisao apokalipsu koja nastaje kada jedan prostor previše zađe u drugi ili obratno.  Njegove kolekcije, poput onih simboličnog naziva „Dante“, „Jovanka Orleanka“, „Platonova Atlantida“, „Ptice“, ili „Banši“ upravo svedoče o nedozvoljenim prelazima koji rezultiraju pošastima ili prokletstvom.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, kolekcija jesen zima 2021, fotografija @ Filipo Fior, Vogue

U prvoj kolekciji, Bartonova se okrenula Severnoj Irskoj i severu Engleske, u drugoj Velsu, poput viktorijanske krojačice kombinujući lan, svilu, pamuk, vunu, drvo, kožu, odnosno materijale koji su istovremeno kodirani i ruralno i urbano, i istorijski i savremeno. Tako manekenke nose haljine sa puf rukavima tipične za viktorijanski London, ali od materijala od kojih su Velšani pravili rudarske uniforme i ćebad.  Mekvinova apokaliptičnost i makabrizam svedeniji su u formi i koloritu (crvena, crna, bela), što ih na neki način i pojačava. Kožni pojasevi koji evociraju formu kaveza (upravo jer kavez označava prisilno porobljavanje divljeg urbanim), raspeća ili skeleta koji Mekvinu nisu bili strani, obavijaju se oko manekenki kao krila palih anđela.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, detalj, kolekcija jesen zima 2021, fotografija @ Filipo Fior, Vogue

U tom smislu, izbor Kejt Mos kao lica kampanje modne kuće nije nimalo slučajan. Manekenka se na Mekvinovoj reviji za kolekciju „Udovice Kalodena“ iz 2006. godine pojavila kao duh, odnosno kao hologram, lebdeći kao utvara iz gotičkog romana o ukletoj kući u haljini od belog ograndina kroz publiku. Mekvin nam je tada priredio možda i najlepši danse macabre. Kolekcije Sare Barton su dokaz da Li i dalje pleše.

Hologram Kejt Mos na reviji za kolekciju „Udovice Kalodena“ iz 2006. godine, Pinterest

Stefan Žarić,

kustos mode

Artis Centar

@Artis Center 2020

post

Azurna obala: Zlatni jarci, zmije čuvarkuće i suze bogataša

Putovala sam od jednog do drugog nedosanjanog mesta putevima čudesnim, kroz obilje svetlosti, razlivene tirkizne i modre talase, između narandžastožutih zidova utvrđenja i palata, mostovima koji ne vode do druge obale.

Ostalo mi je u grudima tinjajuće sunce Provanse i Mediterana da me greje i čuva dok me ima…

Vremenom sam došla do zaključka da je put u Provansu preko Azurne obale, po mogućstvu kolima, u malom ali odabranom društvu, vrhunski izraz istančanog ukusa i dobrostojećeg intelekta. Kad kažem dobrostojećeg mislim bogatog u evropskoj valuti.

Jedna od fontana u hotelu “Zlatni jarac”, Ez Vilaž, Francuska

Tako sam jednom poverovala da u Pariz idu samo zaljubljeni parovi u cvetu mladosti te da se Ajfelova kula najbolje vidi kroz isprepletene prste jedne muške i jedne ženske ruke, od kojih je makar jedan ukrašen vereničkim prstenom.

Dakle, rob sam stereotipa i kao takva ću umreti. U roze haljini svilenih karnera strateški raspoređenih po krevetu, sa primerkom svog najnovijeg romana u rukama, u svojoj 101. godini, poput Barbare Kartland, kraljice srca. Sad kad smo to oko umiranja rešili posvetiću se poslednjem stereotipu kome sam na svoju radost podlegla.

Park Vile Efrusi, Azurna obala, Francuska

Cilj

Nešto manje od dve hiljade kilometara u jednom pravcu. Obećala sam da ću preuzeti nekoliko deonica puta na svoja nežna ženska pleća. I preuzela sam. Prvu, nakon koje su se saputnici složili da ostatak puta mogu da podele među sobom. Pa su me vozili po Azurnoj obali i Provansi kao baronicu.

E da, baronica!

Vila Efrusi, Azurna obala, Francuska

Vila Efrusi

Trošeći se beskompromisno na razgledanje fotografija i opise nepoznatih ljudi, predela i građevina po Fejsbuku  videla sam tu vilu u Sen Žan Kap Fera. Poznata po imenu Efrusi de Rotšild, vila je pripadala, kako joj ime kaže, baronici Beatrisi de Rotšild, udato Efrusi. Moris Efrusi, serijski preljubnik i kockar, priredivši joj bezbrojna poniženja uključujući i polnu bolest koja ju je sprečila da rađa, ostavio je pak svojoj bogatoj, ekscentričnoj ženi dovoljno vremena (para je, realno, imala i sama) i energije da zamisli, sagradi i opremi Raj.

Budoar baronice Beatris Rotšild, njena originala haljina i aksesoar

Mišljenja sam da sudbina muškarca zavisi od njegove najsnažnije želje, sudbina žene, međutim, od njenog najgoreg izbora. A Beatris, bogata naslednica istančanog ukusa, divlje prirode i tanane lepote, izabrana od sudbine, izabrala je pogrešno. Tako će, osedela preko noći u dvadesetprvoj godini, provesti veći deo života u mondenskim kockarnicama bežeći od posledica svog izbora, a porodica će je razvesti od Morisa kad ovaj proćerda najveći deo svog, ne i njenog bogatstva. Umire od tuberkuloze u Davosu, a vilu Efrusi, u kojoj je za života provodila vrlo malo vremena, ostavlja Akademiji lepih umetnosti koja se i danas stara o njoj.

Zorana u vrtu baronice Rotšild u Vili Efrusi

Venecijanska vila sagrađena u prvoj deceniji 20. veka  okružena je tematskim vrtovima čiju lepotu sam i ja, poluslepa za prirodne lepote, morala da zapazim. Ima ih devet, zajedno sa vilom na mestu kapetanovog mosta, podsećaju na kruzer “Il de Frans”, kojim je baronica često plovila. Tridesetak baštovana odevenih poput mornara negovalo je vrtove, a pevajuće fontane bile su neretko scenografija baletskih i ostalih emotivno uznemirujućih predstava. Enterijer ružičaste vile ispunjavaju antikvitetni nameštaj, slike i skulpture velikih majstora, originalne tapiserije iz 17. veka.

Detalj salona baronice Rotšild u Vili Efrusi na Azurnoj obali

Razmažena basnoslovnim bogatstvom, poživela je pristojnih sedamdeset godina, okružena stvarima koje su je uveseljavale, ljudima koji su joj se, ako nikako drugačije, sa dozom zavisti divili, psićima kojima je uredila najlepšu sobu u vili. Odevena u replike baroknih haljina, zagledana u azurno more pod zamišljenim pramcem njenog ružičastog dvorca, sretna?!?

Uostalom uloga sreće je značajno precenjena, a kad/ako bogati plaču suze brišu najkvalitetnijim vezenim batistom, ne rukavom…

Pogled na Azurnu obalu iz hotela “Zlatni jarac”, Ez Vilaž

Ez Vilaž

Ez je ušuškano srednjevekovno selo na vrhu litice, zastrašujuće nadvijene nad azurno plavi zaliv. Na gotovo petsto metara nadmorske visine, uglačane kamene staze, ograde, prošarane bogatim rastinjem vijagaju do samog vrha odakle se pruža, kako kažu, najlepši pogled na Azurnu obalu. Gledajući po hiljaditi put mnoštvo fotografija sa putovanja, ostanem bez daha očiju začaranih svetlom, sjajem, bolnim plavetnilom mora, belinom kamena, nekakvom viševekovnom mešavinom lepote i straha od nje.

Naziv mesta potiče navodno od imana boginje Izide, vrhovnog ženskog božanstva egipatske mitologije. Zašto egipatske, otkud na vrh brda baš pomen na Ozirisovu suprugu, sestru i suvladarku, lako je pretpostaviti. Drevno naselje na ovom božanski  odabranom mestu postojalo je dve hiljade godina pre Hrista. Komunikacija preko Sredozemlja je očito bila živa i maštovita.

Kameni zoološki vrt hotela “Zlatni jarac” u Ez Vilažu

Uzane, kamenom popločane uličice vode do botaničke bašte u koju uđosmo besplatno, jedan od retkih doživljaja na Rivijeri, naime vansezona je čuvare i ograde načinila polupropustljivim. Tako smo potpuno opušteno ušli u atar hotela “Zlatni jarac” sa nekoliko desetina zvezdica, podno koga se baškarila bašta kaktusa zadivljujućih boja i oblika. Kameni  aligatori, jeleni, konji i slonovi našli su se u njoj zagledani u pučinu, čekajući da se nebo obruši na njih, mučeni strepnjom svih Gala počev od Asteriksa naovamo.

Skulpture razigranh bahatkinja, skupoceni ratan stolovi staklenih površina u kojima se ogleda ničim potkrepljen raskoš, jer gostiju, uzgred, nema, bazen koji se nadvija nad more, fotelje-ljuljaške koje mame da se zanjišeš i skočiš odatle u more… i ne preživiš pad sa 450 metara. U moru kaktusa i jedna maslina stara 1200 godina koja parira onoj crnogorskoj iz Bara, jer naposletku svako more ima svoju mnogohiljada godina najstariju maslinu. No, dok smo još u blizini Zlatnog jarca, valja znati da je trenutno u vlasništvu konzervativne ruske tajkunsko-kriminalne porodice. I na prodaju je, pa ako nekog interesuje…

Nestvarno plavetnilo Mediterana sa vidikovca kod “Zlatnog jarca”, Ez Vilaž

Na ulazu u utvrđen grad postoji staza kojom je Niče navodno šetao (do podne mrzeći sebe, od podne ostatak čovečanstva), spuštajući se do istoimenog sela na moru, Ez-sir-Mer. Nekih 45 minuta nizbrdo, povratak je, razumljivo, nešto duži.

Bogorodica gazi zmiju, Notre-Dame-de-l’Assomption, 18. vek, Ez Vilaž

E sad, ne možeš naći pristojnije mesto na obali da u njemu ne stoluje neka Madona, Majka Božja, ili Naša Dama. Tako i ovde, barokna crkva Notre-Dame-de-l’Assomption iz 18. veka, čuva neke od najlepših slika Device Marije koje sam imala prilike da vidim u skromnim sakralnm građevinama diljem katoličkog sveta. Rekla bih da me više privlači čednost prizora nego slikarska veština autora, tek kroz tamne oblake i neke glavice sa krilcima (verujem da su to heruvimi, ali ko bi ga znao sa svim tim serafimima, arhanđelima i ostalim vlasnicima svetih krila) promalja se topla narandžasta svetlost i u njoj Marija, koja je suptilno nogicom nagazila zmiju i polumesec, dakle ništa strast samo čednost i sve bezgrešno uključujući i začeće.

Pop art Madona u Ez Vilažu

Fascinacija Madonom prisutna je na svakom koraku. Jednom od strmih uličica silazim ka kapiji srednjevekovnog grada pored tezgi  sa osušenim ružinim pupoljcima i neizostavnom lavandom. Naravno naletim na vorholovski portret  Madone, vidljiv tek ako tridesetak sekundi gledate u tačku izmedju obrva ljubičastozelene siluete i zatvorite oči. Prikriven vid obožavanja i molitve kome podležemo iz puke radoznalosti i mi nevernici…

Zoranina Madona s detetom u Ez Vilažu

Najlepši prizor iz Eza ipak nije ljubičasta Madona, ni ona bezgrešna, ni silueta zlatnog jarca na jarkoplavom nebu nad kamenim zidovima, već spretna mlada mama koja je za tili čas prepovila svoju malenu bebu na kamenom pločniku ispred crkve i mirno nastavila da pije sok u senovitom kafiću. To je moja Madona iz Ez Vilaža …

Vila Kerilos

Azurna obala je gotovo pretrpana svakojakim umetničko-arhitektonsko-luksuznim ostvarenjima u vidu kuća za stanovanje, hotelskih kompleksa, muzeja na otvorenom, zatvorenom, botaničkih bašti, prirodnih i ljudskim rukama stvorenih divotnih čuda. Teško je odlučiti šta je vredno pažnje imajući ograničen budžet i malo vremena za upoznavanje istih.

Vila Kerilos, Azurna obala

Vila Kerilos, (u prevodu vodomar, vrsta ptice za koju se veruje da je vesnik lepih događaja) se sticajem okolnosti našla na mom putu između neba i mora. Smeštena u Buju-sir-Meru, građena u prvoj deceniji 20. veka, ispunila je, verujem, hir svog vlasnika Teodora Rajnaha. Poznati arheolog iz bogate familije, oženjen još bogatijom Fani iz porodice Efrusi, želeo je antičku grčku vilu, a za nešto malo para dobio i više od toga..

Kopija kuće sa ostrva Delosa iz 2. veka pre nove ere, sa freskama – uvećanim kopijama motiva grčkih vaza u prozračnom peristilu, mermernim kupatilom odmah kod ulaza za pristigle goste, bronzanom zmijom čuvarkućom, ali i savremenim vodovodom i podnim grejanjem.

Detalj spavaće sobe u vili Kerilos

Prostorije organizovane po starogrčkom protokolu, spavaća soba za domaćina, domaćicu, zajednička soba za retke intimne trenutke, posebna kupatila sa mermernim kadama i tuševima u prefinjenim kabinama ukrašenim mozaicima, trpezarija sa kožnim ležaljkama iz kojih se obedovalo i ogromnim lusterom kopijom onog iz Svete Sofije u Istanbulu, osunčana terasa sa pogledom na more…

Kupatilo u vili Kerilos, detalj

Mnogo ukrasnih detalja sa motivima iz egipatske i grčke mitologije, najskupoceniji i najređi materijali, drvo, mermer, ćilibar, pozlata, tapiserijama zastrti zidovi čine vilu gotovo zastrašujuće vanvremenskom. Kao da je vlasnik u ostvarivanju svog sna izgubio previše vremene i snage ne stigavši da svoj san i oživi.

Portret sa zmijom čuvarkućom vile Kerilos

Sin Teodora i  Fani Rajnah tragično je stradao tokom Drugog svetskog rata, budući deportovan iz bajkovite građevine u kojoj je živeo i radio u jedan od mnogobrojnih nacističkih logora. U logoru je umro.

Ponekad poverujemo da nas bogatstvo, istančan ukus, lepota, znanje ili talenat mogu zaštititi od nesreće. Netačno i opasno razmišljanje.

Mali salon vile Kerilos

Vila je danas muzej.

Estetike.

Fiks ideje.

Sunca u ćilibarskim ukrasima.

Zemlje i mora.

Mermera.

Svetla u smiraj azurnog dana.

Nastaviće se …

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

@Artis Center 2020

post

Azurna obala: Pesto u Đenovi, limunada u Mentonu i poneki zgodni anđeo usput

Kad krenem na put obično zastanem u „Marche“-u na granici Hrvatske i Slovenije. Prvi dodir sa Evropom. Mnogo konkretniji od gužve na granicama, potezanja za pasošem iz torbe. Ljudi se na tren sastanu kraj bogatog švedskog stola za prolaznike, da se nikada više ne sretnu na beskrajnom zemaljskom šaru. Naravno,  kadgod poželim da se neopaženo izvučem iz Srbije, obično ispred ulaza u toalet naletim na komšinicu koja sa sinom putuje u Italiju kod bivšeg muža ili simpatiju iz osnovne škole kako sa upola mlađom novom ženom hita u Budimpeštu na izložbu pasa. Opet raduje me to prepoznavanje, poverujem da smo slobodni, razuzdani i radoznali, oslobođeni svakodnevnih računskih radnji koliko još para, a tek koliko još vremena imamo u životu… nemajući ni jedno ni drugo u izobilju.

Preko italijanskog sevra do Azurne obale na jedno od onih putovanja, koja se moraju obaviti za života – Zorana Drašković.

Vićenca je lepa kao što joj ime govori. Imena italijanskih gradova miluju sećanja dugo nakon što ih napustim, da ne pominjem zadovoljstvo dok  prepričavam dogodovštine sa putovanja pa izgovorim recimo Pijaćenca, Vićenca, Kremona, Padova…  pevušeći i uzdišući istovremeno. Ne praviti paralelu sa vođenjem ljubavi.

Udoban hotel čiji prozori radoznalo vire u okolna dvorišta, početkom aprila tek ozelenela i procvala u najavi. Parking začudo pust uz upozorenje elegantne i negovane recepcionerke na tečnom engleskom da se prebacimo u hotelsku garažu, jer je sutra, ah prokletstva, ponedeljak.

Neki su se evropski stručnjaci okupljali na recepciji nestrpljivo dogovarajući prvu radnu večeru. U ovoj, nama najbližoj, Evropi ljudi žive svoje evropske živote kao da Kosovo ne postoji. Ni sačekuše po splavovima, ni venčavanja magaradi po reality baruštinama. Ali to je deo neke angažovanije pripovesti.

Đardino Salvi u Vićenci i fontana sa krilatim konjima.

Đardino Salvi na putu ka gradskom trgu poznatom po fešti „Fiori e Colori“ (Cveće i boje),  koju smo omašili za koju nedelju. Još suve fontane sa kamenim konjima i ponekom žabom koja nikako da poraste u princa, i tragično prljav kanal koji preseca malecno zeleno ostrvo smešteno na ulazu u renesansno gradsko jezgro.

Pjaca dei Sinjori sa Bazilikom Paladijanom i srednjevekovnim tornjem koji se po default-u uzdiže iznad trga, te nedeljne večeri bila je prekrivena tezgama. Ušećereno voće, čokoladne fontane, sirevi, salame, knjige, suveniri, afrodizijaci. Svega za svakoga. U vrhu pijace, na otvorenom platou između dva stuba sa korintskim kapitelima, stvorio se dugačak red ispred šatora gde se pripremao argentinski roštilj. Kako sam se zaputila u Provansu bila sam štedljiva na oduševljenju, valjda ne želeći da ga trošim na mermerne pločnike pod laganim italijanskim cipelicama, bokore cveća u sjajnim izlozima cvećara, žagor opuštenih devojaka dok prelaze pogledima po preslatkom momku iza tezge sa pršutom. Onda sam prestala da štedim. Kamo sreće da sam uspela da sačuvam sjaj te večeri do danas. Kad mi treba, baš treba…

Ko u Italiji ili Francuskoj nije svratio na pijacu, kao da tamo nije ni bio.

Lago di Garda

Htela sam samo da se “zapljunem”. Na fotografijama rođenih i prinudnih Švajcaraca koji se baškare u komšiluku uvek je među top five. Pa malo skrenuvši s puta zabasasmo u Sirmione II, jahting klub na samom ulazu u istoimeno fancy mestašce. Uglancani kafić sa pogledom na skupocenu flotu barki i brodica poslednje generacije, ozeblo sunce ogledano u mirnoj vodi marine, te stasiti barmen sa naših prostora, rekla bih iz centralne Hrvatske i nikad dovoljno opreza kad kao Srbin/Srpkinja putuješ Evropom. Dakle “zapljunula” sam se. Espreso je bio najbolji na svetu, a jezero veliko i pusto. Tako sam se nekako i osećala, velikih očekivanja, praznog srca. Stoga sam verovala da sam na pravom putu. Za Azurnu obalu.

Marina u Lago di Garda.

Đenova

Kao što već rekoh, put je po ličnom ambicioznom planu bio jedan od onih “once in a life time”. Brižljivo isplaniran do u minut ne hajući za vremenske prilike… ili neprilike u ovom slučaju.

Kiša je pretila da nas spere sa puta, kroz bezbroj tunela, preko mostova koji zastrašujući štrče u metalno nebo, vijugala je staza bogova između vrhova Apenina i Ligurijskog zaliva. Neko gore nas je voleo, pa se sunce pomolilo i zaiskrilo u talasima čuvene đenovske luke. Planirala sam da provedem par sati u beskrajno tajnovitim morskim dubinama i kao mala sirena onomad, prodavši dobar glas za hitre noge, nastavim kopnom za svojim princom. E da, probavši pre odlaska pesto Đenoveze, nadaleko poznat sos od bosiljka i pinjola, koji bi po mojoj gurmanskoj logici ovde u Đenovi trebalo da bude onaj pravi.

Pesto Đenoveze je uvek najbolji u Đenovi.

Najveći pokriven akvarijum u Evropi sagrađen je 1992. za potrebe EXPO-a, sa idejom da istorijsko jezgro grada obogati novim sadržajima jasno povezanim sa kulturnom baštinom jedne od nekadašnjih „pomorskih republika“.

Nestvarni podvodni svet. Akvarijum u Đenovi.

Na 12.500 kvadratnih metara, smešteno je 63 bazena koji specifičnim arhitektonskim pristupom stvaraju kod posetilaca osećaj da šetaju između koralnih grebena, kroz dubine Marijanske brazde do morskih livada Ligurije, gotovo neposredno dotičući najstarija, najopasnija i najlepša živa bića na planeti. Od 1995. kada je otvoren za posetioce Akvarijum godišnej poseti 1.250.000 posetilaca čineći ga jednom od najvećih turistićkih atrakcija u Italiji.

Jedan od najvećih akvarijuma u Evropi je nesumnjivo onaj u Đenovi, nekadašnjoj moćnoj pomorskoj republici.

Ja sam kao svaka čestita sirena zaronila negde kod Marijanske brazde na jedanaest i po kilometara dubine i nisam izranjala do đenovskog priobalja. Delfini, ajkule, pingvini, morske krave, kornjače, iznenađujući krupne pirane, morski konjici, zvezde, krastavci, rakovi, razigrane foke, stasiti korali, čipkane meduze, jastozi, zmije, džinovske raže u plitkom bazenu gde je dozvoljeno da ih pazljivo dotaknete po hrapavim leđima ukoliko ne odluče da vas izbegnu plivajući u dubinu. Sakupljana od Amazona do Molučkih ostrva, od Crvenog mora do Južnog pola, raznolika družina morskih nemani i dobrica živi svoje životiće daleko od prirodnih staništa među staklenim zidovima pod radoznalim pogledima najslobodnije od svih zivotinjskih vrsta – ljudi.

San Remo

San Remo je gradić na krajnjem zapadu ligurijske obale, poznat po čuvenom muzičkom festivalu, raskošnom Kazinu, čudesno očuvanom srednjevekovnom starom gradu,  Ruskoj crkvi i moto-trkama, ne tim redosledom ali prilično dobro definisan ovim dešavanjima i građevinama.

Izazovni uspon ka La Pinji u San Remu.

Stigavši na vreme da se upustim u višesatni obilazak, zavedena sugestijama sa recepcije uz mapu grada i višak snage zaputih se pravo u La Pinju. Zašto šišarka (la pigna)  pitah se dok sam ubrzano gubila entizijazam i dah penjući se uzanim uličicama srednjovekovne naseobine ka vrhu brda koje dominira gradom. Upravo zbog senovitih staza i zasvođenih prolaza koji su na mapi grada crtali prepoznatljivu spiralnu šaru šišarke penjući se prema vrhu na kome je prigodno smeštena crkva Maria dela Kosta (Marija od Obale), najvažnija sakralna garđevina u San Remu.

Pred kapelom zaključanom Svetog Sebastijana u San Remu.

Od kapije Svetog Sebastijana iz 14. veka, preko Pjaca dei Dolori, malenog zasvođenog trga sa jednostavnom kamenom česmom, stigoh do kapele Svetog Sebastijana, posvećene svecu zaštitniku od kuge, koja je harala gradom početkom 16. veka kad je bogomolja i sagrađena. Naravno kapela je bila zakatančena, ali se jasno video natpis i freska iz 16. veka čudno živih boja kao da prkosi opakoj bolesti, koja je desetkovala stanovništvo srednjovekovnog San Rema.

Kako se spuštalo veče postajalo je sve neprijatnije šetati starim gradom. Iz mračnih i oronulih ulaza svako malo su istrčavala tamnoputa deca koja su me sa čuđenjem posmatrala. Crkve, poneka prodavnica ili galerija su bile odavno zatvorene i ja sam krenula nizbrdo nadajući se da ću nekim čudom izaći na glavnu kapiju. Što se naravno nije dogodilo pa sam narednih pola sata tražila Rusku crkvu našavši umesto nje katedralu Svetog Sira iz 13. veka koja je takođe, gle čuda, bila zatvorena.

Kazino kao istorijsko zdanje neobične elegancije, San Remo.

U neposrednoj blizini katedrale, kao što red nalaže, šepurio se čuveni Kazino, čija je raskošna spoljašnjost nadahnuto svedočila o danima stare slave. Unutrašnjost je pak bila manje glamurozna, slot mašina u izobilju ali nigde nijednog kockara, dosadu krupijea remetili su samo retki večernji turisti poput mene.

Zorana u pomrčini pred čuvenim Ariston tetatrom u kome se svake godine odigrava slavni festival italijanske kancone u San Remu.

Uveliko je pala noć kad sam, umorna od vitlanja po San Remu, stigla do obale. Mnoštvo jahti ljuljalo se na crnim talasima pod jasnim mesečevim svetlom. Malo sam odmorila pogled, malo stopala, polako se zaputivši prema Ariston teatru u kome se svake godine održava čuveni festival italijanske kancone. Osvetljen stotinama raznobojnih sijalica odavao je utisak ocvalog zabavljača u pohabanom zvezdanom odelu znajući da je publika odavno izgubila interesovanje za njegovu predstavu, ali je ipak tu u sali starog bioskopa. I gledaju se tako razmenjujući očekivane poteze, otužne skečeve i mlake aplauze…

Menton

Aleksandar je posredno kumovao mom dolasku na Azurnu obalu. Da nije onomad „poput kraljice Natalije“ stigao na jug Francuske zaljubivši se prigodno u preslatkog Francuza italijanskog porekla i temperamenta, ja bih možda ostala na planiranju tog puta u Provansu do sudnjeg dana. Nekad je jednostavnije planirati i planirati, sa obaveznim za i protiv, gde protiv nadigra za jer smo naopako rođeni, i gledati kako drugi putuju, padaju, ugruvavju se, loše izaberu, loše se provedu, zakasni im avion, bus ili bicikl, opljačka ih beskućnik, popreko pogleda vodič ili saputnik. Može biti da je udobnije za ekranom računara, ja sam međutim drugačije mustre. Pređoh pedesetu i nikom više ne dugujem da ga strastveno prezirem i omalovažavam trujući ovo malo duše. Naprotiv, mnogi ljudi i mnoga mesta zaslužuju da ih volim, pratim i glasno obožavam.

Zorana ispred muzeja Žana Koktoa, prigodno smeštenog u jednom od četiri kule nekadašnjeg bastiona u Mentonu na Azurnoj obali.

Krenula sam u Provansu preko Azurne obale iako sam gotovo sigurna da tamo putuju samo dobrostojeći bračni drugovi čija su deca već načela prva zaposlenja pa nemaju više nikakvih briga sem povišenog holesterola ili mlade ljubavnice u najavi. Imala sam stotinu briga i nikoga do sada nisam obezbedila, ponajmanje sebe, svejedno odlučila sam da poput divne Natalije obiđem Francusku dok sam još živa. Kad kažem živa mislim na radosno živa a ne mrdajuće živa.

Aleksandar je prigodno kasnio jer je kao i svaki štedljivi lokalac rešio da pristigne vozom iz Nice u kojoj se skrasio.

U međuvremenu sam šljapkala čizmama po šljunkovitoj plaži, osvrtala se za stogodišnjacima u top formi koji su džogirali obalom i odmeravala pogledom maleni bastion sa četiri još manje kule stražare u kome je prigodno smešten muzej Žana Koktoa. Utvrđenje iz 17. veka podigao je Onore Grimaldi, pripadnik čuvene  dinastije koja i danas vlada lokalnim kockarima, rentijerima, bogatašima svih fela uključujući tenisere i vozače formule… Menton je tada bio deo Kneževine Monako, a ova je opet zauzimala veći deo Azurne obale i priobalja. Danas je ovo malo odbrambeno čedo rečeni muzej koga je Žan Kokto za života sebi podigao, opremivši ga mozaicima, tapiserijama i drugim svojim rukotvorinama.

A onda je stigao toliko očekivani Aleksandar i upoznavanje Mentona je moglo da počne.

U blizini su vredni radnici mentonskog komunalnog preduzeća skupljali raznobojna gipsana jaja iz parka nakon prošlonedeljnog  Uskrsa, a ja sam čeznula za espresom makar i francuskim. Kada je Alekandar konačno stigao izljubili smo se kao pravi, iako se poznajemo samo sa Fejsbuka, iz virtuelnog, takoreći prividnog života. Vibrirao je, pun energije, priče, radosti i nestrpljenja. Upoznao me je sa svojom novom zemljom, sa ljubavlju i brigom za istu, pa se pitam gde bi Srbiji majci bio kraj da je uspela ili da je makar pokušala da sve te pametne, ljupke, talentovane beskompromisne mlade ljude zadrži za sebe. Ali to je već neka druga priča koju ne želim da bistrim i pišem.

Panorama istorijskog jezgra Mentona, Azurna obala, Francuska. Foto@Daria, My Little Adventure

Crkva Arhanđela Mihajla svojim baroknim zvonikom privlači pažnju gde god da se nađete. Na brdašcu u srcu grada, ova vršnjakinja bastiona, delo arhitekte Lorenca Lavanja, predstavlja must see za turiste a posebno za one koji, poput mene koketiraju sa obeležavanjem porodične slave Aranđelovdana. Jednostavan i elegantan grb Grimaldijevih u sivo belim oblutcima pokriva oveći istoimeni trg. Raskošna unutrašnjost kakvu Grimaldijevi vazda preferiraju, skrivala je veličanstvenu fresku nekad lepog arhanđela Mihajla jarko crvenih kovrdža kako, šta drugo, ubija malu ali opaku aždaju. Toliko gracioznosti, elegancije i žara u ubijanju videh samo u prvom nastavku Volverina sa čarobnim Hju Džekmanom, i teško bih se, birajući između ove dvojice, odlučila za svog omiljenog super junaka. U oltaru je smešten drveni kip koji ga prikazuje u još moćnijoj varijanti dok pobedonosno stoji za vratom zlatne nemani sa mačem ili kopljem u ruci, kako već posmatrač zaključi. Zlato u svim formama, oblicima u zastrašujućoj količini pokriva krila, odeću, oružje ovog moćnog hrišćanskog vojskovođe.

Arhistratig Mihajlo u mentonskoj katedrali.

Lep. Veličanstveno muževan, hrabar, i povrh svega anđeo, svaka majka da ga poželi za zeta. U niši kraj ulaza crna Madona sa bebom Isusom, opet zanosno lepa i tajanstvena.  Valjda zbog boje kože.

Siđosmo do obale strmim stepeništem pokrivenim istim sivo belim mozaikom od oblutaka. Glavnom ulicom dokonali su francuski i ini penzioneri, Menton je među lokalnim življem poznat kao poslednja stanica, e sad da li zato što je poslednji francuski primorski gradić pre ulaska u Italiju ili zbog prosečnog veka stanovnika, tek ovde se dolazi da se u miru privedu poslednje godine života. Ukoliko ste se, naravno, pobrinuli za finansije dok ste bili mladi…

Crna Bogorodica, Bazilika Svetog Arhanđela Mihajla, Menton, Francuska

Izuzetno blaga klima, najprijatnija u Sredozemlju, koja je krajem 19. veka preporučila Menton imućnim i promrzlim Francuzima i Rusima za idealni zimovnik, doprinela je i bogatom rodu limuna, glavnog agrarnog proizvoda ove regije. Ima ga toliko da su dovitljivi stanovnici ustanovili festival limuna koji se svakog februara odvija na ulicama Mentona. Ove godine tema je bila „Put oko sveta za 80 dana“, a ogromne figure londonskog metroa, Kipa slobode, Big Bena od plodova limuna i narandži završile su na kraju festivala u jeftinim limunadama, kolačima od limuna i ostalim limunskim specijalitetima.

Festival limuna u Mentonu. Foto@Perlin, Wikimedia

U Mentonu je iznad svega prisutna uvrnuta logika duhovite preporuke “kad ti život servira limun, napravi od njega limunadu” ili festival.

Nastaviće se …

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

@Artis Center 2020