post

Tribina: Da li je hrana kultura?

Svetski dan hrane – Sreda, 16. oktobar u 19 časova, Beogradski Market (Žorža Klemansoa 19)

U okviru međunarodnog projekta Food is Culture i izložbe Ono što niste znali da postoji. Ugrožena hrana iz celog sveta, Nova Iskra vas poziva na zanimljivu panel diskusiju!

Sa našim gošćama – Tamarom Ognjević, direktorkom Artis centra i istraživačem pri Evropskom institutu za gastronomiju, i Milicom Mrvić, umetnicom, razgovaraćemo o tome kako hrana može postati kulturno nasleđe i obeležje zajednice iz koje dolazi, koje institucije baštine hranu, kao i da li hrana može biti umetnička inspiracija.

Tamara Ognjević, jedan od učesnika tribine “Da li je hrana kultura?”

Cilj tribine je da saznamo šta svako od nas može da uradi kako bismo očuvali stare, tradicionalne recepte i načine pripremanja namirnica, čime štitimo ovo kulturno nasleđe, kao i da ukažemo na drugačiji pristup razumevanju hrane koju konzumiramo, kako bismo je učinili održivom.

Posetioci tribine će imati priliku da isprobaju hranu koja će biti spremljena korišćenjem tradicionalnih namirnica i recepata od strane kuvara Beogradskog marketa.

“Prijateljice” je samo jedna u nizu fotografija iz ciklusa “Kulinarske mrvice” inspirisanih hranom i kulturom obedovanja čiji je autor umetnica Milica Mrvić, učesnica tribine “Da li je hrana kultura?”

Izložba Ono što niste znali da postoji. Ugrožena hrana iz celog sveta je otvorena u Beogradskom marketu do 25. oktobra. Izložba ima za cilj da naglasi važnost gastronomskog nasleđa i raznolikosti i da skrene pažnju na rizik od nestanka pojedinih biljnih i životinjskih vrsta kao sastavnih segmenata ishrane. Svaki posetilac izložbe će moći da odštampa posebno kreirane recepte nastalih na bazi nekih od sastojaka zapisanih u Ark of Taste biblioteci. Izložba Ono što niste znali da postoji. Ugrožena hrana iz celog sveta je deo međunarodnog projekta Food is Culture i dizajnirana od strane Slow Food organizacije u saradnji s dizajnerkom i kustoskinjom Žozefin Vargo. Izložba će biti održana i u Briselu (proleće 2020.) i Polencu (leto 2020.), uz mogućnost dodatnih izlaganja u onim institucijama koje pokažu interesovanje.

Milica Mrvić, Doboš torta, ciklus “Kulinarske mrvice”

Food is Culture je projekat finansiran od strane evropskog programa Kreativna Evropa, uz doprinos Fondazione CRC di Cuneo, predvođen od strane organizacije Slow Food sa svojim partnerima Kinookus, Europa Nostra, Nova Iskra Creative Hub, Transpond AB. Izložbu u Beogradu je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Ulaz je slobodan!

@Artis Center 2019

post

Muzeologija: Kolonijalni Vilijamsburg ili o living history konceptu

Gde je Kolonijalni Vilijamsburg u globalnoj mreži muzejskih praksi kao najveći i najznačajniji living history muzej na svetu i da li je toliko izvrstan kao što je to bio ili bi trebalo da bude? Priča o ovom fantastičnom muzeju, koji angažuje na stotine stručnjaka i profesionalaca najrazličitijih profila, sagledana na licu mesta u jesen 2017, dolazi iz pera dr Nikole Krstovića, jednog od lidera moderne muzeologije u Srbiji.

Frule i bubnjevi, Kolonijalni Viljemsburg, SAD. Foto©Nikola Krstović

Kolonijalni Vilijamsburg je… ogroman! Revoluconarni grad, kako glasi jedan od njegovih zvaničnih naziva, čine Trgovački skver, Palata guvernera i Kapitol sa 88 originalnih građevina i oko 300 rekonstruisanih obejkata, među kojima su zanatske radnje, prodavnice, krčme i taverne, nekoliko hotela. Oko 3000 zaposlenih i približno 400 interpretatora je angažovano u ovom jedinstvenom gradu-muzeju unutar kojeg postoje i dva „klasična“ muzeja, Rokfeler biblioteka, istraživački centar, IT sektor i uslužne delatnosti, među ostalim odeljenjima. Svakodnevno se odvija 30 najavljenih i minimum još toliko nenajavljenih programa. Publika se angažuje u najrazličitijim programima – od stručnih vođenja, preko detektivskih igri, do naročito dizajnirane zabave, radionica i svakovrsne primene modernih tehnologija. Ovo je mesto na kojem se kroz angažman glumaca-interpretatora upoznaju poznate istorijske ličnosti poput Džordža Vašingtona i Tomasa Džefersona, kao i one ne tako poznate, ali značajne za Virdžiniju, Vilijamsburg i razvoj američkog društva uopšte. Kolonijalni Vilijamsburg je bez problema prigrlio principe eko i ekono-muzeologije, sociomuzeologije, kulturnog pejzaža i uticaja nasleđa na razvoj lokalne zajednice i turizma iako je zapravo definisan kao living history muzej.

Revolucionarna teatarska zaostavština

Pre 23 godine na stepeništu istorijske Vederburn taverne, izveden je (istina – samo jednom) igrokaz koji je, čini se, brendirao muzej do danas. Aukcija ili Prodato, naziv je igrokaza koji je izazvao ozbiljne debate na nacionalnom nivou, ali i proteste na samom događaju – divna slika za zagovornike savremene, nove „nove“ i radikalne muzeologije! „Imovina“ koja je „prodata na aukciji sastojala se od zemlje i četiri roba“. Sve što se znalo o njima bila su imena. O aukciji koja je u istorijskim okolnostima održana da bi se namirili dugovi bivšeg vlasnika, očito se znalo mnogo više. Dokumenta ne govore jednako o svima, ali muzej ima moć da činjenice naglasi na drugačiji način. Dakle, da ispravi greške! Program je predstavljao suočavanje sa mračnom prošlošću, ali i veoma sumorno oslikavanje globalne savremene realnosti – od institucionalnog problema jedne nacije do globalnog problema rasizma i još uvek očite nejednakosti među ljudima, i dalje prisutne trgovine ljudima, ropskom radu, obespravljenosti…

Tomas Džeferson, Kolonijalni Viljemsburg, SAD. Foto©Nikola Krstović

Preko „muzejskog Rubikona“ – teatar kao ekskluzivni interpretativni kanal

Da pitanje ropstva još uvek traumatizuje, ali i da postoji očita potreba da se osvetle tamni uglovi istorije, svedoče brojni programi koji oslikavaju život preko polovine populacije u prestonici kolonijalne Amerike u 18. veku: Promena stiže sa Goanom Pamfletom, o baptističkom svešteniku robu, Šta donosi budućnost?– drama o iščekivanju aukcije robova na kojoj će majka biti razdvojena od dece, Vera, nada, ljubav – o želji da se sačuva emotivna veza, ali i pobegne u slobodu, Moja priča, moj glas – serijal monodrama o običnim ljudima i njihovom viđenju revolucije i borbe za nezavisnot, Savršen ukras – o komplikovanom odnosu vlasnice i ropkinje, i mnogi drugi u formi interpretacije u prvom licu.

Put ka iskupljenju, Kolonijalni Viljemsburg, SAD. Foto©Nikola Krstović

Najupečatljiviji je Put ka iskupljenju, koji nije jednosmerna teatarska interpretacija. Teško je objasniti šta je Iskupljenje u dramskom smislu, baš kao što je teško shvatiti i sam koncept i razmere procesa iskupljenja u stvarnom životu. Zbog paralelnih narativa, ali i njihovog mešanja, nema mnogo prostora za razmišljanje– jednostavno se morate prepustiti. Ali su zato emotivno-saznajni akcenti savršeno  i bezuslovno vezuju gledaoca za stolicu. Šest glumaca gradi dvanaest likova: šest istorijskih i šest stvarnih – same sebe. To su, dakle, biografije, koliko i autobiografije, to su povesti koliko i ispovesti. Prelazi iz „sebe“ kao lika u lik koji se igra su toliko suptilni da se hronologije i istorije spajaju. Prošlost postaje relevantna koliko i sadašnjost, a vrednosti i značenja se ne gube uz put. Put ka iskupljenju je i drama i art-performans, i teatar i rijaliti, i slika i pokret. Kolonijalni Viliajmsburg na svom kvalitativnom vrhuncu u ovom trenutku – pomeranje granica i dometa performativnih interpretacija.

Savršeni ukras, Kolonijalni Viljemsburg, SAD. Foto©Nikola Krstović

Relevantnost i „revolucionarnost“

Gde je Kolonijalni Vilijamsburg u globalnoj mreži muzejskih praksi kao najveći i najznačajniji living history muzej na svetu? To je jedna pristojna praksa koju treba razumeti u njenom viktorijanskom značenju. Ali, Kolonijalni Vilijamsburg je izvanredan “proizvod” imajući u vidu veličinu, strukturu i organizaciju. U smislu savremenog vrhunskog muzeja i baštinskih praksi on je, kao i svaki „mutant-muzej“, nacionalni projekat – prosečan. Sa druge strane ima i “savršen” alibi – bavi se određenim istorijskim periodom koji se završio pre dva veka. A, ta istorija je gotova, kao što je “petnaestominutna zvezda” Frensis Fukujama primetio pre nekih 25 godina. Čini mi se da Kolonijalni Vilijamsburg nije – igra na sigurno i u zoni komfora – ropstvo je istorijska stvar kojom se treba baviti i sa kojom se mora suočiti, ali ne i sa njegovom sadašnjom mutacijom – rasizmom. Deklaracija o ljudskim pravima bila je veliko dostignuće epohe prosvetiteljstva, ali šta sa novim oblicima sloboda? Tako se posetioci mogu povezati sa istorijski spornim narativima na ideološkom nivou samo zato što su oni istorijski. Na ličnom nivou gubimo tu vezu jer ona ne afektira naše umove i emocije u aktuelnoj stvarnosti. Stoga rečenica jednog od redovnih posetilaca najbolje opsuje Kolonijalni Vilijamsburg: “To je muzej za ljubitelje istorije”. Naravno, tržište ljubitelja istorije je veliko, ali to nije ono na čemu bi trebalo da se zasniva muzejska izvrsnost u 21. veku.

Dr Nikola Krstović,

istoričar umetnosti, predavač na Seminaru za muzeologiju i heritologiju

Filozofskog fakulteta u Beogradu

© Artis Center 2018

*Tekst je jedan od rezultata nagradne stipendije Fondacije Kolonijalni Vilijamsburg i EXARC/ICOM.