post

London (2): Vestminister, London Aj, Vajthol, Sent Džejms park i Viktorija memorijal

Putuje i piše: Zorana Drašković Kovačević

Svet će se promeniti. Ne onako neprimetno i podmuklo  kao što se do sada menjao. Ne kako smo navikli, anestezirani  prividom moći, uz nešto para, malo robe, u kratkim autorskim predasima između fizioloških radnji  kojim obezbeđujemo prosto trajanje. Kako su raskrsnice  prevaziđene, stigli smo na kružni tok. Koliko ćemo čekati da se priključimo i na kom ćemo se izlazu isključiti nije do nas. Neko drugi, ovaj put, upravlja vozilom.

I ja sam, koliko onomad, uživala u slobodnom izboru. Ljudi, mesta, događanja. Tako slobodna otputovala u London. Moja višnja na torti, sjajna pena na savršenom kapućinu, moj dragulj u kruni, zasluženi happy end. Ispostavilo se da je poslednji pred Potop.

Zorana ispred Viktorija memorijala u Londonu

Brzi Ričard je zadao rano buđenje, brzi doručak i grupno uskakanje u metro…  kako smo dominantno ženska grupa u metrou odmeravamo mahom momke. Koji su mahom muškarci. Osim onih koji to nisu.  Htela sam da uslikam jedno stasito mladunče duge kose upakovane u muževni repić, ali je  Sidarta u cvetnoj košulji  ukrao kadar. Fotka je u prilogu. Ne pitajte kako znam da je Sidarta, a ne Pokahontas.

U londonskom metrou (sa Sidartom)

Stanica Embankment se nalazi u podnožju Hungerford mosta. Ovaj, nekad pešački a danas železnički most, otvoren je  1845. kada je bio i najduži viseći most u Britaniji. Na kraljičin Zlatni jubilej, tačnije pedesetogodišnjicu krunisanja, 2003. godine, otvaraju se sa obe strane pešačke trake Golden Džubili (Zlatni jubilej) mosta na koji morate bar na tren kročiti taman vas brzi Ričard gledao s neskrivenim prezirom.  Uostalom predamnom je bio trkački dan, zašto ga ne započeti zlatnim jubilejom.

Spomenik Vilijamu Tindejlu, prvom prevodiocu Novog Zaveta na engleski jezik, u Vajthol vrtovima

Sigurna sam da vam je poznat osećaj osujećenosti dok trčite unazad prateći vodiča po boji glasa, slikajući panoramu grada u kome ste trenutno turista koji bi sve. Odjednom, jer je u pitanju city break, pa je red da se polomite. E ovo je taj slučaj. Vajthol garden se pruža duž Viktorija embankment-a, na severnoj obali Temze.  Od znamenitosti bih izdvojila bokore mirisnog cveća, frizirane travnjake, listopadno drveće pod konac i poneku palmu. Kao i spomenik Vilijamu Tindejlu, prvom prevodiocu Novog zaveta sa grčkog na engleski jezik, davne 1484. Ne iznenađuje da je stradao zadavljen pa spaljen po nalogu Henrija VIII… biće da nije dovoljno cenio En Bolejn.

Preko Temze je London Aj. Ili Milenijumski točak, kako se dogovorimo. Od impresivnih podataka navešću da je najviši konzolni panoramski točak u Evropi. Onaj što se okreće obešen o jednu tačku sa jedne strane. Spooky! I da je te 2000, kad je otvoren, bio najviši na svetu. Slava je kratko trajala, jer već 2006. godine Kinezi prave viši panoramski točak –Star of Nanchang .

London Aj

Visok 132m, prečnika  120m, sa 32 kapsule koje okrenu pun krug za pola sata. Svaka kapsula, teška oko 10 tona, predstavlja jednu od 32 četvrti Great London-a.  Izgradnja London Aja je koštala 70 miliona funti, a do pamdemije  Covida 19, privlačio je tri miliona turista godišnje. Kako danas stvari stoje u pogledu bilansa uspeha neću da mislim. Koka kola je bila generalni sponzor do februara 2020. Nakon toga preuzima ga lastminut.com… rekla bih da su im ovo zaista poslednji minuti postojanja…  ali neka ne budem prorok. Velike korporacije mahom nađu izlaz iz nevolja… mi mali se podavimo kao mačići. Ja sam posetu London Aj ostavila za drugi put. I sačuvala kesicu čokoladnih bombona sa kuponom koji će mi obezbediti popust od 50% na ulaznicu (koja košta tričavih 28 funti). Vreme će pokazati da sam je džabe čuvala. Umesto pola sata u kapsuli provela sam 10 minuta na besplatnoj  4D prezentaciji  Točka. U salu staje dvadesetak turista. Stojimo oslonjeni na visoke naslone, a pred nama se, kroz paperjaste oblake otvara panorama Londona. Osećam strujanje vazduha dok kroz salu proleću džinovski galebovi… gledam  se oči u oči sa kamenim Nelsonom sa Trafalgar skvera.  Na kraju desetominutne vožnje pada pravi sneg. Onaj hladan i mokar… po nama, klincima iz predškolskog na prvoj ekskurziji.

Zlatni orao – spomenik Engleskom kraljevskom vazduhoplovstvu (RAF)

Izašavši sa prezentacije vejavice nad Londonom, nastavili smo mrtvu trku sa brzim Ričardom uz obalu Temze. Rojal Eir Fors (RAF) monjument, podignut  1923, posvećen je pilotima – žrtvama u Prvom svetskom ratu, kao i u potonjim ratnim sukobima. Zastavši  na Zemljinoj lopti, zlatni orao upravo poleće ka jugu…  eventualno Francuskoj??  Natpis na zapadnoj strani spomenika  Per ardua ad astra u slobodnom prevodu znači – Kroz borbu do zvezda. Verujem da se savremeni RAF-ovci  prepoznaju u ovom pokliču.  Ja bih, međutim,  do zvezda na krilima ljubavi, eventualno nekog dobrog SF filma holivudske A produkcije.

Spomenik otporu zavojevačima – Keltska kraljica Budika i njene kćeri

Sledeća deonica turističkog maratona vodi nas do ćoška Viktorija embankmenta i mosta Vestminster, gde Budika sa svojim dvema kćerima pobedonosno upravlja dvokolicama. Keltska kraljica Budika je nakon pogibije supruga  vodila pobunu protiv Rimljana, 60-61. godine nove ere. Po neuspehu bune, očekivano će izvršiti samoubistvo trovanjem. Smatra se britanskom ikonom otpora prema zavojevaču. Realno, od Rimljana naovamo češće su se pronalazili u ulozi zavojevača.

Kad se nakratko zadržiš nasred prometne Viktorija embankment uslikaćeš zlatni kadar. Budiku i Big Bena…  ako te štogod pregazi nek’ naslednici naprave posthumnu izložbu tvojih fotki.

Simbol Londona Big Ben pod skelama

Šalu na stranu, Big Ben koji se kraljevski uzdiže kraj zgrade parlamenta, i ukrašava milione suvenira ljubitelja britanske krune i žezla, ne liči na sebe. I ne oglašava se. Jer je rekonstrukcija čuvene sahat kule počela 2017. i trajaće do 2021. Dočim bi siroti građevinci ogluveli na prvo zvono. Kako nisam u Londonu zbog merenja vremena, ne uznemiravam se preterano. Big Ben je inače nadimak kako sata tako i kule. Pravi naziv je Klok Tauer, a od 2012-te postaje Elizabet Tauer, u čast kraljičinog jubileja. Ako ova poživi neće više biti plemenitih metala ili dragog kamenja po kojimaj će nazivati njene buduće jubileje.

Spomenik legendarnom kralju Ričardu Lavlje srce

Klok Tauer je dizajnirao Augustus Pjudžin, autor enterijera engleskog parlamenta. Završen  1859, visok je 96 metara, baze širine 12 metara, sa kazaljkama na satnom mehanizmu od 7 metara. Od 1987. je na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.

Naziv Big Ben po kome je poznat, ovaj simbol engleske demokratije, nosi po najvećem od pet zvona. A ovo opet, po ser Bendžamin Holu koji je nadgledao postavljanje zvona ili po Bendžamin Kauntu, bokserskom šampionu  u teškoj kategoriji. Da se ja pitam bilo bi po ovom teškašu… snaga demokratije se neretko oslanja na snagu pesnice.

Za petama brzom Ričardu: Zorana i ekipa ispred Vestminsterske opatije

Trenutno je, kako rekoh, upakovan u skele kao i dobar deo britanskog parlamenta. Skele je, pak, izbegao Ričard Lavlje srce. Njegov spomenik  se nalazi u dvorištu Stare palate, a gleda na ulaz u Dom Lordova. Postavljen je 1860, nakon što je prvobitna  glinena verzija izložena na prvoj Svetskoj izložbi u Londonu. Zanimljivo je da je glinenom modelu odmah nakon postavljanja otpao rep. Pa su se kod izlivanja bronzanog modela  potrudili da se slično ne desi… Toliko o Ričardu Lavlje srce i konjskom repu.

Malo ukošena, ali ipak znamenita Vestminsterska opatija – mauzolej velikana, ali i omiljeno mesto za venčavanje persona iz britanskog visokog društva

Ovaj moj brzi Ričard je za to vreme grabio ka Vestminsterskoj opatiji. Znala sam da ćemo samo protrčati, pa sam i ovo mesto zabeležila za neku sledeću opsadu Londona. Ovde ću reći da se zvanični sajt Opatije može pretraživati po sledećim ključnim rečima: ukopi, krunisanja, memorijali i venčanja. Dogodine se, bože zdravlja, fokusiram na venčanja.

Crvene telefonske govornice bez kojih je nemoguće zamisliti London i Zorana na direktnoj vezi sa … pa neka ipak nešto ostane tajna

Brzi Ričard i preostala trećina grupe su posle pretrčavanja na polucrveno na svim usputnim semaforima ostavili za sobom Parlament skver, Vinstona Čerčila, Abrahama Linkolna,  i uredno se slikaju kod crvenih telefonskih govornica, koje u vreme mobilnih telefona imaju još samo ulogu rekvizita za potrebe instafotki. Duž ulice Vajthol se smenjuju policajci na konjima i grupe kineskih turista koji im skaču pod kopita. Realno, nismo ni mi pažljiviji.

Sedište premijera u čuvenoj Dauning Strit br. 10 više nije dostupno publici

Dauning Strit br. 10 više nije na izvol’ te. Iza visoke metalne ograde vide se naoružani specijalci i zatvorena vrata premijerove kancelarije. Nema ni Hjua Granta. Potražiću ga na Noting Hilu. Ili kod kuće. Njegove.

Sent Džejms park i jezero usred Londona, levo Bakingamska palata, desno London Aj

Nakon razočarenja u Dauning Stritu približavamo se Sent Džejms parku, koji se davne 1532. vešto  pozicionirao na isušenom močvarnom zemljištu kao lovište na jelene Henrija VIII. Kraljica Elizabeta I, te njeni naslednici, Džejms I i Čarls II, doteruju park, pretvarajući ga u raj za kraljevske piknike, kasnije za posmatrače ptica i ostali plebs. Isušivanjem dela kanala nastaje današnje prostrano dvorište gde se održavaju  konjičke parade kraljevske garde, a Džon Neš mu početkom 19. veka daje konačni, u mnogome romantičniji, izgled. Od nekadašnjeg kanala nastaje jezero  koje nastanjuju razne patke, labudovi, kormorani i ostali pernati čovekovi ljubimci.  Na ovom mestu se događa još jedna instagram čarolija. Na sredini mostića preko jezera imate win win poziciju za slikanje. Na jednoj strani se lagano okreće London Aj, a na drugoj kraljevski dominira Bakingamska palata… fotke u prilogu.

Kao i ostali Kraljevski parkovi Sent Džejms park je neprepričljiv. Gde god da pogledate  sve je zeleno, lisnato i blago zatalasano. Boje su providne i mirišljave, ljudi su zadovoljni ili odlično glume. Burke su hit sezone, a ligeštuli brojni i besplatni. Nisam videla kormorane… ali i ovde ću doći dogodine.

Viktorija memorijal

Na izlazu iz parka, prigodno zakasnivši za brzim Ričardom, zaglavila sam se na kružnom toku. Vidim Bakingamsku palatu, vidim Viktorija memorijal, sa sve Hrabrošću, Postojanošću, te Materinstvom, Pravdom, Istinom i Milosrđem (figure u mermeru i pozlaćenoj bronzi koje se ređeju ispod krilate Pobede na vrhu, oko kraljice Viktorije koja gleda ka gradu), ali nikako da pronađem prolaz ka spomeniku. Preskočivši dve, tri prepone, izbegavši nekoliko desetina automobila, iskobeljala sam se iz kružnog toka i napravila par (stotina) fotografija.

A onda jedan dobar engleski pljusak. Šta je London bez kiše?

Spomenik je visok 25 metara i za njegovu izradu je korišćeno 2500 tona kararskog mermera. Autor je ser Tomas Brok, a kompletan projekat, uključujući spomen bašte, australijsku, kanadsku, zapadnofričku i južnoafričku kapiju dovršio je ser Aston Veb. Kapije su diskretno podsećanje na carstvo u kome sunce ne zalazi… ili nije zalazilo do onomad. Otkrio ga je 1911. godine kralj Džordž V.

Zorana sa admiralom Nelsonom na Trafalgar skveru

I dok sam preskakala novi niz metalnih prepona pala je prva i jedina kiša tog, miljama udaljenog, avgusta, plaha i topla, moćna i obećavajuća. Ne znam ko je više uživao, ja, koja sam konačno doživela londonsku kišu sa spremnim Desigual kišobranom, jer stil košta, ili olovni vojnik sa čupavim kapom zaklonjen u stražarskoj kućici. Kraljica je odsutna, Bakingamska palata je otvorena, ali ovaj biser ostaje za 2021… ili kasnije.

Nacionalna galerija na Trafalgar skveru

Sunce je za nekoliko minuta smenilo oblake. Hitajući duž  Mol ulice uskoro smo se našli na Trafalgar skveru.  Bokori cveća su se slivali niz raskošne ulaze fancy kafića i restorana. U sjajnim izlozima blistali su odrazi Nelsonovog stuba i razigranih fontana okupanih difuznim zracima sunca. Iza vodene zavese je stepenište, iza stepeništa moćni stubovi i kupola elegantnog zdanja Nacionalne galerije. I što bi onomad Hju Grant rekao Džuliji Roberts u kultnom “Noting Hilu”, moje neiskusno srce to neće izdržati… Stoga nastavak u sledećem broju.

Nastaviće se …

Fotografije: Zorana Drašković Kovačević i Radica Mićić 

©Artis Center 2020

post

London (1): Kamden market, Ridžents kanal i Ridžents park

Kada je čovek umoran od Londona, umoran je od života

Semjuel Džonson, tvorac prvog engleskog rečnika

Vratila sam se odavno. Između sletanja aviona nekadašnje law cost kompanije i uletanja u mnoštvo pikova prvog talasa korone,  prošlo je nepunih mesec i po dana. Prvo sam povredila koleno na zaleđenom Tremu i zaglavila tri nedelje u ortozi, a zatim su četiri zida postala moja sudbina. Na imobilizaciju noge nadovezala se higijenska Olimpijada u pranju povrća, ključeva, naočara, đonova i posebno ruku u rastvoru sode bikarbone, ne kraće od 48 sati, disanje na sisaljku i overavanje u glavu komšija posrnulih od temperature. Da sprečimo širenje. Najveće pošasti koja se nadvila nad nedužnu planetu otkad znam za sebe. A nisam mala. Nisam sigurna ni da se šalim. Dok ovo pišem nalazim se na virtuelnoj plaži dok čekam da me zvekne treći talas. Srećnici koji su se već okupali u prethodnim talasima i preživeli bez vidljivih oštećenja i dalje ne mogu preko. Jer su, iznenađujuće kako to kod budala uvek biva, turizam i saobraćaj prestali da postoje. I dok očekujem da vaučeri za otkazane letove, hotelski smeštaj, letovanja, zimovanja, produžene vikende postanu bezvredni papiri, opričaću kako je to bilo nekad. U vreme jeftinih letova, Booking.com-a, kraćih dogovora za penjanje na Damavand ili vikend u Berlinu. Što je još važnije pisaću o Londonu, mojoj velikoj, a kako je krenulo i poslednjoj ljubavi.

Zorana na Kamden marketu jedne vesele londonske nedelje. Foto: Radica Mićić

London je za mene mitski grad. Ili proizvod najluđe mašte. Nešto kao Hogvorts. Gde žive, školuju se, rade, stvaraju, dokoliče na nerazumno visokom nivou mali i veliki čarobnjaci/čarobnice. Takođe je i centar sveta. Onog koji nam je do danas poznat. Zato moja zapažanja možda nisu realna, ali su od srca.

Retko se prepuštam slučaju. Tako sam i sad zahvaljujući pomoći prijatelja iz sveta jezičara (profesorki engleskog jezika) pronašla agenciju koja za minimum  para pruža maksimum udobnosti i kajanja. Dobro ne baš za minimum para. Ali bez kajanja. Već na aerodromu sam osmotrila uglavnom žensku grupu radoznalih ljubiteljki krune i Ričarda, koji će se pokazati neumornim u otkrivanju onih podataka o Londonu koji se smeju otkriti, a da vas zbog toga ne ubiju.

Kamden market – živo, bučno i šareno.

Trudila sam se da dišem duboko i ne vrištim na sve što opazim kao da su se Bitlsi ponovo okupili. Što nije bilo lako. Dok smo leteli iznad Alpa bukvalno sam zalepila nos za onaj okrugli prljavi prozorčić prebrojavši sve lednike i vrhove preko 3000m. Iznad Londona sam već postala opasna po okolinu. Jer je dan bio vedar i kroz par oblačaka se videla Temza i sve što ću kasnije opevati u jednom junačkom epu. London Aj, Big Ben, Šard, London Bridž, Tauer,Katedrala Svetog Pavla, Siti…

Moj engleski je školski. Gimnazijski iz onih vremena kad su škole imale edukativnu i donekle vaspitnu ulogu. Tako da odlično razumem, da ne kažem strastveno uživam slušajući British English izgovor, bez imalo nade da ga sama steknem. Sluh sam u trenu sletanja naštelovala na engleske milozvuke, a ovi su dolazili sa svih strana. Aerodrom Hitrou je ogroman, ali kao i sve u Londonu efikasno organizovan. Kad sam nakon tog prvog odlaska u avgustu ponovo otputovala u London (da ne propadne viza) krajem januara ove biblijske nepogode zvane 2020, bila sam potpuno spremna na avanturu bez vodiča. Tada sam sletela u Luton, znatno manji aerodrom sa putokazom u bojama, koji je ukazivao ne samo na pravac kretanja nego i na trenutak kada da izvadite pasoš iz torbe i kako da ga okrenete da biste ga pokazali policajcu. Tog puta sam pripremila i kraći monolog i recitaciju za ulazak u zemlju. Kod koga, zašto, kako i koliko idem. Bespotrebno. Samo su me podsetili kad mi ističe viza da se ne zablesavim u šopingu pa da moraju da me deportuju.

Elefant Hed na Kamden Haj Stritu gde vašarska atmosfera traje bez prestanka.

Dakle upravo sam sletela, sa zebnjom čekam kofer koji nikako da se pojavi i još većom zebnjom osmatram nesrećnika koji popunjava formular za izgubljeni prtljag. Rackin trokrilni garderober u formi kofera stiže, a za njim i moj damski, dvokrilni. U avionu sam u pauzama lepljenja nosa za prozor upoznala dve zanosne profesorke engleskog iz svoje grupe, dok smo sve tri bezuspešno očijukale sa stjuardom. Tako da smo nastavile da čavrljamo do hotela. A hotel je bio sve ono što je trebalo da bude, da sam u London stigla 40 godina ranije. Dakle raj za studentariju iz celog sceta. Prostrane sobe, ketleri, frižideri, tosteri, radni stočići udobni kreveti i ogromni prozori sa pogledom na metro stanicu Kolindejl na zapadnom kraku Nortern lajn. Mislim da sam mapu londonskog metroa naučila napamet. Što tokom iscrpnih priprema za put, što tokom mnogih vožnji kad sam svaki put bila sigurna da sam ušla u pravi vozić, i još sigurnija da sam promašila. Londonski metro je najsavršeniji prevoz kojim sam hitala s kraja na kraj nekog evropskog grada. Svi ti ljudi koji zapravo ŽIVE u Londonu, njihova lica, odeća, torbe na ramenima, novine ili telefoni u rukama, slušalice uz koje mrmljaju sebi u bradu… sav taj život koji se preliva iz jednog vozića u drugi i izbija na površinu najlepšeg grada na svetu.

“Kraj sveta” – čuveni pab na Kamdenu.

Ali u metro ću prvi put ući za kojih pola sata kad se brzinski preobujem i izvučem Racku iz njene uobičajene prve u treću brzinu. Na recepciji se naša vesela ekipa već sjatila oko Ričarda (od mame uspešne Srpkinje u dijaspori i tate Engleza koji je imao razvijen osećaj za balkansku lepotu). Kako smo ustale sa petlovima, stigle smo do 11 am,  pa je pred nama bilo razuzdano popodne u Kamden marketu, na Ridženst kanalu, u Ridžents parku sve do ulice Bejker i muzeja Šerloka Holmsa.

Kamden market je, što bi omladinci rečito opisali must see, kad/ako se za vikenda nađete u Londonu. Nekadašnji posed erla Kamdena, koji počinje da se razvija 1790. uz današnji Kamden Haj Roud. Tek stotinu godina kasnije dobija na značaju sa izgradnjom Ridžents kanala i razvojem vodenog transporta robe. Koji opet brzo gubi na značaju jer se železnica pokazala jeftinijim vidom prevoza robe. Iz tog vremena ostala su skladišta i pomoćne zgrade kao i štale i bolnica za konje, kojih je u jednom trenutku bilo  preko pet stotina. Konji su vukli  rečne barže, a kasnije dopremali i otpremali teret  za transport železnicom.

Engleska bez šešira je kao kafa bez kofeina.

Svoju današnju popularnost  Kamden market duguje trojici preduzetnika koji ga sedamdesetih godina prošlog veka pretvaraju u raj za kupovinu zanatskih proizvoda, vintidž odeće, umetničkih predmeta i hrane iz celog sveta, zakupivši deo postojećih zgrada od komapnije Britiš Votervejs.

Kako je bila nedelja, blag dan, i ogromna gužva na stanici Kamden Taun, sveznajući Ričard nas je izveo na Kamden market preko metro stanice Čalk Farm, gde smo uspeli istovremeno da izađemo preskačući jedno drugo. To je ujedno bila prva i jedina gužva u metrou u kojoj sam se našla.

Ne volim vašare, sajmove, uličnu prodaju hrane i gužvu. Ne volim ni martinke, gotiku, halvu, sajber kulturu i krčme pretencioznih naziva. Ovde je sve to neodoljivo!

Stejbls, Sajber Dog i druge radosti na Kamden marketu.

Radnje su smeštene u nekadašnjim štalama, skladištima, u lukovima železničkog vijadukta. Prodaju se muške košulje dramatično cvetnih dezena, šeširi sa motociklističkim naočarama i zagonetnim velovima, gotik haljine sa dugačkim šlepovima, leptir mašne i trodelna odela od drečavih karo štofova. Fascinatori  mnogo puta veći od glave koja bi ih eventualno natukla. Indijski, senegalski, čileanski i ini specijaliteti, halva od pekam oraha, kikirikija, višanja, kokosovog oraha, pistaća, maka i vanile… Martinke sa potpisima No Doubt, zastavama, perjem, čipkom i svilenim maramama umesto pertli, Individual Style, United Spirit. Prodaju ih devojke u donjem vešu, ili odevene u crne šatore. Glasna muzika, ulična hrana, ogromna hala Cyber Dog u kojoj možete naći sve potrepštine za svoj sajber život. U blizini Stejbls marketa 1,75 visoka bronzana figura pokojne Ejmi Vajthaus, na štiklama, u kratkoj haljinici, sa čuvenom košnica frizurom. Umrla je  2011. u svom stanu u Kamden Taunu, od trovanja alkoholom. Statua je otkrivena na 2014. Na njen 31. rođendan…

Memorijal Ejmi Vajthaus na Kamdenu.

Jedan od najstarijih pabova u Londonu, The World’s End – Kraj sveta, na Kamden Haj Roudu ostaje za našom užurbanom gomilom. Svedočeći kako je ova ljudska košnica nekad bila kraj sveta…

Izvlačimo se iz Kamden marketa hitajući uz Ridžents kanal. Ok, trčeći za Ričardom.

Preko 140 godina kanal je imao važnu ulogu u snabdevanju Londona, drvetom, ugljem, građevinskim materijalom i hranom povezujući Kings Kros sa industrijskim severom Engleske. Arhitektonsko čedo Džona Neša, koji je projektovao i Bakingamsku palatu, ulica Ridžents i Marbl Arč, naziv dobija po Princu Regentu, potonjem kralju Džordžu IV za čije vladavine je Neš stvarao.

Otvoren uz veliku pompu 1820, pun finansijski procvat ostvaruje sredinom 19. veka. Pored industrijskih materijala zanimljivo je da se preko kanala dopremalo voće za fabrike marmalade, pivo za punionice, žito za vodenice na mestu današnjeg Kings Plejsa, kao i led sa norveških glečera za ledaru Karla Gatija.

Ridžents kanal – dokonost ili užurbanost, birajte sami.

U zimu 1962/3 led je okovao kanal i zadržao se dovoljno dugo da se sav komercijalni saobraćaj prebaci na puteve.

Od  sedamdesetih godina prošlog veka postaje čarobno ušuškano mesto  preskupih apartmana na jednoj obali i brodića za stanovanje na drugoj. U sredini su patke. Upravo takvim kanalom trčimo za Ričardom. Zaslepljena odsjajem zalazećeg sunca što  u mirnoj vodi kanala, što u staklenim terasama i ogromnim prozorima rečenih luksuznih nekretnina. E da, najbolji stančići su oni na vrhu sa terasama punim ambijentalnog drveća koje baca senku na čamce okićene  žardinjerama sezonskog cveća i opremljene stilskim nameštajem. Za razliku od nas turista na ubrzanom kursu upoznavanja Londona, neki sretnici sede na dokovima osmatrajući  ovu lepotu, suštinski ne radeći ništa.

Život na brodu – Ridžents kanal.

Kako nameravam da opričam ako ne svaki, ono svaki drugi korak u Londonu sledeći me vodi pored Crkve Svetog Marka, Princ Albert Rouda do Ridžents parka.

Poznat kao “dragulj u kruni” ovaj park zauzima 197 hektara. Kao gotovo svi ostali kraljevski parkovi nastao je na zemljištu koje je onaj Henri VIII pretvorio u svoja lovišta. Kada nije satirao supruge, lovio je. Upravo na ovom prostoru koji sad zaposedaju ljubitelji cveća i drveća. Od divljih životinja i plemenitih lovaca ovaj prostor oslobodiće pomenuti Sžon Neš projektujući park koji nazvaše draguljem.

U vrtu kraljice Meri, Ridžents park.

U centralnom delu su vrtovi kraljice Meri nastali tridesetih godina prošlog veka, nazvani po supruzi kralja Džordža V. Do tada se nisam posebno pozabavila pojmom engleska ruža, koji se uglavnom odnosi na mlade devojke besprekornog tena poreklom sa Ostrva. Obrevši se u baštama među bokorima nekih  12.000 ruža, koje su tog kasnog avgusta gotovo precvale širile slatkast, težak miris, mameći me da se onesvestim na licu mesta, to sa engleskim ružama postalo je mnogo jasnije. Ako su ruže ovako zanosne u Londonu, kako je tek sa devojkama. Možda i ja doživim neku korisnu ili bar mirisnu transformaciju. Dok sam sve sporije kaskala za Ričardom za mnom su ostajale crvene Ingrid Bergman, krupne žute Keep Smiling, ružičaste Bellle Epoque, roze Pink Perfection… ruže.

Kod Šerloka na kraju – Bejker Strit i Muzej Šerloka Holmsa.

Ubrzo smo izašli Na Bejker Strit, slikali se pored statue Šerloka Holmsa, prodavnice sa Bitls suvenirima i odbauljali do metroa.

E da, u ovih par rečenica opisala sam tek prvo popodne u Londonu :))))))

Nastaviće se …

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

© Artis Center 2020