post

Odora kneza Lazara

Iako nemamo mnogo sačuvanih predmeta koji se pouzdano mogu dovesti u vezu sa Kosovskom bitkom 1389, postoji jedan vanredno zanimljiv!

Odežda kneza Lazara Hrebeljanovića, kasni 14. vek, Muzej Srpske pravoslavne crkve

Muzej srpske pravoslavne crkve u Beogradu čuva originalnu odoru kneza Lazara Hrebeljanovića, a Narodni muzje Kruševac vernu kopiju ovog dragocenog odevnog predmeta iz srednjeg veka.  Reč je o izuzetnom komadu raskošne srednjovekovne odeće za koji se romantično veruje da ga je knez nosio u Kosovskom boju. Međutim, ovako skupocen odevni predmet, jedna vrsta gornje haljine sa rukavima, je oprava u kojoj je knez pošao u susret Tvorcu, odnosno ono naročito vredno ruho u kome se sahranjuje pokojnik visokog roda.

Pouzdano se zna da su kneževi zemni ostaci odeveni u ovu skupocenu odoru nakon prenosa njegovog tela u manastir Ravanicu, Lazarevu grobnu crkvu, krajem 14. veka. Kada 1690. godine dođe do Velike seobe Srba u ondašnju Austriju i Ugarsku, zbeg sa sobom nosi i kneževe mošti sve do Sent Andreje, a potom u Malu Ravanicu, odnosno manastir Vrdnik na Fruškoj Gori. Tokom Drugog svetskog rata, kneževe mošti su prenesene u Sabornu crkvu u Beogradu, a nakon rata je oštećena odora zamenjena novom. U međuvremenu je ovaj dragoceni odevni predmet restauriran i konzerviran.

Rekonstrukcija odežde kneza Lazara Hrebeljanovića, 20. vek, Narodni muzej Kruševac

Napravljena od ručno tkane, skupocene svile u boji starog zlata odežda je protkana motivom afrontiranih lavova. Na dugmadi, načinjenoj od finog prepleta, nalazi se šlem-čelenka sa volvskim rogovima – grb Lazara Hrebeljnovića. Ovaj dragoceni odevni predmet izrađen je u 14. veku u Italijanskom gradu Luka, nema sumnje po narudžbini samog kneza. Odora je u stalnoj postavci oba muzeja. U Muzeju srpske pravoslavne crkve je izložen u vitirini pored Jefimijine „Pohvale knezu Lazaru“ – jedinstvenog pokrova za kneževu glavu na kome je monahinja Jefimija izvezla svoje čuvene stihove pozlaćenom srebrnom žicom na crvenoj svili. U narodnom muzeju Kruševac čini centralni deo stalne postavke srednjovekovnih predmeta.

Pored ove dve dragocenosti, Muzej SPC baštini i metalni pečat kneza Lazara na kome je predstavljen dvoglavi orao sa raširenim krilima. U visini orlovih glava ukršteni su žezlo i mač, a iznad je carska kruna. U desnoj orlovoj kandži je skiptar, a u levoj dve grančice. Na sredini pečata ugravirano je srce i vladarska kruna sa krstom. U donjem delu ukršteni su mač i grančica, u gornjem, s leve strane polumesec sa zvezdom, a sa desne dve zvezde. Okolo je urezan tekst koji preveden sa staroslovenskog glasi: ”Božji, materin, blagoverni, knez Lazar, srpski”.

Video zapis o odeždi kneza Lazara možete pogledati na YouTube kanalu Radio televizije Srbije.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Visoke strasti visoke mode: Devica Marija kao modna ikona

Početkom decenije, tačnije 2011. godine, Muzej tekstilnih umetnosti i tkanina u Lionu organizovao je izložbu intrigantnog naziva, Devica Marija: Modna ikona. Izložba je predstavila kostime nastale od 12. pa do 19. veka za statue Bogorodice i novorođenog Hrista. Kostime su neretko naručivali imućni katolici kao vid obožavanja Device, često donirajući sopstvenu skupocenu odeću, a naročito venčanice, krojačima i krojačicama koji su potom krojili odeću za Bogorodicu. Tako su se vernici,  oblačeći Bogorodicu u sopstevnu odeću, približavali božanskom, skidajući taštinu ukrašavanja sa sebe i darujući je Devici. Direktor Muzeja, Maksimilijan Duran, obraćajući posebnu pažnju na perike, šminku pa čak i pravu kosu kojom su se statue Device Marije ukrašavale akcentuje da su vernice Mariju upravo doživljavale kao modnu ikonu, odnosno kao nedostižni ideal psihofizičke lepote.

Vizual izložbe Devica Marija: Modna  ikona, Muzej tekstilnih umetnosti i tkanina Lion, 2011.

Tri boje koje dominiraju modnom paletom Bogorodice su uglavnom bela, plava i crvena, iako su vremenom, prevashodno u Španiji i Latinskoj Americi, u ukrašavanje statua ušle i crna, zlatna, zelena i ljubičasta, a potom i različiti predmeti, poput školjki i cveća.

Žan Pol Gotje, detalj oreola sa školjkama i koralima, kolekcija Device, 2007, Vog

Bela boja simbolizuje nevinost, čistotu, svetost; plava Božju milost i nadu, a crvena, boja krvi, moć, pokajanje, poniznost, i samog Svetog Duha pa su tako odora, ogrtač i veo Bogorodice često u ove tri ili dve boje, obično u kombinaciji plave i bele ili plave i crvene, što se vidi i iz načina na koju su Bogorodicu predstavljali Dolće i Gabana u svom dizajnu.

Dolće i Gabana, Haljina sa printom Device Marije, kolekcija proleće leto 2016, Moda Operandi

U tom smislu, odeća koja je krasila Bogorodicu često je i sama postajala predmet obožavanja, jer ona više nije krasila ljudsko. Ukrašavanje ljudskog po Svetom pismu smatralo se taštinom, čak i đavoljom rabotom. Ta odeća je sada krasila božansko, naglašavajući njegove potencijale i lepotu. Dajući sopstvenu odeću pa čak i kosu kao deo sopstvenog tela Bogorodici, Hristovoj roditeljki, vernici su se prepuštali milosti i spasenju. Uzimajući u obzir važnost Device Marije, naročito za katoličanstvo, ne iznenađuje činjenica da su mnogi dizajneri pretežno iz zemalja sa dominantnom katoličkom veroispovesti aproprirali figuru Bogorodice u svom modnom dizajnu.

Žan Pol Gotje, detalj kreacije inspirisane vitražom, kolekcija Device, 2007, Vog

Proslavljajući desetogišnjicu svoje karijere 1984. godine, Tjeri Mugler je svoju reviju zatvorio Bogorodicom koja se spušta sa neba. U prozirno beloj lepršavoj haljini optočenoj plavim cirkonima koju je Mugler nazvao Madona, manekenka Pat Klivlend se, predstavljajući bezgrešno začeće, spustila sa neba i prošetala modnom pistom. Ista haljina je kasnije stavljena na arkadu lučnog ulaza u prostor izložbe Nebeska tela Instituta za kostim Met muzeja u Njujorku 2018. godine.

Tjeri Mugler, Pat Klivlend kao Bogorodica u Madona haljini, 1984, Pinterest

Naročito kontraverzna je bila revija čuvenog poljskog modnog dizajnera Arkadiusa  Veremčuka sa Londonske nedelje mode 2002. godine naslovljena Devica Marija u pantalonama. Celokupan mizanscen bio je ukrašen printom sa novorođenim bebama u stilu kultnog omota Nirvaninog albuma, kako bi se naglasilo ono devičansko, nevino i čisto u svakom ljudskom biću, koje, po rečima samog dizajnera, religija potom preoblikuje i “iskvari”. Dok je londonska publika bila oduševljena, konzervativno katoličanstvo Varšave osudilo je reviju i tužilo umetnika, nazivajući ga teroristom. Ipak, dizajner se odbranio nazivajući svoja “vulgarna” ostvarenja metafizički lepim, a modnu reviju je zatvorio lično, noseći krunu od trnja i simbole različitih svetskih religija, kako se revija održala u jeku terorističkih napada u Njujorku i Londonu. Devica Marija je tako Arkadiusu poslužila kao simbol pomirenja među nacijama i religijama, a na reviji se pojavila kao ikona. Tačnije, gornji deo kreacije koju je manekenka nosila bio je deokrativni panel sa ikona Bogorodice kroz koji je manekenka mogla da proturi ruke i lice, dok se donji deo kreacije sastojao od pantalona, čime se Poljak poigrao i sa religijski uslovljenim rodnim strukturama.

Arkadius, Devica Marija u Pantalonama, Londonska nedelja mode 2002, Arkadius

Pored Arkadiusa, možemo reći da je kolekcija Les Vierges odnosno Device iz 2007. godine Francuza Žan Pol Gotjea do sada možda najuspelija aproprijacija Device Marije u visokoj modi, pa čak i jedan od najlepših umetničkih omaža ovoj religijskoj figuri.

Žan Pol Gotje, kolekcija Device, 2007, Vog

Uplakane Device sa suzama od cirkona, oreoli ukrašeni cvećem, perjem, zvezdama, koralima, i probodena sveta srca jedrili su modnom pistom na manekenkama u grandioznim a opet jednostavnim kreacijama i suptilnom ali efektnom šminkom, evocirajući bogatu tradiciju predstave Bogorodice u katoličkoj imaginaciji. Posebnu pažnju izazvalo je pojavljivanje burleskne umetnice Dite von Tiz kao Device Marije, a Gotje je, u svom stilu, u potonjem foto editorijalu u Madonu pretvorio “australijsku Afroditu” Kajli Minog, afirmativno pokazujući da svaka žena može da bude ne samo odraz božanskog, već boginja lično. A da Bogorodica ne mora nužno da bude i bela, pokazala nam je niko drugi nego Bijonse, pozirajući kao crna Madona sa novorođenim blizancima fotografu Mejsonu Pulu 2017. godine.

Žan Pol Gotje, Dita von Tiz kao Devica Marija, kolekcija Device, 2007, Vog

Mejson Pul, Bijonse, 2017, Instagram

 

Stefan Žarić,

istoričar umetnosti i mode

Artis Center

© Artis Center 2020

 

post

Religija i moda: Idealne (ne)mogućnosti

U Prvoj knjizi Timoteju, Apostol Pavle se obraća Timoteju povodom njegove službe u Efesu, pružajući mu savet da „ništa nismo doneli na ovaj svet, pa ne možemo ništa ni odneti. Zato, kad imamo hranu, odeću, i zaklon, budimo zadovoljni time.“

Sveto pismo obiluje referencama na odeću i odevanje, naročito kada se glagol „obući“ (npr. obući u Hrista) koristi kako bi se ukazalo na priklanjanje odnosno potvrdu božanske ljubavi i hrišćanstva  u čoveku. Takve poruke sugerišu da je upravo ta božanska ljubav jedino pravo „odelo“ kojim čovek može da se „ukrasi“. Ipak, Pavlove reči Timoteju, bazirane na binarnoj opoziciji nago / obučeno, odnosno odsustvo i prisustvo odeće, daju i samoj fizički manifestnoj i materijalno pojavnoj odeći božansku dimenziju, jer je ona upravo dar od Boga na kom bi trebalo da budemo zahvalni. Ovakva Pavlova tvrdnja ne dovodi u pitanje to da smo „zemlja i da ćemo u zemlju otići“ upravo jer smo na svet stupili nagi, ali naglašava potencijal i funkcionalnost odeće kao odraza božanskog, uprkos ustaljenom verovanju da su ukrašavanje putem odeće pa tako i sama moda odraz satanizma i da su tako na izvestan način one „anti-religijske“.

Tokom Londonske nedelje mode 2017. godine, turska modna dizajnerka Dilara Findikoglu održala je reviju svoje kolekcije inspirisane demonologijom, okultnim, pa i Satanom lično u Crkvi Svetog Andreja u Holbornu, nakon čega je crkva momentalno uputila javno izvinjenje vernicima. Ipak, infernalni mizanscen postavljen u Božjoj kući (od strane jedne Muslimanke) se može tumačiti i drugačije. Hrišćanstvo svakako opravdava ideje i raja i pakla, a „prisustvo“ Lucifera u prostoru namenjenom Bogu može se tumačiti kao odraz pokajanja ili potpunog klanjanja Bogu koji u svoju „kuću“ prihvata sva Božja stvorenja, pa čak i ona pala. Ipak, moda je još jednom osuđena kao satanistička, uprkos činjenici da su mnogi modni kreatori (primera radi Dolće i Gabana i Žan Pol Gotje) crpeli inspiraciju iz hrišćanstva i predstavljali ga u svom sjaju.

Dilara Findikoglu, kolekcija proleće leto 2018, Londonska nedelja mode, 2017.Foto@DEUX magazine

Svaka religija (a ne samo hrišćanstvo) oduvek je, kao vid društvenog ustrojstva, direktno i indirektno uticala kako na odevne prakse tako i na modne trendove. Sakralni tekstil u različitim oblicima (naročito u odevanju klera) ključan je za praktikovanje religije. Jedno od najveličanstvenijih ostvarenja nacionalne sakralne umetnosti upravo je vez monahinje Jefimije po ćivotu u vidu Pohvale Knezu Lazaru – dakle, umetničko telo tekstilne provenijencije, izrađeno od materijala kojim bi se izradio i odevni predmet. I same religijske prakse neretko imaju struktuirane norme koje se odnose na odevanje – bilo da je reč o sveštenstvu, vernicima  ili narodu koji ulazi u prostore božanskog. U Sjedinjenim Američkim Državama ustaljena je tradicija specijalnog oblačenja odnosno „modiranja“ za posetu crkvi nedeljom, naročito tokom Uskršnje nedelje kada su popularni uskršnji cvetni šeširi.

Dizajn šešira za Uskrs sa cvetnim detaljima, 1912. Foto@Pinterest

Različite vrste islamskih velova integralne su za društveni habitus muslimanki, čime su mnogi luksuzni brendovi visoke mode usmerili svoju proizvodnju upravo za njihove potrebe. Na primeru burki i hidžaba prekrivenih Luj Viton logom možemo postaviti pitanje, s obzirom na to da se radi o modnom predmetu de fakto uslovljenom religijom, da li se radi o inkluziji ili marektingu zarad profita, i da li je čin modnog stvaranja (i estetskog i komercijalnog) uslovljen religijom moguć ukoliko poštuje norme određene religije, ili je on bez obzira na to „satanistički“ i anti-religijski?

Žena u Luj Viton Burki. Foto@Pinterest

Na takva pitanja pokušale su da odgovore dve recentne modne izložbe, Savremena muslimanska moda održana u De Jang muzeju u San Francisku krajem 2018. godine, i tradicionalna godišnja modna gala izložba Instituta za kostim Metropoliten muzeja u Njujorku, Nebeska tela: Moda i katolička imaginacija, održana takođe tokom 2018. godine. Prva izložba upustila se u istraživanje načina na koje savremena modna industrija rezonuje sa Islamom i muslimanskim potrošačima, dok je druga kroz poređenje i suprotstavljanje modnog dizajna i srednjevekovne sakralne umetnosti pokušala da osvetli povezanost mode sa verskim praksama Katolicizma. Izložba Nebeska tela postala je tako najposećenija izložba Met muzeja, te najposećenija izložba na svetu za 2018. godinu, izazivajući mnogo manje kontraverzi nego jedna od njenih prethodnica, Kina: Iza ogledala, usled koje je muzej optužen za kulturnu aproprijaciju.

Sa izložbe “Nebeska tela: Moda i katolička imaginacija”, Metropoliten muzej, Njujork, 2018. Foto@ Document Journal

Tako su se moda i religija pokazale kao muzeološki dobitna kombinacija, jer su možda ipak obe prakse kao vid ljudskog delovanja sa željom dostizanja ideala sličnije nego što se to isprva čini.

Stefan Žarić,

istoričar umetnosti i mode

Artis Center

© Artis Center 2020