post

Modne varijacije: Ples smrti Aleksandera Mekvina

U neuglednoj bašti i rastinju koje okružuje vunaru u Severnoj Engleskoj, stoji britanska manekenka Kejt Mos, obučena u haljinu u obliku cveta koji je sama personfikacija Velike Britanije – ružu. Haljina, kreacija Sare Barton iz 2019. godine za modnu kuću Aleksandera Mekvina je one skerletne boje koju zamišljamo samo u bajkama: kao Crvenkapin ogrtač pod kojim beži od divlje smrti,  kapljica krvi Trnoružice koja je šalje u večni san, ili tek prolivena krv divljači koja kaplje po snegu dok lovac nosi zloj kraljiici jelensko srce umesto Snežaninog.

Kejt Mos u ružinoj haljini iz kolekcije modne kuće Aleksandera Mekvina za jesen zimu 2019, fotografija @ Džejmi Havksvort, Vogue

Ovaj makabrizam koji do tačke ključanja dovodi barok, gotiku (naročito viktorijansku), romantizam i ekspresionizam u grotlu sirove kreativnosti nije bio stran ni Aleksanderu Mekvinu – Liju –  za života kao što nije stran ni kreativcima koji vode modnu kuću nakon njegove smrti. I danse macabre – ples smrti i memento mori – podse’anje na smrt su paradoskalno, od vitalnog značaja za razumevanje stvaralačke poetike Aleksandera Mekvina. Tako je njegov opus neretko tumačen u ključu kabineta retkosti, koji svakim otvaranjem nudi novu fascinaciju – grotesknu, seksualnu, fetišističku, prirodnjačku, čak i nekrofilnu.

Aleksandera Mekvina, fotografija @ Inez van Lamsverde i Vinud Matadin, V Magazin, 2004.

U tom kabinetu se sreću divljina prirode, škotske naročito, jer je Mekvin ipak bio sin škotske dijaspore u Londonu, i divljina urbanog Londona, punog instinkta i izlučevina, viktorijanskog greha i hrišćanskog pokajanja. Opozicije poput ruralnog i urbanog, divljeg i civilizovanog, hrišćanskog i paganskog te sučeljavanje prirodnih elemenata i već pomenuto „živo“ plesanje sa smrću integralni su za konstruisanje ličnog kabineta retkosti, koji se u Mekvinovom slučaju izdigao do koncepta muzeja. Čak i do ogoljenog teatralnog spektakla u kom voajeristički uživamo, nikad do kraja ne razlikujući iluziju od stvarnosti.

Aleksander Mekvin, haljina od čipke i rogovi iz kolekcije „Udovice Kalodena“, jesen zima 2006, Pinterest

O Mekvinu, čiji opus je upravo zbog svega gore navedenog možda i naj(ne)zahvalniji za muzealizaciju, je mnogo rečeno, a opet, umetnik ostavlja tek dovoljno prostora u tom horror vacui – strahu od praznine ispunjenom detaljima, da nas iznova povede na novo putovanje.  Nakon iscrpne studije od gotovo 400 strana koja je ispratila izložbu „Divljačka lepota“ u Metropoliten muzeju u Njujorku i Viktorija i Albert muzeju u Londonu, baviti se određenim temama ili segmentima Mekvinovog stvaralaštva bilo bi ništa do parafraziranje već rečenog.

Mene pak zanima „post-mortem“ Mekvin, čiji se danse macabre oslikava u dizajnu Sare Barton i modne kuće Mekvin jednu deceniju nakon njegove smrti u proleće 2010. Mekvin koji je duh iz gotskog viktorijanskog romana, u kome kreacije postaju pokušaj oživljavanja čudovišta Viktora Frankenštajna ili neuspelog zarobljavanja lepote Dorijana Greja.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, kolekcija proleće leto 2020, fotografija @ Alesandro Lućioni, Vogue

Ta vrsta estetike najprimetnija je u kolekcijama za proleće i leto 2020. i za jesen i zimu 2021. godine. Prva je realizovana u pred-pandemijskom, a druga u post-pandemijskom svetu. Često se pitam kakav bi Mekvinov lični kreativni odgovor na pandemiju bio, ali se možda i ne bi razlikovao od odgovora koji nam je ponudila Sara Barton.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, detalj, kolekcija proleće leto 2020, fotografija @ Alessandro Lućioni, Vogue

Za Mekvina, apokaliptičnost se uvek očitavala u graničnom prostoru, u sudaru između prostora metropole i divljine. Evocirajući Boša, sam umetnik je često sugerisao apokalipsu koja nastaje kada jedan prostor previše zađe u drugi ili obratno.  Njegove kolekcije, poput onih simboličnog naziva „Dante“, „Jovanka Orleanka“, „Platonova Atlantida“, „Ptice“, ili „Banši“ upravo svedoče o nedozvoljenim prelazima koji rezultiraju pošastima ili prokletstvom.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, kolekcija jesen zima 2021, fotografija @ Filipo Fior, Vogue

U prvoj kolekciji, Bartonova se okrenula Severnoj Irskoj i severu Engleske, u drugoj Velsu, poput viktorijanske krojačice kombinujući lan, svilu, pamuk, vunu, drvo, kožu, odnosno materijale koji su istovremeno kodirani i ruralno i urbano, i istorijski i savremeno. Tako manekenke nose haljine sa puf rukavima tipične za viktorijanski London, ali od materijala od kojih su Velšani pravili rudarske uniforme i ćebad.  Mekvinova apokaliptičnost i makabrizam svedeniji su u formi i koloritu (crvena, crna, bela), što ih na neki način i pojačava. Kožni pojasevi koji evociraju formu kaveza (upravo jer kavez označava prisilno porobljavanje divljeg urbanim), raspeća ili skeleta koji Mekvinu nisu bili strani, obavijaju se oko manekenki kao krila palih anđela.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, detalj, kolekcija jesen zima 2021, fotografija @ Filipo Fior, Vogue

U tom smislu, izbor Kejt Mos kao lica kampanje modne kuće nije nimalo slučajan. Manekenka se na Mekvinovoj reviji za kolekciju „Udovice Kalodena“ iz 2006. godine pojavila kao duh, odnosno kao hologram, lebdeći kao utvara iz gotičkog romana o ukletoj kući u haljini od belog ograndina kroz publiku. Mekvin nam je tada priredio možda i najlepši danse macabre. Kolekcije Sare Barton su dokaz da Li i dalje pleše.

Hologram Kejt Mos na reviji za kolekciju „Udovice Kalodena“ iz 2006. godine, Pinterest

Stefan Žarić,

kustos mode

Artis Centar

@Artis Center 2020

post

Odora kneza Lazara

Iako nemamo mnogo sačuvanih predmeta koji se pouzdano mogu dovesti u vezu sa Kosovskom bitkom 1389, postoji jedan vanredno zanimljiv!

Odežda kneza Lazara Hrebeljanovića, kasni 14. vek, Muzej Srpske pravoslavne crkve

Muzej srpske pravoslavne crkve u Beogradu čuva originalnu odoru kneza Lazara Hrebeljanovića, a Narodni muzje Kruševac vernu kopiju ovog dragocenog odevnog predmeta iz srednjeg veka.  Reč je o izuzetnom komadu raskošne srednjovekovne odeće za koji se romantično veruje da ga je knez nosio u Kosovskom boju. Međutim, ovako skupocen odevni predmet, jedna vrsta gornje haljine sa rukavima, je oprava u kojoj je knez pošao u susret Tvorcu, odnosno ono naročito vredno ruho u kome se sahranjuje pokojnik visokog roda.

Pouzdano se zna da su kneževi zemni ostaci odeveni u ovu skupocenu odoru nakon prenosa njegovog tela u manastir Ravanicu, Lazarevu grobnu crkvu, krajem 14. veka. Kada 1690. godine dođe do Velike seobe Srba u ondašnju Austriju i Ugarsku, zbeg sa sobom nosi i kneževe mošti sve do Sent Andreje, a potom u Malu Ravanicu, odnosno manastir Vrdnik na Fruškoj Gori. Tokom Drugog svetskog rata, kneževe mošti su prenesene u Sabornu crkvu u Beogradu, a nakon rata je oštećena odora zamenjena novom. U međuvremenu je ovaj dragoceni odevni predmet restauriran i konzerviran.

Rekonstrukcija odežde kneza Lazara Hrebeljanovića, 20. vek, Narodni muzej Kruševac

Napravljena od ručno tkane, skupocene svile u boji starog zlata odežda je protkana motivom afrontiranih lavova. Na dugmadi, načinjenoj od finog prepleta, nalazi se šlem-čelenka sa volvskim rogovima – grb Lazara Hrebeljnovića. Ovaj dragoceni odevni predmet izrađen je u 14. veku u Italijanskom gradu Luka, nema sumnje po narudžbini samog kneza. Odora je u stalnoj postavci oba muzeja. U Muzeju srpske pravoslavne crkve je izložen u vitirini pored Jefimijine „Pohvale knezu Lazaru“ – jedinstvenog pokrova za kneževu glavu na kome je monahinja Jefimija izvezla svoje čuvene stihove pozlaćenom srebrnom žicom na crvenoj svili. U narodnom muzeju Kruševac čini centralni deo stalne postavke srednjovekovnih predmeta.

Pored ove dve dragocenosti, Muzej SPC baštini i metalni pečat kneza Lazara na kome je predstavljen dvoglavi orao sa raširenim krilima. U visini orlovih glava ukršteni su žezlo i mač, a iznad je carska kruna. U desnoj orlovoj kandži je skiptar, a u levoj dve grančice. Na sredini pečata ugravirano je srce i vladarska kruna sa krstom. U donjem delu ukršteni su mač i grančica, u gornjem, s leve strane polumesec sa zvezdom, a sa desne dve zvezde. Okolo je urezan tekst koji preveden sa staroslovenskog glasi: ”Božji, materin, blagoverni, knez Lazar, srpski”.

Video zapis o odeždi kneza Lazara možete pogledati na YouTube kanalu Radio televizije Srbije.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Visoke strasti visoke mode: Devica Marija kao modna ikona

Početkom decenije, tačnije 2011. godine, Muzej tekstilnih umetnosti i tkanina u Lionu organizovao je izložbu intrigantnog naziva, Devica Marija: Modna ikona. Izložba je predstavila kostime nastale od 12. pa do 19. veka za statue Bogorodice i novorođenog Hrista. Kostime su neretko naručivali imućni katolici kao vid obožavanja Device, često donirajući sopstvenu skupocenu odeću, a naročito venčanice, krojačima i krojačicama koji su potom krojili odeću za Bogorodicu. Tako su se vernici,  oblačeći Bogorodicu u sopstevnu odeću, približavali božanskom, skidajući taštinu ukrašavanja sa sebe i darujući je Devici. Direktor Muzeja, Maksimilijan Duran, obraćajući posebnu pažnju na perike, šminku pa čak i pravu kosu kojom su se statue Device Marije ukrašavale akcentuje da su vernice Mariju upravo doživljavale kao modnu ikonu, odnosno kao nedostižni ideal psihofizičke lepote.

Vizual izložbe Devica Marija: Modna  ikona, Muzej tekstilnih umetnosti i tkanina Lion, 2011.

Tri boje koje dominiraju modnom paletom Bogorodice su uglavnom bela, plava i crvena, iako su vremenom, prevashodno u Španiji i Latinskoj Americi, u ukrašavanje statua ušle i crna, zlatna, zelena i ljubičasta, a potom i različiti predmeti, poput školjki i cveća.

Žan Pol Gotje, detalj oreola sa školjkama i koralima, kolekcija Device, 2007, Vog

Bela boja simbolizuje nevinost, čistotu, svetost; plava Božju milost i nadu, a crvena, boja krvi, moć, pokajanje, poniznost, i samog Svetog Duha pa su tako odora, ogrtač i veo Bogorodice često u ove tri ili dve boje, obično u kombinaciji plave i bele ili plave i crvene, što se vidi i iz načina na koju su Bogorodicu predstavljali Dolće i Gabana u svom dizajnu.

Dolće i Gabana, Haljina sa printom Device Marije, kolekcija proleće leto 2016, Moda Operandi

U tom smislu, odeća koja je krasila Bogorodicu često je i sama postajala predmet obožavanja, jer ona više nije krasila ljudsko. Ukrašavanje ljudskog po Svetom pismu smatralo se taštinom, čak i đavoljom rabotom. Ta odeća je sada krasila božansko, naglašavajući njegove potencijale i lepotu. Dajući sopstvenu odeću pa čak i kosu kao deo sopstvenog tela Bogorodici, Hristovoj roditeljki, vernici su se prepuštali milosti i spasenju. Uzimajući u obzir važnost Device Marije, naročito za katoličanstvo, ne iznenađuje činjenica da su mnogi dizajneri pretežno iz zemalja sa dominantnom katoličkom veroispovesti aproprirali figuru Bogorodice u svom modnom dizajnu.

Žan Pol Gotje, detalj kreacije inspirisane vitražom, kolekcija Device, 2007, Vog

Proslavljajući desetogišnjicu svoje karijere 1984. godine, Tjeri Mugler je svoju reviju zatvorio Bogorodicom koja se spušta sa neba. U prozirno beloj lepršavoj haljini optočenoj plavim cirkonima koju je Mugler nazvao Madona, manekenka Pat Klivlend se, predstavljajući bezgrešno začeće, spustila sa neba i prošetala modnom pistom. Ista haljina je kasnije stavljena na arkadu lučnog ulaza u prostor izložbe Nebeska tela Instituta za kostim Met muzeja u Njujorku 2018. godine.

Tjeri Mugler, Pat Klivlend kao Bogorodica u Madona haljini, 1984, Pinterest

Naročito kontraverzna je bila revija čuvenog poljskog modnog dizajnera Arkadiusa  Veremčuka sa Londonske nedelje mode 2002. godine naslovljena Devica Marija u pantalonama. Celokupan mizanscen bio je ukrašen printom sa novorođenim bebama u stilu kultnog omota Nirvaninog albuma, kako bi se naglasilo ono devičansko, nevino i čisto u svakom ljudskom biću, koje, po rečima samog dizajnera, religija potom preoblikuje i “iskvari”. Dok je londonska publika bila oduševljena, konzervativno katoličanstvo Varšave osudilo je reviju i tužilo umetnika, nazivajući ga teroristom. Ipak, dizajner se odbranio nazivajući svoja “vulgarna” ostvarenja metafizički lepim, a modnu reviju je zatvorio lično, noseći krunu od trnja i simbole različitih svetskih religija, kako se revija održala u jeku terorističkih napada u Njujorku i Londonu. Devica Marija je tako Arkadiusu poslužila kao simbol pomirenja među nacijama i religijama, a na reviji se pojavila kao ikona. Tačnije, gornji deo kreacije koju je manekenka nosila bio je deokrativni panel sa ikona Bogorodice kroz koji je manekenka mogla da proturi ruke i lice, dok se donji deo kreacije sastojao od pantalona, čime se Poljak poigrao i sa religijski uslovljenim rodnim strukturama.

Arkadius, Devica Marija u Pantalonama, Londonska nedelja mode 2002, Arkadius

Pored Arkadiusa, možemo reći da je kolekcija Les Vierges odnosno Device iz 2007. godine Francuza Žan Pol Gotjea do sada možda najuspelija aproprijacija Device Marije u visokoj modi, pa čak i jedan od najlepših umetničkih omaža ovoj religijskoj figuri.

Žan Pol Gotje, kolekcija Device, 2007, Vog

Uplakane Device sa suzama od cirkona, oreoli ukrašeni cvećem, perjem, zvezdama, koralima, i probodena sveta srca jedrili su modnom pistom na manekenkama u grandioznim a opet jednostavnim kreacijama i suptilnom ali efektnom šminkom, evocirajući bogatu tradiciju predstave Bogorodice u katoličkoj imaginaciji. Posebnu pažnju izazvalo je pojavljivanje burleskne umetnice Dite von Tiz kao Device Marije, a Gotje je, u svom stilu, u potonjem foto editorijalu u Madonu pretvorio “australijsku Afroditu” Kajli Minog, afirmativno pokazujući da svaka žena može da bude ne samo odraz božanskog, već boginja lično. A da Bogorodica ne mora nužno da bude i bela, pokazala nam je niko drugi nego Bijonse, pozirajući kao crna Madona sa novorođenim blizancima fotografu Mejsonu Pulu 2017. godine.

Žan Pol Gotje, Dita von Tiz kao Devica Marija, kolekcija Device, 2007, Vog

Mejson Pul, Bijonse, 2017, Instagram

 

Stefan Žarić,

istoričar umetnosti i mode

Artis Center

© Artis Center 2020