post

Seminar “Muzej i komunikacija”: Muzejska Srbija u malom!

Proteklog vikenda smo imali zadovoljstvo da sa Istorijskim muzejom Srbije realizujemo seminar “Muzeji i komunikacija: Znanja, veštine i alati” u centralnoj muzejskoj zgradi na Trgu Nikole Pašića. Pozivu da uzmu učešće u seminaru doslovno su se odazvale kolege muzealci i predstavnici ustanova kulture iz cele zemlje! Tako je Istorijski muzej Srbije tokom 7. i 8. decembra postao mesto razmene mišljenja i ideja vanredno energične ekipe pristigle iz Beograda, Novog Sada, Vrbasa, Prokuplja, Raške, Kragujevca, Kraljeva, Vršca, Trstenika, Kruševca, Požarevca, Tršića, Sremske Mitrovice, Pančeva, Negotina… Bila je to prava eksplozija pozitivne energije, onaj trenutak u kome se pojavljuju svi potencijali muzeja i kulture u celini!

Osmeh koji govori hiljadu reči: Učesnici seminara “Muzej i komunikacija” nakon dodele sertifikata u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Pilot seminar “Muzej i komunikacija” je prvi put lansiran 2015. godine u saradnji Artis centra i Nacionalnog komiteta Međunarodnog saveta muzeja (ICOM Srbija) u Novom Sadu kada su muzejski partneri bili Galerija Matice srpske i Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, a medijski partner Color Press grupa. Potrebu za održavanjem jednog ovakvog, edukativnog programa, ICOM Srbija je prepoznao i ovog puta, pružajući mu podršku. Realizaciju programa je omogućilo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije pokazujući na taj način da razume tendencije nove muzeologije, a posebno da prati globalne procese u kojima se neminovno redefiniše i uloga muzeja – od čuvara kulturnog nasleđa do lidera unutar društvene zajednice.

Seminar je počeo stručnim tumačenjem izložbe Istorijskog muzeja Srbije “Kraj Velikog rata 1917-1918”, koji su upriličili dr Dušica Bojić, direktorka Istorijskog muzeja Srbije, i njen tim.

Dr Dušica Bojić, muzejska savetnica, direktorka Istorijskog muzeja Srbije, provela je sa svojim saradnicima učesnike seminara kroz izložbu “Kraj Velikog rata 1917-1918.” Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Nedavno otvorena, kompleksna izložba “Kraj Velikog rata 1917-1918”, poslednji segment velikog izlagačkog poduhvata, kojim je Istorijski muzej Srbije obeležio jedan vek od Prvog svetskog rata, bila je i najveći komunikacijski izazov za učesnike seminara, koji su u radioničarskom delu dobili zadatak da kreiraju sopstvene prateće programe za ovu izložbu čije se trajanje planira do kraja 2019.

Kompleksna, multimedijalna izložba “Kraj Velikog rata 1917-1918.” kao veliki izazov za učesnike seminara “Muzej i komunikacija”. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Dr Dušica Bojić, kao jedan od autora ove izložbe, predočila je kolegama s kakvim se sve izazovima suočio Istorijski muzej Srbije u procesu realizacije izložbene postavke, skrenula pažnju na činjenicu šta je sve u međuvremenu urađeno u boljoj promociji programa muzeja, koji nažalost još uvek nema svoju sopstvenu zgradu što ga ozbiljno ometa u mogućnosti realizacije stalne postavke koju publika očekuje od jedne muzejske ustanove složenog tipa.

Poželeli smo da se sa dr Dušicom Bojić, direktorkom IMS-a, simbolično slikamo ispod Trijumfalnog luka kojim se završava izložbena postavka “Kraj Velikog rata 1917-1918.” Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Seminar je ovog puta imao tri radna bloka – 1) prezentaciju dobrih komunikacijskih praksi i strategija, kao i uvid u moderne muzejske trendove; 2) praktične radionice i 3) okrugli sto u čijem fokusu je bio muzejski teatar kao naročit “instrument” komuniciranja nasleđa, ali i veće interakcije s publikom.

Dr Snežana Mišić, programski direktor Galerije Matice srpske, govori o komunikacijskoj strategije ove ugledne ustanove, nesumnjivog lidera na muzejskoj sceni Srbije. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Polaznici seminara su tako imali priliku da prvog dana čuju iskustva Galerije Matice srpske i Muzeja naivne i marginalne umetnosti kada je reč o mogućim oblicima muzejske komunikacije. Dr Snežana Mišić, muzejska savetnica, programski direktor Galerije Matice srpske, prezentirala je studiju slučaja “Galerija Matice srpske: Jedan mogući model komunikacijske strategije”, dok je msr Nina Krstić, direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, govorila o produkciji sopstvenog muzejskog glasila u okviru studije slučaja “Muzejski časopis: kako, zašto i za koga?”.

Msr Nina Krstić, direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, iznela je iskustva ovog muzeja, dobitnika ICOM-ove nagrade za ustanovu 2017. kada je reč o međunarodnoj saradnji, kada je reč o publikovanju sopstvenog časopisa. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Svojim predavanjem pod naslovom “Muzejske performanse i muzejski performansi: od javnosti do kostvaraoca” dr Nikola Krstović, docent na Seminaru za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, ukazao je na važne tendencije nove muzeologije kada je reč o komuniciranju podjednako i muzejskih zbirki, izložbi i programa, koliko i ideja na temelju kojih muzej oblikuje poruke koje želi da pošalje javnosti. Veliko iskustvo dr Krstovića kada je reč o neposrednoj opservaciji muzejskih praksi u svetu, ali i atraktivan način izlaganja bili su posebno stimulativni za učesnike seminara što će se jasno videti sledećeg dana kada oni sami prionu da kreiraju prateće programe izložbe “Kraj Velikog rata 1917-1918.”.

Dr Nikola Krstović, docent na Seminaru za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, o muzejskim performansama i performansima – izuzetno inspirativno predavanje. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Predavanje dr Nikole Krstovića bilo je i svojevrsna “kopča” ka Okruglom stolu “I ja volim pozorište”, koji je u dijalogu o muzejskom teatru okupio: mr Elianu Gavrilović (Muzej Vuka i Dositeja/Narodni muzej u Beogradu), msr Dragana Kiurskog (Narodni muzej Kikinda), Branku Conić (Dom Jevrema Grujića), dr Nikolu Krstovića (Seminar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu), dr Dušicu Bojić i msr Nenada Beljinca (Istorijski muzej Srbije), te msr Tamaru Ognjević (Artis centar) u svojstvu moderatora. 

Okrugli sto o muzejskom teatru “I ja volim pozorište!” – Sleva na desno: Branka Conić (Dom Jevrema Grujića), msr Nenad Beljinac (Istorijski muzej Srbije), msr Tamara Ognjević (Artis centar), dr Nikola Krstović (Seminar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu), mr Eliana Gavrilović (Muzej Vuka i Dositeja/Narodni muzej u Beogradu), msr Dragan Kiurski (Narodni muzej Kikinda). Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Kako su muzeji u Srbiji praktično lideri u regionu kada je reč o korišćenju muzejskog pozorišta u interpretacijsko-komunikacijske svrhe, bilo je izuzetno zanimljivo čuti iskustva o kojima su govorili učesnici okruglog stola, dolazeći iz ustanova koje već praktikuju različite forme muzejskog pozorišta. Ništa manje nije bila zanimljiva diskusija koja je usledila sa učesnicima seminara, a Artis centar se potrudio da u saradnji sa VR Photo Timom, našim medijskim partnerom, omogući publici da preko društvenih mreža isprati seminar putem živog uključivanja, odnosno odloženog gledanja. Otuda smo u prilici da umesto prevelikih komentar i ovde pustimo link ka video zapisu okruglog stola održanog u Istorijskom muzeju Srbije u petak 7. decembra u popodnevnim časovima.

Slået op af Galerije i Muzeji i Fredag den 7. december 2018

Drugi dan seminara “Muzej i komunikacija” imao je radioničarski karakter kojem su prethodila uvodna izlaganja dugogodišnjeg novinskog urednika i novinara Ljubomira Toškovića (Artis centar) na temu “Kako se “rukuje” medijima”, i msr Tamare Ognjević, direktorke Artis centra, “Muzej i PR: Od projekta do javnosti-ključni koraci u oblikovanju medijske kampanje”.

Ljubomir Tošković, dugogodišnji novinski urednik i novinar, govorio je o tome kako funkcionišu mediji i objasnio na koji način medijsku pažnju mogu da privuku i održe sadržaji iz kulture. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Polaznici seminara su bili u prilici da od Ljubomira Toškovića čuju kako mediji funkcionišu, zašto su i novinari – samo ljudi, kako trenutno izgleda medijska scena Srbije, zbog čega ne treba odustajati od objava čak i u glasilima koja ne deluju preterano zainteresovana za kulturu, na koji način se plasiraju informacije, a kako održava pažnja medija.

O tome kako kreirati PR nekog muzejskog programa-projekta, govorila je msr Tamara Ognjević, direktorka Artis centra, iskusan PR u oblasti umetnosti i kulturnog nasleđa. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Tamara Ognjević je svojim izlaganjem o najvažnijim koracima PR kampanje praktično uvela učesnike seminara u njihov projektni zadatak – oblikovanje pratećih sadržaja za izložbu “Kraj Velikog rata 1917-1918.” I upravo ovaj deo seminara “Muzej i komunikacija” predstavlja onaj najzanimljiviji sadržaj, plod intenzivne dvodnevne komunikacije. Zasnovan na ideji timskog rada, jer su učesnici podeljeni u pet timova, ali i na svojevrsnom žrebu koji je odlučivao ko će se u kom timu naći, te na treningu javnog nastupa koji su zabeležile kamere našeg medijskog partnera VR Photo tima, ovaj deo seminara je najdirektnije pokazao koliko kreativnosti, energije, ali i slobode imaju muzejski profesionalci Srbije. Rezultati su bili iznad svih očekivanja, a improvizovana konferencija za štampu i kritička razmena mišljenja i utisaka više nego interesantni.

Timovi formirani žrebom u okviru radionica, a pokazalo se kao da su jedni za druge stvoreni. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Uskoro ćemo biti u prilici da vam u video formatu prikažemo ovaj deo seminara, a da bi se stekla jasna slika koliko je zahtevan zadatak stavljen pred muzealce i kuturne radnike, dovoljno je reći da su imali samo sat i po vremena da svoje ideje uobliče, snime odgovarajući prilog u okviru predmetne izložbe (ne duži od 3 minuta! – naime pričali smo o nespornom poremećaju pažnje savremene publike iscrpno, te zašto je važno da saopštenja ne budu preduga, a video i audio najave beskonačne), te da pripreme obrazloženje za ono što su uradili, odnosno saopštenje za medije za program koji su kreirali.

Nimalo lak zadatak – oblikovati prateći program, izabrati lokaciju za snimanje unutar izložbe, osmisliti odgovarajući medijski nastup … ukratko-komunicirati kako na spolja tako još više međusobno. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Bilo je beskrajno zanimljivo, a Istorijski muzej Srbije je dobio nekoliko izvanrednih sugestija o mogućim pratećim programima izložbe koja ima težak zadatak da animira publiku čitave godine!

Oficijelni deo seminara “Muzej i komunikacija” završen je dodelom sertifikata. Sleva na desno: Tamara Ognjević, Ivica Trajković, direktor Muzeja Krajine u Negotinu, i dr Dušica Bojić.  Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Oficijelni deo seminara je završen podelom sertifikata i malim koktelom na kojem je poslužen čuveni “Zmajeviti”, prokupac koji kreira Artisov stalni partner i pokrovitelj Vinarija “Despotika”, u kombinaciji sa kuglicama od crne čokolade i višnje, malom remek delu naše saradnice Dragane Vasić iz Kruševca. Za sve vreme trajanja seminara uživali smo u kafama i grickalicama koje nam je darovao “Soko Štark”, dok je fantastični ketering omogućio pančevački “Poco Loco”.

Seminar je završen koktelom koji je omogućio Artisov dugogodišnji partner i pokrovitelj – Vinarija “Despotika”, koja i sama poseduje muzej vina u prostoru moderno oblikovane vinarije u Vlaškom Dolu nadomak Smedereva. Uz “Despotikin” prokupac “Zmajeviti”, inspirisan likom despota Stefana Lazarevića, poslužene su kuglice od crne čokolade i višanja Artisove stalne saradnice Dragane Vasić iz Kruševca. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Posebnu poslasticu nam je za kraj priredio naš novi muzejski partner “Dom Jevrema Grujića”, gde je za učesnike seminara “Muzej i komunikacija” upriličeno ekskluzivno vođenje kroz trenutnu izložbu o Mileni Pavlović Barili – “Čarobna Milena” uz obaveznu degustaciju Torte kraljice Natalije, prema originalnom receptu kreiranom u drugoj polovini 19. veka kad je Natalija Obrenović bila čest gost u Domu Jevrema Grujića.

Branka Conić nam je za kraj seminara upriličila ekskluzivnu posetu Domu Jevrema Grujića uz sjajno vođenje kroz izložbu o Mileni Pavlović Barili i Tortu kraljice Natalije. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Od srca se zahvaljujemo svim našim partnerima, saradnicima i pokroviteljima na ovom projektu! A, pre svega sjajnoj ekipi učesnika – njih 26, koji su bili deo Artisove muzejske čarolije.

Više o našim partnerima- pokroviteljima možete videti na linkovima u prilogu. Najtoplija preporuka!

ViINARIJA DESPOTIKA

 

 

SOKO ŠTARK

© Artis Center 2018

post

Kolumna: 6. septembar – dan neobičnih “znamenja”

Veliko interesovanje publike za izložbu “Maison Barilli” u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Foto: SZPB

Neobičan dan je bio taj četvrtak 6. septembar. Astrolozi bi možda imali “odgovarajuće” objašnjenje. Neka retrogradna planeta u konjukciji s nečim? Ipak, određeni društveni procesi već dugo traju, a u prirodi svih stvari je da imaju protivtežu. Bez obzira na zvezde i planete nad nama. Duboko verujem da kosmos na taj način “niveliše” i uspešno “balansira” sve aktivnosti unutar jednog kompleksnog sistema koji se krije iza njegovog imena. U tom “nivelisanju”, s jedne strane, imali smo opštu medijsku halabuku i sledstvene reakcije (mahom na društvenim mrežama) povodom lansiranja “vivo eksperimenta” Mitrovićeve “ružičaste laboratorije” u njegovom ličnom Potemkinovom selu u Šimanovcima, a s druge, talas muzejskih događaja koji je okupio gotovo fantastično brojnu publiku. Pogotovu kada se ima u vidu da muzeji u Srbiji ne dobijaju onaj medijski prostor kojim dominiraju u najmanju ruku sumnjivi sadržaji. Što je u dobroj meri i njihova sopstvena greška, ali o tome opširnije u nastavku teksta.

Brajan Feri u Narodnom muzeju u Beogradu u četvrtak 6. septembra. Foto: NMBgd

Kako god, u času kad su merači gledanosti skakali do neba na otvaranju “Zadruge 2”, a nevoljna Happy TV bila spremna da organizuje direktan prenos “kidnapovanja” jednog od učesnika ništa manje besmislenih “Parova”, još jedne ne tako egzotične “biljke” u hibridnoj bašti ovdašnjih rialitija, ne bi li otela dve sekunde gledanosti konkurentskom Pinku, na Trgu galerija u Novom Sadu se tražila karta više za “Maison Barilli” i “Odgovorno u kulturi”, a Narodnim muzejom u Beogradu je šetala svetska rok zvezda Brajan Feri. Kažu, požurio je da ostavi prtljag, i praktično pravo s aerodroma pohitao u najveću muzejsku ustanovu u zemlji. Iako kamere nisu tako pedantno pokrivale ove događaje koji su se praktično odvijali u isto vreme kada i slavodobitno otvaranje famozne “protorenesansne” “Zadruge”, jasno nam je da u ovoj zemlji postoji itekakav odgovor na problem prizemnih sadržaja u koje tabloidizirani, populistički mediji uteruju “život” vaskolikom galamom, kao onomad doktor Frankenštajn u svoju “tvorevinu”.
Šta je u ovoj priči možda najzanimljivije?
Muzeji nemaju potrebu da izmišljaju, niti da “krpe” nespojivo i stvaraju nezamislivo, jer raspolažu sadržajima koji su po sebi, a interpretirani i prezentirani u skladu sa standardima moderne muzeologije, toliko zanimljivi za najšru publiku da sa tim zaista ne može da se takmiči nijedan medijski mogul ili neki ambiciozni političar. Prema pokazateljima sveobuhvatne studije koju su holandski stručnjaci sproveli prošle godine nijedna velika multinacionalna kompanija na planeti ne uživa ugled muzeja, niti ima njegovu edukativnu i potencijalno lidersku moć. Tendenciju da se ta moć usmeri na pravi način, a sa polazišta unapređenja društva, prepoznao je i Međunarodni savet muzeja tražeći od svih članova ove najveće zaštitarske asocijacije na svetu da razmotri novu definiciju uloge muzeja. Događaji od 6. septembra kod nas nam jasno pokazuju da naši muzeji takođe imaju tu vrstu moći, čak i kada nisu “ispraćeni” posredstvom medija onako i onoliko koliko bi to bilo i moguće i primereno.

Galerija Matice srpske 6. septembra i “Odgovorno u kulturi: 100 odabranih dela iz umetničke kolekcije Vojvođanske banke”. Foto: GMS

Ako 6. septembar 2018. u Srbiji posmatramo kao svojevrsni kulturni omen, neku vrstu metaforične poruke iz komunikacijske džungle u kojoj se čini “da su divlji isterali pitome”, jasno je da muzeji naše zemlje u svojim rukama drže autentični “ključ” čijim se “okretanjem” lako prelazi u dimenziju trajnih kulturnih vrednosti. Ono što ih sprečava da taj razmerno jednostavan potez naprave jeste njihova sopstvena inertnost (čast blistavim izuzecima!). Naime, razmera te inertnosti se da lako “izmeriti”. Ako u moj inbox na muzejskoj mreži svakog dana stigne na destine mejlova o izložbama, predavanjima, različitim programima koje organizuju muzeji u Srbiji (kakvih tu fantastičnih sadržaja ima!!!), a uporedo dobar deo istih tih muzeja nema naloge na društvenim mrežama, koji su besplatni, zadovolji se da tu i tamo obavesti medije o tome što radi, nema bazu podataka svojih posetilaca kojima bi direktno uputili poziv (ljudi se strašno lepo osećaju kada na njihovo ime stigne mejl iz muzeja!), često se ne sete ili se sete u poslednjem trenutku da obaveste kolege i poslovne partnere o otvaranjima i programima koje planiraju ….Šta hoću da kažem? Nedovoljna vidljivost muzeja u medijima je pre svega propust muzeja!
Za mene lično 6. septembar 2018. je dan koji ću pamtiti. Žao mi je što sistemi za praćenje gledanosti televizijskih programa nemaju opciju da pokažu koliko je dugo trajala višemilionska “zainteresovanost” nacije za kojekakve “zadruge”, kao što mi je žao što makar na godišnjem nivou nemamo izveštaj koliko je posetilaca videlo pojedine muzejske programe. Istovremeno, kao nepopravljivi optimista i strastveni muzealac, verujem da kolege iz Galerije Matice srpske i Spomen-zbirke Pavla Beljanskog (i ne samo oni!) nisu “izuzeci”, već vesnici jednog talas promena na polju muzejske komunikacije i liderstva u kulturi, koja će kao “virus” dobre prakse zahvatiti i ostale muzejske ustanove u zemlji. Konačno, kultura je na njihovoj strani. Ne moraju ništa da izmišljaju, jer barataju proverenim vrednostima. Publika, balgovremeno obaveštena, to odlično prepoznaje!
Tamara Ognjević,
istoričarka umetnosti i pisac
©Artis Center 2018
post

Čudesna kuća za lutke Petronele Ortman

Kuća za lutke Petronele Ortman, 1686-1710. Rijksmuzej, Amsterdam

Kuća za lutke? Zvuči kao zanimljiva igračka za devojčice iz dobrostojećih porodica. U izvesnom smislu ova primarna asocijacija nije sasvim netačna, međutim kuća za lutke u Amsterdamu 17. veka je mnogo više od dečje igračke. Ona je svojevrsna verzija kabineta retkosti bogatih žena rafiniranog ukusa. Njihov lični statusni simbol, ali i kustoski prostor. Mala „galerija“ izuzetno fine izrade u koju smeštaju podjednako znalački oblikovane predmete – od komada nameštaja do skupocene srebrnine, od kineskog porcelana do malih lutaka, izrađenih u obliku portreta ukućana, koji zaista nastanjuju i onu pravu kuću u kojoj kolekcionarka-kustoskinja stanuje.

Ovi dragoceni i skupoceni objekti za koje savremeni istoričari umetnosti tvrde da su koštali koliko i same kuće uglednih trgovaca i preduzetnika na amsterdamskom Zlatnom prstenu, najprestižnijem prostoru za stanovanje u snažnoj, bogatoj, protestantskoj republici novijeg doba, posebno su zanimljivi u kontekstu takozvane ženske istorije. Kao artefakti koji neposredno ukazuju na promenjen status rane, moderne žene i njena novostečena prava da praktikuje i izlaže sopstvene kolekcije umetničkih predmeta na način do tog časa zamisliv isključivo bogatim i uglednim predstavnicima jačeg pola. Najpoznatije među ovim kolekcionarkama su svakako dve Petronele – Petronela Ortman i Petronela Dunois. Obe kuće lutaka ove dve Holanđanke čuvaju se u Rijksmuzeju u Amsterdamu i predstavljaju za ovu slavnu muzejsku kuću vrednost ravnu onoj Rembrantove „Noćne straže“ iz iste epohe. Zašto?

Zato što je reč o remek delima primenjene umetnosti s jedne strane, ali i zato što ove dve čudesne kuće za lutke kriju mnoštvo slika koje govore o jednom vremenu velikih promena, načinu života u bogatoj trgovačkoj kući, težnjama i ukusu njenih stanara, ulozi žene i njenoj borbi da na toj slici novih vrednosti i novog sveta, na kojoj će prema mišljenju Fernana Brodela biti utemeljen kapitalizam, a sa njim i sve ono što prepoznajemo kao lik i antilik moderne Evrope, obezbedi lični prostor i visok stepen samostalnosti.

Anja Tejlor-Džoj kao Petronela Ortman Brant u “Minijaturisti”. Foto @Lorens Cendrovic za “The Forge”, BBC Masterpiece

Pasija Petronele Ortman 

Pogledaj! Eno Petronele Ortman gde hoda ulicama starog Amsterdama dok njen duga suknja svetluca na suncu. Kreće se u ritmu muzike zvona sa kula-satova. Petronela je dobro raspoložena. Pošla je danas u potragu za stolarom kojem želi da poveri izuzetno važan zadatak: pravljenje kabineta, podeljenog na prostore na način kako je na sobe podeljena njena sopstvena kuća …. želi da to bude eksponat u koji će ljudi gledati u čudu, želi najlepšu kuću za lutke na svetu. Ne želi nešto što će služiti kao igračka, već kabinet koji će biti tačna predstava sveta u kome ona živi, sveta elegantne amsterdamske dame 17. veka… Pravljenje i nameštanje ove kuće lutaka biće Petronelino životno delo. Druge, slične kuće za lutke iz 17. veka imaju mnoštvo srebrnih minijatura koje predstavljaju tipične predmete u jednom domaćinstvu. Ali to po njenom mišljenju nije dovoljno dobro: u stvarnom svetu metle nisu od srebra, pa ih Petronela ne želi u svojoj kući za lutke. Ona želi da one budu napravljene od drveta i čekinje. Neke od njih su čak istrošene na krajevima kao da su zaista korišćene. Sve izgleda tako stvarno i to je ključni razlog zašto je ova kuća za lutke toliko popularna.

Ovim rečima Krista Karbo, holandska književnica, autor brojnih knjiga za decu, opisuje na jednostavan, ali verodostojan način bogatu udovicu Petronelu Ortman, koja će se početkom osamdesetih godina 17. veka udati za trgovca svilom Johanesa Branta. Petronela je svoju famoznu kuću za lutke uređivala od 1686. do 1710. – preko trideset godina! Podeljena na devet prostorija, kao replika doma na amsterdamskoj Varmoestrat, u kojem je živela sa Johanesom Brantom sve do smrti 1716, kuća lutaka je, prema rečima Petroneline ćerke Hendrike vredela 30.000 ondašnjih guldena! Novac sa kojim se mogla kupiti prava kuća u otmenoj četvrti holandske prestonice.

Jakob Apel, Kuća za lutke Petronele Ortman, 1710, ulje na platnu, Rijksmuzej, Amsterdam

Preko hiljadu predmeta, nekoliko desetina lutaka, pa čak i minijaturne replike tapeta, freski, umetničkih slika, zavesa, posuđa, nameštaja našlo se u Petronelinoj kući, kojom je njena vlasnica bila toliko zadovoljna da je 1710. od Jakoba Apela, holandskog slikara, naručila sliku svog životnog remek dela. Slava Petroneline kuće pronela se dalje od Amsterdama. Pojedini izvori sugerišu da je i ruski imperator Petar Veliki, tokom svog drugog boravka u Holandiji 1733, poželeo da mu naprave kuću za lutke po uzoru na onu Petronele Ortman, ali je navodno odustao upravo zbog sume od preko 30.000 guldena koju mu je zatražio njegov domaćin Kristofel van Brants za izradu jednog ovakvog umetničkog dela.

Autorka bestselera “Minijaturista”, Džesi Barton. Foto@ Hju Stjuart, Vogue UK

Neverovatni “Minijaturista” gospođice Barton

Ako Petronela Ortman nije promišljala o svom životnom postignuću kao o objektu koji može inspirisati desetine priča, a pre svega ukazati na važnu promenu u statusu i promišljanju rane, moderne žene u bitno izmenjenoj socijalnoj klimi jedne zemlje pristale uz protestantizam i novo društvo sposobnih, okretnih trgovaca, sve ono što je pratilo i prati njenu kuću lutaka, nesumnjivo bi nadišlo i njene najsmelije snove o mogućoj slavi ovog dragocenog dela. A, koliko je velika moć Petroneline kuće za lutke nedvosmisleno pokazuje jedna savremena knjiga! Tačnije sudbina jedne savremene knjige!

“Minijaturista”, Keti Tuk za Andreson M studio, naslovna strana prvog izdanja, Pikador, UK, 2014.

Kada je „Minijaturista“ Džesi Barton na Londonskom sajmu knjiga 2013. izazvao omanji rat među izdavačima na tradicionalnoj aukciji romana-prvenca literarnog početnika, bilo je jasno da je u pitanju potencijalni bestseler. Privlačno štivo o životu mlade, bogate žeme u Amsterdamu 17. veka u koji se, posredovanjem kuće za lutke, uvlače natprirodni fenomeni, jer čini se da glavna junakinja naručuje minijature za svoju kolekciju od vidovnjaka, a možda i veštice, prava je poslastica za čitaoce! Narativ koji kombinuje istoriju i fikciju nije novina u književnosti, a talentovana studentkinja litertaure i kreativnog pisanja sa Oksforda, ambiciozna glumica, Džesi Barton, iako mlada (1982), to odlično zna. Ko je umešan da veštim, alhemičarski doziranim, postupkom spoji uzbudljivu istorijsku epohu i sopstvenu maštu, a uz asistenciju dobrog izdavača, može napraviti čudo. I Bartonova je zaista napravila čudo!

Njen „Minijatursta“ je i književni bestseler, ali i delo koje zagolicalo maštu nesumnjivo najznačajnije televizijske produkcije u Britaniji – BBC-ja, koji će u novu 2018. godinu ući sa maestralno ekranizovanom knjigom mlade autorke, i to ni manje ni više, nego u poznatoj produkciji Masterpiece (Dauntonska opatija, Poldark, Viktorija, Grančester, Endevor, Šerlok). Veliki kompliment!

Zajednička molitva u domu trgovca Johanesa Branta. “Minijaturista”, BBC Masterpiece, 2018.

Svaka žena je arhitekta svog života

I zaista, sve je tu. Kuća za lutke Petronele Ortman, Amsterdam u svom zlatnom 17. veku, vermerovsko svetlo i enterijeri, kostimi i kadrovi sa slika holandskih majstora svakodnevice čija dela i danas opčinjavaju publiku širom sveta. Anja Tejlor-Džoj briljira u ulozi Petronele Ortman Brant, a njeno sugestivno, porcelansko lice i fine toalete spontano sugerišu da je i ona pomalo lutka u sopstvenoj, zagonetnoj kući lutaka. Izvrsna je Romola Garai u ulozi pobožne, konzervativne Marin Brant, a možda najupečatljiviji Aleks Hasel, koji tumači lik strastvenog, hedonistički oholog, ali i tragično iskrenog Johanesa Branta.

Izuzetna priča u luksuznom pakovanju, koja drži pažnju gledaoca bez obzira na svoj razmerno kameran, miran tok, utemeljen isključivo na valjanom dramskom zapletu i odličnoj glumi, smešten unutar jednog doma i želja i tajni njegovih žitelja. Pa, ipak, negde intimno, posle nekog vremena, znamo da ustvari ne gledamo klasičnu kostimiranu dramu, niti delo koje teži da nam pripoveda o prošlosti, osim uzgredno. Naprotiv, čini se da pred sobom imamo savremenu ženu u matriksu njene sopstvene „kuće za lutke“ kao metafore života koji živi u dramatično izmenjenoj društvenoj klimi ovog veka! Sugeriše nam to posredno prva zlatom kaligrafisana poruka zagonetnog minijaturiste (za kojeg će se ispostaviti da je i sam – žena!) u kojoj stoji – „Svaka žena je arhitekta svog života“,  a da bi bila zaokružena finalnom rečenicom filmske Petronele, koja u poslednjem kadru seda za raskošni radni sto u kabinetu svog javno pogubljenog muža, osuđenog zbog homoseksualizma, u kojoj ona samoj sebi kaže – „Možeš ti to,“ misleći na vođenje poslova, a ne domaćinstva.

Čitav niz finih simbola i vizionarskih poruka koje izmenjuju glavna junakinja i misteriozna minijaturistkinja, pripovedaju o emancipaciji žene koliko i o „rezultatima“ te emancipacije. Petronela kao prve predmete za svoju kuću bira lautu (kultura i zabava), kutiju marcipana (ugodnos i hedonizam), te skupoceni kavez sa egzotičnom pticom (koji nesumnjivo predstvalja nju samu u okruženju raskošnog, ali pomalo neprijateljskog doma u koji stupa udajom za trgovca Johanesa Branta). Minijaturistkinja će joj poslati čitav niz predmeta u paru sa lutkama koje predstavljaju druge ukućane, a u cilju otkrivanja kako tajni njenog neposrednog okruženja, tako i moći glavne junakinje da stvari menja, ako tako odluči. I zaista, i u najkritičnijim situacijama Petronela ponavlja svojevrsnu mantru: „Stvari se menjaju“.

Anja Tejlor-Džoj kao Petronela Ortman Brant i Aleks Hasel kao Johanes Brant u “Minijaturisti”. Foto@Lorens Cendrovic, BBC, The Forge

Istorijska fikcija kao dekorum sadašnjosti

Bartonova vrlo često kritikovana kao osoba koja „nije najbolje razumela epohu o kojoj piše, budući da u nju smešta previše moderne teme“ očigledno ima sasvim drugačiji naum. Njen „Minijaturista“ nije povest o nastanku jednog umetničkog dela (makar i književno izmišljena ili tek malo doterana) kao što je to slučaj s „Devojkom s bisernom minđušom“ Trejsi Ševalije. Za nju je poznato umetničko delo očigledno svojevrsna metafora koja služi da bi se ispričala vrlo moderna priča, gotovo dokumentarni zapis iz života savremene žene, koja traje u epohi bitno izmenjenih vrednosti, vremenu koje je možda (ne i obavezno) „posledica“ svih onih procesa čiji su začetnici istorijska Petronela Ortmane i njene savremenice – žene poznog 17. veka. A, one jesu utelovljenje rane, moderne žene. Kuća za lutke je u tom kontekstu svojevrsni „atribut“ ranog feminizma, „dokaz“ osvajanja onih prostora o kojima žena srednjeg veka nije smela ni da sanja.

Ono što čaroliju na relaciji originalno delo primenjene umetnosti, popularna knjiga i film čini potpunom jeste moć umetnosti da ovu neobičnu, žensku priču otvori kao neki fantastičan dragulj sa puno faseta, dozvoljavajući nam da je doživljavamo i proživljavamo svako iz svog ugla, iskustva ili očekivanja, kroz metaforične minijature ili sitnice koje život znače, smeštene u našoj sopstvenoj, metafizičkoj kući za lutke.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i književnica

© Artis Center 2018

Knjiga Džesi Barton prevedena je i na srpski jezik pod naslovom “Tajna devet soba”, izdavač „Vulkan“, Beograd, a BBC-jev dvodelni film „Minijaturista“ sa prevodom možete pogledati na Popcorn Srbija Minijaturista – prvi deo i Minijaturista – drugi deo.