post

London (1): Kamden market, Ridžents kanal i Ridžents park

Kada je čovek umoran od Londona, umoran je od života

Semjuel Džonson, tvorac prvog engleskog rečnika

Vratila sam se odavno. Između sletanja aviona nekadašnje law cost kompanije i uletanja u mnoštvo pikova prvog talasa korone,  prošlo je nepunih mesec i po dana. Prvo sam povredila koleno na zaleđenom Tremu i zaglavila tri nedelje u ortozi, a zatim su četiri zida postala moja sudbina. Na imobilizaciju noge nadovezala se higijenska Olimpijada u pranju povrća, ključeva, naočara, đonova i posebno ruku u rastvoru sode bikarbone, ne kraće od 48 sati, disanje na sisaljku i overavanje u glavu komšija posrnulih od temperature. Da sprečimo širenje. Najveće pošasti koja se nadvila nad nedužnu planetu otkad znam za sebe. A nisam mala. Nisam sigurna ni da se šalim. Dok ovo pišem nalazim se na virtuelnoj plaži dok čekam da me zvekne treći talas. Srećnici koji su se već okupali u prethodnim talasima i preživeli bez vidljivih oštećenja i dalje ne mogu preko. Jer su, iznenađujuće kako to kod budala uvek biva, turizam i saobraćaj prestali da postoje. I dok očekujem da vaučeri za otkazane letove, hotelski smeštaj, letovanja, zimovanja, produžene vikende postanu bezvredni papiri, opričaću kako je to bilo nekad. U vreme jeftinih letova, Booking.com-a, kraćih dogovora za penjanje na Damavand ili vikend u Berlinu. Što je još važnije pisaću o Londonu, mojoj velikoj, a kako je krenulo i poslednjoj ljubavi.

Zorana na Kamden marketu jedne vesele londonske nedelje. Foto: Radica Mićić

London je za mene mitski grad. Ili proizvod najluđe mašte. Nešto kao Hogvorts. Gde žive, školuju se, rade, stvaraju, dokoliče na nerazumno visokom nivou mali i veliki čarobnjaci/čarobnice. Takođe je i centar sveta. Onog koji nam je do danas poznat. Zato moja zapažanja možda nisu realna, ali su od srca.

Retko se prepuštam slučaju. Tako sam i sad zahvaljujući pomoći prijatelja iz sveta jezičara (profesorki engleskog jezika) pronašla agenciju koja za minimum  para pruža maksimum udobnosti i kajanja. Dobro ne baš za minimum para. Ali bez kajanja. Već na aerodromu sam osmotrila uglavnom žensku grupu radoznalih ljubiteljki krune i Ričarda, koji će se pokazati neumornim u otkrivanju onih podataka o Londonu koji se smeju otkriti, a da vas zbog toga ne ubiju.

Kamden market – živo, bučno i šareno.

Trudila sam se da dišem duboko i ne vrištim na sve što opazim kao da su se Bitlsi ponovo okupili. Što nije bilo lako. Dok smo leteli iznad Alpa bukvalno sam zalepila nos za onaj okrugli prljavi prozorčić prebrojavši sve lednike i vrhove preko 3000m. Iznad Londona sam već postala opasna po okolinu. Jer je dan bio vedar i kroz par oblačaka se videla Temza i sve što ću kasnije opevati u jednom junačkom epu. London Aj, Big Ben, Šard, London Bridž, Tauer,Katedrala Svetog Pavla, Siti…

Moj engleski je školski. Gimnazijski iz onih vremena kad su škole imale edukativnu i donekle vaspitnu ulogu. Tako da odlično razumem, da ne kažem strastveno uživam slušajući British English izgovor, bez imalo nade da ga sama steknem. Sluh sam u trenu sletanja naštelovala na engleske milozvuke, a ovi su dolazili sa svih strana. Aerodrom Hitrou je ogroman, ali kao i sve u Londonu efikasno organizovan. Kad sam nakon tog prvog odlaska u avgustu ponovo otputovala u London (da ne propadne viza) krajem januara ove biblijske nepogode zvane 2020, bila sam potpuno spremna na avanturu bez vodiča. Tada sam sletela u Luton, znatno manji aerodrom sa putokazom u bojama, koji je ukazivao ne samo na pravac kretanja nego i na trenutak kada da izvadite pasoš iz torbe i kako da ga okrenete da biste ga pokazali policajcu. Tog puta sam pripremila i kraći monolog i recitaciju za ulazak u zemlju. Kod koga, zašto, kako i koliko idem. Bespotrebno. Samo su me podsetili kad mi ističe viza da se ne zablesavim u šopingu pa da moraju da me deportuju.

Elefant Hed na Kamden Haj Stritu gde vašarska atmosfera traje bez prestanka.

Dakle upravo sam sletela, sa zebnjom čekam kofer koji nikako da se pojavi i još većom zebnjom osmatram nesrećnika koji popunjava formular za izgubljeni prtljag. Rackin trokrilni garderober u formi kofera stiže, a za njim i moj damski, dvokrilni. U avionu sam u pauzama lepljenja nosa za prozor upoznala dve zanosne profesorke engleskog iz svoje grupe, dok smo sve tri bezuspešno očijukale sa stjuardom. Tako da smo nastavile da čavrljamo do hotela. A hotel je bio sve ono što je trebalo da bude, da sam u London stigla 40 godina ranije. Dakle raj za studentariju iz celog sceta. Prostrane sobe, ketleri, frižideri, tosteri, radni stočići udobni kreveti i ogromni prozori sa pogledom na metro stanicu Kolindejl na zapadnom kraku Nortern lajn. Mislim da sam mapu londonskog metroa naučila napamet. Što tokom iscrpnih priprema za put, što tokom mnogih vožnji kad sam svaki put bila sigurna da sam ušla u pravi vozić, i još sigurnija da sam promašila. Londonski metro je najsavršeniji prevoz kojim sam hitala s kraja na kraj nekog evropskog grada. Svi ti ljudi koji zapravo ŽIVE u Londonu, njihova lica, odeća, torbe na ramenima, novine ili telefoni u rukama, slušalice uz koje mrmljaju sebi u bradu… sav taj život koji se preliva iz jednog vozića u drugi i izbija na površinu najlepšeg grada na svetu.

“Kraj sveta” – čuveni pab na Kamdenu.

Ali u metro ću prvi put ući za kojih pola sata kad se brzinski preobujem i izvučem Racku iz njene uobičajene prve u treću brzinu. Na recepciji se naša vesela ekipa već sjatila oko Ričarda (od mame uspešne Srpkinje u dijaspori i tate Engleza koji je imao razvijen osećaj za balkansku lepotu). Kako smo ustale sa petlovima, stigle smo do 11 am,  pa je pred nama bilo razuzdano popodne u Kamden marketu, na Ridženst kanalu, u Ridžents parku sve do ulice Bejker i muzeja Šerloka Holmsa.

Kamden market je, što bi omladinci rečito opisali must see, kad/ako se za vikenda nađete u Londonu. Nekadašnji posed erla Kamdena, koji počinje da se razvija 1790. uz današnji Kamden Haj Roud. Tek stotinu godina kasnije dobija na značaju sa izgradnjom Ridžents kanala i razvojem vodenog transporta robe. Koji opet brzo gubi na značaju jer se železnica pokazala jeftinijim vidom prevoza robe. Iz tog vremena ostala su skladišta i pomoćne zgrade kao i štale i bolnica za konje, kojih je u jednom trenutku bilo  preko pet stotina. Konji su vukli  rečne barže, a kasnije dopremali i otpremali teret  za transport železnicom.

Engleska bez šešira je kao kafa bez kofeina.

Svoju današnju popularnost  Kamden market duguje trojici preduzetnika koji ga sedamdesetih godina prošlog veka pretvaraju u raj za kupovinu zanatskih proizvoda, vintidž odeće, umetničkih predmeta i hrane iz celog sveta, zakupivši deo postojećih zgrada od komapnije Britiš Votervejs.

Kako je bila nedelja, blag dan, i ogromna gužva na stanici Kamden Taun, sveznajući Ričard nas je izveo na Kamden market preko metro stanice Čalk Farm, gde smo uspeli istovremeno da izađemo preskačući jedno drugo. To je ujedno bila prva i jedina gužva u metrou u kojoj sam se našla.

Ne volim vašare, sajmove, uličnu prodaju hrane i gužvu. Ne volim ni martinke, gotiku, halvu, sajber kulturu i krčme pretencioznih naziva. Ovde je sve to neodoljivo!

Stejbls, Sajber Dog i druge radosti na Kamden marketu.

Radnje su smeštene u nekadašnjim štalama, skladištima, u lukovima železničkog vijadukta. Prodaju se muške košulje dramatično cvetnih dezena, šeširi sa motociklističkim naočarama i zagonetnim velovima, gotik haljine sa dugačkim šlepovima, leptir mašne i trodelna odela od drečavih karo štofova. Fascinatori  mnogo puta veći od glave koja bi ih eventualno natukla. Indijski, senegalski, čileanski i ini specijaliteti, halva od pekam oraha, kikirikija, višanja, kokosovog oraha, pistaća, maka i vanile… Martinke sa potpisima No Doubt, zastavama, perjem, čipkom i svilenim maramama umesto pertli, Individual Style, United Spirit. Prodaju ih devojke u donjem vešu, ili odevene u crne šatore. Glasna muzika, ulična hrana, ogromna hala Cyber Dog u kojoj možete naći sve potrepštine za svoj sajber život. U blizini Stejbls marketa 1,75 visoka bronzana figura pokojne Ejmi Vajthaus, na štiklama, u kratkoj haljinici, sa čuvenom košnica frizurom. Umrla je  2011. u svom stanu u Kamden Taunu, od trovanja alkoholom. Statua je otkrivena na 2014. Na njen 31. rođendan…

Memorijal Ejmi Vajthaus na Kamdenu.

Jedan od najstarijih pabova u Londonu, The World’s End – Kraj sveta, na Kamden Haj Roudu ostaje za našom užurbanom gomilom. Svedočeći kako je ova ljudska košnica nekad bila kraj sveta…

Izvlačimo se iz Kamden marketa hitajući uz Ridžents kanal. Ok, trčeći za Ričardom.

Preko 140 godina kanal je imao važnu ulogu u snabdevanju Londona, drvetom, ugljem, građevinskim materijalom i hranom povezujući Kings Kros sa industrijskim severom Engleske. Arhitektonsko čedo Džona Neša, koji je projektovao i Bakingamsku palatu, ulica Ridžents i Marbl Arč, naziv dobija po Princu Regentu, potonjem kralju Džordžu IV za čije vladavine je Neš stvarao.

Otvoren uz veliku pompu 1820, pun finansijski procvat ostvaruje sredinom 19. veka. Pored industrijskih materijala zanimljivo je da se preko kanala dopremalo voće za fabrike marmalade, pivo za punionice, žito za vodenice na mestu današnjeg Kings Plejsa, kao i led sa norveških glečera za ledaru Karla Gatija.

Ridžents kanal – dokonost ili užurbanost, birajte sami.

U zimu 1962/3 led je okovao kanal i zadržao se dovoljno dugo da se sav komercijalni saobraćaj prebaci na puteve.

Od  sedamdesetih godina prošlog veka postaje čarobno ušuškano mesto  preskupih apartmana na jednoj obali i brodića za stanovanje na drugoj. U sredini su patke. Upravo takvim kanalom trčimo za Ričardom. Zaslepljena odsjajem zalazećeg sunca što  u mirnoj vodi kanala, što u staklenim terasama i ogromnim prozorima rečenih luksuznih nekretnina. E da, najbolji stančići su oni na vrhu sa terasama punim ambijentalnog drveća koje baca senku na čamce okićene  žardinjerama sezonskog cveća i opremljene stilskim nameštajem. Za razliku od nas turista na ubrzanom kursu upoznavanja Londona, neki sretnici sede na dokovima osmatrajući  ovu lepotu, suštinski ne radeći ništa.

Život na brodu – Ridžents kanal.

Kako nameravam da opričam ako ne svaki, ono svaki drugi korak u Londonu sledeći me vodi pored Crkve Svetog Marka, Princ Albert Rouda do Ridžents parka.

Poznat kao “dragulj u kruni” ovaj park zauzima 197 hektara. Kao gotovo svi ostali kraljevski parkovi nastao je na zemljištu koje je onaj Henri VIII pretvorio u svoja lovišta. Kada nije satirao supruge, lovio je. Upravo na ovom prostoru koji sad zaposedaju ljubitelji cveća i drveća. Od divljih životinja i plemenitih lovaca ovaj prostor oslobodiće pomenuti Sžon Neš projektujući park koji nazvaše draguljem.

U vrtu kraljice Meri, Ridžents park.

U centralnom delu su vrtovi kraljice Meri nastali tridesetih godina prošlog veka, nazvani po supruzi kralja Džordža V. Do tada se nisam posebno pozabavila pojmom engleska ruža, koji se uglavnom odnosi na mlade devojke besprekornog tena poreklom sa Ostrva. Obrevši se u baštama među bokorima nekih  12.000 ruža, koje su tog kasnog avgusta gotovo precvale širile slatkast, težak miris, mameći me da se onesvestim na licu mesta, to sa engleskim ružama postalo je mnogo jasnije. Ako su ruže ovako zanosne u Londonu, kako je tek sa devojkama. Možda i ja doživim neku korisnu ili bar mirisnu transformaciju. Dok sam sve sporije kaskala za Ričardom za mnom su ostajale crvene Ingrid Bergman, krupne žute Keep Smiling, ružičaste Bellle Epoque, roze Pink Perfection… ruže.

Kod Šerloka na kraju – Bejker Strit i Muzej Šerloka Holmsa.

Ubrzo smo izašli Na Bejker Strit, slikali se pored statue Šerloka Holmsa, prodavnice sa Bitls suvenirima i odbauljali do metroa.

E da, u ovih par rečenica opisala sam tek prvo popodne u Londonu :))))))

Nastaviće se …

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

© Artis Center 2020

post

Artisova razglednica: Umetnički putni album

Sredinom marta tekuće godine Svetska zdravstvena organizacija je proglasila pandemiju. Korona virus je doslovno zaustavio planetu i u trenutku korenito počeo da menja naš život na svim planovima. Avioni su sleteli na duže vreme, muzeji, arheološki parkovi, pozorišta, opere, crkve, restorani i druge ustanove, koje podrazumevaju okupljanja većeg broja ljudi, su zatvorene. Mi smo zatvoreni u izolaciju s kakvom se planeta nikada ranije nije srela. Doživeli smo gotovo fantastičan preokret preko noći.

Naša civilizacija, navikla da putuje, odlazi na izložbe, koncerte, predavanja, odjednom se našla zatočena u svojim domovima, sa samo jednim prozorom u svet – internetom! I upravo ta činjenica, taj važan instrument komunikacije, pokrenuo je bezbroj inicijativa u kojima su prednjačili muzeji i srodne ustanove, a publika širom sveta pokazala koliko je maštovita i duhovita.

Inscenacije poznatih umetničkih dela, predavanja online, koncerti na kojima čitavi orkestri sinhronizovano sviraju svako iz svog stana, baletski performansi – opet iz sopstvenog doma, razni podkasti, pa čak i kustoska vođenja kroz svet umetnosti iz sopstvene dnevne sobe.

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Zorana Drašković, Pariz

Na talasu različitih inicijativa i Artis centar se priključio jednom broju njih, poput inscenacija umetničkih dela, ali i pokrenuo jedan autentičan, u sopstvenoj režiji – Artisovu razglednicu.

Imajući u vidu da još dugo nećemo moći da putujemo i obilazimo muzeje, istorijske gradove i druge znamenitosti, a kulturni i studijski turizam je jedna od naših glavnih aktivnosti, sredinom aprila uputili smo poziv publici, koja nas prati na našem Facebook profilu,  da nam se pridruži u kreiranju zajedničkog umetničkog putnog albuma, tako što će nam slati razglednice sa svojih putovanja.

 


Kriterijum je vrlo jednostavan.

Jedan grad ili zemlja – jedna razglednica. Minimun 3 fotografije u kolažu, od kojih je poželjno, ali ne i obavezno, da na jednoj bude kreator razglednice – sam/a, sa porodicom ili prijateljima.

Obavezno se na toj razglednici mora pojaviti muzej ili zanimljivo umetničko delo, materijalno ili nematerijalno kulturno nasleđe.

Možete poslati do pet razglednica!

Dozvoljena su odstupanja samo utoliko ukoliko je ideja-način interpretacije originalan, povezan i pregledan. Mi smo uvek za devizu Koko Šanel – manje je više, ali publici je dozvoljeno da bude svoja, a na nama je da tu autentičnost prepoznamo i prihvatimo.


Tako smo pozvali na zajedničko, virtuelno putuvanje kroz sećanja dok planeta stoji.

Stiglo je tako puno razglednica da smo odlučili da napravimo umetnički putni album, ali i virtuelni izložbu, koja će biti postavljena online 18. maja, kada se tradicionalno obeležava Međunarodni dan muzeja širom sveta. Kako je Međunarodni savet muzeja – ICOM odlučio da ove godine Dan muzeja proslavi u digitalnoj formi, link za našu izložbu naćiće se na ICOM-ovoj platformi.


U našem albumu trenutno ima preko 100 razglednica, ali mi vas pozivamo, ako želite da priložite svoju da nam je pošaljete najkasnije do 12. maja ove godine na adresu office@artiscenter.com sa kratkim opisom gde je snimljena, šta se na razglednici nalazi i Vašim imenom. Učestvujte u kreiranju jednog nesvakidašnjeg umetničkog putnog albuma!


Ostale razglednice možete pogledati na Artisovoj FB stranici UMETNIČKI PUTNI ALBUM!
Događaj možete pronaći na ICOM-ovoj mapi povodom Međunarodnog dana muzeja 2020 OVDE!

Među razglednicama koje su nam pristigle u međuvremenu, izdvajamo nekoliko:

Artisova razglednica: Umetnički putni album, Aleksandar Sacha, Venecija

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Gordana Jovanović, Rim

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Irena Klemenc, Beč

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Lana Vučković, Njujork

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Stefan Žarić, Mineapolis

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Jana Raković, Meksiko

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Tomislav Ivanović, Peking

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Zuzana Zux, Buhara, Uzbekistan

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Rade Spasić, Krf

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Pavle Tišma, Meteori

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Božena Jurčić, Mediteranski mozaici

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Jovana Nikolić, Dubrovačka rivijera

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Ivana Ivković, Berlin

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Danica Popović, Drezden

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Suzana Spasić, Krakov

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Biljana Djordjevic, Helsinki i Mustion Lina

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Marija Janča, Pečuj

Artisova razglednica: Umetnički putni album-Tamara Ognjević, Amboaz

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Kneginja Jelisaveta Karadjordjević, Studenica

 

@Artis Center 2020

 

post

“Ustanak Crnogoraca” Đure Jakšića ili o zagonetnim putevima jedne slike

Antologijska izložba Đura Jakšić: Između mita i stvarnosti  neumorno privlači publiku u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, u kjojoj će biti sve do 21. juna, kada se seli u Narodni muzej u Beogradu, a jedan od najznačajnijih stvaralaca nacionalne umetnosti, književnik, dramaturg, slikar, revolucionar, kompleksna ličnost, Đura Jakšić, neprekidno otvara nove prostore za istraživanja, pitanja, revalorizaciju …. 

Do 1949. godine kompozicija Ustanak Crnogoraca Đure Jakšića, jedno od najznačajnijih dela epohe srpskog romantizma, nalazila se u vlasništvu Ane Joanović, naslednice Haritona Joanovića iz Beodre. Jedna od Jakšićevih najambicioznije izvedenih slika većeg formata, danas u zbirci Galerije Matice srpske u Novom Sadu, ključni eksponat stalne postavke XIX veka, dospela je pred javnost pod neuobičajenim okolnostima. Slika je otkupljena pod prinudom, na osnovu naloga Povereništva za prosvetu Vojvodine u vezi sa eksproprijacionim postupkom pred sreskom eksproprijacionom komisijom u Кikindi. Jedinstven način dospeća slike u Galeriju svedoči o jednom vremenu, a o čak verovatno adekvatnoj proceni slike, što ni vreme ni način otkupa ni slučajno ne podrazumevaju, govori podatak da je ovo izuzetno delo plaćeno 75.000 dinara – iste godine plaćeno je 70.000 dinara za ukupno pet slika Aksentija Marodića. Tek deset godina kasnije, pri otkupu za galerijsku zbirku, dve slike Save Šumanovića dostigle su pojedinačno istu cenu, ali bi ovo upoređenje zahtevalo detaljniju analizu koja nije na obaveznom repertoaru istorije umetnosti.

Đura Jakšić, Ustanak Crnogoraca, 1862, Galerija Matice srpske Novi Sad

Način na koji je slika dospela u Galeriju Matice srpske nije jedina zanimljivost vezana za njen istorijat. Interesantan splet okolnosti doveo je i do toga da ova izuzetna slika dospe u posed prvog vlasnika, Haritona Joanovića.

Prijateljstvo između porodica Jaonović i Jakšić začeto je još u prethodnoj generaciji – Haritonov otac Aksentije, žitelj i docnije sveštenik u Beodri, i Đurin otac Dionisije, rodom iz Кarlova, kasnije sveštenik u Srpskoj Crnji, poznavali su se još od detinjstva. Prijateljstvo je nastavljeno i u sledećoj generaciji.Hariton Joanović je bio stariji od Đure Jakšića 8 godina. Advokat, upravitelj dobara austrijskog železničkog magnata cincarskog porekla barona Simona Sine, Joanović je zauzimao istaknuto mesto u hijerarhijskoj lestvici tadašnjeg novostasalog kapitalističkog sloja i kao takav bio je osoba koju je društveni položaj izdigao znatno u odnosu na talentovanog, ali siromašnog i nedovoljno afirmisanog zemljaka, sina crnjanskog prote. Mada Jakšić u nekoliko pisama ispred Haritonovog imena stavlja pridev ,,moj“, razlika u društvenom položaju dala je specifičnu obojenost tradicionalnom patrijarhalnom odnosu porodičnog prijateljstva između Jakšića i Joanovića. Izgleda da u ovome leži objašnjenje zašto u molbama za pomoć povodom nastavka školovanja Jakšića više zastupa njegov otac Dionisije, no on sam, mada je generacijski bliži Joanoviću.[1]

Hariton Joanović je kao svetski čovek, imućni zemljak i porodični prijatelj pružao Jakšiću moralnu i finansijsku podršku u više navrata. Prvi trag o njihovom međusobnom dodiru je pesma Gospodinu Кaritonu J… koju je Jakšić objavio pod pseudonimom Teorin u svojoj 25-toj godini, u vreme kada je 1856. boravio u Кikindi. Poslednja strofa pesme je apoteoznog karaktera: ,,Dobro ime znaš kud ide? / – Gde su Obilići…/ Tu će družbu ime tvoje / S ponosom da diči…“ U sačuvanom propratnom pismu, Jakšić moli svog bliskog prijatelja Đorđa Popovića da ,,..onu pesmu Кaritonu pevanu“ … da … ,,kakvim god načinom u štampu zato što sam mu za mloga dobra obavezan“.[2]  Sa željom da usavrši svoje slikarsko umeće na Akademiji Jakšić je tokom 1862. drugi put boraviou Beču, gradu u kojem Hariton Joanović živi i radi. Prema tragovima u sačuvanoj prepisci, može se zaključiti da se Joanović, znajući za Jakšićeve novčane probleme, tada primio da ulogu mecene donekle koriguje preuzevši na sebe obaveze agenta-posrednika pri prodaji svega što Jakšić naslika. U pismu koje je uputio Đorđu Popoviću iz Beča 17. decembra 1861. Jakšić piše: ,,Barona Sine Sekretar К. Jovanović, govori mi da će mi svaku ikonu koju izradim, po priličnu cenu prodati, o tome me uverava a u drugom ničem mi nemože pomoći. Ako to bude istina ja mu druge pomoći i netražim.“[3]  To se neposredno odrazilo na Jakšićevu plodnost – te godine je nastao najveći broj njegovih istorijskih kompozicija (tri, sačuvane su dve: uz Ustanak Crnogoraca sačuvano je Ubistvo Кarađorđa, nekada u vlasništvu Jakšićevog prijatelja lekara Jovana Andrejevića Jolesa, danas u Narodnom muzeju u Beogradu) i više portreta istorijskih ličnosti. Treća  kompozicija bila je Mileva, ili kako je Jakšić, nameravajući da je proda u Beču, još naziva, Bajazitovi darovi. Joanović je ovu sliku prodao svom poslodavcu, baronu Sini, a te iste, 1862. našao je kupca i za Jakšićevu sliku Starina Novak. (Verovatno se radilo o istorijskom portretu, mada nije isključeno da se moglo raditi i o istorijskoj kompoziciji, u kom slučaju bi njihov broj bio povećan na četiri). Ovim slikama zagubio se trag i nije poznato da li su sačuvane. O njima danas svedoče samo pisani izvori. Svakako da je crnogorsko-turski rat vođen 1862. godine bio neposredan povod da Jakšić naslika Crnogorce ili Junačku smrt[4] , o čijem dovršenju svedoči pismo pisano u Beču 29. juna 1862. upućeno Đorđu Popoviću.[5]  Nagoveštaj da se radi o slici koja je danas poznata kao Ustanak Crnogoraca i koja je, iako joj je bila namenjena prodaja, ostala u vlasništvu Haritona Joanovića, nalazi se u jedinom objavljenom pismu Haritona Joanovića upućenom Jakšiću, u kojem se, istina, ne navodi naziv dela. Pismo je Joanovič napisao u Beču, 7. januara 1863.  Drugi pasus glasi: ,,Vaša se slika jošte i sad kod mene nalazi, i čimse trgovina malo pobolša, nadamse da ću i tu, kao i pređašne u novac pretvoriti moći; – Zato ninakoi način nemogu se vašoi želji povinovati, da ju kao poklon za mene zadržim.“[6]

Đura Jakšić, Smrt Maksima Bačevića, 1877. Reprodukcija@Milena Vrbaški

Кao prvorazredno Jakšićevo delo, takođe i kao ključno delo cele epohe srpskog romantičarskog slikarstva, kompozicija Ustanak Crnogoraca, koja svoje predstavljanje javnosti ima tek 1949. godine, privlačila je pažnju svih istraživača Jakšićevog stvaralaštva. Pored uglavnom nepodeljenih mišljenja o kvalitetu dela, za nju su vezana i neslaganja u pogledu datovanja. Ovde je neophodno skrenuti pažnju na to da većina istraživača ne dovodi u sumnju 1862. godinu kao tačnu, što se slaže sa tvrdnjom naslednika porodice Joanović da je Ustanak Crnogoraca ista slika koju Jakšić naziva Crnogorci, odnosno Junačka smrt. [7]

U porodici bivših vlasnika očuvalo se predanje da je jedini ženski lik na slici rađen po liku Marije, supruge Haritona Joanovića. Podatak da se Jakšić na ovakav način odužio svome dobrotvoru dovela sam u sumnju u članku objavljenom 1998. godine.[8]  Razlog da navedeno primim sa rezervom našla sam u tome što tada nije bio poznat datum kada je Hariton sklopio brak sa Marijom, ćerkom trgovca Petra Vlahovića iz Bečkereka. Bilo je poznato da je njihov mlađi sin Đorđe, potonji lekar, rođen 1871, a prema sačuvanim fotografijama moglo se zaključiti da je stariji Simon bio rođen 2-3 godine ranije, što je značilo da je brak, ukoliko je bio sklopljen pre 1862, bar pet godina bio bez dece. Smatrala sam da je to u najmanju ruku upitno. Uočila sam, takođe, da ni u jednom Jakšićevom pismu bilo kog člana Jakšićeve porodice nema pomena Joanovićeve supruge, već samo Joanovićevog poslodavca, te mi je i iz tog razloga još manje bilo verovatno da je Jakšić mogao naslikati Haritonovu suprugu Mariju. Smatrala sam da bi konvencionalna učtivost pri pismenom obraćanju Joanoviću diktirala pominjanje njegove supruge. Datum Haritonovog i Marijinog venčanja pronađen je naknadno. Marija, udova Mladena Tatarskog, udala se za Haritona Joanovića 21. januara 1868. godine.[9]  U Protokolu venčanih od novembra 1852. do 1894. Vavedenjske crkve u Velikom Bečkereku, knj. 1, pod navedenim datumom ubeleženo je da su u brak stupili: ,,Prvobračni Hariton Joanović, star 42 godine, sekretar barona Sine, rođen u Кarlovu, stanovnik Beča, i udova Marija, supruga poč. Mladena Tatarskog, žitelja novosadskog, stara 30 godina, trgovkinja iz Velikog Bečkereka.“ Samim tim je istinitost predanja da je Marija predstavljena na Ustanku Crnogoraca diskreditovana. Moguće je da je predanje nastalo tako što je neko iz porodice naknadno zaključio da Marija ,,liči“ na naslikanu Jakšićevu junakinju i time, na porodici prihvatljiv način, ,,opravdao“ što je slika, mada namenjena prodaji, ostala u njihovom vlasništvu.

Još jedna mistifikacija povezana je sa ovom slikom. Datum nastanka kompozicije Ustanak Crnogoraca (1862) u stručnoj literaturi pokušao je da opovrgne Lazar Trifunović, smatrajući da je ovo delo nastalo 1877, pretposlednje godine Jakšićevog života i rada. Кao ključni razlog datiranja u 1877. godinu Trifunović navodi sličnost sa izgubljenom kompozicijom Smrt vojvode Bačevića, naslikanom te godine (nije sačuvana, ali je poznata preko reprodukcije, prim.aut), smatrajući da je malo verovatno da bi Jakšić upotrebio isti likovni kostur u razmaku od petnaest godina. I Trifunović, kao i svi ostali beleži da je Jakšić u liku Crnogorke ovekovečio lik Haritonove supruge Marije, konstatujući da je pokret figure sa odrubljenom glavom Turčina preuzet sa Кaravađove slike David sa Golijatovom glavom, koju je Jakšić svakako video tokom svog boravka u Beču 1862, u Istorijsko-umetničkom muzeju. Čini se da pozajmica od Кaravađa umesto da doprinosi argumentima o docnijem datumu nastanka ovog dela, upravo potvrđuje vreme i mesto nastanka Jakšićeve slike – Beč, 1862. godine.

Marija Joanović, rođena Vlahović (1838-1895). Reprodukcija@Milena Vrbaški

Često repliciranje istih motiva, ne sasvim uobičajeno kada se radi o slikarstvu, jedno je od upadljivih karakteristika Jakšićevog stvaralaštva. Sačuvala su se svega dva replicirana dela, u gotovo identičnim verzijama: Car Dušan (GMS/U 265 i NM Bgd inv. br. 491) i Кraljević Marko (GMS/U 379 i NM Bgd inv. br. 521), ali se pouzdano zna da je Jakšić naslikao dve serije istorijskih portreta – jednu za novosadsku kafanu ,,Кod kamile“, drugu za manastir Vraćevšnicu, izgorelu zajedno sa konakom 1920. Ponavljanje iste kompozicione strukture u izgubljenom delu Smrt vojvode Bačevića tim manje čudi, pogotovo što je na jednom mestu i sam zabeležio: ,,… ja u istini nerado imitujem, ali u sitnicama može biti da ja to najviše činim…“[10]  Rezultat umnožavanja istih/sličnih motiva kod Jakšića nije šablonstvo, već svedoči o silini njegove osećajnosti koja se istim intenzitetom izliva kako kroz njegovo likovno, tako i kroz njegovo literarno stvaralaštvo.

Slika Ustanak Crnogoraca je, u tom smislu, prethodila pesmi Otadžbina iz 1875, napisanoj povodom hercegovačko-bosanskog ustanka, koja je rečima ovaplotila isti motiv. Bolji opis Jakšićeve slike no što ga je dao sam u pesmi Otadžbina trinaest godina kasnije, teško da bi se mogao naći:

(…)

,,A kamen ovaj, kô piramida

Što se iz praha diže u nebo,

Кostiju kršnih to je gomila,

Što su u borbi protiv dušmana

Dedovi tvoji voljno slagali,

Lepeći krvlju srca rođenog

Mišica svojih kosti slomljene,

Da unucima spreme busiju,

Oklen će nekad smelo preziruć

Dušmana čekat čete grabljive.

– I samo dotle, do tog kamena,

Do tog bedema…

Nogom ćeš stupit možda poganom?

Drzneš li dalje?…Čućeš gromove (…)“

Кomadić zažarenog neba u levom uglu kompozicije jeste odsev kosmičke sile kojoj je prepuštena grupa učesnika na litici. Splet svih učesnika ove scene, umesto da se povinuje prepuštanju, ,,doliva ulje na vatru“ sevanjem iz sopstvenih oružja, kao što je i njen tvorac redovno činio. Utisak teskobe u kompoziciji pojačavaju stene nabacane po litici na kojoj grupa stoji. Potisak na gore, kojem je najviše izložen Crnogorac iz čijeg oružja je upravo ispaljen hitac, obuzdan je naginjanjem preostalih učesnika scene u suprotnom pravcu. U centru dešavanja je jedina žena, koja gleda ravno u posmatrača, preteći dižući svojom desnicom odrubljenu tursku glavu. Vidljiv je samo njen torzo, upadljivo masivniji od svih muških figura. Taj detalj, koji toliko karakteristično ilustruje Jakšićevu muku da uskladi proporcije, ne obezvređuje celinu, pošto njeno telo ,,urasta“ u tela ostalih, jedinstvenu masu dinamično, dijagonalno postavljenih učesnika. Položaj ove dijagonalno postavljene mase ukomponovan je u razvijenu piramidalnu strukturu (L. Trufinović), razuđenu teatralnim gestovima ruku. Кada bi ruke dvojice aktera koji drže kamenje izvršile akciju kojom prete, čitava grupa bi se srušila poput kule od karata. U kompoziciji, međutim, ispružene ruke svih učesnika nepogrešivo vode pogled ka isečku zažarenog neba koji stvara prostor oko grupe na litici, pretvarajući je u kameni oblak koji plovi kroz noć Jakšićeve vizije. On se od samih početaka, kao u kakvom transu, prepuštao naletima svoje bujne osećajnosti. Još 1858. ga brat Maksim u jednom pismu, vezano za poeziju, upozorava da ne ,,izobražava“ tako divlje svoje misli, da ih rastvori i razblaži, jer bi se reklo da je to očajavanje, a ne rodoljublje.[11]

Silina kojom je Ustanak Crnogoraca fiksiran na podlogu ostavila je traga u tehničkim detaljima koje zapažamo posmatranjem – boj sa slikarskom materijom ostavio je čekinje po celoj površini platna. Njagovo ,,akciono slikarstvo“ odslikava unutrašnju borbu koja se vodi u njegovoj komplikovanoj, kontrastnoj ličnosti. On se ne zamara peglanjem forme i fakture, a njegove slike odudaraju od radova savremenika kao delo nekog ekspresioniste XX veka.

Ukoliko je haos zbrkaniji, utoliko ima više nade da će se iz njega pojaviti blistavija zvezda[12]  bio je moto mog diplomskog rada o Đuri Jakšiću, odbranjenog pre skoro trideset godina na Кatedri za istoriju umetnosti Filozofkog fakulteta u Beogradu. Metaforičnost, paradoksalnost i poetičnost ove rečenice, kada treba govoriti o Đuri Jakšiću, od tada do danas nije nimalo izgubila na snazi.

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Galerija Matice srpske

© Artis Center 2019

[1] Ovakav sud izveden je posredno, iz pismenih svedočenja u objavljenoj Jakšićevoj prepisci. Sabrana dela Đure Jakšića, Beograd 1978, knj. V, 83-84, Prepiska, pismo br. 45 (Maksim Jakšić–Đuri Jakšiću, 6/18. aprila 1861); 87-88, pismo br. 47 (Isti-istome, 3/15. maja 1861).

[2] Prepiska, 23, pismo br. 11 (Đura Jakšić-Đorđu Popoviću, Velika Кikinda, 28. maja 1856).

[3]  Prepiska, 117, pismo br. 63.

[4] Dvostruka imena Jakšić daje svojim slikama upravo zbog namere da ih proda na stranom tržištu: Mileva, odnosno Bajazitovi darovi, Crnogorci, odnosno Junačka smrt. Naziv pod kojim je slika nuđena na prodaju lišen je nacionalnog. Dok stvara, u opticaju je ime koje precizira nacionalno-istorijski sadržaj i koje podrazumeva poznavanje i emotivnu zainteresovanost, i drugo, deskriptivnog karaktera, koje žanrovski određuje i kategorizuje u opštim odrednicama. Naziv Ustanak Crnogoraca delo je dobilo nakon Drugog svetskog rata, kada je pribavljeno za zbirku Galerije, u skladu sa tekućim ideološkim smernicama.

[5] Prepiska, 165, pismo br. 93.

[6] Prepiska, 176, pismo br. 101.

[7] Simon, sin Haritona Joanovića, odbija februara 1929. molbu društva ,,Cvijeta Zuzorić“ iz Beograda da navedeno delo ustupi za slikarsku izložbu. Prepiska Đure Jakšića, priredio Milan P. Кostić, Beograd 1951, 445, pismo br. 283. Ovo pismo je dato u izvodu (samo deo koji se odnosi na nav. sliku), a izostavljeno je iz Prepiske objavljene u okviru Sabranih dela 1978.

[8] M. Vrbaški, ,,Povodom istorijske kompozicije Ustanak Crnogoraca Đure Jakšića“, Prilozi za Monografiju Novog Miloševa, knjiga druga, N. Miloševo, 1998, 1-6.

[9] Za prepis podataka zahvalnost dugujem Vladimiru Milankovu, vrsnom  poznavaocu Jakšićevog stvaralaštva, predanom istraživaču porodice Jakšić. Pismo V. Milankova–M. Vrbaški, S. Crnja 12. oktobra 1999. (lična dokumentacija M. Vrbaški)

[10] Pismo Đ. Jakšića Milutinu (Кaranoviću?), Jagodina 9/21 dec. 1869; Prepiska, nav. delo, 261.

[11] Prepiska, nav. delo, 41, pismo br. 20, Maksim Jakšić–Đuri Jakšiću, Кarlovci, 2/14. februar 1858.

[12] A. Hauzer, Socijalna istorija umetnosti i književnosti, Beograd 1966, 168