post

Istoričari umetnosti pišu: Zograf Andrija i Kozma Indikoplov

Delo Kozme Indikoplova, Hrišćanska topografija, ima veći značaj u evropskoj kulturnoj baštini od mnogih drugih tekstova iz Justinijanove epohe. Verovatno je i to bio jedan od razloga da je ova knjiga prepisivana i ilustrovana na različite načine više od hiljadu godina. Na širokim prostorima pravoslavnog sveta, Kozmin tekst se prepisuje i znatno kasnije u 15, 16. i 17. veku, a od posebnog značaja je činjenica da u većim prepisivačkim centrima Rusije Kozmine minijature ilustruju se na gotovo nepromenjen način. To je i povod da se o pominjanom delu kao i o samom autoru iznese više podataka koji se delimično mogu otkriti čitanjem knjige iz vrhobrezničke Sv. Trojice, a koju su zajedno radili rasoder Gavril i zograf Andrija Rajičević. Konačno više pisaca i istoričara vizantijske epohe složilo se da je Kozmina Topografija „po svom kulturnom značaju, bez premca u srednjem veku“. Dakle, reč je o znamenitom delu čiji je književni, umetnički i geografski značaj prevazišao vreme u kome je nastalo.

Andrija Raičević, Portret Kozme Indikoplova, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozma Indikoplov je slavni moreplovac i horničar iz 6. veka, iz vremena valadavine Justinijanove, a sam nadimak govori da je za svoje vreme uspeo da stigne i do Indije. Oskudni podaci o Kozmi uglavnom potiču od njega samoga, odnosno iz njegovog dela. Zna se da je poreklom Grk i da je živeo u Aleksandriji. Zbog slabog zdravlja i lošeg vida, kako sam piše, nije uspeo dobiti „široko obrazovanje i besedničku veštinu, nije učio već se bavio običnim poslovima“. Bio je trgovac i radi trgovačkih poslova preduzimao je daleka putovanja. Posetio je Abisiniju, plovio Nilom, Sredozemnim i Crvenim morem, kao i Persijskim zalivom. Opisao je dvor aksumskog cara, Jemen, Persiju, zatim ostrvo Cejlon iz čega je i proizašao zaključak da je verovatno posetio Indiju.

Pri kraju života Kozma se zamonašio i počeo pisati svoje čuveno delo Hrišćanska topografija. Glavni cilj pisanja bio je da se dokaže saglasnost fizičke geografije sa biblijskim učenjem o stvaranju sveta. Prvo poglavlje ove knjige glasi: „Protiv onih koji hoće da budu hrišćani ali prihvataju mišljenje tuđe hiršćanskom učenju, da nebo ima oblik sfere“. Shodno naslovu jasno je da je Kozma protiv Ptolomejevog sistema da je Zemlja okrugla i brani drugi pristup po kome je zemlja slična duguljastom četvorouglom sanduku koji podseća na Nojev kovčeg.

Andrija Raičević, Krst sa Golgote, Hrišćanska topografija, 17. vek

Vredan podsećanja jeste predgovor Hrišćanske topografije u kome se autor obraća onima koji će knjigu čitati ili držati u rukama: „Pre svega molim one koji budu u rukama držali ovu knjigu, da je čitaju sa svom pažnjom i revnošću; ne samo da je letimično pregledaju, već da sa svom usrdnošću i marljivošću utisnu u svoje pamćenje mesta koja se pominju u njoj, priložene slike i pojedinačne priče. I nakon čitanja neka obrate pažnju na našu belešku koju smo uputili hristoljubivom Konstantinu i u kojoj je podrobno opisana sva zemlja, kako ona koja leži iza Okeana tako i ona sa ove strane Okeana… i svi gradovi i zemlje, i plemena, da bismo dokazali istinu onoga što govorimo i lažnost suprotnih mišljenja. Na osnovu priložene sheme i sistema vasione i same prirode stvari dokazuje se istinitost Svetog pisma i hrišćanskog veroučenja“.

Na osnovu brojnih podataka iz obimnog teksta može se zaključiti da je knjiga pisana između 545-547 godine, a da je nešto kasnije završena. Značaj Kozminog teksta jeste u njegovim opisima i saopštenjima kako o onome što je na putovanjima video tako i o podacima koje je čuo od drugih. Njegovo pisanje odlikuje se uverljivošću, on se, i kada se poziva na druge, trudi da to i dokaže a ne samo opiše. Njegovi saputnici na mnogim putovanjima bili su poznate i pouzdane ličnosti kojima se može verovati. On pominje trgovca Sopatru, zatim, izvesnog persijskog izaslanika, poznate astrologe i filozofe svoga doba. Nastanak biblijskog odeljka Topografije može se pripisati njegovom poznanstvu i dugim razgovorima sa Patricijem, odnosno, Mar-Abom, obrazovanim nestorijanskim vladikom koji je živeo u Aleksandriji i pripadao nestorijanstvu što je uočljivo i u samoj Hrišćanskoj topografiji.

Opis Cejlona za Kozmino kao i za kasnije doba morao je biti izuzetna građa i pokazuje upućenost autora u ovaj trgovački centar na Dalekom istoku. On piše: „Na Sjeledivu dolazi mnogo brodova iz cijele Indije, Persije i Etiopije, jer leži između svih otoka. Sjeledivci šalju u okolne zemlje mnogo brodova. Iz unutrašnjih zemalja, tojest iz Tsinice (Kine) i drugih tržišta pojavljuje se svila, alojevo drvo, kesten, orahov list i dr. Sva se ta roba šalje vanjskim plemenima: u Malen (jedno od Maledivskih otoka) gde ima dosta bibera; u Kalijanu, gde ima bakra, maslinjaka i robe za odjevanje; u Persiju; u Homarit (Jemen) i u Adulis. Za ovu robu oni dobijaju drugu u zamenu. Nju šalju Hindusima u unutrašnjost zemlje, a tamo i svoju prevoze“.

Andrija Raičević, Antipodi, Hrišćanska topografija, 17. vek

Za ilustracije Kozmine topografije od značaja je i opis egzotičnih životinja koje je na Cejlonu video, a koje u tom vremenu nisu bile poznate. Gotovo sve ruske verzije, uključujući i one koje koristio Andrija Raičević, imale su slike životinja o kojima se u Evropi malo znalo. Dijalog cejlonskog cara s trgovcima i persijskim izaslanikom pre se može svrstati u filozofsku raspravu i upućuje na Kozmin izuzetan dar pripovedanja, pa dovodi u sumnju njegovo, kako sam piše, „skromno obrazovanje“.

Kozmina priča u većem delu verodostojna je i tačna. Na osnovu njegovih izveštaja zna se da je Cejlon sredinom 6. veka bio centar svetske trgovine između Afrike i Kine, kao i da se Kina nalazi istočno od Cejlona. Ostrvo je bilo podeljeno između dva gospodara koji su u neprijateljskim odnosima. „Tamo se vadi dragi kamen safir, tu se odasvud stiču razne vrste robe, i odatle se domaći proizvodi šalju u sva trgovačka pristaništa“. Kozma daje dragocene opise nepoznatih  životinja iz Indije, primerice, nosoroga: „Ova životinja je svoje ime dobila zbog toga što joj iz nosa rastu rogovi. Kada ide rogovi mu se njišu, a kad je ljutit daju mu veliku snagu, jer postanu tako čvrsti da mogu iščupati drveće sa korenjem, naročito prednji rog. Njegove oči se nalaze nisko kraj čeljusti, to je veoma strašna životinja i prirodni neprijatelj slona… Njegove noge i koža su slični slonovskim. Debljina njegove sasušene kože isnosi četiri palca, neki je koriste umesto gvožđa za plugove i tako oru zemlju… Ovu životinju sam iz daljine video živu u Etiopiji, a mrtvu u carskom dvorcu gde sam i zabeležio kako izgleda.“

Andrija Raičević, Zidanje kule Vavilonske, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozmin opis Indije upućuje da je on ovu daleku azijsku zemlju posetio i da je mnogo toga upoznao: „Osim već pomenutih trgovačkih luka, postoje i mnogi drugi trgovački gradovi, primorski i kopneni, i prostrana zemlja. Na severu iznad Indije, žive beli Huni,čiji vođa Gola, polazeći u rat vodi sa sobom, kako kažu,  najmanje dve hiljade slonova i mnogobrojnu konjicu. On vlada indijskom zemljom i ubira dažbine. Kažu da je jednom želeo da osvoji jedan kopneni grad Indije, ali se ispostavilo da je grad okružen vodom. On je prestajao kraj grada nekoliko dana i, kako je svu tu vodu iskoristio za slonove, konje i vojnike, najzad je po suvom uspeo da se približi gradu i tako ga zauzme.“

Opis borbe slonova, zatim način merenja, vrednovanja kljova i njihova prodaja, kao i učešće slonova u ratnim pohodima indijskih vladara daju osnova uverenju da su to Kozmina neposredna iskustva iz Indije, a ne rezultat pripovedanja koja su do njega posredno stigla.

U većem delu Kozmine minijature prate njegove opise egzotičnih krajeva, životinja, kao i biblijske događaje. Hronike i legende nisu bez osnova, a u nekim segmentima poprimaju dramske razmere.  Njegove opise Sinaja, koji je više puta posetio, lako dovodimo u vezu sa starozavetnim događajima i predajom tablica Mojsiju na gori Sinajskoj. Ilustracije ove teme nezaobilazni su deo Kozmine Hrišćanske topografije. On piše: „ Kad su Jevreji dobili od Boga pisani zakon, oni su primili i veštinu pisanja, tako da se pustinja za njih pretvorila i školu, jer su 40 godina urezivali slova u kamen. Zato se u pustinjama Sinajskog poluostrva na svim tamošnjim stenama mogu naći natpisi sa jevrejskim slovima; lično sam to video putujući po jevrejskim krajevima. Neki Jevreji su čitali te natpise i objašnjavali su nam šta je bilo napisano…“

Andrija Raičević, Prelazak Jevreja preko Crvenog mora, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozmina Hrišćanska topografija imala je u prvobitnoj verziji pet poglavlja (slova). Ovaj podatak istaknut je u samom uvodu kodeksa. On kaže da je ovih pet „knjiga“ posvetio izvesnom Panfilu na čije zauzimanje je Kozma započeo pisanje. Ako se piscu poveruje, šesta knjiga jeste dopuna nekim prethodnim poglavljima i služi da bi se čitaoci o nekim događajima, poput onih iz Etiopije, bolje upoznali. Sedmo „slovo“ je isto tako dodatak prethodnim i posvećeno je nekom Anastasiju o kome se inače malo zna. Izgleda da je i osma knjiga naknadna posveta izvesnom Petru i nema uočljivih sličnosti sa prethodnim celinama. To je posebno tumačenje jedne ode proroka Jezekije u kojoj se ističe da je Kozma počeo pisati ovaj deo kada je samom sebi objasnio kraj biblijske „Pesme pesama“ .

I deveto poglavlje naknadno je pisano i bavi se dopunom o tečaju zvezda sa namerom da se čitaocima bolje objasni drugo slovo u kome se inače Kozma bavi istom temom. Deseto Kozmino slovo, po svemu sudeći, bilo je odgovor pisca, na neke reakcije koje su do njega stigle. On se sada poziva na citate svetih otaca crkve ( Atanasija, Grigorija Nazijanskoga, Teofila Severijana, i  Jovana Zlatoustog).

Jedanaesto i dvanaesto poglavlje Kozmine Topografije su dodaci sa kojima se knjiga nadopunjuje. U pitanju su kratke priče o retkim životinjama kao i opis ostrva Cejlona i susednih krajeva, dok je dvanaesto poglavlje svedočanstvo nekih istočnih pisaca iz Egipta i Vavilona o starim predanjima, o potopu, koji su, navodno, precizniji od grčkih verzija.

Andrija Raičević, Mojsije razgovara s Bogom na Sinaju, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozmino delo u svemu je izraz doba u kome je živeo. Sa druge strane, ono je i odraz helenističko-aleksandrijske nauke tog vremena. Kozma poznaje astronomske, filološke i filozofske sisteme, on je upućen u hrišćansku filozofiju, zoologiju i botaniku. Međutim, ono što  je od izuzetne važnosti za istoriju umetnosti jeste činjenica da je njegov tekst ilustrovan brojnim minijaturama koje predstavljaju dragoceni izvor za kasniju hrišćansku ikonografiju.  N.Kondakov napisao je da su Kozmine minijature značajnije od svih drugih spomenika 6. veka, izuzev ravenskih mozaika, koje je smatrao vrednijim. Kozma je, dakle, uspostavio vezu između Starog i Novog zaveta, zatim vezu između helenističke filozofije i hrišćanske dogme. On je orijentalni duh približio umetnosti istočne crkve, iz njega je sažeo najbolja iskustva u isto vreme odbacujući naslage paganske tradicije koje nisu mogle izdržati novo doba. Naravno, možda je suvišno istaći da je Kozmina Topografija anahrona i u mnogim delovima neodrživa čak i sa pozicija nauke njegove epohe. Geografsko utemeljenje bilo je biblijskog karaktera bez namere da se menja pred ozbiljnim naučnim dokazima.

Najstarijim grčkim rukopisom Kozmine Hrišćanske topografije smatra se primerak iz Vatikana, koji je prema mišljenju mnogih autora nastao u 9. veku i nema poslednja dva poglavlja. Zatim po redosledu sledi rukopis iz 11. veka, koji ima sve pomenute, odnosno dopunjene delove Kozminog teksta. To je: Laurentianus Plut. 9, Cod. 28. A za nešto mladji smtara se: Sinaiticus No. 1186, koji je Kondakov opisao prilikom posete Sinaju.

Veliki broj slovenskih, odnosno ruskih rukopisa Hrišćanske topografije Kozme Indikoplova jesu kasniji prevodi, uglavnom iz 16. i 17. veka, rasejani, kako po privatnim zbirkama tako i po muzejima i bibliotekama. Mnogi autroi i istraživači slažu se da su gotovo svi kasniji prevodi potekli od jednog za sada nepoznatog izvora. Za prepis iz manastira Svete Trojice kod Pljevalja od značaja su oni primerci koji su podudarni ne samo u ilustrativnom već i u tekstualnom delu. Izgleda da su najbliži trojičkom rukopisu oni primerci iz Kijevske duhoven akademije, kao i jedan kodeks iz Moskovske duhovne akademije, pod brojem 102, koji po svemu odgovaraju knjizi iz vrhobrezničkog manastira.

Andrija Raičević, Izlazak i zalazak sunca, Hrišćanska topografija, 17. vek

Najzad, umetnički značaj minijatura vremenom je prevazišao literarnu vrednost Kozmine hronike, koja, razume se, ostaje kao veliko svedočanstvo jedne epohe, njenih dostignuća i saznanja. Pitanje da li Kozma crtao i bojio svoje minijature, ili je to radio neko drugi – podelilo je istraživače. Dublje analize ipak su bliže pretpostavci da je Kozma autor jednog broja minijatura, posebno egzotičnih životinja i biblijskih predela koje je samo on video pa je i manja verovatnoća da je neko drugi mogao po sećanju ili kazivanju sve to da slika. Što se tiče vasione, gotovo je sigurno da se on rukovodio pripovedanjem Patricija, aleksandrijskog vladike i pripadnika Nestorijanaca. Izvesno je da su biblijski predmeti, primerice Skinija, zatim veličina i ilustracija sunca, kretanje zvezda, koje je u svoju topografiju uneo Kozma, Patricijevo delo. Crteži, za koje se veruje da su Kozmin rad, sigurno imaju pouzdanu osnovu koju prati i teološko zdanje. Tako kada objašnjava slikanje Danila i trojice mladića, on zahteva, kao što stoji u predanju, da se slikaju bez brade. Izvore drugih minijatura treba tražiti na onim mestima koja su u Kozminom vremenu imala karakter svetilišta i bila mesta okupljanja hrišćanskih vernika. To su, van svake sumnje, mozaici, freske i crteži iz bazilika i katakombi Aleksandrije i njene neposredne okoline.

Andrija Raičević, Dela Davidova, Hrišćanska topografija, 17. vek

Zograf Andrija Raičević

Jedan od najpoznatijih srpskih slikara 17. veka, zograf Andrija Raičević, rođen je u selu Toci (danas Crkveni Toci) između Prijepolja i Pljevalja. Za razliku od njegovih prethodnika, sticajem srećnih okolnosti o njemu je sačuvano više podataka na osnovu kojih je moguće (samo uslovno) sklopiti mozaik njegovog životnog puta i stvorenih dela. Iz zapisa njegovog saradnika i prepisivača rasodera Gavrila Trojičanina, s poslednjih strana Šestodneva i Hrišćanske topografije Kozme Indikoplova, knjige završene pred Uskrs 1649. godine, o Raičeviću se zna neuporedivo više nego o njegovim savremenicima.

Knjige Šestodnev Jovana egzarha bugarskog i Hrišćanska topografija Kozme Indikoplova, u kojoj je prvi put zabaleženo ime trojičkog monaha, postala je vremenom značajnija po Raičevićevim ilustracijama nego po sadržaju. U veku prepisivačke delatnosti kada su u gotovo svim većim manastirima postojali skriptorijumi i radionice u kojima su knjige prepisvane, Šestodnev i Kozmina topografija bile su eho udaljenog vremena, kada se prepisivanjem srednjovekovnih rukopisa i njihovim ilustrovanjem branila duhovna vertikala iz vremena nezavisne države. Mora se verovati da su postojale i druge knjige u čijem je prepisivanju i ukrašavanju iučestvovao zograf Andrija Raičević. Neke su otkrivene, ali, nažalost, mnoge su vremenom nestale, splajene ili prodate, pa je time i stvaralačaka analiza ovoog majstora, svakako, nepotpun.

(Reprodukcije minijatura: Dragiša Milosavljević iz kataloga izložbe Minijatire Andrije Raičevića, Narodni muzej Užice, 2009.)

Dragiša Milosavljević, Msc,

istoričar umetnosti

Narodnog muzeja u Užicu

©Artis Center 2020

post

Umetnost i epidemija: Nadežda Petrović, Valjevska bolnica

Beograd, 12. mart, 10:15

Suočen sa realnošću koja nadilazi moć poimanja, umetnik često poseže za sopstvenim sećanjem na lepo kao da se snagom tog sećanja ili vizije brani od strahote, od užasa koji plavi njegovu realnu vizuru.

Mogao bi ovo biti kratki, sažeti opis onoga što nam prikazuje poslednja slika Nadežde Petrović, nastala u Valjevu 1915. godine, pre nego što će ovu avangardnu umetnicu i hrabru patriotkinju pokositi epidemija pegavog tifusa koja je tih dana pretvorila čitav jedan grad u bolnicu.

Kada su kolege iz Narodnog muzeja Valjevo, predvođene istoričarom Vladimirom Krivošejevim, pre nekoliko godina postavile potresnu izložbu “Valjevska bolnica 1914-1915”, ova Nadeždina slika jednostavnog naziva “Valjevska bolnica”, bila je jedna vrsta vizuelnog identiteta strašne povesti o epidemiji koja je od decembra 1914. do maja 1915. godine odnela oko 10.000 života!

Sleva na desno: Nadežda Petrović, Valjevska bolnica, 1915, Muzej savremene umetnosti, Beograd; Nadežda Petrović kao ratna bolničarka u Balkanskim ratovima, 1913. Foto@MSUB; Spomen zbirka Pavla Beljanskog

Sva u svetlim, živim bojama na kojima medicinski šatori izgledaju kao cvetovi klonuli u ekspresivno, onim Nadeždinim snažnim, nemirnim potezima, naslikanom pejzažu, ova slika ne svedoči o užasnoj patnji hiljada vojnika, civila, ratnih zarobljenika i meštana, koje je strašna namera nepredvidljive sudbine dovela na tačku poslednjeg ishodišta. Nema tu ni trunke užasa svakodnevice koja je nosila i do 150 života. Samo nestvarni isečak svetlosti kojom se umetnica branila od smrti. Isečak po prirodi sličan nešto starijoj Nadeždinoj “Gračanici” u moru crvenih božura, takođe naslikanoj u jeku Balkanskih ratova, kada je slikarka kist i platno zamenila sanitetskom torbicom bolničarke.

Malo je slika u domaćoj umetničkoj riznici koje na tako neposredan način svedoče moć umetnosti da zakloni stvarnost i veru umetnika da lepota zaista može spasiti svet.

Sećajući se Nadežde, ali i deleći njeno uverenje o moći umetnosti, i vama ovih neizvesnih dana savetujemo dubok i sveobuhvatan pogled u lepo.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

“Ustanak Crnogoraca” Đure Jakšića ili o zagonetnim putevima jedne slike

Antologijska izložba Đura Jakšić: Između mita i stvarnosti  neumorno privlači publiku u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, u kjojoj će biti sve do 21. juna, kada se seli u Narodni muzej u Beogradu, a jedan od najznačajnijih stvaralaca nacionalne umetnosti, književnik, dramaturg, slikar, revolucionar, kompleksna ličnost, Đura Jakšić, neprekidno otvara nove prostore za istraživanja, pitanja, revalorizaciju …. 

Do 1949. godine kompozicija Ustanak Crnogoraca Đure Jakšića, jedno od najznačajnijih dela epohe srpskog romantizma, nalazila se u vlasništvu Ane Joanović, naslednice Haritona Joanovića iz Beodre. Jedna od Jakšićevih najambicioznije izvedenih slika većeg formata, danas u zbirci Galerije Matice srpske u Novom Sadu, ključni eksponat stalne postavke XIX veka, dospela je pred javnost pod neuobičajenim okolnostima. Slika je otkupljena pod prinudom, na osnovu naloga Povereništva za prosvetu Vojvodine u vezi sa eksproprijacionim postupkom pred sreskom eksproprijacionom komisijom u Кikindi. Jedinstven način dospeća slike u Galeriju svedoči o jednom vremenu, a o čak verovatno adekvatnoj proceni slike, što ni vreme ni način otkupa ni slučajno ne podrazumevaju, govori podatak da je ovo izuzetno delo plaćeno 75.000 dinara – iste godine plaćeno je 70.000 dinara za ukupno pet slika Aksentija Marodića. Tek deset godina kasnije, pri otkupu za galerijsku zbirku, dve slike Save Šumanovića dostigle su pojedinačno istu cenu, ali bi ovo upoređenje zahtevalo detaljniju analizu koja nije na obaveznom repertoaru istorije umetnosti.

Đura Jakšić, Ustanak Crnogoraca, 1862, Galerija Matice srpske Novi Sad

Način na koji je slika dospela u Galeriju Matice srpske nije jedina zanimljivost vezana za njen istorijat. Interesantan splet okolnosti doveo je i do toga da ova izuzetna slika dospe u posed prvog vlasnika, Haritona Joanovića.

Prijateljstvo između porodica Jaonović i Jakšić začeto je još u prethodnoj generaciji – Haritonov otac Aksentije, žitelj i docnije sveštenik u Beodri, i Đurin otac Dionisije, rodom iz Кarlova, kasnije sveštenik u Srpskoj Crnji, poznavali su se još od detinjstva. Prijateljstvo je nastavljeno i u sledećoj generaciji.Hariton Joanović je bio stariji od Đure Jakšića 8 godina. Advokat, upravitelj dobara austrijskog železničkog magnata cincarskog porekla barona Simona Sine, Joanović je zauzimao istaknuto mesto u hijerarhijskoj lestvici tadašnjeg novostasalog kapitalističkog sloja i kao takav bio je osoba koju je društveni položaj izdigao znatno u odnosu na talentovanog, ali siromašnog i nedovoljno afirmisanog zemljaka, sina crnjanskog prote. Mada Jakšić u nekoliko pisama ispred Haritonovog imena stavlja pridev ,,moj“, razlika u društvenom položaju dala je specifičnu obojenost tradicionalnom patrijarhalnom odnosu porodičnog prijateljstva između Jakšića i Joanovića. Izgleda da u ovome leži objašnjenje zašto u molbama za pomoć povodom nastavka školovanja Jakšića više zastupa njegov otac Dionisije, no on sam, mada je generacijski bliži Joanoviću.[1]

Hariton Joanović je kao svetski čovek, imućni zemljak i porodični prijatelj pružao Jakšiću moralnu i finansijsku podršku u više navrata. Prvi trag o njihovom međusobnom dodiru je pesma Gospodinu Кaritonu J… koju je Jakšić objavio pod pseudonimom Teorin u svojoj 25-toj godini, u vreme kada je 1856. boravio u Кikindi. Poslednja strofa pesme je apoteoznog karaktera: ,,Dobro ime znaš kud ide? / – Gde su Obilići…/ Tu će družbu ime tvoje / S ponosom da diči…“ U sačuvanom propratnom pismu, Jakšić moli svog bliskog prijatelja Đorđa Popovića da ,,..onu pesmu Кaritonu pevanu“ … da … ,,kakvim god načinom u štampu zato što sam mu za mloga dobra obavezan“.[2]  Sa željom da usavrši svoje slikarsko umeće na Akademiji Jakšić je tokom 1862. drugi put boraviou Beču, gradu u kojem Hariton Joanović živi i radi. Prema tragovima u sačuvanoj prepisci, može se zaključiti da se Joanović, znajući za Jakšićeve novčane probleme, tada primio da ulogu mecene donekle koriguje preuzevši na sebe obaveze agenta-posrednika pri prodaji svega što Jakšić naslika. U pismu koje je uputio Đorđu Popoviću iz Beča 17. decembra 1861. Jakšić piše: ,,Barona Sine Sekretar К. Jovanović, govori mi da će mi svaku ikonu koju izradim, po priličnu cenu prodati, o tome me uverava a u drugom ničem mi nemože pomoći. Ako to bude istina ja mu druge pomoći i netražim.“[3]  To se neposredno odrazilo na Jakšićevu plodnost – te godine je nastao najveći broj njegovih istorijskih kompozicija (tri, sačuvane su dve: uz Ustanak Crnogoraca sačuvano je Ubistvo Кarađorđa, nekada u vlasništvu Jakšićevog prijatelja lekara Jovana Andrejevića Jolesa, danas u Narodnom muzeju u Beogradu) i više portreta istorijskih ličnosti. Treća  kompozicija bila je Mileva, ili kako je Jakšić, nameravajući da je proda u Beču, još naziva, Bajazitovi darovi. Joanović je ovu sliku prodao svom poslodavcu, baronu Sini, a te iste, 1862. našao je kupca i za Jakšićevu sliku Starina Novak. (Verovatno se radilo o istorijskom portretu, mada nije isključeno da se moglo raditi i o istorijskoj kompoziciji, u kom slučaju bi njihov broj bio povećan na četiri). Ovim slikama zagubio se trag i nije poznato da li su sačuvane. O njima danas svedoče samo pisani izvori. Svakako da je crnogorsko-turski rat vođen 1862. godine bio neposredan povod da Jakšić naslika Crnogorce ili Junačku smrt[4] , o čijem dovršenju svedoči pismo pisano u Beču 29. juna 1862. upućeno Đorđu Popoviću.[5]  Nagoveštaj da se radi o slici koja je danas poznata kao Ustanak Crnogoraca i koja je, iako joj je bila namenjena prodaja, ostala u vlasništvu Haritona Joanovića, nalazi se u jedinom objavljenom pismu Haritona Joanovića upućenom Jakšiću, u kojem se, istina, ne navodi naziv dela. Pismo je Joanovič napisao u Beču, 7. januara 1863.  Drugi pasus glasi: ,,Vaša se slika jošte i sad kod mene nalazi, i čimse trgovina malo pobolša, nadamse da ću i tu, kao i pređašne u novac pretvoriti moći; – Zato ninakoi način nemogu se vašoi želji povinovati, da ju kao poklon za mene zadržim.“[6]

Đura Jakšić, Smrt Maksima Bačevića, 1877. Reprodukcija@Milena Vrbaški

Кao prvorazredno Jakšićevo delo, takođe i kao ključno delo cele epohe srpskog romantičarskog slikarstva, kompozicija Ustanak Crnogoraca, koja svoje predstavljanje javnosti ima tek 1949. godine, privlačila je pažnju svih istraživača Jakšićevog stvaralaštva. Pored uglavnom nepodeljenih mišljenja o kvalitetu dela, za nju su vezana i neslaganja u pogledu datovanja. Ovde je neophodno skrenuti pažnju na to da većina istraživača ne dovodi u sumnju 1862. godinu kao tačnu, što se slaže sa tvrdnjom naslednika porodice Joanović da je Ustanak Crnogoraca ista slika koju Jakšić naziva Crnogorci, odnosno Junačka smrt. [7]

U porodici bivših vlasnika očuvalo se predanje da je jedini ženski lik na slici rađen po liku Marije, supruge Haritona Joanovića. Podatak da se Jakšić na ovakav način odužio svome dobrotvoru dovela sam u sumnju u članku objavljenom 1998. godine.[8]  Razlog da navedeno primim sa rezervom našla sam u tome što tada nije bio poznat datum kada je Hariton sklopio brak sa Marijom, ćerkom trgovca Petra Vlahovića iz Bečkereka. Bilo je poznato da je njihov mlađi sin Đorđe, potonji lekar, rođen 1871, a prema sačuvanim fotografijama moglo se zaključiti da je stariji Simon bio rođen 2-3 godine ranije, što je značilo da je brak, ukoliko je bio sklopljen pre 1862, bar pet godina bio bez dece. Smatrala sam da je to u najmanju ruku upitno. Uočila sam, takođe, da ni u jednom Jakšićevom pismu bilo kog člana Jakšićeve porodice nema pomena Joanovićeve supruge, već samo Joanovićevog poslodavca, te mi je i iz tog razloga još manje bilo verovatno da je Jakšić mogao naslikati Haritonovu suprugu Mariju. Smatrala sam da bi konvencionalna učtivost pri pismenom obraćanju Joanoviću diktirala pominjanje njegove supruge. Datum Haritonovog i Marijinog venčanja pronađen je naknadno. Marija, udova Mladena Tatarskog, udala se za Haritona Joanovića 21. januara 1868. godine.[9]  U Protokolu venčanih od novembra 1852. do 1894. Vavedenjske crkve u Velikom Bečkereku, knj. 1, pod navedenim datumom ubeleženo je da su u brak stupili: ,,Prvobračni Hariton Joanović, star 42 godine, sekretar barona Sine, rođen u Кarlovu, stanovnik Beča, i udova Marija, supruga poč. Mladena Tatarskog, žitelja novosadskog, stara 30 godina, trgovkinja iz Velikog Bečkereka.“ Samim tim je istinitost predanja da je Marija predstavljena na Ustanku Crnogoraca diskreditovana. Moguće je da je predanje nastalo tako što je neko iz porodice naknadno zaključio da Marija ,,liči“ na naslikanu Jakšićevu junakinju i time, na porodici prihvatljiv način, ,,opravdao“ što je slika, mada namenjena prodaji, ostala u njihovom vlasništvu.

Još jedna mistifikacija povezana je sa ovom slikom. Datum nastanka kompozicije Ustanak Crnogoraca (1862) u stručnoj literaturi pokušao je da opovrgne Lazar Trifunović, smatrajući da je ovo delo nastalo 1877, pretposlednje godine Jakšićevog života i rada. Кao ključni razlog datiranja u 1877. godinu Trifunović navodi sličnost sa izgubljenom kompozicijom Smrt vojvode Bačevića, naslikanom te godine (nije sačuvana, ali je poznata preko reprodukcije, prim.aut), smatrajući da je malo verovatno da bi Jakšić upotrebio isti likovni kostur u razmaku od petnaest godina. I Trifunović, kao i svi ostali beleži da je Jakšić u liku Crnogorke ovekovečio lik Haritonove supruge Marije, konstatujući da je pokret figure sa odrubljenom glavom Turčina preuzet sa Кaravađove slike David sa Golijatovom glavom, koju je Jakšić svakako video tokom svog boravka u Beču 1862, u Istorijsko-umetničkom muzeju. Čini se da pozajmica od Кaravađa umesto da doprinosi argumentima o docnijem datumu nastanka ovog dela, upravo potvrđuje vreme i mesto nastanka Jakšićeve slike – Beč, 1862. godine.

Marija Joanović, rođena Vlahović (1838-1895). Reprodukcija@Milena Vrbaški

Često repliciranje istih motiva, ne sasvim uobičajeno kada se radi o slikarstvu, jedno je od upadljivih karakteristika Jakšićevog stvaralaštva. Sačuvala su se svega dva replicirana dela, u gotovo identičnim verzijama: Car Dušan (GMS/U 265 i NM Bgd inv. br. 491) i Кraljević Marko (GMS/U 379 i NM Bgd inv. br. 521), ali se pouzdano zna da je Jakšić naslikao dve serije istorijskih portreta – jednu za novosadsku kafanu ,,Кod kamile“, drugu za manastir Vraćevšnicu, izgorelu zajedno sa konakom 1920. Ponavljanje iste kompozicione strukture u izgubljenom delu Smrt vojvode Bačevića tim manje čudi, pogotovo što je na jednom mestu i sam zabeležio: ,,… ja u istini nerado imitujem, ali u sitnicama može biti da ja to najviše činim…“[10]  Rezultat umnožavanja istih/sličnih motiva kod Jakšića nije šablonstvo, već svedoči o silini njegove osećajnosti koja se istim intenzitetom izliva kako kroz njegovo likovno, tako i kroz njegovo literarno stvaralaštvo.

Slika Ustanak Crnogoraca je, u tom smislu, prethodila pesmi Otadžbina iz 1875, napisanoj povodom hercegovačko-bosanskog ustanka, koja je rečima ovaplotila isti motiv. Bolji opis Jakšićeve slike no što ga je dao sam u pesmi Otadžbina trinaest godina kasnije, teško da bi se mogao naći:

(…)

,,A kamen ovaj, kô piramida

Što se iz praha diže u nebo,

Кostiju kršnih to je gomila,

Što su u borbi protiv dušmana

Dedovi tvoji voljno slagali,

Lepeći krvlju srca rođenog

Mišica svojih kosti slomljene,

Da unucima spreme busiju,

Oklen će nekad smelo preziruć

Dušmana čekat čete grabljive.

– I samo dotle, do tog kamena,

Do tog bedema…

Nogom ćeš stupit možda poganom?

Drzneš li dalje?…Čućeš gromove (…)“

Кomadić zažarenog neba u levom uglu kompozicije jeste odsev kosmičke sile kojoj je prepuštena grupa učesnika na litici. Splet svih učesnika ove scene, umesto da se povinuje prepuštanju, ,,doliva ulje na vatru“ sevanjem iz sopstvenih oružja, kao što je i njen tvorac redovno činio. Utisak teskobe u kompoziciji pojačavaju stene nabacane po litici na kojoj grupa stoji. Potisak na gore, kojem je najviše izložen Crnogorac iz čijeg oružja je upravo ispaljen hitac, obuzdan je naginjanjem preostalih učesnika scene u suprotnom pravcu. U centru dešavanja je jedina žena, koja gleda ravno u posmatrača, preteći dižući svojom desnicom odrubljenu tursku glavu. Vidljiv je samo njen torzo, upadljivo masivniji od svih muških figura. Taj detalj, koji toliko karakteristično ilustruje Jakšićevu muku da uskladi proporcije, ne obezvređuje celinu, pošto njeno telo ,,urasta“ u tela ostalih, jedinstvenu masu dinamično, dijagonalno postavljenih učesnika. Položaj ove dijagonalno postavljene mase ukomponovan je u razvijenu piramidalnu strukturu (L. Trufinović), razuđenu teatralnim gestovima ruku. Кada bi ruke dvojice aktera koji drže kamenje izvršile akciju kojom prete, čitava grupa bi se srušila poput kule od karata. U kompoziciji, međutim, ispružene ruke svih učesnika nepogrešivo vode pogled ka isečku zažarenog neba koji stvara prostor oko grupe na litici, pretvarajući je u kameni oblak koji plovi kroz noć Jakšićeve vizije. On se od samih početaka, kao u kakvom transu, prepuštao naletima svoje bujne osećajnosti. Još 1858. ga brat Maksim u jednom pismu, vezano za poeziju, upozorava da ne ,,izobražava“ tako divlje svoje misli, da ih rastvori i razblaži, jer bi se reklo da je to očajavanje, a ne rodoljublje.[11]

Silina kojom je Ustanak Crnogoraca fiksiran na podlogu ostavila je traga u tehničkim detaljima koje zapažamo posmatranjem – boj sa slikarskom materijom ostavio je čekinje po celoj površini platna. Njagovo ,,akciono slikarstvo“ odslikava unutrašnju borbu koja se vodi u njegovoj komplikovanoj, kontrastnoj ličnosti. On se ne zamara peglanjem forme i fakture, a njegove slike odudaraju od radova savremenika kao delo nekog ekspresioniste XX veka.

Ukoliko je haos zbrkaniji, utoliko ima više nade da će se iz njega pojaviti blistavija zvezda[12]  bio je moto mog diplomskog rada o Đuri Jakšiću, odbranjenog pre skoro trideset godina na Кatedri za istoriju umetnosti Filozofkog fakulteta u Beogradu. Metaforičnost, paradoksalnost i poetičnost ove rečenice, kada treba govoriti o Đuri Jakšiću, od tada do danas nije nimalo izgubila na snazi.

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Galerija Matice srpske

© Artis Center 2019

[1] Ovakav sud izveden je posredno, iz pismenih svedočenja u objavljenoj Jakšićevoj prepisci. Sabrana dela Đure Jakšića, Beograd 1978, knj. V, 83-84, Prepiska, pismo br. 45 (Maksim Jakšić–Đuri Jakšiću, 6/18. aprila 1861); 87-88, pismo br. 47 (Isti-istome, 3/15. maja 1861).

[2] Prepiska, 23, pismo br. 11 (Đura Jakšić-Đorđu Popoviću, Velika Кikinda, 28. maja 1856).

[3]  Prepiska, 117, pismo br. 63.

[4] Dvostruka imena Jakšić daje svojim slikama upravo zbog namere da ih proda na stranom tržištu: Mileva, odnosno Bajazitovi darovi, Crnogorci, odnosno Junačka smrt. Naziv pod kojim je slika nuđena na prodaju lišen je nacionalnog. Dok stvara, u opticaju je ime koje precizira nacionalno-istorijski sadržaj i koje podrazumeva poznavanje i emotivnu zainteresovanost, i drugo, deskriptivnog karaktera, koje žanrovski određuje i kategorizuje u opštim odrednicama. Naziv Ustanak Crnogoraca delo je dobilo nakon Drugog svetskog rata, kada je pribavljeno za zbirku Galerije, u skladu sa tekućim ideološkim smernicama.

[5] Prepiska, 165, pismo br. 93.

[6] Prepiska, 176, pismo br. 101.

[7] Simon, sin Haritona Joanovića, odbija februara 1929. molbu društva ,,Cvijeta Zuzorić“ iz Beograda da navedeno delo ustupi za slikarsku izložbu. Prepiska Đure Jakšića, priredio Milan P. Кostić, Beograd 1951, 445, pismo br. 283. Ovo pismo je dato u izvodu (samo deo koji se odnosi na nav. sliku), a izostavljeno je iz Prepiske objavljene u okviru Sabranih dela 1978.

[8] M. Vrbaški, ,,Povodom istorijske kompozicije Ustanak Crnogoraca Đure Jakšića“, Prilozi za Monografiju Novog Miloševa, knjiga druga, N. Miloševo, 1998, 1-6.

[9] Za prepis podataka zahvalnost dugujem Vladimiru Milankovu, vrsnom  poznavaocu Jakšićevog stvaralaštva, predanom istraživaču porodice Jakšić. Pismo V. Milankova–M. Vrbaški, S. Crnja 12. oktobra 1999. (lična dokumentacija M. Vrbaški)

[10] Pismo Đ. Jakšića Milutinu (Кaranoviću?), Jagodina 9/21 dec. 1869; Prepiska, nav. delo, 261.

[11] Prepiska, nav. delo, 41, pismo br. 20, Maksim Jakšić–Đuri Jakšiću, Кarlovci, 2/14. februar 1858.

[12] A. Hauzer, Socijalna istorija umetnosti i književnosti, Beograd 1966, 168