post

Umetnost i epidemija: Magritovi “Ljubavnici”

Ne rukujte se, ne dodirujte se, ne prilazite jedni drugima bliže od metar i po (još bolje dva!) … ovo je tekst koji slušamo poslednjih dana stalno. Za našu kulturu zagrljaja, tapšanja po ramenu, razmenjivanja poljubaca sa dragim osobama otvorila se provalija koja ne udara samo na arhetipove i usvojene navike, već generalno zbunjuje, jer ne znamo na koji način da izrazimo naklonost, emociju, poštovanje.

Belgijanac Rene Magrit, jedan od genijalnih majstora nadrealizma, koji će svet zapljusnuti snažno između dva svetska rata, kao reakcija na veliko stradanje, preispitivanje društvenih vrednosti, etike i estetike (strašno je bio ljut taj svet iznuren ratom i Španskom groznicom), obožavao je teme zasnovane na ograničenjima koja izazivaju duboku frustraciju.

Reprodukcija: Rene Magrit, Ljubavnici II, 1928, Muzej moderne umetnosti (MoMA), Njujork; Foto@ MoMA, New York

Njegovi “Ljubavnici II” iz 1928, jedna su od onih Magritovih slika koja kod posmatrača izaziva lavinu pitanja. Šta se tu dešava? Čemu te bele kapuljače (da li su uopšte kapuljače?) preko lica? Ko su ljudi koji se ljube? Da li je u pitanju zabranjena ljubav? Sastanak na slepo? Neka perverzna ljubavna novotarija ludih dvadesetih?

Hiljadu spekulacija je napravljeno na temu ove (i ne samo ove) Magritove slike. Umetnik traumiran smrću majke, koja se utopila kad je on imao samo 13. godina, mudro je ćutao, ostavljajući publiku da u skladu sa svojim sklonostima nagađa.

Magritova pasija da obične stvari i ljude stavlja u neobičan kontekst, provedena njegovim pročišćenim, jednostavnim stilom, stvorila je od njega jednu od velikih ikona umetnosti 20. veka. Međutim, kako se u ekstremnim situacijama uveravamo, baš kao i ovih dana, koliko nadrealno, a opet realno, postane stanje kad budemo izmešteni iz svog kulturnog konteksta, svojih navika i verovanja, Magritovi “Ljubavnici” postaju bezmalo simbol ove “ne diraj” situacije. Slika u ogledalu frustracije izazvane nemogućnošću da se nešto realizuje.

Istovremeno, oni se iz ove perspektive mogu i drugačije “čitati”. Koliko zaista poznajemo ljude koje grlimo, ljubimo, volimo? Evo, zgode da to proverimo skidajući ove metaforične magritovske poveze, u razgovoru, na propisanoj distanci, bez dodirivanja … svaki neuobičajen kontekst, ma koliko loš, mora imati i neke prednosti. Upoznajmo svoje bližnje da bismo ih zaista čvrsto zagrlili kad sve ovo prođe.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Tamara de Lempicka: Glamurozna ikona art dekoa

Tamara de Lempicka u Parizu tridestih godina prošlog veka

Slikarka Tamara de Lempicka (1898-1980), poznata kao “lepa Poljakinja”, bila je jedna od najvećih zvezda između dva svetska rata. Lepa poput Grete Garbo, misteriozna, slaba prema glamuru i raskoši, lako se probila do visokih umetničkih i političkih krugova. Feministkinje, monarhisti, snobovi, smatrali su je kultnom ličnošću. Stranice tabloida bile su pune pikanterija vezanih za njen život što je ona prihvatala sa nekom vrstom aristokratske ravnodušnosti, nemajući nameru da bilo šta demantuje.

Polu-Jevrejka, poreklom iz slavne varšavske advokatske porodice Gorski, prezime Lempicka stekla je udajom za grofa Tadeuša de Lempickog. Nakon venčanja živeli su u Petrogradu gde ih je zadesila revolucija, zbog čega su bili primorani da pobegnu iz Rusije. Nastanili su se u Parizu, gde 1922. počinje Tamarina slikarska karijera. Prve pouke o slikarstvu dobila je od Andre Lota, a svoja rana opredeljenja pronalazila je u razblaženom kubizmu, koji je bio omiljen slikarski pravac u buržoaskim krugovima. Pored toga, nadahnjivali su je italijanska renesansa, francuski klasicizam, futurizam, kao i umetnička delatnost koja se odvijala u okvirima tada popularnog art dekoa.

De Lempicka slika portret svog prvog muža grofa Tadeuša de Lempickog, Pariz 1928.

Kretala se u otmenim krugovima i birala modele iz mondenskog sveta. Figure na njenim slikama, u kojima su dominirali aktovi i portreti bogataša i aristokrata, odisali su otmenom ironijom, prefinjenim luksuzom i bogatstvom. Čak i dok je sedela za štafelajem bila je odevena u dekoltovanu belu svilu, ogrnuta raskošnim krznom, sa zalizanom kosom, naušnicama od dragog kamenja, i narukvicama i prstenjem koji su se sijali na njenim rukama istovremeno umazanim slikarskom bojom.

Boginja automobilske ere, lepa Poljakinja, oličenje ženskog dendizma 20-ih i 30-ih godina 20. veka, bila je miljenica prestižnih umetničkih salona. Intrigirala je javnost koliko i Ficdžeraldov “Getsbi”, Greta Garbo, Koko Šanel, koji su joj bili savremenici. Lempicka u Parizu vodi dvostruki život. Danju posećuje literarne salone Gertrude Stajn, družeći se sa prinčevima i princezama, a noću uzima kokain pridružujući se klošarima na obalama Sene. Čuveni Autoportret iz 1932, u kome je umetnica predstavljena u zelenom Bugatiju, simbolizovao je imidž moderne, emancipovane žene koja živi nesputano, ne mareći mnogo za pravila tadašnjeg morala.

Tamara de Lempicka, Autoportert u zelenom Bugatiju, 1932.

Sama Tamara de Lempicka imala je veliki broj ljubavnika oba pola, mahom iz redova aristokratije, ali i običnog sveta, koji su plenili svojim bogatstvom, šarmom ili su prosto udovoljavali slikarkinom trenutnom hiru. Pored markiza Somija Pićanardija i meksičkog vajara Manuela Kontrerasa, najzanimljivija njena veza odvijala se sa čuvenim Gabrijelom d’Anuncijem. Detalji ove strasne, ali burne veze mogu se pronaći u d’Anucijevom dnevniku koji je sačuvala njegova domaćica Elis Mazoje, a koji je uprkos Tamarinom protivljenju objavljen 1977. godine.

De Lempicka na imanju svog drugog muža Raula Kufnera u Americi, nakon Drugog svetskog rata. Foto: Getty images

Godine 1928. razvela se od Tadeuša Lempickog, koga sigurno nisu mimoišla govorkanja o razvratnom životu njegove zakonite žene. Njen drugi muž bio je baron Raul Kufner, koji je posedovao velika imanja u Austriji. Sa njim je živela u Americi gde se družila sa holivudskim zvezdama, pored ostalih, sa glumicom Dolores del Rio, Tajronom Pauerom, Žorž Sanders. Ali dok njene sedeljke priređene u luksuznim vilama posećuju mnoge zvezde tog doba, niko više ne obraća pažnju na njene slike. Čak je i čuvena Pegi Gugenhajm odbila da u svoj muzej umetnosti 20. veka uvrsti neko delo Tamare de Lempicke.

Tamara de Lempicka, Devojka u zelenom, 1930.

Obolela od arteroskleroze, Lempicka se 1943. zauvek oprostila od slikanja. Umrla je u dubokoj starosti 1980. godine u meksičkom gradu Kuernavaka, a nakon kremacije njen pepeo je rasut iznad vulkana Popokatapetl. Slikarka koju su između dva svetska rata obožavali i pripisivali joj božanske osobine, doživela je da su njena platna isto tako senzualna i izazovna kao i njen život, bila u drugoj polovini veka gotovo zaboravljena, skrajnuta u neke zabačene galerije van glavnih tokova umetničkih trendova.

Glamurozna i kad slika – Tamara de Lempicka u Americi četrdesetih godina prošlog veka. Foto: Getty images

Zahvaljujući jednoj aukciji koju je 1994. priredila Barbara Strejsend na njujorškoj Petoj aveniji, Tamara de Lempicka je kao ptica feniks ponovo vaskrsnula iz pepela. Među nameštajem, lampama, figurama i umetničkim delima iz perioda art dekoa, bila je i jedna slika Tamare de Lempicke. Danas su dela ove slikarke na ceni koliko i Pikasova, a kolekcionari se otimaju o njena čuvena platna. Kupovanje neke njene slike smatra se prestižnom investicijom, bar kada je u pitanju probirljiva njujorška elita. Svako ko danas nešto znači u američkom šou-biznisu mora da ima bar jednu “lempicku”. Tako su se među novim kolekcionarima našli i Džek Nikolson, Šeron Stoun, Madona i drugi.

Siniša Kovačević,

istoričar umetnosti

©Artis Center 2018

post

Eksluzivno iz Njujorka: “Nebeska tela” ili o modi i pobožnosti

Pobožnost i crkva kao inspiracija – Ralf Simon za kuću “Dior” (u prvom planu), Valentino, Džon Galijano za kuću “Dior”, Dolće i Gabana i Tijeri Migler (kreacije sasvim levo i iznad ulaza). Detalj postavke izložbe Nebeska tela: moda i katolička imaginacija u Metropoliten muzeju u Njujorku. Foto@ Metropolitan Museum, Costume Institute

Krajem avgusta je u Metropoliten muzej u Njujorku ušao milioniti posetilac izložbe Nebeska tela: moda i katolička imaginacija, premda je termin modno-muzejski hodočasnik možda tačniji da se opiše neverovatna energija kojom ova izložba već mesecima privlači publiku. Ovaj nesvakidašnji projekat, koji je započeo tradicionalnom Met Gala manifestacijom, događajem koji se s pravom naziva autentičnim muzejsko-modnim Oskarom, 7. maja ove godine, pokazao je veliki medijski potencijal. Danas sa sigurnošću možemo reći da je to najposećenija izložba Metropolitenovog Instituta za kostim od njegovog osnivanja 1937. godine, i treća po broju posetilac neke izložbe ovog čuvenog muzeja. Dakle, reč je nesumnjivo o muzejskom događaju godine, a naša saradnica dr Gorica Lalić Hadžić,  koja već dugo živi u Nju Džersiju, ekskluzivno za Artis magazin piše o izložbi godine. 

Postavka izložbe Nebeska tela u Klausteru na severnom Menhetnu. Kreacija holandskih dizajnera Viktora i Rolfa (vitrina u centru). Foto@Metropolitan Museum New York

Izložba Nebeska tela: moda i katolička imaginacija od početka proleća ove godine, kada je otvorena u Metropoliten muzeju u Njujorku, predstavlja veliku medijsku senzaciju. Izložbu, koju je organizovao Metropolitenov Institut za kostim, posetilo je više od milion posetilaca, što je čini, prema statistici koju je objavio ovaj ugledni muzej, jednom od najposećenijih  u istoriji Met-a, kako Amerikanci popularno nazivaju ovu ustanovu.

Raskoš materijala i detalja. Venčanica koju potpisuju Dolće i Gabana (levo), Tijeri Migler i Iv Sen Loran. Foto@Gorica Lalić Hadžić

Izložba Nebeska tela, zasnovana na ideji povezivanja visoke mode i verskih predmeta i umetničkih dela iz kolekcija Metropoliten muzeja, predstavlja jedan od najambicioznijih poduhvata ove institucije. Izložba je organizovana u 25 izložbenih sala ukupnog prostora preko 5,500 kvadratnih metara, kao i Klausteru (the Cloisters), odeljenju Metropoliten muzeja koje se nalazi na severnom Menhetnu, a služi izlaganju srednjovekovnih zbirki u ambijentu manastira koji je, po uzoru na srednjovekoven evropske samostane, dizajnirao arhitekta Čarls Kolens (Charlls Collens) u prvoj polovini 20. veka.

Izložba, koju autorski potpisuje Endriju Bolton (Andrew Bolton), kustos Met-ovog Instituta za kostim, pored eksponata koja čine dela poznatih dizajnera mode, obuhvata papsku i odeću vatikanskog visokog klira, kao i više od 40 religijskih predmeta iz Sikstinske kapele, od kojih mnoga nikada nisu viđena izvan Vatikana i tamošnjih muzeja.

Vatikan i njegove riznice uvek “golicaju” maštu publike, ali i modnih dizajnera – Tijeri Migler (sasvim levo) i Džon Galijano za kuću “Dior” (centar). Detalj izložbe Nebeska tela. Foto@Metropolitan Museum New York

Raskošne haljine i aksesoari ukrašavaju lutke smeštene između statua, arhitektonskih fragmenata i ritualnih predmeta u okviru vizantijske i srednjovekovne zbirke umetnosti evropskog Zapada. Nekoliko luksuznih papskih odevnih predmeta, koji su za ovu izložbu pozajmnjeni iz Vatikana,  eksponiranih u podzemnoj galeriji-kripti, ostavljaju posetioce bez daha. Među njima tijara pape Pija IX (1792-1878), poklon španske kraljice Izabele II (1830-1904), čini se privlači najveću pažnju. Prelepa sjajna tijara od srebra i zlata, ukrašena je dijamantima, rubinama, safirima, smaragdima i biserima. Teško je oteti se utisku papske ekstravagancije, koja čini ovakve predmete istovremeno veličanstvenim i neobjašnjivo vulgarnim.

Variranje raskoši uslovljeno upotrebnom funkcijom: Tijara pape Pija IX i jakna Đanija Versaćea. Foto@Gorica Lalić Hadžić

Nebeska tela istražuju odnos između Katoličke crkve i modne industrije, odnosno načina na koji katolicizam inspiriše modne dizajnere. Mnogi dizajneri čiji je rad predstavljen na ovoj izložbi, kao što su Đani Versaće (Gianni Versace), Tom Braun (Thom Browne), Domeniko Dolće (Domenico Dolce) i Stefano Gabana (Stefano Gabbana), imaju ličnu vezu sa katolicizmom i pronalaze inspiraciju u odeći, umetnosti ili ritualima katoličke crkve. Intrigira ih odeća časnih sestara, ogrtači fratara, crvene svečane odore kardinala. Prenose dizajn ukrasa iz vatikanskih trezora u svoje kreacije, analiziraju freske Sikstinske kapele i crkvene oltare. Čak su se okušali i u pravljenju pancir košulja po uzoru na one koje su nošene tokom krstaških ratova čiji je inspirator Katolička crkva.

Izložba ne postavlja pitanje da li moda na ovakav način skrnavi religiju, već koliko su crkveno učenje i sama egzistencija crkve vezani za teatralnost, koliko je bogatstvo vezano za moć. Ako je duhovnost, između ostalog shvaćena kao naša sposobnost da se vrednujemo izvan područja materijalnog, zašto ima toliko sjajnih, pozlaćenih stvari vezanih za crkvu i njene rituale?

Varijacije na temu odeće kaluđerica (sleva na desno) – Tom Braun (prva tri modela), Karli Pirson za “Cimone”, Dolće i Gabana (dva modela) i Rosela Đardini za “Mošina”. Detalj postavke Nebeskih tela. Foto@Metropolitan Museum New York

Izložba isto tako ukazuje na različite pristupe modnih kuća i dizajnera, koji ponekad savršeno i gotovo neprimetno inkorporiraju crkvenu estetiku u svoje kreacije. Lista dizajnera koji su se oprobali u kreiranju odora časnih sestara je duga. Za industriju koja je često kritikovana zbog seksualne eksploatacije ženskog tela i njegovog izlaganja muškom pogledu, stroge, do grla zakopčane Dolće i Gabana (Dolce & Gabbana), Valentino i Aleksandar Mekvin (Alexander McQueen) kreacije su svojevrsna antiteza. One su studija kontrole i mira. Braunova vizija odore časnih sestara je svedena, rafinirana, ali uključuje i krzno kune. Dolće i Gabana sa svojim strogo krojenim modelima istražuju ideju zabranjene ili odbijene želje.

Provokativni Valentino. Detalj izložbe Nebeska tela. Foto@Metropolitan Museum New York

Katoličanstvo i religija uopšte često prikazuju žene u kontradiktornim ulogama – svetice ili grešnice, pobožne ili otpale od vere, i to su primeri koje modne kuće istražuju kroz čitavu kolekciju za neku modnu sezonu ili tek kroz jedan odevni predmet.  Valentinova lepršava grimizna haljina je još jedan primer tog “dijaloga” izmedju seksualnosti i skromnosti.  U svojoj jednostavnosti ima gotovo monaški senzibilitet, ali negira taj asketizam veoma dubokim dekolteom.

I katoličanstvo i moda imaju moć čiji je koren u vizuelnoj prezentaciji unutrašnjeg sebe, bez obzira da li je u pitanju duh pun poniznosti i saosećanja ili “pravednog” pakla. Stoga , i u jednom i u drugom postoji izvesna teatralnost.

Da li odeća neminovno govori o pobožnosti? RikardoTiši za Dolće i Gabanu (levo) i za ženski benediktinski samostan u Lećeu (Italija). Foto@ Gorica Lalić Hadžić

Izložba naposletku poziva da sebi postavimo pitanje: da li je lakše prihvatiti ekstravaganciju kada je u službi religije, nego kada je u službi lepote, umetnosti, čovečanstva? Da li Bog više voli svog slugu u dijamantima, nego u jednostavnoj, crnoj, vunenoj odeći? Da li je žena pokrivena velom pobožnija od one sa dubokim dekolteom?

Džon Galijano za kuću “Dior”, detalj postavke koji predstavlja i deo vizuelnog identiteta izložbe prema izboru kustosa, autora projekta, Endrijua Boltona. Foto@Metropolitan Museum New York

Nebeska Tela u izvesnom smislu donose provokativne, uzmenirujuće poruke, jer na eksplicitan način istražuju razliku između oblačenja u slavu božju i odevanja u cilju impresioniranja drugih. Nakon posete ovoj izložbi postajemo svesni da u suštini ima vrlo malo razlike između ova dva pristupa odevanju.  Moda stalno potiče na individualnosti i tera nas da primećujemo socio-ekonomske i druge razlike među ljudima na osnovu toga kako su obučeni. Na isti način nam skupocene odežde vatikanskog visokog klira skreću pažnju na činjenicu da crkva koristi odevanje  kako bi sebe istovremeno i spajala, ali i odvajala od ostatka sveta.

dr Gorica Lalić Hadžić,

profesor francuske književnosti na Univerzitetu Montkler, Nju Džersi, SAD

©Artis Center 2018