post

Eks-an-Provans: Marija Magdalena, kobasice s orasima i vrata kojih nema

Odlučila sam da se skrasim u Eks-an-Provansu (Aix-en-Provence) tokom nekoliko dana koliko je trajala sunčana  provansalska avantura. Skrasila bih se i na duže, nema zbora, ali ta opcija nije među ponuđenim. Za sada.

Eks-an-Provans grad fontana i neumorna putnica Zorana Drašković.

Eks je blistavi ukras na zelenom i ljubičastom tepihu Provanse osvetljen čudesnom dnevnom svetlošću. Sunce ovde ne sija, ono jednostavno silazi na zemlju i menja sve oko sebe… plavičaste konture planine Sen Viktoar ovekovečene na Sezanovim platnima, modro ljubičasta polja lavande, providno zelene krošnje drvoreda u Kour Mirabou… grad fontana i platana, drevnih svetilišta i najbolje otvorene pijace u provinciji, pojavio se na mapi sveta znatno pre mog dolaska.

Neobično ime Eks-an-Provans datira iz 123. god pre naše ere kada je glasilo Aquae Sextiae, po rimskom konzulu Sextiusu Calvinusu koji je osnovao naseobnu i toplim izvorima u kojima nešto meštana i hiljade turista uživa i danas.

Voda se pojavljuje niotkuda, šiklja, teče, žubori, kaplje iz raznovrsnih skulptura i česama počev od najveće fontane Rotonde na istoimenom trgu odakle počinje Kour Mirabo,  preko bele kamene fontane “Četiri delfina”, mahovinom obrasle fontane “Devet topova”, elegantne “Alberte”, skrivene u kamenom popločanom dvorištu muzeja do neobične fontane sa termalnom vodom na kraju bulevara.

Poznat još od antičkih vremena po toplim izvorima i lekovitim vodama – Eks-an-Provans.

Ulica Mirabo se proteže trasom srednjevekovnog gradskog zida, oivičena dvostrukim drvoredom platana iza kojih se naziru mnoge maštovite, dobro očuvane palate. U jednoj od njih nalazi se braserija “Le du Garson”, otvorena krajem 18. veka. Do danas je ugostila mnoge poznate umetnike poputa Emila Zole, Ernesta Hemingveja, Pola Sezana, a pola sata odmora na terasi restorana u senci stoletnih stabala priuštila sam i sama umetničkom delu svog iscrpljenog organizma. Kafa je bila neponovljivo otužna.

Otrežnjena, ako ne i osvežena tom kafom, krenula sam ka katedrali Svetog Spasa (Saint Sauveur). Nije bila daleko a kako ima visoku i raskošnu gotičku kulu trebalo je lako naći. Avaj, nisam je lako našla, ulice u tom delu grada su uzane, senovite i kriju beskrajno zanimljive kutke tako da je katedrala sačekala da obiđem većinu delikates radnjica na trgu ispred Gradske većnice, islikam desetine bogorodica sa i bez bebe u naručju, koje su krasile ćoškove usputnih raskošnih privatnih građevina, i naravno rizikujem sa još jednim posluženjem u kafiću podno oker žute sahat kule.

U dnu trga smestila se, verujem, stota usputna fontana. Ispod četiri lavlje glave iz čijih usta je klizila bistra, ledena voda, ludovalo je jato ptica a dovitljivi komšija  hladio je desetak boca rozea u prozirnoj plastičnoj posudi na kojoj je prigodno pisalo “Love Aix”.

Katedrala Svetog Spasa građena je vekovima.

Prošavši kroz kapiju na osunčanoj sahat kuli konačno sam se obrela ispred katedrale. Izgledalo je da su se dve crkve različitih stilova prvo naslonile, a zatim i zagrlile jadna drugu. Prizor je kao stvoren za snimanje istorijskog spektakla, ali omanji trg ispred crkve teško da je mogao da omogući jedan sveobuhvatan pogled na ogromno zdanje. Tako su se turisti željni dokumentarnog pristupa sakralnoj lepotici valjali po popločanom trgu, snimajući visoku gotičku kulu i njene namrgođene gargojle, te ostale reljefne ukrase iz nemogućih pozicija. Reći ću samo da sam i ja bauljala zarad boljeg snimka.

Kad sam konačno ustala i otresla prašinu sa kolena završivši foto sesiju prikovala sam pogled za fasadu i nisam odmorila dok nisam štiklirala sve skulpture iz vodiča. Dobro ne sve, veličanstvena ulazna vrata od orahovog drveta sa neprocenjivim duborezom naprosto nisam uspevala da pronađem. Što je začuđujuće, jer se obično nalaze na ulazu… kroz koji sam više puta ušla i izašla tražeći ih. Propust sam pripisivala svom umoru, dok  po povratku ne pročitah na netu da su vrata zaštićena limenim panoima zbog vandala, tako da ih imam uslikana u jedno sto pedeset verzija. Nit’ se vidi drvo, nit’ reljef, nit’ su lepa, nit’ veličanstvena. Toliko.

Zato su jasno uočljive desetine izvanrednih kamenih statua od kojih su me najviše razveselile dve, od četiri glavne figure na ulazu u katedralu.

Orgulje u Katedrali Svetog Spasa.

Dakle Mitra, skromni zemljoradnik, rodom iz Soluna sa prebivalištem u Eks-an-Provensu, optužen za veštičarenje biva pogubljen odsecanjem glave. I šta se događa?  On lagano ustaje, uzima svoju glavu stavlja je pod mišku i postaje Sveti Mitra. Upravo taj trenutak ovekovečio je vajar na pročelju katedrale, a vitka figura svetitelja s glavom u rukama je urnebesni prizor.

Efekt bi bio neuporedivo jači da u blizini nije strateški postavljena glavna atrakcija ovog zdanja, Marija Magdalena, koja shodno afinitetima u ruci drži svoje najjače oružje u nadmetanju za svetitelja godine – PARFEM, dragi moji! Iako  postoji savršeno dostojanstveno tumačenje scene (Marija će sadržaj bočice iskoristiti za pomazanje Hrista),  meni je ovo dvoje sasvim lako moglo da ukrašava i ulaz u Diznilend.

Marija Magdalena i Sveti Mitra, detalji skulpturalnog ukrasa na fasadi Katedrale Svetog Spasa u Eks-an-Provansu.

A sad ozbiljno. Katedrala Svetog Spasa, jedinstvena je mešavina romaničke i gotičke arhitekture a pretpostavlja se da je sagrađena na mestu rimskog foruma u 5. ili 6. veku nove ere, te da je dograđivana tokom 12, 16. i 19. veka.

Ušla sam polako u katedralu sa suncem obasjanog trga, kroz glavna vrata ukrašena onim dobro skrivenim duborezom, ne očekujući ništa manje raskošan enterijer, pomalo umorna od raznovrsnih senzacija koje su me omamile tokom dana koji je trebalo da bude oproštaj od Provanse.

Pošla sam kući, preko Kana, Grasa, Monte Karla, Ventimilje, Kremone i Postojine.  Par dana, par hiljada kilometara, mnogo usputnih lepota, ali saznanje da se putovanje bliži kraju bilo je prisutno, a nelagodnost i olakšanje su se smenjivali neočekivano često.

Lepa vest je da sam se još uvek nalazila u srcu Provanse.

Katedralom se lagano širio čudesni zvuk orgulja. Ogromni zeleni paneli ukrašeni zlatnim venčićima delimično su skrivali cevi ogromnih orgulja za kojima je sedeo stariji gospodin revnosno svirajući. Devojka pored njega pažljivo prati svirku dok oboje sede na polukružnom drvenom platou iznad ispovedaonica, smešteni između neba i zemlje, posvećeni bogu i umetnosti… možda ne tim redosledom. Orgulje smeštene u jednoj od centralnih niša, bogato dekorisane, delo su majstora iz 18. veka. Preko puta su smeštene manje orgulje napravljene početkom 16. veka, dajući tako, pretpostavljam, ozbiljan muzički doprinos verskom zanosu prilikom obavljanja službe.

Posebno je zanimljivo malo unutrašnje dvorište iz 12. veka. Vitki dvostruki stubovi bogatih kapitela, oštećene ali prepoznatljive figure apostola na uglovima, čarobno svetlo koje se probija kroz retko rastinje sićušne bašte čine je nadasve umirujućim kutkom u ogromnoj spomeničkoj mašineriji, u kojoj se svakog časa mimoilazi stotine duša. Kad kažem duša mislim na turiste, ništa više i ništa manje. Dvorište je napravljeno na mestu rimskog foruma, predstavljajući tako jedan od najstarijih delova katedrale, a dovitljivi crkveni oci su ga zatvorili za pojedince i može se obilaziti na svakih pola sata u pratnji vodiča koga naravno treba naknadno platiti.

Povratak u savremeni Eks.

Vreme je za sunčev sjaj i povratak u savremenu Provansu. Čekala me je jedna od najpoznatijih pijaca u ovom delu Francuske. Zastala sam, međutim, na samom izlazu iz katedrale i poslednjim delićima  već rasute pažnje posvetih se čuvenom triprihu “Gorući grm” iz 15. veka. Nalazio se na desnom zidu glavnog broda građevine, i možda bih ga previdela da nije bio strateški okružen ogromnim panoima koji su prikazivali uveličane detalje slike. I kao svako radoznalo majmuče kad vidi nešto šareno, ostala još pola sata bistreći skladnu kompoziciju punu hiperrealističnih detalja. Najsmešniji detalj koji sam naknadno otkrila je mogućnost da  majice sa printom ovog remek dela Nikolasa Fromena naručite putem neta za 15 dolara. Ha!

Na pijaci je uvek zanimljivo.

Pijaca je, ne više od stotinak metara udaljena od katedrale. Stosedam vrsta zelenih salata, lukova i prazilukova, blistavo smeđi puževi, desetine školjki, rakova, riba, sve što gmiže ili pliva, kljuca, grokće ili se oglašava nekim drugim zvukom. Ja sam naravno tražila nešto posebno. I našla sam tezgu gde su otac i njegov sin od dvanaestak godina prodavali čuvene svinjske kobasice deleći kupcima sitne ukusne zalogaje.

I morski plodovi, i puževi i svašta nešto, ali kobasice su kobasice!

Bogatija za par kilograma kobasica sa orasima oprostila sam se od Aiks-an Provansa.  Stigla kao gospođa željna da upozna arhitektonska i umetnička bisere grada, odlazim kao Obeliks prteći na ramenima svinjče koje će se u slast pojesti sa prijateljima u zavičaju.

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

@Artis Center 2020

post

Avinjon: Darel, kvintet i polovična rešenja

U Aleksandrijskom kvartetu sam nerazumno uživala tokom dugih i dosadnih predavanja iz Političke ekonomije u A1 amfiteatru Ekonomskog fakulteta, izgubljena na obalama Sredozemlja dok je circa hiljadu brucoša dremalo iščekujući da čitav fakultet, Beograd pa možda i Srbija nestanu u moru dosade. Od tada Lorensa Darela smatram duhovnim srodnikom i rado mu se obraćam u presudnim životnim trenucima kojih je, neću biti skromna, veliki broj.

Papska palata u Avinjonu, detalj

Prve zarađene pare sam, očekivano, utrošila na put u Egipat, tragajući za faraonima u Dolini kraljeva ali i neuništivim duhom Grada rečene Aleksandrije, ispijajući „naše“ piće u Cecil hotelu,  zureći u prolaznike, udišući slani vetar s mora, osećajući da to nešto između Lorensa i mene nije završeno.
Nakon nekoliko godina pazarila sam Avinjonski kvintet istog autora. Realno, nisam ga još pročitala, neke su se stvari iskomplikovale, tipa odrasla sam i negde izgubila zvezdu vodilju, ali se često vraćam nekom od likova u knjizi. Odluka da se stigne u Avinjon, otpeva popularna  pesmica o napola srušenom mostu na Ronu i prošeta po papskoj palati bila je koliko očekivana toliko i neizvodljiva…

Most u Avinjonu

Vremena se naposletku menjaju, te je došlo doba blagostanja a ja sam se sitnim koracima, uzbuđeno tapkajući u mestu kad naiđem na neku neopisivu usputnu lepotu, našla nadomak Avinjona.
Iako sam agnostik, što skoro definisah gledajući neke okrutne verske čistke putem kablovske, obišla sam priličan broj crkava, što katoličkih (bogatih), što pravoslavnih (uglavnom siromašnih i poharanih), kao i poneku džamiju jer sam srca pravednoga pa ne diskriminišem građevine prema verskoj pripadnosti.

Od Darelovog Avinjonskog kvinteta do Avinjona -Zorana Drašković

Avinjon je i danas poznat kao papski grad, iako već vekovima tu ne stoluju pape. Iz četrnaestog veka i vladavine sedmorice istinskih papa i dvojice koji bas i nisu bili ekskluzivni, tačnije dvojice antipapa očuvana je izvanredna arhitektura grada koji je na listi UNESCO-ove zaštićene svetske baštine.
„Zapadna šizma“ kojom je neslavno završeno Avinjonsko papstvo, tačnije uporedna vladavina dvojice papa, jednog avinjonskog i drugog rimskog govori, bar meni i između redova, da niske strasti i surova nelegitimna borba za pozicije koje nam ne sleduju po vrlinama, nije speciljalitet nas malih i nevažnih sudionika evropske istorije, već je pravilo koje treba imati u vidu kad konkurišemo za bilo koju ulogu u životu…
Pored papske palate koja dimenzijama uliva strahopoštovanje ali u mom slučaju ne i želju da se istraži, nalazi se crkva Notre Dame des Domes, nelogično mala za jednu katedralu, opet sa ogromnom statuom Bogorodice na vrhu nadovezujući se na gromadne zidine palata. Statua je tako velika i zlatna da crkva izgleda kao skromno postolje nadgrobnog spomenika prerano upokojene device.
Ispred crkve, predimenzionirano raspeće koje se preteći nadvija nad trg sa pripadajućim anđelima oplakivačima, ostavlja me prilično začuđenom čitavom kompozicijom. Veličina sakralnih objekata na trgu se nekako otrgla kontroli pa iza masivnih zidova pre očekujem kazamat, što su papske palate vekovima i bile, nego prigodne prostorije za obraćanje bogu i ostale urbane legende.

Avinjonske vedute ili sitnice koje čine svakodnevicu grada

Glavna ulica, lepo uređena pešačka zona koja počinje, ili završava kako već okreneš, šarenim  karuselom sa konjićima umesto sedišta, ostavlja mnogo prijatniji utisak. Mnoštvo kafea, restorana, terase prepune gostiju, žuti pas ispružen na suncu pored razmetljivo bogatog menija ispisanog kredom na starinskoj tabli.
Posle ispijenog espresa nikakvog ukusa, kojim sam kažnjena jer sam poverovala rečenom meniju, krenula sam ka još jednoj atrakciji… avinjonskom mostu St. Benezet. Valjalo je proći kroz istorijsko jezgro grada opasano odlično očuvanim srednjevekovnim zidinama.

Espreso s pogledom na Papsku palatu

U skladu sa profesionalnom i emotivnom radoznalošću posetila sam gradsku turističku organizaciju gde sam začudo upoznala gospođu sa teritorije bivše Jugoslavije, na koju su me ljubazno uputili shvativši da dolazim iz Srbije. Tu sam izgubila pola sata pričajući sa nepoznatom ženom, nepoznatog porekla, (izraz bivša Jugoslavija krije mnoge zamke), ne saznavši ništa o Avinjonu, što mi je bio cilj, ali detaljno upoznavši  značajne momente njenog života u Francuskoj. Kao i finansijski status skladne joj porodice dok me je ubeđivala da izbegnem obilazak Postojnske jame u povratku jer je, citiram „ulaznica užasno skupa“.
Nadalje sam izbegavala „naše“ u belom svetu kao i svedočanstva o njihovom čudesnom standardu.
A taj avinjonski skoro pa most ne vodi na drugu obalu. Podigli su ga na mestu koje Rona redovno i obilno plavi, na insistiranje mladog pastira Benoa, kome se bog javio u snu rekavši da batali ovce i krene u Avinjon, te podstakne lokalni živalj da sagradi most.
Prošao je po prilici kao svaki seljanin kad stigne u čaršiju, mangupi su ga ismejali a gradski oci poručili da, ukoliko mu je baš bog naložio da sagradi taj most, sam energično započne gradnju a oni će ga ispoštovati čim postavi na mesto kamen temeljac težak par tona. Treba li reći da je nejaki pastir kao od šale podigao stenu i započeo gradnju, a reka je vekovima uredno sakatila most, dok stanovnicima Avinjona nije dojadilo pa su prestali da ga popravljaju, očekujući valjda da i preostala polovina nestane u talasima.
Ali nije nestala!
Most je zastao na pola puta do suprotne obale opirući se rušenju, pričajući legendu o Benou, njegovoj veri i upornosti, opštem podsmehu, psihologiji mase i ostalim misterijama univerzuma…

Lavanda za (pod)sećanje.

Stajala sam na kraju mosta (koji je u ovom slučaju bio u sredini), posmatrajući svoju izduženu senku u zelenoj vodi Rone..nije mi  bilo ni do skakanja, ni do plivanja, ni do zapomaganja da naiđe princ i prenese me na drugu obalu. Ma nije mi bilo ni do čega.
Neke su pojave u životu polovične, bilo da su nedovršene ili trajno oštećene poput ovog mosta, pa imaju malu ili nikakvu funkciju.. treba ih prepoznati..i zaobići, makoliko ljupke bile.
To be continued…
Tekst i fotografije: Zorana Drašković
@Artis Center 2020
post

Sedam dana kroz Srbiju slikom i kašikom (1)

Početkom marta ove godine putovala sam po Srbiji sa vrlo uglednim gostima, koji su želeli da vide i čuvene spomenike kulture, manastire, freske i prirodne lepote, ali i da kušaju hranu tipičnu za predele kojima se krećemo, sretnu ljude, upoznaju običaje. U pomoć sam pozvala pre svega kolege muzealce, istoričare umetnosti, istoričare, arheologe, etnologe, srpsko pravoslavno monaštvo, majstore zanatlije, kafedžije i kreativce svih vrsta. Zajednički smo stvorili jedan atipičan program koji sam u šali nazvala “Srbija slikom i kašikom”, a koji može poslužiti kao svojevrsni bedeker putnicima-namernicima, ali i turističkim organizacijama u lokalu i šire. Ideja je bila stvoriti jedan zanimljiv, drugačiji program zasnovan na kulturnom nasleđu u svim njegovim vidovima, i materijalnom i nematerijalnom, i to tako da saputnici steknu utisak da se druže sa svojim domaćinima, a ne da sa njima komuniciraju sa one tipične turističke distance. Ovo je priča o toj avanturi, napisana iz dva dela, jer sedam dana se hodilo Srbijom. Od Kraljeva preko Studenice i Gradca do Raške, od Raške preko Sopoćana, Đurđevih Stupova i Končula do Kruševca. Iz Kruševca do Vrnjačke Banje, Gamzigrada, Zaječara i Kladova. Onda Đerdapom uzvodno ka Kapetan Mišinom bregu, Lepenskom viru, Golupcu i Srebrnom jezeru. Naposletku smo posetili Viminacijum i Smederevo, a veliko finale našeg putovanja zalili u jednoj od najboljih vinarija u Srbiji – “Despotici” u Vlaškom Dolu.

Početak marta, zima još traje, a na put se mora! Ipak, već sama misao na Muzej slatka u kraljevačkoj Kući Cvetića iz 1908. godine i tradicionalnu dobrodošlicu uz građansko posluženje, te čuvene Marinine tegle na karneriće i miris dunja sa starinskog ormara … Muzej slatka-Kuća Cvetića, mart 2018. Foto © Tamara Ognjević

Često sebe uhvatim u razmišljanju tokom putovanja kako ću kad se vratim pisati o svemu onome što sam videla, čula, probala … onda, kada jednom ta putna groznica mine, a ja prebacim sijaset snimljenih fotografija sa telefona ili foto-aparata na hard disk, nastupi neko raspoloženje sebičnog uživanja u minulim događajima. Mislim kako je lepo sećati se bez napora beleženja, uljuljkujem se razmišljanjem o tome kako „nikad nije kasno“ za dobre priče. Negde, podsvesno, kljuca onaj novinarski „gen“ gunđajući o činjenici da je sve, ipak, vremenki oročeno. I jeste. Nekad u mikro razmerama iskustva koje postaje nemoguće prizvati u sećanje, češće diktirano novim događajima, jer sviđalo nam se to ili ne, mi smo doslovno zatrpani sadržajima i senzacijama koje, pošteno govoreći, ne postižemo da „procesuiramo“, jer negde svojevremeno pročitah da naš um, koji  dramatično zaostaje u evolutivnom procesu u odnosu na realni napredak modernih tehnologija, uspešno postiže da „prežvaće“ (čitaj: proguta u zadatom tempu) nekih osam informacija dnevno! Sve ostalo mislimo da smo čuli, videli i shvatili, a ustvari smo samo projurili kroz informativni „nanos“ udobno zavaljeni u fotelju dok nam se globalna reka vesti ( s lokalnim “akcentima”) sliva unutar nevelike „delte“ svetlucavog ekrana telefona, tableta, laptopa …

Čarobne Cvetićke, Marina i Lidija, u svom salonu u kući Cvetića, koja je u međuvremenu počela da prerasta u Muzej slatka. Kraljevo, marta 2018. Foto©Tamara Ognjević

E, sad, mogu ja ovako da filozofiram nekoliko dana sve usput ugađajući svojoj lenjosti da ne pređem na temu, a kako znam da je pre svega priča bitna, a osećam iskrenu potrebu da vam opričam jedno zanimljivo putovanje slikom i kašikom po Srbiji početkom marta ove godine, vredi početi upravo svim onim razlozima zašto ovo putovanje nije trebalo da se odigra!

Kiša i sneg su se smenjivali danima. Baba Marta u svom najboljem izdanju, a na ime onog „računa“ koji je napravio topli januar i prolećni Božić. Vreme od one vrste kada najviše volim da se zavučem pod jorgan “planinu”, jedem vanilice i gledam filmove za devojčice (od onih sam što preferiraju kostimiranu dramu, biće neki zaostatak iz prethodnog života). Međutim, moja draga, višedecenijska prijateljica Jelisaveta Karađorđević (obožava inače da naglasi da sam ja njena najstarija drugarica u Srbiji, misleći na vreme proteklo od jednog dana u sad već davno prošlom veku, kad smo jedna drugoj prvi put stisle ruku u apartmanu hotela „Moskva“, koji je tih dana zagonetno bio osvetljen natpisom „Balkan“ s druge strane ulice), odlučila je da baš po takvom vremenu prvi put pokaže zemlju svojih predaka bratu i sestri od tetke, a duboko veruje da samo ja mogu da napravim taj program za „pokazivanje“ na način koji više liči na druženje ljudi sličnih interesovanja nego na klasično turističko putovanje. I šta ću? Pozdravih se sa filmovima za devojčice, odnesoh zimske cipele na popravku i sedoh da osmislim kretanje po Srbiji kroz varljivi mart 2018.

Srebrni poslužavnici, rukom heklani stolnjaci, kristalne čaše, izvorska voda i slatko, sve kako red nalaže. Muzej slatka – Kuća Cvetića, Kraljevo, mart 2018. Foto©Tamara Ognjević

Torta za kneginju i hobotnice Svetog Save 

Nema tog polunamrgođenog jutra nad Šumadijom koje nasmejane Cvetićke, Marina i Lidija, neće razvedriti prvoklasnom kafom i domaćim slatkom u salonu svog doma u Kraljevu, nastajalom 1908. godine u šarmantnoj varijanti lokalne secesije. Stoga mi je najprirodnije, kad krenem put Doline jorgovana, da prvo svratim u ovj romantični, prvi takve vrste na Balkanu, Muzej slatka-Kuća Cvetića. Ono što genijalne domaćine u svakoj, a naročito muzejskoj kući, razlikuje od standardno dobrih domaćina, jeste ta sposobnost da gostu „uzmu meru“ i da spram iste „skroje“ neponovljivi doživljaj. Tako se vrednica Marina, istoričarka umetnosti, doskorašnja direktorka Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, i jedna od onih osoba koju bezrezervno volim i još više poštujem, dosetila da za specijalnu gošću, kći kneza regenta Pavla i kneginje Olge, pripremi tortu njenog imena, i to po receptu iz predratnog kuvara Zorke Babić, čije prvo izdanje je štampano u Mostaru 1912. godine.

Kreativno profilisanje gostiju, pa princezu Jelisavetu sačekaš sa čudesno lepom tortom njenog imena po receptu iz predratnog kuvara u čarobnom ambijentu Muzeja slatka u Kući Cvetića, dok prva jagorčevina proviruje u dvorištu. Kraljevo, mart 2018. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Ta Marinina torta „Jelisaveta“, sva od finog patišpanja, vanila krema, badema i lagane note rendane korice limuna, potpuno je osvojila srca i nepca gostiju, a želja gospodina Hansvajta, gorfa od Tiringena, brata od tetke naše princeze,  da poseti postavku posvećenu žrtvama Kraljevačkog strašnog oktobra 1941. u Narodnom muzeju Kraljeva, dodala je celoj priči onu dimeziju od koje se dobije knedla u grlu. Valja baš na ovom mestu reći da su oboje dece kneginje Jelisavete, rođene sestre kneginje Olge po kojoj je i naša princeza dobila ime, stigli na ovo putovanje izuzetno zainteresovani, radoznali i jako dobro obavešetni. Retko i kod ovdašnjih ljudi vidim takvo razumevanje i poštovanje kulturnog nasleđa Srbije kakvo su sedam dana bez poze i preterivanja pokazivali nadvojvotkinja Helena Habzburg i njen rođeni brat grof od Tiringena. Meni, koja se inače uvek i svuda osećam dobro u svojoj srpskoj koži, prosto su rasla krila od ponosa.

Dragulj srpskog srednjovekovnog nasleđa Bogorodičina crkva u Studenici, zadužbina velikog župana Srbije Stefana Nemanje s kraja 12. veka. Detalj sa minucioznom triforom, koju su u stilu zrele romanike klesali majstori iz primorja. Studenica pripada onom delu nasleđa ljudske civilizacije koji se nalazi pod zaštirom Uneska. Foto©Tamara Ognjević

Iz Kraljeva smo se uputili ka ovdašnjem dragulju nad draguljima – Manastiru Studenici. Imajući u vidu da je uveliko počeo preduskršnji post, a u čvrstoj želji da ni na koji način ne narušimo uobičajeni red velikog svetilišta, bili smo posebno dirnuti odlukom igumana Tihona da na temelju Studeničkog tipika Svetog Save, nastalog početkom 13. veka, da blagoslov za razrešenje od strogog posta (stigosmo u sredu, a to znači sve na vodi!), te da naloži pripremu obroka kakav Sava Nemanjić propisuje kad se u Studenici nađu dragi gosti. Tako su se otac Siluan i sjajni šef Goran Mihailović, inače zadužen za manastirski konak namenjen putnicima i hodočasnicima, pobrinuli da se pred nama nađu pravi posni gurmanluci, koji podrazumevaju i hobotnicu na žaru, punjene lignje, račiće, slatku pitu sa suvim šljivama.

Studenički tipik, pisan rukom Save Nemanjića početkom 13. veka, nedvosmisleno kaže da se od posta može razrešiti ako u manastir stignu dragi i/ili važni gosti. Tako su nam uz blagoslov arhimandrita Tihona, otac Siluan i Goran Mihailović, u salonu Studeničkog konaka priredili izvanrednu posnu gozbu: čorbica od celera, palačinke od heljde nadevene račićima, punjene lignje, hobotnicu na žaru i pitu sa suvim šljivama. Uz sve se pila odlična domaća rakija i studeničko vino. Tako uživo doživeh hobotnice Svetog Save o kojima sam pre koji mesec pisala u specijalnom editorijalu “Blic žene”. Studenica, mart 2018. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Da bi slika bila kompletna, treba reći da se nebo razvedrilo, a oblaci kao veliki, beli zmajevi jurnuli niz obode Golije, da se ogledaju na studeničkom mramoru. Kneginja je nežno dodirnula stari kivot Prvovenčanog kralja, koji je pre gotovo dva veka naručila njena pretkinja, kneginja Persida Karađorđević. Opčinjeni studeničkim Raspećem i majstorstvom dvorskih slikara kralja Milutina u Kraljevoj crkvi, nastavili smo niz dolinu nikad većeg i blatnjavijeg Ibra ka zadužbini kraljice Jelene u Gradcu.

Čuveno Raspeće na zapadnom zidu naosa Bogorodičine crkve u Studenici naslikano pod budnim okom Svetog Save početkom 13. veka. Studenica, mart 2018. Foto©Tamara Ognjević

Plavičasti suton još ne beše obavio crkvu kao skupocenom maramom, pa smo uspeli da pre prvog mraka zavirimo u ovo čudo srednjovekovne arhitekture na našem tlu pre nego što će nas mati Nina i gradačko sestrinstvo ponuditi čajem i kolačima. Gradačka čarolija leži u činjenici da kraljičina crkva, blagodareći svojoj zanimljivoj romano-gotičkoj konstrukciji, a za razliku od drugih građevina iz iste epohe, biva tako prostrana i svetla da se čini da je neuporediov veća nego što to sugerišu njene fasade. Istovremeno, lik i delo ove odive koju Karlo Anžujski, kralj dve Sicilije, naziva rođakom, tako moćno zrače kroz vreme da moji saputnici žele da znaju o Jeleni sve što se zna, baš kao i ono što se tek pretpostavlja.

U manastiru kraljice Jelene sa mati Ninom i gradačkim sestrinstvom dok martovsko sunce beži na zapad. Gradac, mart 2018. Foto©Tamara Ognjević

Veče završavamo u gostoljubivoj “Čakmari”, etno kreaciji dvoje divnih, vrednih ljudi – Slađane i Gorana Petrovića, koji su jedan od onih dragocenih primera kako se iz ničega pravi nešto. Naime, najveći deo ovog jedinstvenog prostora primer je kreativne reciklaže starih i odbačenih predmeta iz seoskih domaćinstava, ali i nestalih fabrika, kancelarija … O kvalitetu hrane u ovom restoranu za koji se bez zadrške može reći da je jedan od najboljih u regiji, napisaću samo jedan detalj – 95% onoga što Petrovići iznose pred goste je njihova proizvodnja, a 100% ponude je lokalnog karaktera. Pametnom dovoljno, a za sladokusce raj!

Jagnjetina ispod sača, žuti krompir s domaćim kajmakom sa Golije, hlebčići od brašna mlevenog na vodenici, gazda Goranov čuveni kiseli kupus i Slađine tanane tufahije ~ “Čakmara” u Baljevcima kod Raške je pravi raj za ljubitelje tradicionalne, lokalne hrane, koji pored dobrog jela vole i autentičan ambijent, koji su Petrovići svojim rukama napravili reciklirajući sve ono što su njihove komšije smatrale starim, propalim i prevaziđenim. Foto©Tamara Ognjević

Šapat monaha i kraljeva

Posle noći provedene u Raški, u skromnom, ali čistom prostoru malog hotel “Karavan”, koji preferiram u odnosu na urbanistički haos Novog Pazara, i zbog samog gradića, ispunjenog zanimljivim primerima međuratne arhitekture, ali i zbog preljubaznog Milinka, koji sa svojom porodicom vodi ovaj ugostiteljski objekat, posetili smo Galeriju “Gradac” i memorijal “Raška-Ratna prestonica Kraljevine Srbije 1915” u Kući Kursulića.

U memorijalu “Raška – Ratna prestonica Kraljevine Srbije 1915”, koji je smešten u Kuću Kursulića u kojoj je 13 dana novembra 1915. zasedala vlada Kraljevine Srbije i gde je donesena odluka o povlačenju preko Albanije. Sjajni domaćini Centra za kulturu “Gradac” pokazali su nam izuzetnu kolekciju slika i predmeta, ali i fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, koje je upravo ovde Avram Lević dobio u ruke da ga zajedno s kraljevskom blagajnom prenese preko albanskih planina. Raška, mart 2018. Foto©Tamara Ognjević

Kako sam ja poznata po tome što volim da ukrstim muzeje, galerije i kulturno nasleđe svih profila sa nematerijalnim nasleđem, a pre svega gastronomijom, pravo je blago kada u takvim naporima imate punu saradnju ljudi kakvi su Miki i Sonja Milićević, i cele sjajne ekipe KC „Gradac“.

Jedinstveni Sopoćani, zadužbina kralja Uroša I iz sredine 13. veka i čuveno Uspenje Bogorodice, koje brojni istoričari umetnosti smatraju svojevrsnom protorenesansom. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Iz Raške pravac – Sopoćani, na ugodno druženje s igumanom Teoktistom i bratstvom u prostoru jedne od najlepših srednjovekovnih građevina Srbije, zadužbini kralja Uroša I. Od neponovljivog Uspenja Bogorodičnog do lepog Apostola Filipa, te srpske Mona Lize, kako vodiči popularno vole da zovu ovu fresku u severnoj pevnici Trojičke crkve u Sopoćanima, a posebno do čuvene kompozicije Smrt kraljice Ane, te ode majci koju oplakuju i nebo i zemlja, naslikane u spomen Ane Dandolo, venecijanske plemkinje koja je svom mužu Stefanu Prvovenčanom donela krunu, i nesumnjivo imala izuzetan značaj u odrastanju i vaspitanju svog sina, kralja Uroša I.

Nemanjini Stupovi u Rasu iz sedamdesetih godina 12. veka još jedan biser srpskog srednjovekovnog nasleđa pod zaštitom Uneska. Foto-kolaž ©Tamara Ognjević

Nema ničeg prirodnijeg nego iz Sopoćana nastaviti put Đurđevih Stupova, među one nedovršene kule – tipično romanički vestverk, koji je veliki župan Nemanja podigao u slavu Svetom Đorđu, sedamdesetih godina 12. veka. To je i tačka sa koje se pruža fantastična panorama Deževe, prostora na kojem su Nemanjići nekada imali svoje dvorove, a i rado išli u lov, ali i srednjovekovna celina u kojoj se može videti jedna od retkih originalnih manastirskih trpezarija s kraja 13. veka, koju je podigao kralj Dragutin Nemanjić, sin Uroša I i Jelene za koju još uvek verujem da je Anžujska, iako neka nova istorijska istraživanja pokazuju u drugom smeru.

Putem nizbrdo nazad u Novi Pazar gde se ceo grad uzvrteo na 8. mart, Međunarodni praznik žena, a neviđeni cvetni aranžmani mame razgaljene muževe, koji bogami kupuju li kupuju. Mi smo u Pazar, istini za volju, sišli “Kod Jonuza” na ćevape, ali teško je proći jedan tako uzavreo grad, a ne primetiti njegov ritam, pojedine gotovo orijentalne izloge, mlade muslimanke koje teraju zanimljivu modu egzotičnog pokrivanja glave, koje je pre atraktivno nego verski „komprimirano“. Zanimljiv je, ali i haotičan Novi Pazar. Manjka za jednog dobrog i hrabrog urbanistu, a kao i čitava regija i veći deo Srbije, ima problem sa odlaganjem smeća. Tužno je kad se čovek tako nađe u predelu punom prirodne lepote i spomeničkog nasleđa, a ljutita baba Marta nakolo „kiti“ pejzaž plastičnim kesama i flašama, te svakovrsnim đubrem, dovoljno laganim da ga vetar i kiša razvuku na sve strane. Teško će turistička promocija države da prođe sa ovim “efektnim dekorumom“, a ruku na srce razrezala bih masne kazne po lokalu za isti, sve da sam u nekoj moći da to učinim. Činjenica je da čoveka ništa tako ne zaboli kao kad ga „udare“ po novčaniku.

U Novi Pazar “Kod Jonuza” na ćevape i osmomartovsku egzotiku na pazarski način. Novi Pazar, mart 2018. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Iz centra Pazara do drevne crkve Svetog Petra u Rasu nije daleko. Vreme se meškolji, ali kad krenemo put velikih svetinja sunce zablista. Laskam sebi da je to odgovor na onu moju šaljivu tvrdnju da sam u prethodnim životima bila udata za dva veličanstvena čoveka – velikog župana Nemanju i despota Stefana Lazarevića, pa kad im krenem na poklonjenje nebo se nasmeši.

Petrova crkva u Rasu, saborni hram velikih župana Raške, mesto gde je krunisan prvi kralj iz dinastije Nemanjića, Stefan Prvovenčani, 1217, ali i gde je njegov unuk kralj Dragutin predao vlast mlađem bratu Milutinu 1282. Pretpostavlja se da je sagrađena u 9. veku, a nesumnjivo je jedna od najinteresantnijih crkava na tlu Srbije, građena u stilu rane romanike. Zaštićena od strane Uneska kao nasleđe vredno pamćenja ukupne civilzacije. Mart, 2018. Foto©Tamara Ognjević

Velikožupanski saborni hram u Rasu, često datiran u 9. vek kao jedna od najstarijih, a još uvek aktivnih hrišćanskih crkva na tlu Srbije, fascinira moje spautnike. Rečit je protojerej stavrofor Tomislav Milenković, koji nam je domaćin u ovom nestvarnom ambijentu svom od istorije i zagonetki. Sunce miluje impresivne nadgrobnike pred crkvom, a put dalje vodi ka Manastiru Svetog Nikole u Končulu gde nas očekuju mati Minodora i jedno neponovljivo sestrinstvo s kojim sam imala zadovoljstvo da sarađujem na projektu „Živeti prošlost“ i “Gurmanskim pričama Srbije 2” u ranu jesen 2015.

Crkva Svetog Nikole u Končulu nesigurno se datira u 1175. godinu, odnosno vreme kada je veliki župan Stefan Nemanja izvesno obnovio ovu zanimljivu bogomolju smeštenu u podnožje Kopaonika. Končul, marta 2018. Foto©Tamara Ognjević

Pravoslavno monaštvo je specifično i način njihovog života je bitno drugačiji od onog kako to čine kaluđeri i kaluđerice hrišćanskog zapada Evrope. Otuda mogućnost da se u vreme posta sedne za monaški sto predstavlja dragocenu privilegiju. Skromna, jednostavna, a preukusna posna jela oduševljavaju moje saputnike. Od jedne varijante crvenog boršča, preko posne sarme i fine turšije, uz prethodnu molitvu sa monahinjama, sve je u Končulu kao istrgnuto iz neke drevne knjige gostoljublja i smernosti. Osećamo da smo dobrodošli dok se ružičasti sumrak spušta na obronke Kopaonika, koji kao neka snegom posuta poslastica viri kroz prozore manastirske trpezarije. Ja sam posebno dirnuta činjenicom da su sestre iznele vizantijsko vino po recepturi iz 9. veka, koje smo pre nekog vremena zajedno rekonstruisale u okviru gastroheritoloških eksperimenata, koji čine deo projekta „Živeti prošlost“.

Za monaškom trpezom u Končulu. Privilegija u najlepšem smislu te reči. Foto©Tamara Ognjević

Dok noć polako pada, obilazimo radionice u kojima nastaju ikone i vezene odežde, zavirujemo u zimsku kapelu, razgovaramo sa raspoloženim monahinjama i mazimo kućne ljubimce, među kojima je zeka Ljubica apsolutna zvezda male manastirske menažerije. Teško je rastati se sa sestrinstvom. Ne beži se tako lako od tolike ljubavi i pažnje, ali svi mi znamo šta je red, a i da nas očekuje još mnogo kilometara.

Majstorstvo je spremiti izuzetno ukusnu hrani sa jako malo sastojaka, praktično na vodi, usred posta. Svi smo bili oduševljeni ovom veselom, šarenom, monaškom trpezom na kojoj se našao crveni boršč sa cveklom i drugim povrćem, posna sarma, salata od krompira, svež paradajz, krastavci iz turšije, lignje spremljene u jednoj vrsti paprikaša i izvanredni sitni kolači, tačnije praline savršenog ukusa, a potpuno posne. Ipak, najveći začin večeri u Končulu dale su monahinje svojim neuporedivim, srdačnim gostoljubljem. Končul, mart 2018. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Kod čestitog knjaza na kruševačkoj čajanci

Noć u Raški je tiha, a jutro gotovo nestvarno. Prelazimo Ibar i skrećemo ka Staroj i Novoj Pavlici na putu kroz podkopaničku regiju kojom planiramo da kao nekad trgovci i osvajači, jednom prošavši ispod Koznika, tog čuvara srednjovekovnih puteva, stignemo do stare Lazareve prestonice u Kruševcu.

Nabujali Ibar i neverovatna Stara Pavlica kako ih je u jutro 9. marta 2018. zabeležio Hansvajt fon Tiringen.

Stara Pavlica kao himera lebdi nad prugom uskog koloseka, a iz njenog naosa bez zidova puca pogled na Ibar i ostatke grada Koprijana, koji kao pandan Magliču u gornjem delu klisure, zatvara Dolinu jorgovana. Nova Pavlica, nadomak Stare, zadužbina Lazarevih sestrića braće Musića, leži kao nehajno skinuta bela rukavica u mrkom predelu. Ovde je, kažu, pogubljeni knez prenoćio na svom putu s Kosova ka Ravanici u kojoj i danas počiva.

Kopaonik pod snegom i lagana vožnja pitoresknim predelom od Jošaničke Banje ka Kozniku. Foto©Tamara Ognjević

Put nas vodi kraj Jošaničke Banje, rodnog mesta najveće heroine Velikog rata, Milunke Savić, i sa zadovoljstvom vidim da je u jeku obnova starog turskog kupatila. Nad Banjom lebdi oblak pare koja se diže iz njenih vrelih, termalnih izvora koji nedvosmisleno sugerišu blizinu vulkanske aktivnosti. Kako je čarobno bilo okupati se u zvezdanoj septembarskoj noći pre koju godinu na ovdašnjem bazenu sa gošćama iz Japana dok je pun mesec namigivao kroz crne šume kopaoničke kao da se i sam kupa u velikom nebeskom jezeru.

Ako u Srbiji nisi jeo u kafani to je isto kao da u Srbiji nisi ni bio. A, “Novo Prerovo” u Kruševcu je više od kafane, pravi doživljaj čak i za najprobirljivije gurmane. Foto©Ivan Popović

U Kruševcu nas očekuje draga Zorana Drašković, kustos Kuća Simića i sjajna ekipa Narodnog muzeja Kruševac. Kako putnike-namernike prvo treba ukrepiti dobrim jelom na moje traženje, a na temelju jako lepog iskustva, odlazimo u kafanu “Novo Prerovo” nadomak glavnog kruševačkog trga. Ovo carstvo tradicionalne hrane nadaleko je poznato po onim gotovo zaboravljenim kafanskim jelima kakva je džigerica u maramici, jagnjeće sarmice, škembići i slični krkanluci.

Goveđi repovi a la “Novo Prerovo” kafanski delikates za gurmane. Foto©Tamara Ognjević

U času kad mi sednemo za sto na meniju su i juneći repovi u saftu, pa celo društvo koje samo iz njima znanih razloga jede sve vreme isto što i ja jedem, odlučuje da se upusti u moravsku gastronomsku avanturu, jer sve su ovo jaka, kafanska jela u kojima su nekada uživale kiradžije i tgrovci, mahom podrumari-vinari, zanatlije i kalfe, te pijačari, kad postignu da nešto prezalogaje između dva naporna posla. Problem s kafanskom, tradicionalnom hranom danas jeste upravo u tome što mi više ne trošimo taj broj kalorija u svakodnevnoj aktivnosti, a stomaci su nam postali malčice svileni u međuvremenu, pa valja od svega naručiti pola porcije, osim ako nemate takav metabolizam da „sagorite“ ovu vrstu klope pre nego što vas ona pošalje u horizontalu. Moji saputnici su u svakom pogledu kapacitet, a posebno fascinira njihovo oduševljenje ovdašnjim kiselim mlekom, pa praktično uz sve što jedu naručuju kiselo mleko i bez zadrške mu se dive od Raške do Srebrnog jezera. Čini se da je reč o proizvodu koji treba malo bolje marketinški elaborirati, a pogotovu kada se ima u vidu da mi više trošimo grčki jogurt – elem, opšte je poznato da Srbin uvek više ceni uvoz od domaće produkcije. Čak i onda kad je to objektivno lošiji izbor.

Kad profesionalc uzme da napravi selfi na Lazarevom gradu onda sve stane u kadar. I gosti, i domaćini, i donžon kula. Kruševac, mart 2018. Foto ©Zorana Drašković

Iz „Novog Prerova“ laganim korakom nastavljamo ka Lazarevom gradu, crkvi Lazarici i centralnoj zgradi muzeja. Treba potrošiti sve te kalorije! Dočekani domaćinski uživamo u stručnom vođenju kroz novu muzejsku postavku, otkrivamo zanimljiv kivot sa delom moštiju u prekrasnoj pridvornoj crkvi kneza Lazara, pijemo odličnu kafu sa direktorom muzeja Goranom Vasićem i sa velikim zanimanjem razgledamo dobro opremljenu muzejsku suvenirnicu. Vreme leti, pa smo već na pola puta ka Kući Simića gde su drage koleginice i drugarice, Zorana Drašković i Vesna Bogdanović, a u saradnji sa čarobnicom keteringa i divnih kolača, Draganom Vasić, organizovale čajanku na kruševački način u zavodljivom ambijentu kuće s početka 19. veka, koja je nekada pripadala čuvenom političaru i trgovcu Stojanu Simiću, a danas predstavlja moderni muzejski centar nadaleko poznat po izuzetnoj saradnji s lokalnom zajednicom. Da podsetim, to je ono mesto na kome sam početkom decembra 2017. sa najvećim uživanjem sprovela radionicu “Posno, a slasno” u okviru izložbe „Srećna slava, domaćica!“, koju autorski potpisuje Zorana Drašković.

Čajanka u Kući Simića – Narodni muzej Kruševac sa gastronomskim potpisom Dragane Vasić na neverovatan način je oživela muzejski ambijent, nekada dom čuvenog političara i trgovca iz doba kneza Miloša, Stojana Simića. Fantastičan primer kako muzej gastronomiju, kao poseban vid nematerijalnog nasleđa može da pretvori u instrument animacije. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Društvo je oduševljeno muzejskom čajankom! Sve servirano u duhu muzejske postavke u finim tanjirićima, porcelanskim šoljama i kristalu. Iz Aleksandrovca dobavljen neopisiv šeri brendi, maturski rad budućeg tehnologa vina. U savršenoj boci od fino brušenog kristala domaća dunjevača, a na tacnama salat od povrća, Milina salata s piletinom, pogačice sa čvarcima, kupusnik, pitice s mesom, solenke, štanglice kraljice Marije, reform torta sečena kao petit fourre, išleri, ledene kiflice, grancle … Društvo uzdiše i tamani kao da su se oni repovi u „Novom Prerovu“ dogodili u prošlom veku! Zlatne ruke Dragane Vasić, ali i smisao za lepo Zorane Drašković, neuporedivo, materinsko gostoljublje Vesne Bogdanović, a sve to zajedno u muzejskom ambijentu – doživljaj koji se pamti na duge staze!

Kad sam saputnike smestila u besprekorni hotel “Biser”, nekih par desetina metara od Kuće Simića, vratila sam se na celovečernju žurku u muzeju sa Zoranom i Vesnom, ali o tome neki drugi put 🙂

Vizantijsko vino od ruža po recepturi iz 9. veka, koje sam rekonstruisala sa monahinjama iz Končula u okviru projekta “Živeti prošlost” 2015, postaje pravi manastirski brend. Foto©Tamara Ognjević

U sledećem nastavku čitajte o tome šta smo sve videli i, naravno, jeli putujući od Ljubostinje, Kalenića, Vrnjačke Banje, Gamzigrada, Kladova, Đerdapa, Golupca, Srebrnog jezera, Viminacijuma, pa sve do Smederava!

(Nastaviće se)

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2018