post

Đurđevi Stupovi u Rasu: Nemanjine stepenice ka nebu

Đurđevi Stupovi u Rasu, glavnu ulaz u crkvu sa zapadne strane i još uvek nedovršene kule-stupovi po kojima je ceo manastirski kompleks iz 12. veka dobio ime. Foto@Tamara Ognjević, 2015.

U ukupnom nasleđu srpske srednjovekovne umetnosti ne postoji građevina koja bi se mogla uporediti sa zavetnom Nemanjinom crkvom u Rasu. Posvećena Svetom Đorđu ili Đurđu, kako je naziva arhaični, narodni jezik, ova romanička relikvijar-crkva, tananih dimenzija, ali impresivne siluete koja se uzdiže na neobično visokoj lokaciji, pravi je dragulj stilskog „zagrljaja“ istoka i zapada u srpskoj umetnosti 12. veka. Nijedna druga građevina u Srba nije podignuta na takvoj visini da dominira ukupnim predelom, kao da je njen graditelj i istaknutim mestom na kome je sagradio hram, ali i parom visokih kula (stlpova ili stupova kako su u srednjem veku nazivane kule) kvadratnog preseka, koje se nalaze sa obe strane glavnog portala, hteo da dodirne nebo.

Đurđevi Stupovi 70-tih godina 20. veka, pre velike obnove. Ove stare fotografije na jedinstven način pokazuju specifičnu poziciju kompleksa u odnosu na okolinu.

Idejni koncept Đurđevih Stupova u Rasu, koje je podigao, kako stoji na sačuvanom fragmentu ulaznog portala, 1171. veliki župan Srbije Stefan Nemanja, treba tražiti u sličnim građevinama nastajalim na Zapadu u epohi takozvane krstaške umetnosti čiji su dominantni nosioci bili moćni normanski osvajači i vladari Sicilije i južne Italije, Engleske i severne Francuske, ali i sveti rimski carevi germanskog porekla, poput Nemanjinih znanaca Fridriha I Barbarose i njegovog sina Henrika VI.

Najčešće posvećene Arhistratigu Mihailu, kao čuveni Mon Sen Mišel u Normandiji, ovako zidane hramove u pravilu karakteriše „vestverk“, par visokih kula pored glavnog ulaza koje nadvisuju ostatak građevine i prema određenim hipotezama predstavljaju metaforičnu „nebesku lestvicu“. U pravilu se ove crkve – „nebeske merdevine“ nalaze na izrazitim uzvišenjima, kao svojevrsna „kopča“ između zemlje i neba. Prema određenim apokrifnim tekstovima na vrhu ovih kula-stepenica stajao je Arhistratig, određujući ko može u više, božanske sfere, a ko ne.

Ikona velikog župana Nemanje kao Svetog Simeona Mirotočivog na ulasku u manastirski kompleks i deo panorame Deževske doline. Foto@Tamara Ognjević, 2018.

O razlozima da se odabere građevina ovakvih konstruktivnih svojstava, ali i njena zanimljiva lokacija, u slučaju Đurđevih Stupova može se samo pretpostavljati.

Prema Nemanjinom žitiju, koga potpisuje njegov sin Stefan Prvovenčani, Stupovi su zavetna crkva, podignuta u znak zahvalnosti Bogu i Svetom Đorđu, ratniku Hristovom kome se Nemanja molio da ga oslobodi zatočeništva u koje ga behu stavila braća. Navodno zatočen u pećini iz koje je, prema predanju, gledao upravo u visoki vrh na kome se danas nalazi iz temelja obnovljen hram u Rasu, Nemanja se zavetovao najznamenitijem među Hristovim svetim ratnicima da će mu podići crkvu ako ga oslobodi.

Iako Prvovenčani tek kasnije pominje da je Nemanja negde u približno vreme, oko 1168. godine pobedio brata Tihomira i Vizantince u bici kod Pantina na Kosovu Polju, čime je i zvanično preuzeo presto velikih župana Raške, i uspostavio autonomiju svojih teritorija u odnosu na dotadašnju vizantijsku dominaciju, nesporno je da se ovaj istorijski događaj od prvorazrednog značaja zbio upravo u trenu koji prethodi gradnji Đurđevih Stupova u Rasu. Činjenica da je ova mistično lepa crkva podignuta u blizini srednjevekovnovnog Rasa i Deževe, nadomak sabornog i krunidbenog hrama Raških župana posvećenog Svetim Apostolima, tvori utisak da je Nemanja na autentičan, duhovni način „obeležio“ svoje teritorije. Ili da citiramo Stefana Prvovenčanog – „i sabra propalu srpsku zemlju, ograđujući je Krstom Hristovim“.

Stepenaste, razigrane fasade Đurđevih Stupova predstavljaju izuzetan primer reprezentativne građevine u romaničkom stilu unutar srpskog kopna. Foto@Tamara Ognjević, 2018.

Crkva Svetog Đorđa u Rasu je jednobrodna građevina sa naročito ozidanom pripratom sa dve moćne kule. Hram je u suštini malih dimenzija, tako da kupola elipsoidnog oblika u celini zasvođuje naos građevine. Na bočnim stranama se nalaze dva ulaza (vestibili) kroz koje se direktno stupa u hram. Na istoku je tročlani oltarski prostor sa polukružnim apsidama. U crkvu se stupa kamenim stepeništem sa zapadne strane.

Njen votivni karakter potvrđuje činjenica da u sam objekat u času bogosluženja može da uđe najviše desetak do petnaest ljudi, uključujući tu i sveštenstvo koje obred obavlja.

Građena je pritesanim kamenom sa karakterističnom romaničkom obradom fasade koju krase plitke niše, arkadni frizovi i pilastri.

Srodne su joj po «vestverku», odnosno kulama na pročelju, dve crkve nastale u istoj epohi – katedrala Svetog Trifuna u Kotoru (osveštana 19. juna 1166.), i crkva Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju (poslednja četvrtina 12. veka), zadužbina Nemanjinog brata ili rođaka humskog kneza Miroslava.

Malo toga je ostalo od prvobitnog slikanog ukrasa u Stupovima, a najveći deo sačuvanih fresaka je prenesen u Galeriju fresaka u Beogradu. Na slici se vidi deo naosa i oltarskog prostora crkve. Foto@Tamara Ognjević, 2015.

Đurđevi Stupovi su mnogo stradali tokom turskih osvajanja i svetskih ratova. Njihov čudesni monumentalni živopis neobično skladno uklopljen u zadate arhitektonske okvire, slikan u stilu dvorske umetnosti vizantijskih vladara iz dinastije Komnina, sačuvan je u fragmentima i najvećim delom prenet u Galeriju fresaka u Beogradu (Narodni muzej u Beogradu) tokom restauratersko-konzervatorskih radova preduzetih u drugoj polovini 20. veka. Ovo je istovremeno jedina Nemanjina zadužbina iz koje je, makar fragmentarno, sačuvan deo fresaka rađen po želji velikog župana.

Svetitelji u naslikanim arkadama, apostoli i jevanđelisti u medaljonima ili okvirima potkupolnih pandatifa, ukazuju na ruku dobrih grčkih majstora, nastavljača tradicije znamenitih Nereza (Makedonija), koji su po svemu sudeći posredno inspirisali Đota di Bondonea za revolucionarno slikarstvo slavne Kapele Arene u Padovi.

Grobna kapela kralja Dragutina Nemanjića (levo) čuva jedinstven dokument o primopredaji vlasti naslikan u fresko tehnici. Foto@Tamara Ognjević, 2015.

U manastirskom kompleksu Đurđevih Stupova u Rasu se nalazi i grobna kapela kralja Dragutina Nemanjića, smeštena u pregrađenu ulaznu kulu (jugozapadni sektor utvrđenog zida koji opasuje manastir), čiji živopis, nastao osamdesetih godina 13. veka, predstavlja jedinstveni spoj religiozne umetnosti i istorijsko-pravnog dokumenta izraženog slikom.

U svodu kapele naslikana su Državni sabor u Rasu 1196. na kome Stefan Nemanja predaje vlast sinu Stefanu Prvovenčanom, krunisanje kralja Uroša I Nemanjića 1243, kao i krunisanje njegovog sina kralja Dragutina 1276, ali i istorijski prizor na kome u Deževi 1282. kralj Dragutin Nemanjić predaje vlast svom mlađem bratu kralju Milutinu. Kapela je i jedinstvena galerija portreta Nemanjića kraljeva i monaha, ali i predstava svetih lekara i besrebrenika (sveti Pantelejmon, Kozma, Damjan i drugi), budući da je kralj u vreme njenog živopisanja bio gotovo na samrti zbog teškog preloma noge u jednom lovu pod gradom Jelačom.

Starozavetna Trojica u liku trojice anđela, Dragutinova kapela u Đurđevim Stupovima u Rasu, pozni 13. vek. Foto@Dragan Bosnić, 2011.

Najmonumentalnija freska u kapeli prikazuje likove Svete Trojice kao starozavetnih anđela iz Gozbe Avramove, među kojima eteričnom lepotom pleni anđeo u ružičastoj tunici, stilski «brat blizanaca» čuvenog Plavog anđela iz Dragutinove zadužbine u Arilju iz 1296, koji sugeriše da je najverovatnije isti majstor živopisao obe bogomolje.

Veliki župan Nemanja je podigao Đurđeve Stupove oko 1171. godine na lokaciji sa koje puca pogled na sve četiri strane njegove države. Pogled na Deževsku dolinu u kojoj su Nemanjići imali svoje dvorove. Foto@Tamara Ognjević, 2015.

Đurđevi Stupovi su, kao i Stari Ras, Sopoćani, Dečani i Studenica pod zaštitom Uneska od kraja 70-tih godina prošlog veka, a početkom novog milenijuma ovaj dugo zapusteo manastir je ponovo okupio monaško bratstvo koje je izgradnjom konaka, obnovom hrama i velike trpezarije iz doba kralja Dragutina, otpočelo sveobuhvatnu akciju u koju se uključila čitava kulturna Srbija pod sloganom «Podignimo Stupove».

Južni vestibil Đurđevih Stupova, a u prvom planu jedan od starih nadgrobnika budući da je prostor oko crkve služio za sahranjivanje uglednih igumana i monaha. Foto @Tamara Ognjević, 2015.

Pod nogama slavnog pretka
Srpski kraljevi Radoslav i Dragutin Nemanjić jedini su vladari ove legendarne dinastije koji nisu, na tragu svog slavnog pretka Nemanje, podigli grobne crkve. Prvi je sahranjen, prema sopstvenoj želji, u spoljnoj priprati glavne crkve manastira Studenice, koju je sam dozidao, i koja je i danas poznata kao Radoslavljeva priprata, a drugi je odlučio da bude pokopan u kapeli sačinjenoj pregradnjom ulazne kule-pirga u sastavu odbrambenog zida kompleksa manastira Đurđevi Stupovi u Rasu.

Nije nimalo slučajna analogija u okviru koje su i kralj Dragutin i njegov zlosrećni stric Radoslav odlučili da budu pokopani u jednoj od zadužbina svog velikog pretka Stefana Nemanje. Sahraniti se na ulazu u hram ili manastirski kompleks, tamo gde svaki namernik mora da prođe, pokazatelj je najdubljeg pokajanja. Čini se da i Radoslav i Dragutin kroz vekove poručuju da su nedostojni Nemanje zbog svojih sagrešenja, ali ležeći u simboličnom smislu pod njegovim stopama preporučuju se njegovom blagodatnom posredovanju pred Bogom na isti način na koji to čine i u živopisanim ktitorskim kompozicijama.

Sličnosti prelomnih trenutaka u životima ove dvojice vladara su na svojevrsan način zanimljive. Obojica su izgubila presto u korist svoje mlađe braće, iako su na njega polagali pravo činom prvorođenja. Za obojicu istorija smatra da su bili pod dominantnim uticajem svojih energičnih i ambicioznih žena. Napokon, obojica su se u sumrak života okrenula najdubljem verskom misticizmu sa elementima samokažnjavanja, upokojivši se kao monasi – Radoslav kao Jovan, a Dragutin kao Teoktist – primajući uistinu, a ne samo simbolično monaški postrig, kako je to na samrtnoj postelji činio najveći broj srednjovekovnih vlastodržaca.

Kralj Dragutin predaje vlast mlađem bratu Milutinu na saboru u Rasu 1282, Dragutinova grobna kapela, Đurđevi Stupovi u Rasu, pozni 13. vek. Foto@Dragan Bosnić

Testament u slici
Živopis u grobnoj kapeli kralja Dragutina u Đurđevim Stupovima u Rasu jedinstven je primer testamenta nekog kraljevskog samrtnika izražen umetničkim sredstvima. Slikajući istorijske kompozicije sa predajom vlasti na državnim saborima održanim u nedalekom hramu Svetih Apostola u Rasu, Dragutin ukazuje na to da i njegova predaja vlasti bratu Milutinu 1282. godine predstavlja svojevrsnu političku „tradiciju“ unutar dinastije Nemanjića. Istovremeno, slikajući brata sa kraljevskim insignijama u procesiji Nemanjića kao legitimnog vladara pred prestolom Božijim, Dragutin daje da se naslika njegov najstariji sin, princ Vladislav, ali ne i sin Milutinov – Stefan Dečanski. Na ovakav način, na svetom mestu, kralj koji se odrekao vlasti „podseća“ brata da krunu, onog časa kada se okonča njegovo vreme na prestolu Srbije, mora predati Vladislavu, a ne svom sinu Stefanu. Bio je to ugovor među braćom za koji je u tom času umirući Dragutin osećao da ga treba naslikati i na mestu njegovog poslednjeg počivališta.

Da li je zaista tako dobro poznavao prirodu brata Milutina ili se tek držao one stare da se poslednja pokojnikova mora ispoštovati?

Kakogod, kralj Dragutin nije umro nakon teškog preloma noge, a kralj Milutin nije ispoštovao dogovor iz Deževe. Posledice su bile dalekosežne i tragične. Izbio je građanski, bratoubilački rat koji se proširio na čitavu zemlju. Ni nalik otmenom dostojanstvu dragocenog Dragutinovog „testamenta u slici“, toj jedinstvenoj slici poslednje volje jednog suverena u okviru baštine evropske umetnosti srednjeg veka.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac,

“Blago Srbije, kulturno-istorijska baština”, Mladinska knjiga Beograd, 2012.

©Artis Center 2018

 

post

Inspirisano Rembrantom: Čas anatomije Danila Kiša

Krajem sedamdesetih godina 20. veka jedan deo srpske književne javnosti optužio je Danila Kiša da je, navodno, plagirao knjigu „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Kiš je napisao svoj znameniti „Čas anatomije“ kao odgovor na ove napade. Naslov ovog dela inspirisan je Rembrantovim slikama istoimenog naziva, nastalim u rasponu od gotovo dve decenije – „Časom Anatomije doktora Tulpa“ i „Časom anatomije doktora Dejmana“. U ovom odlomku donosimo Kišovo razmišljanje o ovim delima kao izuzetnu književnu introspekciju likovne umetnosti, ali i izrazito ličan doživaljaj i osobeno čitanje Rembrantovih remek dela u svetlu piščeve namere da i sam obavi svojevrsni čas anatomije.

Rembrant, Čas anatomije dr Tulpa, 1632, Mauritshojes muzej, Hag

Gle, gle, govorili su, sad će ga secirati; biće to zabavno. Na isti način, znate, gospođo, svaki spektakl zabavlja ljude; oni na isti način idu u marionetsko pozorište, na karneval, u Komičnu operu, na veliku misu, na sahranu.

Volter u pismu (1770)

Na kraju krajeva, sve što se piscu događa, zlo i dobro, deo je njegove književne sudbine (a on druge i nema). Tout est à aboutir à un livre (Malarme). Sve na svetu postoji da bi se napisala jedna knjiga.

Još od prvog časa kada mi se ta zamisao javila – ne samo da demonstriram neke od principa na kojima počiva “Grobnica za Borisa Davidoviča” nego i da napravim jedan anatomski rez na moralnom i književnom profilu književničke cosa nostre i jeremićevske kritike kao estetičke osnove ove naše literarne hajdučije – od tog prvog časa stajao je pred mojim duhovnim očima, kao vizuelna metafora tog mog postupka, kao ilustracija i kao omot te buduće knjige, Rembrantov Čas anatomije, onaj iz Muzeja u Hagu, sa portretom profesora Tulpa i njegovih učenika. Posle izvesnog kolebanja, opredelio sam se ipak za taj Čas, a ne za onaj drugi, onaj kasniji, iz 1656, koji me kao slika i kao ilustracija teme možda još više privlači, svojom paletom, svojom sudbinom (ta je slika prošla kroz iskušenje plamena), svojom fragmentarnošću, svojom majstorskom egzekucijom, gde više ne vlada ona glatkoća i perfekcija kao u Času profesora Tulpa, no gde je data s lakoćom majstorstva – kao demonstracija tog majstorstva – krvava i ispražnjena utroba mrtvaca i gde ruka sa skalpelom, ruka doktora Joana Dejmana, mada u drugom planu dominira zapravo slikom, jer ta ruka sa skalpelom koji blešti kao britva jeste istovremeno i ruka majstora, ruka onoga koji je stavio u nju skalpel, islikavši ga jednim jedinim brzim pokretom kičice, jednim jedinim zamahom ruke, kao rezom bisturija. I ako sam najzad potisnuo tu ilustraciju u drugi plan, a na račun one druge slike, ruka sa skalpelom još jednako ostaje u mom duhu, blistavi se čelik skalpela premestio, u mom viđenju, u ruke profesora Tulpa, sa onog drugog tabloa, i sad profesor Tulp ima, kao rezime tog saznanja, skalpel i anatomske makaze istovremeno! Tu sam, velim, prvu ilustraciju odbacio na račun ove druge samo zato što je ovaj drugi čas javni i što je leš na anatomskom stolu obična lešina, bezbojna kao leš utopljenika, sterilna, sterilizovana, dobra samo da se na njoj demonstriraju simptomi nekog patološkog stanja, te nije potreban brasero da kadom svojih trava otkloni bazd raspadanja.

Rembrant, Čas anatomije dr Dejmana, 1656, Ermitaž Amsterdam

Profesor Tulp je rastegnuo anatomskim nožicama mišićna vlakna odrane leve podlaktice i pokazuje učenicima to klupko mišića i žila, vena i arterija kroz koje više ne kola krv, pokazuje im sa mirom i pribranošću čoveka koji zna da je ljudsko telo, izvan duhovnih funkcija, izvan duše i morala, samo probavna mašina, mešina, splet creva i živaca, hrpa žila i mesa, kao onaj odrani vo (iz Luvra) što ga je Rembran naslikao nekih pet godina kasnije: gomila mesa obešena naglavce. Profesorova leva ruka sa priljubljenim palcem i kažiprstom – to doticanje epiderme na jagodicama prstiju, gde se može osetiti najfiniji dodir praha s leptirovog krila ili cvetnog polena, tanan, skoro odsutan, kao dah, kao kad jabuke, što ga Francuzi zovu maglom zvona (brume des cloches), ta živa ruka podignuta u gest privlači pažnju nekih od učenika više nego mrtva podlaktica i rasporene žile: kao da će iz tih priljubljenih prstiju da kresne elektricitet, inkaranacija duše, emanacija vitaliteta, kao kontrast mrtvim žilama lešine i kao – naravoučenije. Ono što poput emanacije vibrira između tek jedva primaknutog palca i kažiprsta primarijusa Nikolaesa Pitersona (Tulpa), ona iskra saznanja i iskustva koja samo što nije kresnula kao električno pražnjenje između dva alabastera šaržirana masom elektrona (te se učenicima čini da će to empirijsko iskustvo doktorovih prstiju da ih nadahne kao sveti sakrament), to iskustvo svih ranijih (anatomskih) saznanja sadrži u sebi, bez sumnje, i čas profesora dr Seb. Egbertsa, kao što i Rembrant ima u svom poslu „uzor i preteču“ u predavanju iz anatomije dr Seb. Egbertsa što ga je naslikao Tomas de Kejzer (1597-1667) i gde se u sredini kompozicije isprečio goli ljudski skelet ne bez metafizičke poruke. I estetičke; one iste koju naslućujemo i koja je imanentno prisutna i kod Rembranta, kao eho klasične (aristotelovske) „estetike ružnog“: „Ima stvar koje nerado gledamo u njihovoj prirodnoj stvarnosti ali kada su naročito brižljivo naslikane, onda ih sa zadovoljstvom posmatramo, na primer: oblike najodvratnijih životinja i mrtvaca.“ (Aristotel: Poetika, IV) (Ta „estetika ružnog“ prisutna, dakle, već u ovom stavu Aristotelove poetike, biće u devetnaestom veku, kod Rozenkranca, dovedena do apsoluta: ružno je lepo, op.aut.)

Tomas de Kejzer, Čas osteologije dr Sebastijana Egbertsa, 1619.

Jedan od učenika, ako to nije asistent, najbliži profesoru, drži u ruci knjigu, možda podsetnik ili udžebnik histologije. Kraj profesora, na desnoj strani slike, takođe jedan presavijen list: ništa nije prepušteno improvizaciji, pisani spomenici su tu, iskustvo sveta, saznanje antroponomija, iskustvo svih ranijih anatomskih istraživanja i rezultata tu je, u duhu, u logosu, tu vlada duh nauke, bibliografija već postoji, suma dodatašnjih iskustava, od pitagorejca Alkmeona preko Galena (koji posmatra antropoide i rasudjuje o funkcijama čovečijih organa više per analogiam), od Galena do Mundijusa i do Vezalove de humani corporis fabrica (1543), od Vezala do Leonarda da Vinčija (koji je, dakle, u dvostrukom srodstvu sa Rembrantovim Časom), od Leonarda do Varolija i do Fabricija d’ Akvapendetea, sa čijim je radovima o arterijama i venskim zaliscima profesor Tulp, bez sumnje, upoznat: svet ne počinje od danas i mi znamo, vidimo, da ovo nije prvi čas anatomije pod kapom nebeskom, ali još se mogu saznati nove stvari, posmatranjem, seciranjem i vivisekcijom, praksisom i sumom iskustava koja su nam dostupna.

Čas može da počne.

Danilo Kiš

„Čas anatomije“,

Beograd 1979.

Danilo Kiš (1935-1989)

©Artis Center 2018

post

Predićeva “Vizija u oblacima”

Izložba “Dakle, Vi ste taj UrošPredić?” Narodnog muzeja Zrenjanin već nedeljama osvaja beogradsku publiku, koja neumorno navraća u Galeriju SANU u srcu grada! Očaravajuća energija i veliko znanje istoričarke umetnosti Olivere Skoko, višeg kustosa Narodnog muzeja Zrenjanin, autor izložbe, koja čuvenog slikara akademskog realizma i jednog od najznačajnijih stvaralaca našeg tla, predstavlja iz jednog novog ugla, ne samo što privlači najširu radoznalu publiku, već pokazuje koliko je veliki značaj kustoske interpretacije i komunikacije u muzeologiji, a posebno kada je reč o njenom izlagačkom aspektu. Izložba se zatvara u nedelju 15. aprila, a publika će u utorak 10. aprila u 18 časova imati priliku da se druži sa neuporedivom Aleksandrom Ninković Tašić, najboljim poznavaocem života i dela Mihajla Pupina, koja će govoriti o velikom prijateljstvu Pupina i Predića. Iskoristite priliku da čujete i Aleksandru i Oliveru, u sredu 11. aprila u 17 časova, bar još jednom dok traje izložba, koju najtoplije preporučujemo!

Izložba “Dakle, Vi ste taj Uroš Predić?” Narodnog muzeja Zrenjanin već nedeljama okuplja radoznalu publiku. Podaci kažu da je do sada preko 30.000 posetilaca zavirilo u Predićev atelje i njegove misli. Pre svega zahvaljujući sjajnim autorskim vođenjima istoričarke umetnosti Olivere Skoko. Foto©Tamara Ognjević

Artis Magazin je zahvaljujući ljubaznosti koleginice Skoko dobio pravo na objavljivanje još jedne ekskluzivne priče o Prediću u čijem fokusu je ovog puta možda najzanimljivija, najintrigantnija slika na aktuelnoj postavci – “Vizija u oblacima”, jedinstevni umetnički “komentar” na dramatičnu društveno-političku situaciju davne 1887. godine, ali i delo čije tumačenje je, koje daje sam Predić, nateralo kralja Aleksandra I Karađorđevića da bez reči izjuri iz slikarevog beogradskog ateljea.

Predićeva “Vizija u oblacima”, nastala 1887. godine, umetnička reakcija na jedan politički složen trenutak, delo je koje privlači posebnu pažnju publike na izložbi “Dakle, Vi ste taj Uroš Predić?” u Galeriji SANU. Foto©Tamara Ognjević

Na izložbi „Dakle, Vi ste taj Uroš Predić?“ Narodnog muzeja Zrenjanin, koja u Galeriji SANU traje do 15. aprila, posebno pažnju publike privlači slika „Vizija u oblacima“. Sa razlogom. Posetioci imaju priliku da pogledaju po mnogo čemu neobično Predićevo delo, nastalo dve godine nakon njegovog povratka sa bečkih studija. Sliku je autor detaljno opisao u svojoj Autobiografiji 1946. godine, a zbog brojnih detalja i izuzetne narativnosti i simbolike, ali i nevelikog formata, publici su na izložbi dostupne lupe, ali i reprodukovana slika većih dimenzija sa svim ucrtanim objašnjenjima za lakše upoznavanje sa ovim izuzetnim radom Uroša Predića.

Kako je sam slikar istakao, u vreme nastanka ovog dela (1887.) došlo je do austrijske okupacije Bosne i Hercegovine „kada je političko nebo bilo vrlo natušteno, te je izgledalo da će doći već onda do rata, koji će planuti tek posle 27 godina, kada su grabljivci sa severa mislili da su se dovoljno spremili, da nas pregaze i prokrče sebi put za Istok“. Dalje, Uroš govori da je kao austrijski podanik pozvan da se spremi za mobilizaciju i „pođe tamo gde se ruši, pali, kolje, ubija!“. U takvom raspoloženju odgovorio je na rat svojim načinom, stvorivši sliku koja kroz alegoriju iznosi njegovo kritičko viđenje života i odnosa među ljudima.

Uroš Predić, Vizija u oblacima, ulje na platnu, 1887. Foto©Narodni muzej Zrenjanin

Sebe je zamislio kako stoji na nekom manjem uzvišenju sa kojeg posmatra prizor ispred sebe (Radoje Drašković, rođeni Orlovaćanin i autor knjige „Čika Uroš“, kaže da je to zapravo pogled sa vidikovca, odnosno sa vrha umetnikovog vinograda na tzv. Dudari gde je Predić posebno voleo da dolazi. Takođe, Drašković nam otkriva da je selo koje se vidi odatle, a koje je predstavljeno u donjem delu slike zapravo Tomaševac, prim.aut.).; široku dolinu u predvečerje pod tamnim oblacima koji nagoveštavaju dolazak oluje. To je donja zona slike na kojoj je predstavio pejzaž sa naseljem . A potom sledi detaljan opis gornjeg dela:

„Gore se uprkos svetu mržnje i borbe, prostrla svetla pojava Ljubavi, Venera, okružena svojim vernima iz svih staleža. Jedan kralj pruža joj svoju krunu i papa kleči pred njom i hromi prosjak i jedan guravko i kvazi strogi naučnik, pa i jedna kaluđerica jeca nad bedrima Venerinim, na čijem ramenu sedi Amor sa strelama. Između Amora i Venerine glave kezi se lobanja Smrti, Venerin korelat. Dok smrt obara, Venera stvara, bez nje propao bi svet. Ona je vodila velikog Dantea kroz ceo život kao i kroz njegov božanstveni spev koji se svršava rečima: L’Amor che muove il sole e l’altre stelle

Druga sila koja pokreće ljude, Borba, oličena u mračnoj pojavi boga Marsa koji napada Hrista, učitelja ljubavi i mira. I tada se spremao da zakrvari svet, ali nije uspeo. Zadržala ga nesita aždaja deficita, koja, ližući prazan rog iznemogle Fortune, ne dade Marsu maha, jer mu je nogu vezala svojim repom. Desno od Venere stoji Pravda, vezanih očiju, ali i vezanih ruku. Na njenim ramenima sedi neki bankarski tip kao predstavnik kapitala i otevši od Pravde mač i vagu, on deli pravdu, tako da na vagi preteže kesa s novcima, laki zamotuljak na kom piše Jus. Ali, u polutami, iza Pravde, već čeka Sudbina, držeći Klepsidru, kad će doći čas odmazde, kad će Pravdi odrešiti ruke. I evo, najveća figura na ovoj slici Crvena Avet, izgladnela lica, sa crvenom jakobinskom kapom na glavi, drži u vis zapaljenu buktinju, čiji dim ide pod nos zaprepašćenom jahaču Pravde, jer mu u dimu lik revolucionara Marata govori nemile stvari u uho, a šapa jednog tigra pritiskuje Jus da pretegne kesu s novcima. U donjim tamnim partijama oblaka sedi grupa Politike, naslonjene jednom rukom na Silu, drugom na Lukavstvo. Politika je pod maskom da se ne bi videlo kuda smera. Pod njenim nogama leži uspavani Lav, tj. narod, kom ne dolazi svest o njegovoj moći, te zato još nosi magareću glavu. Ako se probudi, lukavstvo mu pruža malo čkalja, sitnih koncesija, a sem toga, Lavu su vezane pandže u rukama Sile.

Predićeva “Vizija u oblacima” sa označenim alegorijama onako kako ih on opisuje u svojoj Autobiografiji 1946. godine. Foto©Narodni muzej Zrenjanin

Na gornjem desnom uglu slike leži Poezija, mrtva. Darvin, predstavnik nauke, navaljuje na Poeziju težak nadgrobni kamen, na kom piše: Scientia. Moderni poeta sedi na svojoj Muzi i okreće svoj vergl, a majmun mu uliva nadahnuće kroz Nirnberški levak u glavu. 

Kraj leve noge gole Istine Predić je naslikao sebe na kornjači koju vuče kljuse. Nije u Autobiografiji objasnio ovu zanimljivu metaforu. Foto©Narodni muzej Zrenjanin

Leva polovina slike je nešto svetlija. U nižim partijama predstavnici umetnosti i književnosti, koje su tada bile ogrezle u niskom, čak i prostačkom naturalizmu, prikazani su, kako jašu na svinji jureći za Istinom, koja im (je) okrenula leđa bežeći u svetle visine ideala. Tu je Isus pokleknuo, držeći protiv navale Marsa svoju nauku o veri, ljubavi i nadeždi, kao štit. U njegovoj su blizini i najsvetliji umovi stare filosofije, Sokrat i Platon, koji su putem razuma došli do istih moralnih visina, do kojih se uzdigao Isus pomoću ljubavi. I dok se ovde na zemlji sve obrće i prevrće u večitom nezadovoljstvu, Bog, pošto je čoveku dao razum da bi razlikovao dobro od zla i poslao Sina svoga kao učitelja mira i ljubavi, predao se bezbrižnom snu. Njegova svetla glava zauzima na slici ceo levi ugao, i ne oseća, što ga ateista Volter uznemiruje po uhu svojim perom. I rezultat celog ovog razmišljanja pokazan je najzad na slici u alegoriji, kako se mudrost i ludost ljube.“ 

Deo predmeta iz Predićevog beogradskog ateljea, koji se nalazio u Svetogorskoj br. 27, danas u vlasništvu Narodnog muzeja Zrenjanin. Iz postavke izložbe “Dakle, Vi ste taj Uroš Predić?” u Galeriji SANU u Beogradu. Foto©Tamara Ognjević

Predić je Mihovilu Tomandlu tada u svom ateljeu pokazujući na sliku iščitao i ono što u svojoj Autobiografiji nije pomenuo pa je tako rekao da „krvava ruka s buktinjom izgleda kao Sfinga, večita zagonetka kako da se upravlja narodom, a tu je i Prometej koji sedi skrušeno, kajući se što je ljude spasao od propasti.“ Inače ovaj Pančevac će kasnije, u svojoj knjizi “Moji susreti s Urošem Predićem”, napisati kako mu je Uroš tada rekao da je svojevremeno i kralju Aleksandru koji je često dolazio u njegov atelje takođe na isti način detaljno opisao svoju sliku, objasnivši mu da ona predstavlja viziju o socijalnoj revoluciji, ali da je kralj potom „smesta napustio atelje i nikad više nije došao.“ 

Predić je potvrdio da je “Vizija u oblacima” nastala pod uticajem knjige „Das rote Gespenst“ (Crvena sablast) koju je napisao nemački pripovedač, i istoričar Johan Šer (1817-1886), a slika po sebi dokumentuje da je bio dobro upoznat i sa u ono vreme aktuelnim minhenskim simbolizmom. Foto©Tamara Ognjević

„Viziju u oblacima“ je Predić naslikao dve godine nakon povratka iz Beča. Iako je realizam evidentan u donjoj zoni slike što ukazuje na slikarevo upravo svršeno akademsko obrazovanje i doslednost u naučenom izrazu, gornje partije slike svakako dokumentuju da mu ni vodeća minhenska simbolistička klima nije bila strana. . U ostalom sam Predić je potvrdio da je slika nastala pod uticajem knjige „Das rote Gespenst“ (Crvena sablast) koju je napisao nemački pripovedač, i istoričar Johan Šer (1817-1886).

Iako nam je nakon Predićevog objašnjenja u potpunosti jasna zamisao gornjeg dela slike, pravi simbolizam zapravo prepoznajemo u drami na donjoj particiji. Na to upućuju i maslinasto-zeleni i tamni tonovi kojima obiluje ovaj romantičarski pejzaž a koji zapravo treba da pojačaju utisak dolaska oluje, odnosno dolazak tih smutnih događanja na istorijskom nebu.

Olivera Skoko,

istoričarka umetnosti – viši kustos

Narodni muzej Zrenjanin

© Artis Center 2018