post

Visoka moda i visoka umetnost: Modna kuća Barili u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog

U susret prvom izlaganju Milene Pavlović Barili u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog ali i prvoj izložbi posvećenoj modi kao formi visoke umetnosti u ovoj renomiranoj muzejskoj instituciji, Artis centar zavirio je među korice publikacije Jedna studija o visokoj modi i visokoj umetnosti koja prati izložbu „Maison Barilli: Belgrade / New York“. Izložba, autorski prvenac mladog istoričara mode Stefana Žarića, prošlogodišnjeg laureata prestižne Nagrade Spomen-zbirke za najbolji master rad iz istorije umetnosti kojim je Stefan predstavio srpsko modno nasleđe u aprilu tekuće godine na međunarodnoj konferenciji istoričara mode u Londonu, otvara se 6. septembra u 19 časova u prostorijama Zbirke.

Kako bi Vam zagolicali maštu dovoljno da izložbu koja će od novembra imati i beogradsku premijeru u Domu Jevrema Grujića i posetite, prenosimo uvodna razmatranja iz pomenute studije, u kojima se argumentuje Milenino bavljenje modom. Svojim istraživačkim radom, autor je po prvi put u domaćoj nauci o umetnosti klasifikovao umetničine modne ilustracije kao integralni deo njenog opusa, što upravo čini i okosnicu izložbene postavke.

Naslovna strana publikacije Jedna studija o visokoj modi i visokoj umetnosti, dizajn: Veljko Damjanović SPUTNIK

Prvu monografiju Milene Pavlović Barili objavio je Miodrag B. Protić, 1966. godine, pod naslovom Milena Pavlović Barili – Život i delo. Protićeva monografija utoliko je značajna jer je prva stručna publikacija posvećena Mileni, čime se umetnica inicijalno etablira u sistem nacionalne istorije umetnosti. S druge strane, iako pruža pionirski uvid u Mileninu biografiju, uticaj njenih roditelja, Minhena, italijanske renesanse i De Kirika na njeno slikarstvo, čime utire put potonjim razmatranjima ovih fenomena, Protić svega na jednoj strani, od ukupno dve koje su posvećene celokupnom američkom periodu, gotovo usput spominje Vog imenujući ovaj angažman „samoodbranom“, dok o ostalim modnim angažmanima ni ne govori. Kako Protić navodi: „kao u bajci, da bi je spasle, ličnosti iz njenog maštovitog sveta reklamiraju, u nuždi, kolonjsku vodu ili parfem neke firme!“[1] Ni Lazar Trifunović u Srpskom slikarstvu: 1900-1950 (1973) na nekoliko strana koliko je posvećeno umetnici, ne spominje Milenin angažman u polju mode. Tek će Olga Bataveljić svojom studijom (o kojoj će biti više reči u daljem tekstu) Milena Pavlović Barili: Život i rad u Njujorku 1939 – 1945, objavljenoj 1979, prvi put ukazati na Milenu delatnost kao modne ilustratorke.

Postavka izložbe „Maison Barilli: Belgrade / New York“ u Galeriji Milene Pavlović Barilli u Požarevcu, decembar 2017, fotografija: Draško Vujić

Ovakva kritika svoje uporište nalazi u promišljanju o primenjenoj umetnosti u Srbiji s početka i tokom prve polovine 20. veka, kao i u prožimanju elitne i masovne kulture između kojih se Milena neposredno kretala, a koje je, kako Jerko Denegri nalazi, domaćoj istoriji umetnosti otežalo uklapanje Mileninog dela u svoje konvencionalne matrice. Uprkos činjenici da je „Milena Pavlović Barili dosledno transponovala svoje likovne sadržaje na reklamnu sliku“[2] i obrnuto, kritika je primat davala likovnoj, „pravoj“ i „čistoj“ umetnosti, a primenjena umetnost smatrana je drugorazrednom stvaralačkom disciplinom svojstvenoj ženskom senzibilitetu i namenjenoj prevashodno gospođicama iz visokog društva. Čak i kada daje pozitivnu kritiku Milenine prve samostalne izložbe održane u Novinarskom domu u Beogradu 1928. godine, vajar Sreten Stojanović, hvaleći dekorativno-ilustrativni talenat mlade umetnice piše da „ova izložba daje nade da ćemo dobiti snažnog ilustratora, koji ako ne bude potpuno originalan i umetnik, biće nesumnjivo solidan majstor“[3].

Postavka izložbe „Maison Barilli: Belgrade / New York“ u Galeriji Milene Pavlović Barilli u Požarevcu, decembar 2017, fotografija: Draško Vujić

Uzimajući u obzir ovakva tumačenja, modna ilustracija Barilijeve kontekstualizovaće se u okviru modne produkcije (ilustracija, fotografija, dizajn, magazin) u periodu od dvadesetih pa do početka četrdesetih godina 20. veka, koja zajedno sa likovnim umetnostima, filmom i izvođačkim umetnostima čini integralni deo celokupne kulturno-umetničke produkcije formirane u evropskim metropolama (Beograd, Minhen, Rim, London, Pariz) i Njujorku, gradovima u kojima je umetnica živela i stvarala. Kako se „prostorno-arhitektonski fenomeni ponašaju sa komunikacijskog aspekta, na istovetan način kao i odevanje kako i jedno i drugo predstavljaju specifičan, fizički opipljiv i materijalizovani odraz sveukupne stvarnosti“[4] tako i Milenina modna ilustracija, kao i sama moda, trpi uticaje sredine u kojoj nastaje. Tako se može izvršiti i klasifikacija umetnicinih modnih ilustracija na beogradske, minhenske, pariske i njujorške modne ilustracije, s obzirom na to da svaku od ovih grupa ilustracija karakterišu različite umetničke poetike i uticaji fenomena popularne kulture tipične za, ili pak suprotne od sveukupne stvarnosti pomenutih gradova.

Istoričar umetnosti i mode Stefan Žarić predstavio je Milenu Pavlović Barili kao modnog ilustratora ovog proleća u Londonu na konferenciji New Research in Dress History, koju je organizovala prestižna Asocijacija istoričara mode. Foto: The Association of Dress Historians

Milena je prešla može se reći sanjalački put od Požarevca, preko Beograda i Minhena, pa sve do Pariza i Njujorka. Šta je na tom putu saznala o modi, kako je modu stvarala, i povrh svega, kako je modu živela, saznaćete od 6. septembra u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.

[1] М. Б. Протић, Милена Павловић Барилли живот и дело, Просвета, Београд, 1966, 30.

[2] С. Крагуљ, „Брисање граница: Тесна Европа и богатство Америке“, Милена Павловић Барили Про Футуро: Теме, симболи, значења, ХЕСПЕРИАеду, Београд, 2010, 125.

[3] С. Стојановић, „Изложба радова Милене Павловић Барили“, Политика (18. 12. 1928), преузето из: Група аутора, Милена Павловић Барили Екс Пост: Критике, чланци, биографија, ХЕСПЕРИАеду, Београд, 2010, 180.

[4] М. Прошић-Дворнић, Одевање у Београду у 19. и почетком 20. века, Стубови културе, Београд, 2006, 146.

Odlomak uz dozvolu autora Stefana Žarića preuzet iz publikacije Jedna studija o visokoj modi i visokoj umetnosti.

©Artis Center 2018

post

Mediteran kao umetnička inspiracija prve polovine 20. veka

Detalj postavke izložbe Mediteran u delima iz kolekcije Pavla Beljanskog. Foto@SZPB

S promenom u političkoj istoriji Mediterana u 19. veku pojedini umetnici kreću put Severne Afrike i Arabije, oduševljeni drugačijim načinom života i običajima orijentalnog sveta. Više nije samo antičko nasleđe Italije ili Grčke idejna vodilja u istraživanju ili korišćenju mediteranskih motiva. Otkrivaju se novi prostori Sredozemlja, nove luke, nove boje, drugačiji odnosi, koji opčinjavaju umetnike i kroz romantizam i orijentalizam uplovljavaju u evropsku umetnost, prvenstveno kroz francusko slikarstvo. Tematski okvir se takođe širi, te su predstave harema, kupatila, posebno odaliski, postali slikarski motivi ili inspiracija za pojedina prekretnička dela u istoriji umetnosti.

Uticaj orijentalnog Mediterana prepoznajemo i u jednoj od najčuvenijih slika iz kolekcije Pavla Beljanskog, Velikoj Izi (1882) Vlaha Bukovca (1855-1922), ne samo u izboru motiva, već i u odluci da mu kao narativ posluži rečenica iz romana Aleksa Buvijea, Velika Iza“Nakon što se osvežila orijentalnim mirisima, raspuštene kose, pružila se se gola i predivna na crni baršun.” Orijent je prisutan u svim elementima enetrijera na slici: od ibrika, lavora sa sunđerom, teških, masivnih draperija do prostirke sa lavovskom glavom. Iako se delo motivom u potpunosti uklapa u devetnaestovekovne predstave odaliski, u tumačenju njenog nastanka i umetničkih domašaja u odnosu na tada aktuelno stvaralaštvo izdvaja ga shvatanje popularne literarne teme i njeno korišćenje i u svhru promocije. Slikana kao delo akademizma sa elementima orijentalizma, ova je slika bila “vrhunac” konvencionalnog pariskog Salona, prihvaćena od strane francuske publike koja je veličala i autora i delo.

Vlaho Bukovac, Velika Iza, 1882, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad

Nakon fascinacije Orijentom tokom velikog dela 19. veka, Evropska obala Mediterana je na zalasku veka donela nove uticaje na umetničke tokove. Francuska rivijera, od 1888. godine zbog plavetnila Mediterana na njenim obalama poznata i kao Azurna obala, postala je mesto koje posećuju, borave ili trajno nastanjuju impresionisti i postimpresionisti. Kad je Klod Mone s Renoarom decembra 1883. godine išao u posetu Sezanu u Estak, prva stanica na Mediteranu im je bio Monako. Susret s toplom klimom juga, bujnom i egzotičnom vegetacijom, palmama i stablima limuna bio je potsticaj da ovaj predeo Mone nazove “najlepšim mestom na celoj Rivijeri”, kao i da se odluči za putovanja i boravke na italijanskoj i francuskoj rivijeri (1884-1888) i poseti Veneciju (1908). Tokom četvoromesečnog boravka u Antibu (1888) Mone će naslikati niz impresionističkih veduta s motivima borova, obale, starog grada i Primorskih Alpa u daljini, u kojima se s promenama mediteranske svetlosti kroz drveće, menja temperatura i atmosfera na slikama. Pored ovakvih povremenih, ili dugotrajnih, korišćenja blagodeti mediteranske inspirativne ponude, pojedini umetnici su se, poput Sinjaka ili Matisa, odlučili da im Sredozemlje iz tih razloga postane i trajno odredište.

Klor Mone, Antib, 1888, Galerija Korto, London

Sunce, boje, istorija i nasleđe Mediterana opčinjavali su mnogobrojne umetnike svih generacija i raznolikog porekla, među njima i autore iz kolekcije Pavla Beljanskog. Kao i njihovi savremenici, u svetlosti, pejzažima i kolorističkom bogatstvu Mediterana, tražili su nove podsticaje za eksperimente u prožimanju boje, svetlosti i forme, a u istorijskim dubinama crpli su inspiraciju i motive za nova, savremena shvatanja slike. Ali nisu ni sve boje Mediterana iste, kao što nisu ni sve njegove obale, niti nasleđa koja nude. Nisu se ni umetnici iz kolekcije Beljanskog obreli na svim od tih “hiljada mora” u dva velika bazena Mediterana, istočnom i zapadnom, ispresecana poluostrvima i ostrvima, koja formiraju uska mora bogata istorijskim značenjima i vrednošću.

U tom nizu mora, Egejsko, Jonsko i Tirensko imala su presudan uticaj na slikarstvo prve generacije srpskih modernista. Na Egejsko mora, na Atos, uputio se Milan Milovanović: otkrivao Hilanadar i Svetu Goru, ožarene suncem, proučavao treperenje atmosfere i odbleske, optičko mešanje boja, plave senke, žutu svetlost. Na jednoj od ključnih pozicija sredozemnog sveta, na ostrvu Krfu u blizini Otranstkih vrata, gde se Jonsko more spaja s Jadranskim, bio je prvi susret sa Mediteranom za većinu pripadnika te generacije. Iscrpljeni povlačenjem preko Albanije tokom zime 1915/16. godine, na ovom su ostrvu bujnog zelenila, uz mediteransko sunce, našli preko potreban mir, novu snagu i inspiraciju za drugačije shvatanje slikarskih motiva. Pojedini su se uputili i na široko Tirensko more, prepuno istorije, gde se vidi značaj pomorskih luka još iz vremena Etruraca, i tu nastavili da razvijaju svoje mahom impresionističke ideje.

Milan Milovanović, Crvena terasa, 1920, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad.

Jadransko more, “najkoherentnija morska oblast” Mediterana, bilo je inspirativno za dve generacije modernista. Ono je nadahnulo autore koji su, obrazovani na temeljima minhenske Akademije, istraživali svetlost na Mediteranu da bi shvatli impresionizam i postimpresionizam, ali je bilo i veliki podstrek umetnicima koji su stasali posle Prvog svetskog ratai umetnička iskustva i domete stečene u Parizu i na Azurnoj obali poneli sa sobom u domovinu. Azurna obala im je pružila jedinstvo kopna, jarke boje, bujnu vegetaciju i sunčane predele Mediterana na kojima se pod toplinom u atmosferi razliva forma. Na razuđenoj obali Jadranskog mora suočavali su se s različitim pejzažima, ponekad manje gostoljubivim, više istorijskim, i birali su motive bliže svakodnevnim, u skladu s trenutkom. Kod prve generacije, boravak na morima Sredozemlja bio je ujedno period pukog opstanka, preživljavanja, iz kog su u novom naletu dobijene životne energije, nastali čitavi opusi. Druga generacija je na Mediteranu, odnosno na Jadranskom moru, sagledavala i aktuelne tendencije povratka prirodi i kolorizmu u evropskoj međuratnoj umetnosti. Dolazili su na obale mora u potrazi za odmorom od kontinentalnog života, novim inspiracijama i kolorističkim efektima koji su jedino tamo bili dostupni. Mediteran im je ponudio sve svoje tematske raznovrsnosti, a oni su mu zajedno ispevali “himnu svetlosti” i boja.

Jasmina Jakšić Subić, 

istoričarka umetnosti, kustos Spomen-zbirke Pavla Beljanskog,

autroka izložbe Mediteran u delima iz kolekcije Pavla Beljanskog

 

Odlomak preuzet i priređen iz kataloga izložbe Mediteran u delima iz kolekcije Pavla Beljanskog

(Izdavač: Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad, 2018)

© Artis Center 2018

 

post

Poslastičarnica: Slatko-gorki ukus cveća

Leto na Trgu galerija  

Galerija Matice srpske | Spomen-zbirka Pavla Beljanskog | Galerija Rajka Mamuzića

5. juli 2018 | 21 čas

Ser Lorens Alma-Tadema, Heliogabulusove ruže, 1888, Kolekcija Huana Antonija Pereza Simona, Španija

Msr Tamara Ognjević

istoričarka umetnosti, književnica i gastroheritolog

Poslastičarnica | Slatko-gorki ukus cveća

O hedonizmu je napisano na hiljade stranica. O cveću, posebno onom krhkom, egzotičnom, još više. O ženama – čitav jedan univerzum reči. Uzajamno prepleteno čini najfinije tkanje od oblika, boje, ukus i zvuka. Tajnovito, a neodoljivo. Privlačno, a opet zagonetno, mistično. Ovo je priča o tome. Najdelikatniji recept Artisove “Poslastičarnice” – povest o simbolizmu cveća u umetnosti i njegovoj jestivoj, magičnoj dimenziji. Vodi nas od skupocene moringe kraljice od Sabe i Semelinih bulki boje mediteranskog sutona do ratova ruža na nepcu haremskih odaliski. Od provansalskih ušećerenih ljubičica do Lisbetinog bosiljka zalivenog suzama. Od opojno-otrovnog valerijana iz firentinske, manastirske apoteke Santa Marija Novele do bužura i dalija iz buketa obnažene, prkosne Maneove “Olimpije”. Između Alma Tademine Heliogabulusove smrtonosne kiše latica do Radonićeve “Devojke s kanarincem” čije uvojke tako nežno krasi venac najlepših pupoljaka. Otkrićemo čitav jedan kosmos pojava, značenja i ukusa s posebnim osvrtom na kulturnu istoriju, književnost, umetnost i gastronomiju, ali i aktuelnu svakodnevicu – razmatrajući zašto je nova vojvotkinja od Saseksa, svetu poznatija kao Megan Markl, odlučila da svoju svadbenu tortu prožme aromom zove, istog onog cveća koje se našlo u njenom tananom bidermajeru.

Kao i sva predavanja Tamare Ognjević iz Artisovog projekta “Poslastičarnica” i ovo će pratiti poslastica – iznenađenje u celini usklađena sa temom.

©Artis Center 2018