post

Knjige: Knez Pavle Karađorđević-Jedna zakasnela biografija

Povodom osamdeset godina od puča 27. marta 1941. i deset godina od rehabilitacije kneza regenta Pavla Karađorđevića (1893-1976) JP Službeni glasnik je objavio drugo, dopunjeno izdanje knjige Nila Balfura i Sali Makaj Knez Pavle Karađorđević-Jedna zakasnela biografija.

Objavljena prvi put 1980. u Engleskoj, odnosno 1990. godine u Jugoslaviji, ova biografska knjiga nastajala je u periodu od jedne decenije. Pažljivo istražena relevantna istorijska građa, serija razgovora sa važnim akterima različitih događaja, a pre svega sa samim knezom, koji je decenijama odbijao da govori o puču i godinama progona i defamacije, koji su usledili nakon puča, oblikovani su u objektivno, prijemčivo štivo koje za cilj ima da publici približi i jednu neobičnu, dugo stigmatizovanu ličnost, ali i vreme i okolnosti u kojima je ta ličnost živela i delala.

Naslovna strana knjige Nila Balfura i Sali Makaj Knez Pavle Karađorđević-Jedna zakasnela biografija, dizajn Aleksandar Pribićević, JP Službeni glasnik, Beograd 2021.

Ko je zaista bio knez Pavle Karađorđević? Zašto se u tolikoj meri nije uklopio u specifično srpsko i jugoslovensko društvo svog vremena? Da li je imao ambiciju da preotme presto maloletnom sinovcu kralju Petru I Karađorđeviću? Ko su njegovi preci? Otkud takva strast prema umetnosti i muzeologiji? Kakav odnos je imao sa porodicom? Na koji način je video svojevrsni proces evropskih integracija ondašnje Kraljevine Jugoslavije? Kako je on doživljavao nužnost dijaloga sa Hitlerom, šta je mislio o Musoliniju, gorfu Ćanu, Stojadinoviću i drugim političkim figurama sa kojima je morao da sarađuje? Zašto mu je bilo toliko teško da se odupre različitim pritiscima? Naposletku, zašto je decenijama ćutao? – ovo su samo neka od pitanja na koje ova knjiga nudi nepristrasne, po samog kneza često oštre odgovore. Nil Balfur i Sali Makaj nisu nikoga štedeli u ovom delu, a ponajmanje glavnog junaka ove temeljno istražene i zanimljivo ispričane priče.

Iako moderna srpska istoriografija teži da relativizuje ulogu britanske obaveštajne službe u događajima koji su kulminirali pučem 27. marta, dokumenti iz britanskih arhiva, koji se nalaze u ovoj knjizi, jasno ukazuju na obim i karakter tih aktivnosti. Istovremeno oni otkrivaju specifično, izrazito antifašističko raspoloženje srpskog naroda te epohe, ali i duboko odsustvo svesti o mogućim posledicama ulaska u rat, razaranja i stradanja koje će uslediti, te nestanka jednog društvenog uređenja koje je obeležilo međuratni period.

Posebno je interesantan materijal koji dokumentiju opservaciju ovih događaja iz ruskog, odnosno ugla politike tadašnje SSSR, te opisi i ocene ličnosti uključenih u puč od strane engleskih agenata i inostranih diplomata koji su tih godina boravili u Jugoslaviji.

Drugo, dopunjeno izdanje knjige Knez Pavle Karađorđević-Jedna zakasnela biografija objavljeno je pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, a Artis centar je imao privilegiju da koordinira ovaj projekat u sklopu istraživanja, publikovanja i prezentacije kolekcije kneginje Jelisavete Karađorđević, kojim se bavimo od 2017. godine.

Knjigu ćete uskoro moći da kupite u svim knjižarama Službenog glasnika ili putem online knjižare izdavača na sledećem linku  https://www.slglasnik.com/onlineknjizara

 

©Artis Center 2021

 

post

Sveti Valentin vs Sveti Trifun – Mitovi i činjenice

Sveti Trifun i Sveti Valentin – dva svetitelja, zaštitnici vina i ljubavi, svakog 14. februara “podignu prašinu” po raznim osnovima. Šta ustvari znamo o ovim svetiteljim osim što ih tradicionalno suprotstavljamo kao katoličkog i pravoslavnog, kao pomodarstvo i tradiciju? Pokušali smo da na ovo pitanje odgovorimo u deset tačaka sve usput misleći kako se ljubav i vino odlično slažu. Dapače, ljubavi treba nazdraviti, a u vino se zaljubiti!

SVETI VALENTIN

Jakopo Basano, Sveti Valentin krsti Svetu Luciju, oko 1575, Gradski Muzej Basana, Basano del Grapa, Veneto, Italija. Foto: Wikimedia

1.
Katolička enciklopedija pominje čak trojicu svetitelja pod imenom Valentin (Valentinus) od kojih su dvojica živela i mučenički umrla u drugoj polovini 3. veka nove ere, dok se o trećem ne zna gotovo ništa osim da je (možda?) stradao u Africi. Nijednog od njih, a shodno njihovim poznatim delima za života, odnosno posthumnim čudima nije moguće dovesti u bilo kakvu vezu sa zaljubljenima.
2.
Godine 496. papa Gelasisu proglasio je 14. februar danom Svetog Valentina, svetitelja zaštitnika ljubavnika i verenih parova. U to vreme je izvesno, a za potrebe crkvenog kulta stvorena legenda o svešteniku Valentinu koji je mimo zabrane rimskog imperatora Klaudija II da se vojnici žene obavljao tajno obred venčanja zaljubljenih soldata i njihovih dragana. Istorijski je nemoguće utvrditi postojanje ove ličnosti.
3.
Praznik Svetog Valentina ustanovljen je kao kult kojim je trebalo nadjačati religiozni paganski ritual Luperkalija – najveći praznik plodnosti u antičkom Rimu. Na samom prelasku Zime u Proleće, kada počinje prvo bujanje zemlje, Rimljani su u slavu plodnosti prinosili krvne žrtve, a da bi zatim ceremonijalne povorke prvo škropile poljane i njive krvlju žrtvenih životinja. Ulicama grada bi potom trčali mladići noseći obredne kože i udarajući njima žene i devojke, da i same postanu plodne. Žene koje nisu imale poroda same su istrčavale pred ove inicijante kako bi ih dotakle svete kože.
4.
Sveti Valentin je u prvo vreme bio zadužen za ljubav i slogu među parovima, a zatim se njegova sveta „prinadležnost“ proširila na epileptičare, pčelare, putnike i mlade ljude uopšte. Pojavom ljubavnih čestitki postao je zaštitnik proizvođača ove vrlo komercijalne robe, koja opstaje i u elektronskoj formi u trećem milenijumu.
5.
Sveti Valentin se često predstavlja kao kardinal sa mačem ili suncem u ruci, ali i kao visokodostojnik pokraj čijih nogu kleči epileptično dete ili devojka sa povezom preko očiju (prema jednom od žitija navodno je iscelio slepu tamničarevu kćer). Ponekad ga slikaju i sa petlom – simbolom plodnosti, iako su njegovi najčešći atributi pčele i ruže.
6.
Iako je nemoguće utvrditi tačan identitet Svetog Valentina, mala Karmelićanska crkva u Dablinu (Irska) tvrdi da u svom posedu ima komadić mošti ovog omiljenog svetitelja. Naime, 1836. papa Grigorije XIV je ovom hramu poklonio raskošno ukrašeni kovčežić sa zemnim ostacima Svetog Valentina, koji su navodno pronađeni na groblju Svetog Ipolita u Rimu.
7.
Smatra se da je dan Svetog Valentina prvi opevao engleski srednjovekovni pesnik Džefri Čoser u svom „Parlamentu budala“ iz 1382. Ovaj poznati spev bio je napisan u slavu godišnjice veridbe Ričarda II od Engleske i Ane od Bohemije.
8. 
Najstarija sačuvana Valentinska karta (ljubavna poruka u stihovima ili književno iskazan ljubavni zanos) je ona koju je 1415. ispisao svojoj supruzi Šarl, vojvoda od Orlena, sedeći zatočen u londonskom Taueru nakon čuvene bitke kod Aženkura.
9.
Moda Valentinskih karti dovela je do serijske proizvodnje tokom 19. veka. Ester Haulend iz Vorčestera (Masečusets, SAD) dosetila se sredinom 19. veka da za one manje pismene ili likovno nadarene osmisli nekoliko vrsta štampanih čestitki za Dan zaljubljenih, i naravo zgrnula bogastvo. Njen primer su sledili mudri cvećari, proizvođaći bombonjera, šampanjca i naravno juveliri.
10.
Ima mnogo gradova u Evropi i Americi, ali i u Japanu koji sebe proglašavaju Centrom proslave Dana zaljubljenih. Među njima jedino Kvebek u Kanadi ima zvaničnu, međunarodnu dozvolu da na svojoj odlazećoj pošti udare jedinstveni pečat u obliku srca kao sertifikat da su samo oni Prestonica ljubavi.

Sveti Trifun, 14. vek, priprata Vaznesenjske crkve u Manastiru Ravanica, Srbija. Foto: Blago Fund Org.

SVETI TRIFUN
1. 
Sveti Trifun pouzdano nikada nije imao nikakve veze sa zaljubljenima, ali zato nema ni najmanje sumnje u njegov istorijski identitet, svetiteljsku delatnost i lokacije njegovih moštiju. Jedan njihov deo se još od 10. veka nalazi u Katedrali u Kotoru, koja je posvećena ovom svetitelju.
2.
Guščar Trifun, Bogomdani isceljitelj životinja, živeo je sredinom 3. veka nove ere u selu Kampasadi u Frigiji (danas Lampsakon kod Helesponta u Turskoj). Ovaj zlatokosi mladić, koga pravoslavni smatraju jednim od Svetih besrebrenika (iscelitelj-lekar) svojevrsni je preteča savremenoj veterini. Za života su ga često pozivali da leči domaću stoku.
3.
Pojedina žitija imaju romantični dodatak o tome kako je Trifun navodno iscelio zlim dusima zaposednutu Gordijanu, kćer rimskog imperatora Gordijana. Ova priča međutim nije istorijski utemeljena.
4.
Trifun je stradao za vreme cara Decijana, oko 250. godine. Posle užasnih mučenja, pogubljen je mačem u maloazijskom gradu Nikeji. 
5.
U Trifunovu čast pisani su isključivo religiozni tekstovi, žitija mučenika, molitve, himne i ekloge (najpoznatija je ona iz 912. godine, koju je sastavio lično vizantijski imperator Lav IV Mudri), međutim ni slovca o ljubavi ili vinu.
6.
Sveti Trifun se isprva proslavljao 10. novembra po obredu Rimokatoličke crkve, a da bi se zatim u obe crkve (i pravoslavnoj i katoličkoj počeo proslavljati 14. februara). U obe crkve je dobio atribute zaštitnika ratara i vinogradara, što je očigledno posledica potrebe da se nadjačaju stariji, paganski kultovi vezani za obrede plodnosti koji su padali u ovo doba godine.
7.
Dok Srbi, Makedonci i Grci slikaju Trifuna kao plavokosog i izrazito svetle puti sa grančicom vinove loze u rukama ili pak kalemarskom alatkom-srpastim nožićem u desnoj ruci, ruski ikonopisci ga predstavljaju kao crnomanjastog mladića sa sokolom. Naime, istorijski podaci navode da je čudom koje je sproveo svetitelj spasen sokolar cara Ivana Groznog u 14. veku. U znak zahvalnosti sokolar je Svetom Trifunu podigao crkvu u Moskvi.
8.
Sveti Trifun je, kao zaštitnik vinogradarstva i vina u srednjem veku, bio neuporedivo značajniji svetitelj od mnogih drugih u njegovom rangu. Naime, u ovim vremenima vino (mnogo blaže nego ovo današnje) bilo je važnije piće od vode, koju su mnogi izbegavali jer je često bila zagađena. Osobito u gradskim središtima.
9.
Na Svetog Trifuna valja obrezati bar jedan čokot vinove loze. Ovaj ritual je više simboličan akt hrišćanske vere, kojom se aludira na samog Hrista kao vrednog vinogradara. Rađaće samo onaj vinograd (i stvarni i metaforični u smislu ljudske duše) koga njegov mudri vinogradar čuva i neguje.
10.
Opšte je verovanje da na dan Svetog Trifuna snegovi počinju da se tope, i da sa buđenjem prirode počinju da se bude i strasti. Otuda običaj u pojedinim delovima Srbije da se 14. februara rade ljubavna vračanja i gatanja.
Tamara Ognjević,
istoričarka umetnosti i književnica

 

© Artis Center 2021

 

post

London (2): Vestminister, London Aj, Vajthol, Sent Džejms park i Viktorija memorijal

Putuje i piše: Zorana Drašković Kovačević

Svet će se promeniti. Ne onako neprimetno i podmuklo  kao što se do sada menjao. Ne kako smo navikli, anestezirani  prividom moći, uz nešto para, malo robe, u kratkim autorskim predasima između fizioloških radnji  kojim obezbeđujemo prosto trajanje. Kako su raskrsnice  prevaziđene, stigli smo na kružni tok. Koliko ćemo čekati da se priključimo i na kom ćemo se izlazu isključiti nije do nas. Neko drugi, ovaj put, upravlja vozilom.

I ja sam, koliko onomad, uživala u slobodnom izboru. Ljudi, mesta, događanja. Tako slobodna otputovala u London. Moja višnja na torti, sjajna pena na savršenom kapućinu, moj dragulj u kruni, zasluženi happy end. Ispostavilo se da je poslednji pred Potop.

Zorana ispred Viktorija memorijala u Londonu

Brzi Ričard je zadao rano buđenje, brzi doručak i grupno uskakanje u metro…  kako smo dominantno ženska grupa u metrou odmeravamo mahom momke. Koji su mahom muškarci. Osim onih koji to nisu.  Htela sam da uslikam jedno stasito mladunče duge kose upakovane u muževni repić, ali je  Sidarta u cvetnoj košulji  ukrao kadar. Fotka je u prilogu. Ne pitajte kako znam da je Sidarta, a ne Pokahontas.

U londonskom metrou (sa Sidartom)

Stanica Embankment se nalazi u podnožju Hungerford mosta. Ovaj, nekad pešački a danas železnički most, otvoren je  1845. kada je bio i najduži viseći most u Britaniji. Na kraljičin Zlatni jubilej, tačnije pedesetogodišnjicu krunisanja, 2003. godine, otvaraju se sa obe strane pešačke trake Golden Džubili (Zlatni jubilej) mosta na koji morate bar na tren kročiti taman vas brzi Ričard gledao s neskrivenim prezirom.  Uostalom predamnom je bio trkački dan, zašto ga ne započeti zlatnim jubilejom.

Spomenik Vilijamu Tindejlu, prvom prevodiocu Novog Zaveta na engleski jezik, u Vajthol vrtovima

Sigurna sam da vam je poznat osećaj osujećenosti dok trčite unazad prateći vodiča po boji glasa, slikajući panoramu grada u kome ste trenutno turista koji bi sve. Odjednom, jer je u pitanju city break, pa je red da se polomite. E ovo je taj slučaj. Vajthol garden se pruža duž Viktorija embankment-a, na severnoj obali Temze.  Od znamenitosti bih izdvojila bokore mirisnog cveća, frizirane travnjake, listopadno drveće pod konac i poneku palmu. Kao i spomenik Vilijamu Tindejlu, prvom prevodiocu Novog zaveta sa grčkog na engleski jezik, davne 1484. Ne iznenađuje da je stradao zadavljen pa spaljen po nalogu Henrija VIII… biće da nije dovoljno cenio En Bolejn.

Preko Temze je London Aj. Ili Milenijumski točak, kako se dogovorimo. Od impresivnih podataka navešću da je najviši konzolni panoramski točak u Evropi. Onaj što se okreće obešen o jednu tačku sa jedne strane. Spooky! I da je te 2000, kad je otvoren, bio najviši na svetu. Slava je kratko trajala, jer već 2006. godine Kinezi prave viši panoramski točak –Star of Nanchang .

London Aj

Visok 132m, prečnika  120m, sa 32 kapsule koje okrenu pun krug za pola sata. Svaka kapsula, teška oko 10 tona, predstavlja jednu od 32 četvrti Great London-a.  Izgradnja London Aja je koštala 70 miliona funti, a do pamdemije  Covida 19, privlačio je tri miliona turista godišnje. Kako danas stvari stoje u pogledu bilansa uspeha neću da mislim. Koka kola je bila generalni sponzor do februara 2020. Nakon toga preuzima ga lastminut.com… rekla bih da su im ovo zaista poslednji minuti postojanja…  ali neka ne budem prorok. Velike korporacije mahom nađu izlaz iz nevolja… mi mali se podavimo kao mačići. Ja sam posetu London Aj ostavila za drugi put. I sačuvala kesicu čokoladnih bombona sa kuponom koji će mi obezbediti popust od 50% na ulaznicu (koja košta tričavih 28 funti). Vreme će pokazati da sam je džabe čuvala. Umesto pola sata u kapsuli provela sam 10 minuta na besplatnoj  4D prezentaciji  Točka. U salu staje dvadesetak turista. Stojimo oslonjeni na visoke naslone, a pred nama se, kroz paperjaste oblake otvara panorama Londona. Osećam strujanje vazduha dok kroz salu proleću džinovski galebovi… gledam  se oči u oči sa kamenim Nelsonom sa Trafalgar skvera.  Na kraju desetominutne vožnje pada pravi sneg. Onaj hladan i mokar… po nama, klincima iz predškolskog na prvoj ekskurziji.

Zlatni orao – spomenik Engleskom kraljevskom vazduhoplovstvu (RAF)

Izašavši sa prezentacije vejavice nad Londonom, nastavili smo mrtvu trku sa brzim Ričardom uz obalu Temze. Rojal Eir Fors (RAF) monjument, podignut  1923, posvećen je pilotima – žrtvama u Prvom svetskom ratu, kao i u potonjim ratnim sukobima. Zastavši  na Zemljinoj lopti, zlatni orao upravo poleće ka jugu…  eventualno Francuskoj??  Natpis na zapadnoj strani spomenika  Per ardua ad astra u slobodnom prevodu znači – Kroz borbu do zvezda. Verujem da se savremeni RAF-ovci  prepoznaju u ovom pokliču.  Ja bih, međutim,  do zvezda na krilima ljubavi, eventualno nekog dobrog SF filma holivudske A produkcije.

Spomenik otporu zavojevačima – Keltska kraljica Budika i njene kćeri

Sledeća deonica turističkog maratona vodi nas do ćoška Viktorija embankmenta i mosta Vestminster, gde Budika sa svojim dvema kćerima pobedonosno upravlja dvokolicama. Keltska kraljica Budika je nakon pogibije supruga  vodila pobunu protiv Rimljana, 60-61. godine nove ere. Po neuspehu bune, očekivano će izvršiti samoubistvo trovanjem. Smatra se britanskom ikonom otpora prema zavojevaču. Realno, od Rimljana naovamo češće su se pronalazili u ulozi zavojevača.

Kad se nakratko zadržiš nasred prometne Viktorija embankment uslikaćeš zlatni kadar. Budiku i Big Bena…  ako te štogod pregazi nek’ naslednici naprave posthumnu izložbu tvojih fotki.

Simbol Londona Big Ben pod skelama

Šalu na stranu, Big Ben koji se kraljevski uzdiže kraj zgrade parlamenta, i ukrašava milione suvenira ljubitelja britanske krune i žezla, ne liči na sebe. I ne oglašava se. Jer je rekonstrukcija čuvene sahat kule počela 2017. i trajaće do 2021. Dočim bi siroti građevinci ogluveli na prvo zvono. Kako nisam u Londonu zbog merenja vremena, ne uznemiravam se preterano. Big Ben je inače nadimak kako sata tako i kule. Pravi naziv je Klok Tauer, a od 2012-te postaje Elizabet Tauer, u čast kraljičinog jubileja. Ako ova poživi neće više biti plemenitih metala ili dragog kamenja po kojimaj će nazivati njene buduće jubileje.

Spomenik legendarnom kralju Ričardu Lavlje srce

Klok Tauer je dizajnirao Augustus Pjudžin, autor enterijera engleskog parlamenta. Završen  1859, visok je 96 metara, baze širine 12 metara, sa kazaljkama na satnom mehanizmu od 7 metara. Od 1987. je na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.

Naziv Big Ben po kome je poznat, ovaj simbol engleske demokratije, nosi po najvećem od pet zvona. A ovo opet, po ser Bendžamin Holu koji je nadgledao postavljanje zvona ili po Bendžamin Kauntu, bokserskom šampionu  u teškoj kategoriji. Da se ja pitam bilo bi po ovom teškašu… snaga demokratije se neretko oslanja na snagu pesnice.

Za petama brzom Ričardu: Zorana i ekipa ispred Vestminsterske opatije

Trenutno je, kako rekoh, upakovan u skele kao i dobar deo britanskog parlamenta. Skele je, pak, izbegao Ričard Lavlje srce. Njegov spomenik  se nalazi u dvorištu Stare palate, a gleda na ulaz u Dom Lordova. Postavljen je 1860, nakon što je prvobitna  glinena verzija izložena na prvoj Svetskoj izložbi u Londonu. Zanimljivo je da je glinenom modelu odmah nakon postavljanja otpao rep. Pa su se kod izlivanja bronzanog modela  potrudili da se slično ne desi… Toliko o Ričardu Lavlje srce i konjskom repu.

Malo ukošena, ali ipak znamenita Vestminsterska opatija – mauzolej velikana, ali i omiljeno mesto za venčavanje persona iz britanskog visokog društva

Ovaj moj brzi Ričard je za to vreme grabio ka Vestminsterskoj opatiji. Znala sam da ćemo samo protrčati, pa sam i ovo mesto zabeležila za neku sledeću opsadu Londona. Ovde ću reći da se zvanični sajt Opatije može pretraživati po sledećim ključnim rečima: ukopi, krunisanja, memorijali i venčanja. Dogodine se, bože zdravlja, fokusiram na venčanja.

Crvene telefonske govornice bez kojih je nemoguće zamisliti London i Zorana na direktnoj vezi sa … pa neka ipak nešto ostane tajna

Brzi Ričard i preostala trećina grupe su posle pretrčavanja na polucrveno na svim usputnim semaforima ostavili za sobom Parlament skver, Vinstona Čerčila, Abrahama Linkolna,  i uredno se slikaju kod crvenih telefonskih govornica, koje u vreme mobilnih telefona imaju još samo ulogu rekvizita za potrebe instafotki. Duž ulice Vajthol se smenjuju policajci na konjima i grupe kineskih turista koji im skaču pod kopita. Realno, nismo ni mi pažljiviji.

Sedište premijera u čuvenoj Dauning Strit br. 10 više nije dostupno publici

Dauning Strit br. 10 više nije na izvol’ te. Iza visoke metalne ograde vide se naoružani specijalci i zatvorena vrata premijerove kancelarije. Nema ni Hjua Granta. Potražiću ga na Noting Hilu. Ili kod kuće. Njegove.

Sent Džejms park i jezero usred Londona, levo Bakingamska palata, desno London Aj

Nakon razočarenja u Dauning Stritu približavamo se Sent Džejms parku, koji se davne 1532. vešto  pozicionirao na isušenom močvarnom zemljištu kao lovište na jelene Henrija VIII. Kraljica Elizabeta I, te njeni naslednici, Džejms I i Čarls II, doteruju park, pretvarajući ga u raj za kraljevske piknike, kasnije za posmatrače ptica i ostali plebs. Isušivanjem dela kanala nastaje današnje prostrano dvorište gde se održavaju  konjičke parade kraljevske garde, a Džon Neš mu početkom 19. veka daje konačni, u mnogome romantičniji, izgled. Od nekadašnjeg kanala nastaje jezero  koje nastanjuju razne patke, labudovi, kormorani i ostali pernati čovekovi ljubimci.  Na ovom mestu se događa još jedna instagram čarolija. Na sredini mostića preko jezera imate win win poziciju za slikanje. Na jednoj strani se lagano okreće London Aj, a na drugoj kraljevski dominira Bakingamska palata… fotke u prilogu.

Kao i ostali Kraljevski parkovi Sent Džejms park je neprepričljiv. Gde god da pogledate  sve je zeleno, lisnato i blago zatalasano. Boje su providne i mirišljave, ljudi su zadovoljni ili odlično glume. Burke su hit sezone, a ligeštuli brojni i besplatni. Nisam videla kormorane… ali i ovde ću doći dogodine.

Viktorija memorijal

Na izlazu iz parka, prigodno zakasnivši za brzim Ričardom, zaglavila sam se na kružnom toku. Vidim Bakingamsku palatu, vidim Viktorija memorijal, sa sve Hrabrošću, Postojanošću, te Materinstvom, Pravdom, Istinom i Milosrđem (figure u mermeru i pozlaćenoj bronzi koje se ređeju ispod krilate Pobede na vrhu, oko kraljice Viktorije koja gleda ka gradu), ali nikako da pronađem prolaz ka spomeniku. Preskočivši dve, tri prepone, izbegavši nekoliko desetina automobila, iskobeljala sam se iz kružnog toka i napravila par (stotina) fotografija.

A onda jedan dobar engleski pljusak. Šta je London bez kiše?

Spomenik je visok 25 metara i za njegovu izradu je korišćeno 2500 tona kararskog mermera. Autor je ser Tomas Brok, a kompletan projekat, uključujući spomen bašte, australijsku, kanadsku, zapadnofričku i južnoafričku kapiju dovršio je ser Aston Veb. Kapije su diskretno podsećanje na carstvo u kome sunce ne zalazi… ili nije zalazilo do onomad. Otkrio ga je 1911. godine kralj Džordž V.

Zorana sa admiralom Nelsonom na Trafalgar skveru

I dok sam preskakala novi niz metalnih prepona pala je prva i jedina kiša tog, miljama udaljenog, avgusta, plaha i topla, moćna i obećavajuća. Ne znam ko je više uživao, ja, koja sam konačno doživela londonsku kišu sa spremnim Desigual kišobranom, jer stil košta, ili olovni vojnik sa čupavim kapom zaklonjen u stražarskoj kućici. Kraljica je odsutna, Bakingamska palata je otvorena, ali ovaj biser ostaje za 2021… ili kasnije.

Nacionalna galerija na Trafalgar skveru

Sunce je za nekoliko minuta smenilo oblake. Hitajući duž  Mol ulice uskoro smo se našli na Trafalgar skveru.  Bokori cveća su se slivali niz raskošne ulaze fancy kafića i restorana. U sjajnim izlozima blistali su odrazi Nelsonovog stuba i razigranih fontana okupanih difuznim zracima sunca. Iza vodene zavese je stepenište, iza stepeništa moćni stubovi i kupola elegantnog zdanja Nacionalne galerije. I što bi onomad Hju Grant rekao Džuliji Roberts u kultnom “Noting Hilu”, moje neiskusno srce to neće izdržati… Stoga nastavak u sledećem broju.

Nastaviće se …

Fotografije: Zorana Drašković Kovačević i Radica Mićić 

©Artis Center 2020