Kuća za lutke? Zvuči kao zanimljiva igračka za devojčice iz dobrostojećih porodica. U izvesnom smislu ova primarna asocijacija nije sasvim netačna, međutim kuća za lutke u Amsterdamu 17. veka je mnogo više od dečje igračke. Ona je svojevrsna verzija kabineta retkosti bogatih žena rafiniranog ukusa. Njihov lični statusni simbol, ali i kustoski prostor. Mala „galerija“ izuzetno fine izrade u koju smeštaju podjednako znalački oblikovane predmete – od komada nameštaja do skupocene srebrnine, od kineskog porcelana do malih lutaka, izrađenih u obliku portreta ukućana, koji zaista nastanjuju i onu pravu kuću u kojoj kolekcionarka-kustoskinja stanuje.

Ovi dragoceni i skupoceni objekti za koje savremeni istoričari umetnosti tvrde da su koštali koliko i same kuće uglednih trgovaca i preduzetnika na amsterdamskom Zlatnom prstenu, najprestižnijem prostoru za stanovanje u snažnoj, bogatoj, protestantskoj republici novijeg doba, posebno su zanimljivi u kontekstu takozvane ženske istorije. Kao artefakti koji neposredno ukazuju na promenjen status rane, moderne žene i njena novostečena prava da praktikuje i izlaže sopstvene kolekcije umetničkih predmeta na način do tog časa zamisliv isključivo bogatim i uglednim predstavnicima jačeg pola. Najpoznatije među ovim kolekcionarkama su svakako dve Petronele – Petronela Ortman i Petronela Dunois. Obe kuće lutaka ove dve Holanđanke čuvaju se u Rijksmuzeju u Amsterdamu i predstavljaju za ovu slavnu muzejsku kuću vrednost ravnu onoj Rembrantove „Noćne straže“ iz iste epohe. Zašto?

Zato što je reč o remek delima primenjene umetnosti s jedne strane, ali i zato što ove dve čudesne kuće za lutke kriju mnoštvo slika koje govore o jednom vremenu velikih promena, načinu života u bogatoj trgovačkoj kući, težnjama i ukusu njenih stanara, ulozi žene i njenoj borbi da na toj slici novih vrednosti i novog sveta, na kojoj će prema mišljenju Fernana Brodela biti utemeljen kapitalizam, a sa njim i sve ono što prepoznajemo kao lik i antilik moderne Evrope, obezbedi lični prostor i visok stepen samostalnosti.

Pasija Petronele Ortman

Pogledaj! Eno Petronele Ortman gde hoda ulicama starog Amsterdama dok njen duga suknja svetluca na suncu. Kreće se u ritmu muzike zvona sa kula-satova. Petronela je dobro raspoložena. Pošla je danas u potragu za stolarom kojem želi da poveri izuzetno važan zadatak: pravljenje kabineta, podeljenog na prostore na način kako je na sobe podeljena njena sopstvena kuća .... želi da to bude eksponat u koji će ljudi gledati u čudu, želi najlepšu kuću za lutke na svetu. Ne želi nešto što će služiti kao igračka, već kabinet koji će biti tačna predstava sveta u kome ona živi, sveta elegantne amsterdamske dame 17. veka... Pravljenje i nameštanje ove kuće lutaka biće Petronelino životno delo. Druge, slične kuće za lutke iz 17. veka imaju mnoštvo srebrnih minijatura koje predstavljaju tipične predmete u jednom domaćinstvu. Ali to po njenom mišljenju nije dovoljno dobro: u stvarnom svetu metle nisu od srebra, pa ih Petronela ne želi u svojoj kući za lutke. Ona želi da one budu napravljene od drveta i čekinje. Neke od njih su čak istrošene na krajevima kao da su zaista korišćene. Sve izgleda tako stvarno i to je ključni razlog zašto je ova kuća za lutke toliko popularna.

Ovim rečima Krista Karbo, holandska književnica, autor brojnih knjiga za decu, opisuje na jednostavan, ali verodostojan način bogatu udovicu Petronelu Ortman, koja će se početkom osamdesetih godina 17. veka udati za trgovca svilom Johanesa Branta. Petronela je svoju famoznu kuću za lutke uređivala od 1686. do 1710. – preko trideset godina! Podeljena na devet prostorija, kao replika doma na amsterdamskoj Varmoestrat, u kojem je živela sa Johanesom Brantom sve do smrti 1716, kuća lutaka je, prema rečima Petroneline ćerke Hendrike vredela 30.000 ondašnjih guldena! Novac sa kojim se mogla kupiti prava kuća u otmenoj četvrti holandske prestonice.

Preko hiljadu predmeta, nekoliko desetina lutaka, pa čak i minijaturne replike tapeta, freski, umetničkih slika, zavesa, posuđa, nameštaja našlo se u Petronelinoj kući, kojom je njena vlasnica bila toliko zadovoljna da je 1710. od Jakoba Apela, holandskog slikara, naručila sliku svog životnog remek dela. Slava Petroneline kuće pronela se dalje od Amsterdama. Pojedini izvori sugerišu da je i ruski imperator Petar Veliki, tokom svog drugog boravka u Holandiji 1733, poželeo da mu naprave kuću za lutke po uzoru na onu Petronele Ortman, ali je navodno odustao upravo zbog sume od preko 30.000 guldena koju mu je zatražio njegov domaćin Kristofel van Brants za izradu jednog ovakvog umetničkog dela.

Neverovatni "Minijaturista" gospođice Barton

Ako Petronela Ortman nije promišljala o svom životnom postignuću kao o objektu koji može inspirisati desetine priča, a pre svega ukazati na važnu promenu u statusu i promišljanju rane, moderne žene u bitno izmenjenoj socijalnoj klimi jedne zemlje pristale uz protestantizam i novo društvo sposobnih, okretnih trgovaca, sve ono što je pratilo i prati njenu kuću lutaka, nesumnjivo bi nadišlo i njene najsmelije snove o mogućoj slavi ovog dragocenog dela. A, koliko je velika moć Petroneline kuće za lutke nedvosmisleno pokazuje jedna savremena knjiga! Tačnije sudbina jedne savremene knjige!

Kada je „Minijaturista“ Džesi Barton na Londonskom sajmu knjiga 2013. izazvao omanji rat među izdavačima na tradicionalnoj aukciji romana-prvenca literarnog početnika, bilo je jasno da je u pitanju potencijalni bestseler. Privlačno štivo o životu mlade, bogate žeme u Amsterdamu 17. veka u koji se, posredovanjem kuće za lutke, uvlače natprirodni fenomeni, jer čini se da glavna junakinja naručuje minijature za svoju kolekciju od vidovnjaka, a možda i veštice, prava je poslastica za čitaoce! Narativ koji kombinuje istoriju i fikciju nije novina u književnosti, a talentovana studentkinja litertaure i kreativnog pisanja sa Oksforda, ambiciozna glumica, Džesi Barton, iako mlada (1982), to odlično zna. Ko je umešan da veštim, alhemičarski doziranim, postupkom spoji uzbudljivu istorijsku epohu i sopstvenu maštu, a uz asistenciju dobrog izdavača, može napraviti čudo. I Bartonova je zaista napravila čudo!

Njen „Minijatursta“ je i književni bestseler, ali i delo koje zagolicalo maštu nesumnjivo najznačajnije televizijske produkcije u Britaniji – BBC-ja, koji će u novu 2018. godinu ući sa maestralno ekranizovanom knjigom mlade autorke, i to ni manje ni više, nego u poznatoj produkciji Masterpiece (Dauntonska opatija, Poldark, Viktorija, Grančester, Endevor, Šerlok). Veliki kompliment!

Svaka žena je arhitekta svog života

I zaista, sve je tu. Kuća za lutke Petronele Ortman, Amsterdam u svom zlatnom 17. veku, vermerovsko svetlo i enterijeri, kostimi i kadrovi sa slika holandskih majstora svakodnevice čija dela i danas opčinjavaju publiku širom sveta. Anja Tejlor-Džoj briljira u ulozi Petronele Ortman Brant, a njeno sugestivno, porcelansko lice i fine toalete spontano sugerišu da je i ona pomalo lutka u sopstvenoj, zagonetnoj kući lutaka. Izvrsna je Romola Garai u ulozi pobožne, konzervativne Marin Brant, a možda najupečatljiviji Aleks Hasel, koji tumači lik strastvenog, hedonistički oholog, ali i tragično iskrenog Johanesa Branta.

Izuzetna priča u luksuznom pakovanju, koja drži pažnju gledaoca bez obzira na svoj razmerno kameran, miran tok, utemeljen isključivo na valjanom dramskom zapletu i odličnoj glumi, smešten unutar jednog doma i želja i tajni njegovih žitelja. Pa, ipak, negde intimno, posle nekog vremena, znamo da ustvari ne gledamo klasičnu kostimiranu dramu, niti delo koje teži da nam pripoveda o prošlosti, osim uzgredno. Naprotiv, čini se da pred sobom imamo savremenu ženu u matriksu njene sopstvene „kuće za lutke“ kao metafore života koji živi u dramatično izmenjenoj društvenoj klimi ovog veka! Sugeriše nam to posredno prva zlatom kaligrafisana poruka zagonetnog minijaturiste (za kojeg će se ispostaviti da je i sam - žena!) u kojoj stoji - „Svaka žena je arhitekta svog života“, a da bi bila zaokružena finalnom rečenicom filmske Petronele, koja u poslednjem kadru seda za raskošni radni sto u kabinetu svog javno pogubljenog muža, osuđenog zbog homoseksualizma, u kojoj ona samoj sebi kaže - „Možeš ti to,“ misleći na vođenje poslova, a ne domaćinstva.

Čitav niz finih simbola i vizionarskih poruka koje izmenjuju glavna junakinja i misteriozna minijaturistkinja, pripovedaju o emancipaciji žene koliko i o „rezultatima“ te emancipacije. Petronela kao prve predmete za svoju kuću bira lautu (kultura i zabava), kutiju marcipana (ugodnos i hedonizam), te skupoceni kavez sa egzotičnom pticom (koji nesumnjivo predstvalja nju samu u okruženju raskošnog, ali pomalo neprijateljskog doma u koji stupa udajom za trgovca Johanesa Branta). Minijaturistkinja će joj poslati čitav niz predmeta u paru sa lutkama koje predstavljaju druge ukućane, a u cilju otkrivanja kako tajni njenog neposrednog okruženja, tako i moći glavne junakinje da stvari menja, ako tako odluči. I zaista, i u najkritičnijim situacijama Petronela ponavlja svojevrsnu mantru: „Stvari se menjaju“.

Istorijska fikcija kao dekorum sadašnjosti

Bartonova vrlo često kritikovana kao osoba koja „nije najbolje razumela epohu o kojoj piše, budući da u nju smešta previše moderne teme“ očigledno ima sasvim drugačiji naum. Njen „Minijaturista“ nije povest o nastanku jednog umetničkog dela (makar i književno izmišljena ili tek malo doterana) kao što je to slučaj s „Devojkom s bisernom minđušom“ Trejsi Ševalije. Za nju je poznato umetničko delo očigledno svojevrsna metafora koja služi da bi se ispričala vrlo moderna priča, gotovo dokumentarni zapis iz života savremene žene, koja traje u epohi bitno izmenjenih vrednosti, vremenu koje je možda (ne i obavezno) „posledica“ svih onih procesa čiji su začetnici istorijska Petronela Ortmane i njene savremenice – žene poznog 17. veka. A, one jesu utelovljenje rane, moderne žene. Kuća za lutke je u tom kontekstu svojevrsni „atribut“ ranog feminizma, „dokaz“ osvajanja onih prostora o kojima žena srednjeg veka nije smela ni da sanja.

Ono što čaroliju na relaciji originalno delo primenjene umetnosti, popularna knjiga i film čini potpunom jeste moć umetnosti da ovu neobičnu, žensku priču otvori kao neki fantastičan dragulj sa puno faseta, dozvoljavajući nam da je doživljavamo i proživljavamo svako iz svog ugla, iskustva ili očekivanja, kroz metaforične minijature ili sitnice koje život znače, smeštene u našoj sopstvenoj, metafizičkoj kući za lutke.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i književnica

© Artis Center 2018

Knjiga Džesi Barton prevedena je i na srpski jezik pod naslovom "Tajna devet soba", izdavač „Vulkan“, Beograd, a BBC-jev dvodelni film „Minijaturista“ sa prevodom možete pogledati na Popcorn Srbija Minijaturista - prvi deo i Minijaturista - drugi deo.