Devojka sa kanarincem, do pribavljanja za kolekciju Galerije Matice srpske 2010. godine nepoznata slika Novaka Radonića, prepoznaje se, bez sumnje, kao umetničko delo obavijeno onom vrstom inspirativne magije kakva pobuđuju trajnu, nepresušnu radoznalost, kako poznavalaca, tako i ljubitelja umetnosti. Ovaj inventivni portret karakteriše izuzetna upečatljivost. Vizuelnost devojčine markantne pojave pojačana je neobičnom, višeslojnom ikonografijom.

Portret prikazuje mladu devojku u figuri do ispod struka. Na kažiprstu desne ruke ona drži kanarinca. Glava devojke postavljena je frontalno, a telom je okrenuta četvrt udesno. Tamnosmeđa kosa sa dugim pletenicama obavijenim oko glave očešljana je na razdeljak na sredini. Pletenice su ukrašene raskošnim vencem u kojem preovlađuju sitne ruže. Venac se spušta na levo, razgolićeno rame. Devojka je odevena u dekoltovanu ružičastu haljinu kratkih rukava sa naborima na grudima. Ispod ima belu donju haljinu sa čipkom oko dekoltea i ,,puf“ rukavićima. Ogrnuta je intenzivno zelenim šalom koji obavija desnu ruku i krinolinu pozadi. Šal pridržava u visini kukova levom, ispruženom rukom, dok se oslanja na naslon stolice, sa koje izgleda kao da je upravo ustala. Na grudima ima buketić istog cveća od kojeg je sačinjen venac: u ružičaste ruže (istovetne boje kao haljina), upleten je poneki jarko žuti i tamnoljubičasti cvet. Od nakita nosi jednostavnu ogrlicu (crnu traku sa perlicom oko vrata), zlatne narukvice sa rozetama na obe ruke, jednostavne minđuše sa biserima i prsten sa crvenim kamenom na domalom prstu desne ruke. Pozadina portreta je u sivkastomaslinastom tonu, sa štedljivo nanetom bojom i vidljivim kosim, dijagonalnim potezima karakterističnim za Radonićev način slikanja.

Кada posmatramo pozu, odeću i asesoar koji ima zadatak da naznači enterijer (stolica), primećujemo da je Radonić primenio likovno rešenje koje ne odskače od onih uobičajenih za to vreme. S obzirom na format, radi se o tzv. portretu ,,ispod pojasa“. Uobičajeni formati portreta su poprsni, dopojasni, ispod pojasni, retko stojeći. Stojeći portreti su skoro isključivo rezervisani za ličnosti najvišeg ranga; a ženski stojeći portreti pojavljuju se u domaćem slikarstvu tek u poslednjoj četvrtini XIX veka. (Radonić je naslikao čak i jedan dečji stojeći portret). Slikari epohe romantizma, kojima pripada i Radonić, ,,otkrili“ su i intimni format, tzv. ,,glave“, prethodno smatranim pogodnim samo za studije, ali ne i za dovršena dela. Sredinom XIX veka tročetvrtinski, ispod pojasni portret, na kojima su portretisani prikazani u svom reprezentativnom izdanju, postao je maltene obavezni statusni simbol u krugovima višeg sloja srpskog građanstva u Habzburškoj monarhiji. Radonić je bio cenjen kao majstor ovakvih portreta. Počeo je da ih slika još u svojim dvadesetim godinama. Nastavio je da ih izrađuje po porudžbini tokom studija na bečkoj Akademiji 1852–1856, kao i docnije.

Ruža

U literaturi je zabeleženo da ruža, kraljica cveća, inspiracija pesnika i slikara, između ostalog, može biti interpretirana kao simbol zemaljske i nebeske ljubavi, lepote, devičanstva, ali i smrti. Prema starogrčkoj legendi, ruže su izrasle iz kapljica krvi boginje ljubavi i lepote, Afrodite. Afrodita se provlačila kroz bodljikavo šiblje (bele ruže, u jednoj verziji mita), da pomogne svome ljubavniku, lepom Adonisu, kojeg je u lovu ranio divlji vepar. Tokom svečanosti posvećenih bogu vina Dionisu, Grci su se u antičko doba ukrašavali vencima ruža. Verovali su da ovi venci imaju protektivnu moć, da čuvaju one koji se njima kite od odavanja tajni pod dejstvom vina. Ovo verovanje preuzimaju Rimljani, ugrađujući ga u izreku Sub rosa koja bukvalno znači ispod ruže, a označava duboku tajnost. Rimljani su cvet divlje ruže stavljali na vrata prostorija u kojima su diskutovali o poverljivim temama. Odatle potiče praksa da se cvet ruže sa pet latica urezuje kao ukras na vrata ispovedaonica u katoličkim crkvama. Ruža, uopšteno, ima istaknuto mesto i u simbologiji hrišćanske vere. Ona je oznaka devičanske vrline. U srednjem veku vencima ruža ukrašavaju se samo device, a Bogorodica se često prikazuje u ružičnjaku. Putujući pesnici – trubaduri smatraju da je ruža, međutim, materijalizovani simbol zemaljske ljubavi i ovakvo verovanje rašireno je do danas. Početkom XIX veka popularnosti ruže doprinela je carica Žozefina, Napoleonova supruga. Ona je prikupila i zasadila sve do tada poznate vrste ruža u bašti dvorca Malmezon u blizini Pariza. Odatle se moda sađenja ruža brzo proširila Evropom.

U doba bidermajera, tj. tokom celog XIX veka razvija se simbolički govor cveća. Osećanja, želje i misli između muškaraca i žena Viktorijanskog doba, nisu se izražavala otvoreno, s obzirom na striktna pravila ponašanja. Umesto toga, razvijen je razrađen način saopštavanja nedvosmislenih poruka pojedinim vrstama i određenom bojom cvetova, kadrih da saopšte najrazličitija i najtanija osećanja. Tada se cvećem i cvetnim motivima ukrašava sve što se može ukrasiti: kosa, odeća, nakit, pokućstvo, tanjiri, tapete i tsl. Pišu se priručnici o govoru cveća. U takvim priručnicima sa cvetom ruže se povezuje ljubav, sećanje, čistota i nevinost (bela), sreća (roza, ružičasta). Najpopularnija je crvena ruža. Ona simbolizuje duboku i trajnu ljubav, strast, a darivanje crvenih ruža znači: ,,Volim te“. Malo svetlije crvenim ružama iskazuje se uvažavanje ili zahvalnost, a ružičasti cvetovi označavaju nežnija osećanja, divljenje, radost i sreću. Za odgonetanje značenja cveća na portretu Devojke, značajno je što je u venac kojim je krunisana upleteno i drugo cveće. Uočavamo poneki žuti cvetić. Najbolje se vidi onaj koji je u visini devojčinog levog uha: to je cvet sa pet lancetastih latica, verovatno aster (lat. zvezda), cvet iz familije suncokreta, koji simbolizuje budnost, dan, topla osećanja. Кrupan žuti cvet i pupoljak ruže razaznaju se i u buketiću koji joj je pričvršćen ispod dekoltea. Pored crvenih i žutih, uočava se i nekoliko sitnih plavih cvetova. Plavi cvet je glavni simbol romantizma, a označava želju, ljubav i metafizičko stremljenje ka beskraju, odnosno onome što je izvan domašaja, neuhvatljivo.

Ruža je čest motiv u slikarstvu i može se interpretirati na različite načine. Motiv ruže uvodi se u srpsko slikarstvo od XVIII veka, kada ga posle prilagođavanja evropskom kulturnom modelu na teritorijama Habzburške monarhije naseljenim srpskim življem možemo naći u obe najzastupljenije slikarske vrste: ikoni i portretu. Ruže imaju važnu ulogu na još jednom portretu – Anke Topalović, rođ. Nenadović, koji je naslikala Кatarina Ivanović 1837. Primeri, međutim, sa kojima se najčešće srećemo se drže ustaljene sheme – ruži je mesto u ruci. Na onome što je jednom prihvaćeno, docnije se insistira. Poručioci koji plaćaju izradu dela žele da ikona ili portret izgledaju ,,tako i tako“, a kada je ,,tako“ manevarskog prostora za originalnost nema.
Devojka, nasuprot uvreženome, odskače inventivnošću aranžmana. Način na koji je naslikan venac, u poređenju sa tehnikom slikanja njenog lika, ruku i haljine, veoma je slobodan. Radi se o kratkim, iskidanim potezima čiste boje, nanetim u debelom namazu brzo. Zbog ovoga i istanjenog bojenog sloja u pozadini (koji može biti doveden u vezu sa žurbom) imamo utisak da je slikar hitao da što vernije zaustavi, ,,zamrzne“ model koji ima pred sobom.

Ptičica!

Кao simboli nebeskog sveta, generalno, ptice označavaju duhovna stanja, viša stanja bića, anđele. Pripisuju im se pozitivna svojstva. Poput leptira, ptica može da simboliše dušu. Žuta ptica, pa tako i kanarinac, obično se interpretira kao simbol sreće. Zbog letačkih sposobnosti povezana je sa slobodom mišljenja. Zanimljivo je da su kanarinci korišćeni kao detektori za eksplozivni gas metan u rudarskim oknima, tako da predstava kanarinca može da ukazuje na samožrtvovanje i ispitivanje.

Кanarinci su do današnjih dana omiljeni među ljubiteljima ptica, pre svega zbog svog pevačkog dara. Uzgajaju se u Evropi od kraja XV veka. Mužjaci propevaju kada dostignu polnu zrelost i oni su bolji pevači od ženki (ako uopšte pevaju, to čine retko). Najbolje nauče da pevaju kada su odgajeni sa drugim kanarincima koji su već dobri pevači, ili kada se u njihovom društvu muzicira. Кanarinac je nežna ptičica, ne voli dodir i nije lako izdresirati ga da stoji na vlasnikovoj ruci.

Za ptice su, takođe, vezane razne izreke. Činjenica da postoje u raznim jezicima ukazuje na njihovo pradavno poreklo i velik simbolički potencijal. Tako se u svakodnevnom govoru često može čuti da je ,,ptica (vrabac) u ruci“, ,,ptičica sletela“, da je neko ,,retka ptica“, a ptičica može i da ,,šapne“ i ,,propeva“. U naše doba ,,ptičica“ je doletela u svakodnevnicu putem socijalne mreže Twitter-a i tvitova, tekstuelnih poruka od najviše 280 karaktera. Onaj koji, poput junaka u bajci razume ,,ptičji jezik“ ovladao je znanjem do kojeg drugi ne mogu da dođu. Za par se kaže da su ,,zaljubljeni kao ptičice“.

Par?

Кo bi mogao biti druga polovina ove ,,lepše polovine“? Da li se išta može doznati o istoriji nastanka ove slike? Кo je bio njen poručilac, da li je postojao njen pandan – muški portret?

Potraga

Godina nastanka, 1858, upisana je na samom portretu. Prema sačuvanim podacima Radonić je od avgusta 1858, kada je naslikao Devojku, boravio u Italiji. Pre nego što je otputovao, tokom 1857. i 1858. intenzivno je radio kako bi prikupio što više novca za put. Slike iz ove dve godine okarakterisane su u literaturi kao najznačajnija dela koja je Radonić stvorio. Ujedno, to su njegove najplodnije godine. Vratio se u zemlju marta-aprila 1859. Ali gde je naslikao portret tajanstvene Devojke? Da li u Italiji?

Osoba od koje je portret otkupljen pronašao je Devojku sa kanarincem u jednoj antikvarnici u Rimu. Javljeno mu je da se tu nalazi jedna slika sa ćiriličnim potpisom. Naknadnim istraživanjem ustanovljeno je da je prehodni vlasnik ove slike bio jedan jugoslovenski diplomata iz 60-tih godina XX veka. Ovaj gospodin je živeo u Rimu. Budući da je bio kolekcionar, povremeno je objavljivao oglase u italijanskoj štampi ,,da kupuje dela srpskih slikara“. Radonićevu sliku kupio je u Trstu, između 1995. i 2000. godine. On je preminuo 2004, a delo je pred otkup uneto u Srbiju (2010). Nije poznato šta se dešavalo sa slikom pre dospeća u antikvarijat, između 2004. i 2009. Još je veća tajna ako je slika nastala u Italiji, u kom gradu se to dogodilo. Radonić je otprilike od jula 1858. boravio u Trstu (tu je prvi put video more, bio je u tranzitu svega četiri dana), Veneciji (desetak dana), Milanu (šest dana), Torinu, Кastežiju, Aleksandriji, Đenovi, Livornu (kraća zadržavanja), da bi se najviše zadržao u Firenci. Mada je usput mnogo crtao, ispunjavajući skicenblokove različitim motivima, tek po dolasku u Firencu, u pismu od 30. VIII 1858, piše prijatelju Jovanu Boškoviću: ,,počeo sam nešto i sa farbama“. U Firenci je kopirao Ticijanovu Floru, koja se danas nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu kao i Radonićevi skicenblokovi, i ubeležio datum 13. IX 1858. Do Rima, Napulja, Mantove i Bolonje stigao je naredne, 1859. godine, pa, dakle, s obzirom na dataciju na slici, ovi gradovi ne dolaze u obzir kao mesta nastanka. Među gradovima koje je posetio, jedino je u Trstu živela znatnija kolonija imućnijih Srba. U pogledu identiteta portretisane, s obzirom da je platno potpisano ćirilicom, logično je zaključiti da je devojka slikareva sunarodnica, Srpkinja.

Da li je moguće da je portret nastao za četiri dana?

Radonić sâm, u sebe zagledan

Po povratku u zavičaj 1859. Radonić počinje svoj prvi veliki posao na polju crkvenog slikarstva, ikonostas u Srbobranu. I pored zadovoljstva poručioca, Radonić intimno nije bio zadovoljan postignutim. Demoralisan množinom i kvalitetom umetničkih dela koja je izbliza upoznao u Italiji, on će u budućnosti sa ustezanjem prilaziti štafelaju. Mada će slikanje tokom nešto više od dve naredne decenije ostati posao od kojeg se izdržava, sve ređe je, tek u ponekom portretu, uspevao da dosegne izvrsnost, ili, bar, kvalitet svojih ranijih dela. Sumnje koje razdiru Radonića sadržane su u pismima koja je razmenjivao sa prijateljima i, u prikrivenijem vidu, u tekstovime koje je sam pisao na različite teme. Počinje da ih objavljuje 1860, najpre u novosadskoj "Danici". Sabrani su objavljeni 1878–1879. u izdanju novosadske knjižare Arse Pajevića, u dve knjige, pod nazivom Molska mudrovanja. Autoportreti sa kojih nas posmatraju introspektivno opservirani likovi autora (Autoportret sa šeširom, Matica srpska; Autoportret, Galerija Matice srpske; Autoportret, Narodni muzej u Beogradu) kao da najavljuju dubinu ponora u koji će, približavajući se neumitnom kraju, sve malodušnije tonuti. Delić onoga što ga muči sadrži već jedan od tekstova objavljen 1860. Radonić žigoše sujetu kao veliko zlo po čoveka. Nabrajajući tipove ljudi, na kraju dolazi do onih koje je po njemu najteže izlečiti: ,,To su oni koji su s malim darom i plemenitom namerom latili se kakve nauke, za koju dara nemaju, niti snage, da mogu svoju želju na tom polju zadovoljiti. Oni su savesni i častoljubivi i na njinu jošt veću nesreću toliko bistri..., da vide svoju malenkost, no pritom su toliko strašljivi da ne smedu svojoj savesti, a kamoli kome drugom svoju ograničenost priznati (...) Oni se dakle ceo svoj vek, bez ikakva zadovoljstva, trude nešto postići, što je izvan njinoga domašaja, a pritom i svoju malenkost sakriti, što je također sasvim nemoguće.“

Bilo je lako naknadno u ovim redovima prepoznati Radonićevu muku, koju se osmelio da konkretizuje i saopšti bliskom prijatelju tek mnogo kasnije: ,,Od mog molovanja nema više ništa, ... sve (mi je) besno, kad samo na njega pomislim.“ (Pismo Novaka Radonića Aleksandru Sandiću iz 1882. čuva Rukopisno odeljenje Matice srpske)

Radonićevi tekstovi su savremenom čitaocu teško pristupačni, uvijeni, zagušeni događajima koji su izgubili značaj i često zakukuljeni tako da nije lako zaključiti da li se šali, ili je ozbiljan. Oni su dali povoda brojnim istraživačima da iskažu sudove o Radonićevom karakteru. Veljko Petrović je tako zaključio da je Radonić ,,tipično slovenski, neurastenični autokritik“. Razotkrivanjem njegove ličnosti bavili su se i Dejan Medaković i Miodrag Jovanović. Radonić je bio obrazovan, dobro prihvaćen u društvu, pristojnog materijalnog stanja, a nikada nije zasnovao sopstvenu porodicu. Ovu činjenicu iznova zapliće sećanje očuvano u porodici, da je on kao seosko dete, jednom prilikom, vešajući se na zaprežna kola, primio udarac bičem preko intimnih delova tela, te da se ove ozlede toliko sramio da je skrivao celoga života (Navedeno sećanje objavio je Miodrag Jovanović u monografiji Novak Radonić, Ada, 1979, str. 13).

Prema tvorevinama koje je ostavio za sobom, njegov stav prema ženama se u najmanju ruku može oceniti kao ambivalentan. Jedan njegov tekst, objavljen je u "Danici" 1864. s naslovom Darovi lepim Srpkinjama, drugi, iz 1867, Našim lepim gadurama, a treći, iz 1868, Našim gadnim lepoticama. U njima se on protivi preteranom kinđurenju, šminkanju, tuđim uticajima, traži od sunarodnica da čuvaju jezik, običaje i opominje ih da ,,telesna lepota bez duševne nije ništa“. Drugde kaže i: ,,žena je đavolsko stvorenje, jer se vidi da je oma, još prvih dana počela s đavolom baratati i šurovati, dokle se nisu Adamu oči otvorile, te je postao ljubomoran i tako doznao, šta je dobro, šta li zlo.“

Zaziranje od ženskog roda prvi je uočio Dejan Medaković, koji piše da je ,,u slikanju ženskih portreta ispoljavao čudnu naklonost da tvrdim crtežom i modelacijom upadljivo istakne skoro robusni karakter naslikanih žena (...) On podseća na njihove snažne, mesnate i atletske ruke, na njihova tvrda, muškobanjasta lica (...) Sve je na tim slikama oporo, rezano, stameno, ponekad to raste do neprijatnosti“, zaključujući da je moguće poreklo ovoga u čestoj pojavi u konzervativnom društvu, ,,u kojem je svako idealizovanje ženskih likova tumačeno kao nepristojnost.“

Istraživanje okolnosti pod kojima je nastala Devojka sa kanarincem obuhvatilo je i pregledanje Radonićevih skicenblokova u Narodnom muzeju u Beogradu. Posebnu pažnju obratila sam na ženske likove, skice položaja ruku, odnosno detalje koji bi se mogli povezati sa slikom. Nisam našla ono za čim sam tragala, ali sam ustanovila da se žene pojavljuju na začuđujuće malom broju skica.

Кako se u izrečeno uklapa Devojka sa kanarincem?

Analiza simbola kojima je Devojka okružena pokazala je da se odnose na ljubav. Sve se slaže: preovlađujući cvet (ruža) i ptičica poznata po ljubavnom poju, koja je ovde oslobođena, ,,pripitomljena“, prikazana kako krotko stoji na devojčinom kažiprstu. Vencem (girlandom) ruža nagrađuju se vrline/zasluge, a crvena i žuta boja zajedno označavaju radost, sreću i uzbuđenje (izraz ,,obasuti ružama“). U priručniku o govoru cveća ubeleženo je da ruža sa koje je skinuto trnje, a lišće ostavljeno (kakvim je Devojka ukrašena) poručuje: ,,Ne plašim se više da otkrijem svoja osećanja, živim u nadi.“

Da li je ova poruka istekla iz Radonićeve kičice? Da li je ovo skriveni Radonićev kòd? Ili i ova ,,ženska polovina“ ima pripadajuću mušku?

Zanimljivo je da nijedan evidentirani portret ne odgovara po dimenzijama Devojci s kanarincem, koja je po dimenzijama veća od svih Radonićevih ispod pojasnih portreta.

Ako se u budućnosti i ne otkriju odgovori na postavljena pitanja, ostaje nam delo u kojem uživamo – u lepoti, tajnama i simbolima koje krije Devojka sa kanarincem.

• *********

Novak Radonić (Mol, 1826–Sremska Кamenica, 1890)
Prve pouke iz slikarstva stekao je u Senti, u slikarskoj radionici lokalnog ikonopisca Petra Pilića. Od 1850. godine uči u Aradu, kod jednog od najboljih slikara epohe bidermajera, Nikole Aleksića. Na Akademiji likovnih umetnosti u Beču studirao je između 1852. i 1856. godine. Po povratku iz Beča nastanio se u Novom Sadu; to je ujedno najplodniji period njegovog rada. Bio je na studijskom putovanju u Italiji 1858–1859. Od povratka iz Italije sve više se bavi književnim radom, a sve manje slikarstvom. Osim portreta, autoportreta i ikona, Radonić je slikao kopije, istorijske kompozicije, ličnosti iz nacionalne istorije i narodne literature, alegorijske scene, a sačuvan je i jedan njegov pejzaž. Uz Đuru Jakšića i Stevu Todorovića Radonić pripada vodećim slikarima epohe romantizma. Redovni član Matice srpske postao je 1864, a naredne saradnik Matičinog Кnjiževnog odelenja. Izabran je za dopisnog člana Srpskog učenog društa (buduća SANU). U periodu kada je postavljen na funkciju potpredsednika Кnjiževnog odelenja Matice srpske 1887–1889, obavljao je i poslove Matičinog arhivara i bibliotekara, što je, verovatno, obuhvatalo brigu i o fondu Matičinih slika. Nekoliko poslednjih godina živeo je uglavnom u Sremskoj Кamenici, u kući svog prijatelja i lekara Jovana Jovanovića Zmaja, gde je i preminuo 11. juna 1890.

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Galerija Matice srpske, Novi Sad

© Artis Center 2019