Kad krenem na put obično zastanem u „Marche“-u na granici Hrvatske i Slovenije. Prvi dodir sa Evropom. Mnogo konkretniji od gužve na granicama, potezanja za pasošem iz torbe. Ljudi se na tren sastanu kraj bogatog švedskog stola za prolaznike, da se nikada više ne sretnu na beskrajnom zemaljskom šaru. Naravno, kadgod poželim da se neopaženo izvučem iz Srbije, obično ispred ulaza u toalet naletim na komšinicu koja sa sinom putuje u Italiju kod bivšeg muža ili simpatiju iz osnovne škole kako sa upola mlađom novom ženom hita u Budimpeštu na izložbu pasa. Opet raduje me to prepoznavanje, poverujem da smo slobodni, razuzdani i radoznali, oslobođeni svakodnevnih računskih radnji koliko još para, a tek koliko još vremena imamo u životu... nemajući ni jedno ni drugo u izobilju.

Vićenca je lepa kao što joj ime govori. Imena italijanskih gradova miluju sećanja dugo nakon što ih napustim, da ne pominjem zadovoljstvo dok prepričavam dogodovštine sa putovanja pa izgovorim recimo Pijaćenca, Vićenca, Kremona, Padova... pevušeći i uzdišući istovremeno. Ne praviti paralelu sa vođenjem ljubavi.

Udoban hotel čiji prozori radoznalo vire u okolna dvorišta, početkom aprila tek ozelenela i procvala u najavi. Parking začudo pust uz upozorenje elegantne i negovane recepcionerke na tečnom engleskom da se prebacimo u hotelsku garažu, jer je sutra, ah prokletstva, ponedeljak.

Neki su se evropski stručnjaci okupljali na recepciji nestrpljivo dogovarajući prvu radnu večeru. U ovoj, nama najbližoj, Evropi ljudi žive svoje evropske živote kao da Kosovo ne postoji. Ni sačekuše po splavovima, ni venčavanja magaradi po reality baruštinama. Ali to je deo neke angažovanije pripovesti.

Đardino Salvi na putu ka gradskom trgu poznatom po fešti „Fiori e Colori“ (Cveće i boje), koju smo omašili za koju nedelju. Još suve fontane sa kamenim konjima i ponekom žabom koja nikako da poraste u princa, i tragično prljav kanal koji preseca malecno zeleno ostrvo smešteno na ulazu u renesansno gradsko jezgro.

Pjaca dei Sinjori sa Bazilikom Paladijanom i srednjevekovnim tornjem koji se po default-u uzdiže iznad trga, te nedeljne večeri bila je prekrivena tezgama. Ušećereno voće, čokoladne fontane, sirevi, salame, knjige, suveniri, afrodizijaci. Svega za svakoga. U vrhu pijace, na otvorenom platou između dva stuba sa korintskim kapitelima, stvorio se dugačak red ispred šatora gde se pripremao argentinski roštilj. Kako sam se zaputila u Provansu bila sam štedljiva na oduševljenju, valjda ne želeći da ga trošim na mermerne pločnike pod laganim italijanskim cipelicama, bokore cveća u sjajnim izlozima cvećara, žagor opuštenih devojaka dok prelaze pogledima po preslatkom momku iza tezge sa pršutom. Onda sam prestala da štedim. Kamo sreće da sam uspela da sačuvam sjaj te večeri do danas. Kad mi treba, baš treba...

Lago di Garda

Htela sam samo da se “zapljunem”. Na fotografijama rođenih i prinudnih Švajcaraca koji se baškare u komšiluku uvek je među top five. Pa malo skrenuvši s puta zabasasmo u Sirmione II, jahting klub na samom ulazu u istoimeno fancy mestašce. Uglancani kafić sa pogledom na skupocenu flotu barki i brodica poslednje generacije, ozeblo sunce ogledano u mirnoj vodi marine, te stasiti barmen sa naših prostora, rekla bih iz centralne Hrvatske i nikad dovoljno opreza kad kao Srbin/Srpkinja putuješ Evropom. Dakle “zapljunula” sam se. Espreso je bio najbolji na svetu, a jezero veliko i pusto. Tako sam se nekako i osećala, velikih očekivanja, praznog srca. Stoga sam verovala da sam na pravom putu. Za Azurnu obalu.

Đenova

Kao što već rekoh, put je po ličnom ambicioznom planu bio jedan od onih “once in a life time”. Brižljivo isplaniran do u minut ne hajući za vremenske prilike… ili neprilike u ovom slučaju.

Kiša je pretila da nas spere sa puta, kroz bezbroj tunela, preko mostova koji zastrašujući štrče u metalno nebo, vijugala je staza bogova između vrhova Apenina i Ligurijskog zaliva. Neko gore nas je voleo, pa se sunce pomolilo i zaiskrilo u talasima čuvene đenovske luke. Planirala sam da provedem par sati u beskrajno tajnovitim morskim dubinama i kao mala sirena onomad, prodavši dobar glas za hitre noge, nastavim kopnom za svojim princom. E da, probavši pre odlaska pestoĐenoveze, nadaleko poznat sos od bosiljka i pinjola, koji bi po mojoj gurmanskoj logici ovde u Đenovi trebalo da bude onaj pravi.

Najveći pokriven akvarijum u Evropi sagrađen je 1992. za potrebe EXPO-a, sa idejom da istorijsko jezgro grada obogati novim sadržajima jasno povezanim sa kulturnom baštinom jedne od nekadašnjih „pomorskih republika“.

Na 12.500 kvadratnih metara, smešteno je 63 bazena koji specifičnim arhitektonskim pristupom stvaraju kod posetilaca osećaj da šetaju između koralnih grebena, kroz dubine Marijanske brazde do morskih livada Ligurije, gotovo neposredno dotičući najstarija, najopasnija i najlepša živa bića na planeti. Od 1995. kada je otvoren za posetioce Akvarijum godišnej poseti 1.250.000 posetilaca čineći ga jednom od najvećih turistićkih atrakcija u Italiji.

Ja sam kao svaka čestita sirena zaronila negde kod Marijanske brazde na jedanaest i po kilometara dubine i nisam izranjala do đenovskog priobalja. Delfini, ajkule, pingvini, morske krave, kornjače, iznenađujući krupne pirane, morski konjici, zvezde, krastavci, rakovi, razigrane foke, stasiti korali, čipkane meduze, jastozi, zmije, džinovske raže u plitkom bazenu gde je dozvoljeno da ih pazljivo dotaknete po hrapavim leđima ukoliko ne odluče da vas izbegnu plivajući u dubinu. Sakupljana od Amazona do Molučkih ostrva, od Crvenog mora do Južnog pola, raznolika družina morskih nemani i dobrica živi svoje životiće daleko od prirodnih staništa među staklenim zidovima pod radoznalim pogledima najslobodnije od svih zivotinjskih vrsta – ljudi.

San Remo

San Remo je gradić na krajnjem zapadu ligurijske obale, poznat po čuvenom muzičkom festivalu, raskošnom Kazinu, čudesno očuvanom srednjevekovnom starom gradu, Ruskoj crkvi i moto-trkama, ne tim redosledom ali prilično dobro definisan ovim dešavanjima i građevinama.

Stigavši na vreme da se upustim u višesatni obilazak, zavedena sugestijama sa recepcije uz mapu grada i višak snage zaputih se pravo u La Pinju. Zašto šišarka (la pigna) pitah se dok sam ubrzano gubila entizijazam i dah penjući se uzanim uličicama srednjovekovne naseobine ka vrhu brda koje dominira gradom. Upravo zbog senovitih staza i zasvođenih prolaza koji su na mapi grada crtali prepoznatljivu spiralnu šaru šišarke penjući se prema vrhu na kome je prigodno smeštena crkva Maria dela Kosta (Marija od Obale), najvažnija sakralna garđevina u San Remu.

Od kapije Svetog Sebastijana iz 14. veka, preko Pjaca dei Dolori, malenog zasvođenog trga sa jednostavnom kamenom česmom, stigoh do kapele Svetog Sebastijana, posvećene svecu zaštitniku od kuge, koja je harala gradom početkom 16. veka kad je bogomolja i sagrađena. Naravno kapela je bila zakatančena, ali se jasno video natpis i freska iz 16. veka čudno živih boja kao da prkosi opakoj bolesti, koja je desetkovala stanovništvo srednjovekovnog San Rema.

Kako se spuštalo veče postajalo je sve neprijatnije šetati starim gradom. Iz mračnih i oronulih ulaza svako malo su istrčavala tamnoputa deca koja su me sa čuđenjem posmatrala. Crkve, poneka prodavnica ili galerija su bile odavno zatvorene i ja sam krenula nizbrdo nadajući se da ću nekim čudom izaći na glavnu kapiju. Što se naravno nije dogodilo pa sam narednih pola sata tražila Rusku crkvu našavši umesto nje katedralu Svetog Sira iz 13. veka koja je takođe, gle čuda, bila zatvorena.

U neposrednoj blizini katedrale, kao što red nalaže, šepurio se čuveni Kazino, čija je raskošna spoljašnjost nadahnuto svedočila o danima stare slave. Unutrašnjost je pak bila manje glamurozna, slot mašina u izobilju ali nigde nijednog kockara, dosadu krupijea remetili su samo retki večernji turisti poput mene.

Uveliko je pala noć kad sam, umorna od vitlanja po San Remu, stigla do obale. Mnoštvo jahti ljuljalo se na crnim talasima pod jasnim mesečevim svetlom. Malo sam odmorila pogled, malo stopala, polako se zaputivši prema Ariston teatru u kome se svake godine održava čuveni festival italijanske kancone. Osvetljen stotinama raznobojnih sijalica odavao je utisak ocvalog zabavljača u pohabanom zvezdanom odelu znajući da je publika odavno izgubila interesovanje za njegovu predstavu, ali je ipak tu u sali starog bioskopa. I gledaju se tako razmenjujući očekivane poteze, otužne skečeve i mlake aplauze...

Menton

Aleksandar je posredno kumovao mom dolasku na Azurnu obalu. Da nije onomad „poput kraljice Natalije“ stigao na jug Francuske zaljubivši se prigodno u preslatkog Francuza italijanskog porekla i temperamenta, ja bih možda ostala na planiranju tog puta u Provansu do sudnjeg dana. Nekad je jednostavnije planirati i planirati, sa obaveznim za i protiv, gde protiv nadigra za jer smo naopako rođeni, i gledati kako drugi putuju, padaju, ugruvavju se, loše izaberu, loše se provedu, zakasni im avion, bus ili bicikl, opljačka ih beskućnik, popreko pogleda vodič ili saputnik. Može biti da je udobnije za ekranom računara, ja sam međutim drugačije mustre. Pređoh pedesetu i nikom više ne dugujem da ga strastveno prezirem i omalovažavam trujući ovo malo duše. Naprotiv, mnogi ljudi i mnoga mesta zaslužuju da ih volim, pratim i glasno obožavam.

Krenula sam u Provansu preko Azurne obale iako sam gotovo sigurna da tamo putuju samo dobrostojeći bračni drugovi čija su deca već načela prva zaposlenja pa nemaju više nikakvih briga sem povišenog holesterola ili mlade ljubavnice u najavi. Imala sam stotinu briga i nikoga do sada nisam obezbedila, ponajmanje sebe, svejedno odlučila sam da poput divne Natalije obiđem Francusku dok sam još živa. Kad kažem živa mislim na radosno živa a ne mrdajuće živa.

Aleksandar je prigodno kasnio jer je kao i svaki štedljivi lokalac rešio da pristigne vozom iz Nice u kojoj se skrasio.

U međuvremenu sam šljapkala čizmama po šljunkovitoj plaži, osvrtala se za stogodišnjacima u top formi koji su džogirali obalom i odmeravala pogledom maleni bastion sa četiri još manje kule stražare u kome je prigodno smešten muzej Žana Koktoa. Utvrđenje iz 17. veka podigao je Onore Grimaldi, pripadnik čuvene dinastije koja i danas vlada lokalnim kockarima, rentijerima, bogatašima svih fela uključujući tenisere i vozače formule... Menton je tada bio deo Kneževine Monako, a ova je opet zauzimala veći deo Azurne obale i priobalja. Danas je ovo malo odbrambeno čedo rečeni muzej koga je Žan Kokto za života sebi podigao, opremivši ga mozaicima, tapiserijama i drugim svojim rukotvorinama.

U blizini su vredni radnici mentonskog komunalnog preduzeća skupljali raznobojna gipsana jaja iz parka nakon prošlonedeljnog Uskrsa, a ja sam čeznula za espresom makar i francuskim. Kada je Alekandar konačno stigao izljubili smo se kao pravi, iako se poznajemo samo sa Fejsbuka, iz virtuelnog, takoreći prividnog života. Vibrirao je, pun energije, priče, radosti i nestrpljenja. Upoznao me je sa svojom novom zemljom, sa ljubavlju i brigom za istu, pa se pitam gde bi Srbiji majci bio kraj da je uspela ili da je makar pokušala da sve te pametne, ljupke, talentovane beskompromisne mlade ljude zadrži za sebe. Ali to je već neka druga priča koju ne želim da bistrim i pišem.

Crkva Arhanđela Mihajla svojim baroknim zvonikom privlači pažnju gde god da se nađete. Na brdašcu u srcu grada, ova vršnjakinja bastiona, delo arhitekte Lorenca Lavanja, predstavlja must see za turiste a posebno za one koji, poput mene koketiraju sa obeležavanjem porodične slave Aranđelovdana. Jednostavan i elegantan grb Grimaldijevih u sivo belim oblutcima pokriva oveći istoimeni trg. Raskošna unutrašnjost kakvu Grimaldijevi vazda preferiraju, skrivala je veličanstvenu fresku nekad lepog arhanđela Mihajla jarko crvenih kovrdža kako, šta drugo, ubija malu ali opaku aždaju. Toliko gracioznosti, elegancije i žara u ubijanju videh samo u prvom nastavku Volverina sa čarobnim Hju Džekmanom, i teško bih se, birajući između ove dvojice, odlučila za svog omiljenog super junaka. U oltaru je smešten drveni kip koji ga prikazuje u još moćnijoj varijanti dok pobedonosno stoji za vratom zlatne nemani sa mačem ili kopljem u ruci, kako već posmatrač zaključi. Zlato u svim formama, oblicima u zastrašujućoj količini pokriva krila, odeću, oružje ovog moćnog hrišćanskog vojskovođe.

Lep. Veličanstveno muževan, hrabar, i povrh svega anđeo, svaka majka da ga poželi za zeta. U niši kraj ulaza crna Madona sa bebom Isusom, opet zanosno lepa i tajanstvena. Valjda zbog boje kože.

Siđosmo do obale strmim stepeništem pokrivenim istim sivo belim mozaikom od oblutaka. Glavnom ulicom dokonali su francuski i ini penzioneri, Menton je među lokalnim življem poznat kao poslednja stanica, e sad da li zato što je poslednji francuski primorski gradić pre ulaska u Italiju ili zbog prosečnog veka stanovnika, tek ovde se dolazi da se u miru privedu poslednje godine života. Ukoliko ste se, naravno, pobrinuli za finansije dok ste bili mladi...

Izuzetno blaga klima, najprijatnija u Sredozemlju, koja je krajem 19. veka preporučila Menton imućnim i promrzlim Francuzima i Rusima za idealni zimovnik, doprinela je i bogatom rodu limuna, glavnog agrarnog proizvoda ove regije. Ima ga toliko da su dovitljivi stanovnici ustanovili festival limuna koji se svakog februara odvija na ulicama Mentona. Ove godine tema je bila „Put oko sveta za 80 dana“, a ogromne figure londonskog metroa, Kipa slobode, Big Bena od plodova limuna i narandži završile su na kraju festivala u jeftinim limunadama, kolačima od limuna i ostalim limunskim specijalitetima.

U Mentonu je iznad svega prisutna uvrnuta logika duhovite preporuke “kad ti život servira limun, napravi od njega limunadu” ili festival.

Nastaviće se ...

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

@Artis Center 2020