Ništa vas ne može pripremiti za susret s remek delom. Ni najbolje studije, najkvalitetnije reprodukcije, najdarovitiji predavači, interaktivne animacije ... Remek delo, naime, ima svoj unutrašnji ritam, čitav jedan mikrokosmos finih prožimanja između teme i načina njenog interpretiranja, a pogotovu izvođenja. Jednu vrstu tajnog saveza na realciji stvaralac-inspiracija u odgovarajućem kontekstu, raspoloženju, svetlu, doživljaju, uverenju i još sijaset neuhvatljivih finesa. Remek delo nastavlja, jednom ovaploćeno, da živi te svoje fine vibracije, koje se neuhvatljive, a sveprisutne, otiskuju isključivo u neposrednom posmatranju ostavljajući u našoj vizuri i ličnom osećanju različite, tek naoko slične senzacije.

Kažu da je Gvido di Pjetro, nama mnogo poznatiji kao Beato Anđeliko, plakao u zanosu dok je slikao freske u Konventu Svetog Marka, koji tridesetih godina 15. veke beše obnovio čuveni firentinski arhitekta Mikeloco, angažovan i finansiran od strane Kozima Starijeg Medičija, tog oca moćne bankarske porodice i izvesno jednog od najvećih "krivaca" za nastanak onih uslova u kojima će renesansa postati moguća.

Ne znam da li je trag tih Anđelikovih suza moguće naći u finim premazima boje, krhkom lazuru pastelnih nijansi kojim je naslikao čuvene "Blagovesti" između 1438-45. godine, ali znam da sam ja gotovo zaplakala kada sam shvatila da me ka ovoj znamenitoj fresci na spratu manastira, na kome se nalaze kelije čuvenog dominikanskog bratstva, na čijem čelu jednom beše i Savonarola lično, vode okomite stepenice, te da sliku neću moći da posmatram sa one tako željene distance na kojoj će se ona naći u visini mojih očiju.

Uski koridor, stepenište, oštri ugao koji vodi u susedni koridor, staklo koje prekriva fresku sa sitnim mrljama svetlosnih refleksa... sve je delovalo kao zavera dok se strasti nisu stišale, a um prihvatio da je veliki majstor rane renesanse, savremenik genijalnog Mazača i neuporedivog Bruneleskija, hteo baš to! Dopustiti posmatraču na stepenicama da iz žablje prespektive osmotri magični trenutak u kome Gavrilo u nežno ružičastoj tunici sa zlatnim šlemom finih vlasi i nadrealnim, rajskim krilima čini naklon budućoj Bogorodici. Za divno čudo ona sama, neuplašena, glave otmeno dignute ka neobičnom glasniku, sedi na drvenom tronošcu u belini portika kakav se može videti sprat niže, sa nehajno prebačenim ogrtačem modro plave boje, koji u uobičajenoj ikonografiji sugeriše njen budući status nebeske vladarke.

Da, ja sam tu i sve se čini da ću svakog trenutka kročiti u prostor freske naslikan uz svo renesansno uvažavanja realne perspektive. Verujem da je isto osećanje imalo i ima na desetine privilegovanih da se sa Anđelikovim "Blagovestima" sretne uživo. Ipak, između nas stoji i stvarni, ali i metafizički prostor nedostajućeg dela stepeništa koji bi nas doveo do slike u najegzaktinjem smislu te reči, ili nas uveo u onu neopipljivu dimenziju događaja koji proslavljamo svakog 7.aprila, kao čas u kome je začet Spasitelj. I uistinu mi smo svedoci, a ne učesnici tog trenutka što jasno naglašava odluka velikog majstora da baš ovu neobičnu raskrsnicu i sabijen prostor hodnika odabere kao idealan za slikanje "Blagovesti".

Nismo li stalno na raskrsnici podjednako uskih i nezgodnih puteva? Nije li nam dato da biramo, kao neotuđivo pravo slobode garantovano svim bogo-čovečanskim savezima?

Ovaj obrazac izbora Beato Anđeliko svojim maestralnim freskama, po jednom predstavom iz života i stradanja Hristovih u svakoj pojedinačnoj keliji Konventa Svetog Marka, pruža i svojoj sabraći dominikanskim monasima. Slikajući svoje freske svedenih formi, pune svetla i vere na zidu neposredno pored minijaturnih prozora unutar podjendako minijaturnih kelija. Na taj način im je pružao mogućnost da izaberu između pogleda u prolazni svet svakodnevice koji omogućava prozor, odnosno u trenutak Hristovog života koji nudi molitvenu kontemplaciju i pogled na večni život.

Ako mislite da je izbor bio jednostavan, varate se. Maestralni Mikeloco je tako čudesno sinhronizovao svoj projekat manastira sa neposrednim okruženjem, da toplo sunčevo svetlo kakvo se u Firenci može videti jedino na obalama Arna, podjednakim intenzitetom i danas osvetljava sve monaške kelije istovremeno. To znači da su monasi dok su boravili u ovom prostoru stalno stajali pred izazovom dnevnog, prirodnog i stvorenog, Anđelikovog svetla. A taj izazov nije mali i odluka nije laka. Osetila sam je na svojoj koži raspeta u prelep i za novembar neobično topao dan, boreći se između želje da upijam besmrtnu energiju Anđelikovih slika i izađem na ulice Firence, i lutam bez nekog posebnog cilja, prosto srećna što sam živa i što sam tu gde jesam.

Uz praznične čestitke, koji obeležava mistični tajnu Hristovog začeća, želim vam mnogo remek dela koje ćete lično videti i na svoj način doživeti. Jer remek dela jesu ogledalo koje nepogrešivo reflektuju autentične slike našeg bića u svoj njegovoj kompleksnosti. Istovremeno su i lek, jer pokreću zatureno osećanje za lepo, zaceljuju nesigurnosti, podsećaju da u svima nama postoji ona suptilna žica kadar da zatreperi na kosmičke harmonije. Pogotovu kad prepozna umetnika koji je svojim unutrašnjim očima video veličanstvene događaje u metafizičkom zakrivljenju vremena. A Beato Anđeliko je video, i ako je tačno da je plakao dok je slikao, plakao je od radosti zato što mu je dato da vidi.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti

© Artis Center 2018