Krajem sedamdesetih godina 20. veka jedan deo srpske književne javnosti optužio je Danila Kiša da je, navodno, plagirao knjigu „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Kiš je napisao svoj znameniti „Čas anatomije“ kao odgovor na ove napade. Naslov ovog dela inspirisan je Rembrantovim slikama istoimenog naziva, nastalim u rasponu od gotovo dve decenije – „Časom Anatomije doktora Tulpa“ i „Časom anatomije doktora Dejmana“. U ovom odlomku donosimo Kišovo razmišljanje o ovim delima kao izuzetnu književnu introspekciju likovne umetnosti, ali i izrazito ličan doživaljaj i osobeno čitanje Rembrantovih remek dela u svetlu piščeve namere da i sam obavi svojevrsni čas anatomije.

Gle, gle, govorili su, sad će ga secirati; biće to zabavno. Na isti način, znate, gospođo, svaki spektakl zabavlja ljude; oni na isti način idu u marionetsko pozorište, na karneval, u Komičnu operu, na veliku misu, na sahranu.

Volter u pismu (1770)

Na kraju krajeva, sve što se piscu događa, zlo i dobro, deo je njegove književne sudbine (a on druge i nema). Tout est à aboutir à un livre (Malarme). Sve na svetu postoji da bi se napisala jedna knjiga.

Još od prvog časa kada mi se ta zamisao javila – ne samo da demonstriram neke od principa na kojima počiva "Grobnica za Borisa Davidoviča" nego i da napravim jedan anatomski rez na moralnom i književnom profilu književničke cosa nostre i jeremićevske kritike kao estetičke osnove ove naše literarne hajdučije – od tog prvog časa stajao je pred mojim duhovnim očima, kao vizuelna metafora tog mog postupka, kao ilustracija i kao omot te buduće knjige, Rembrantov Čas anatomije, onaj iz Muzeja u Hagu, sa portretom profesora Tulpa i njegovih učenika. Posle izvesnog kolebanja, opredelio sam se ipak za taj Čas, a ne za onaj drugi, onaj kasniji, iz 1656, koji me kao slika i kao ilustracija teme možda još više privlači, svojom paletom, svojom sudbinom (ta je slika prošla kroz iskušenje plamena), svojom fragmentarnošću, svojom majstorskom egzekucijom, gde više ne vlada ona glatkoća i perfekcija kao u Času profesora Tulpa, no gde je data s lakoćom majstorstva – kao demonstracija tog majstorstva – krvava i ispražnjena utroba mrtvaca i gde ruka sa skalpelom, ruka doktora Joana Dejmana, mada u drugom planu dominira zapravo slikom, jer ta ruka sa skalpelom koji blešti kao britva jeste istovremeno i ruka majstora, ruka onoga koji je stavio u nju skalpel, islikavši ga jednim jedinim brzim pokretom kičice, jednim jedinim zamahom ruke, kao rezom bisturija. I ako sam najzad potisnuo tu ilustraciju u drugi plan, a na račun one druge slike, ruka sa skalpelom još jednako ostaje u mom duhu, blistavi se čelik skalpela premestio, u mom viđenju, u ruke profesora Tulpa, sa onog drugog tabloa, i sad profesor Tulp ima, kao rezime tog saznanja, skalpel i anatomske makaze istovremeno! Tu sam, velim, prvu ilustraciju odbacio na račun ove druge samo zato što je ovaj drugi čas javni i što je leš na anatomskom stolu obična lešina, bezbojna kao leš utopljenika, sterilna, sterilizovana, dobra samo da se na njoj demonstriraju simptomi nekog patološkog stanja, te nije potreban brasero da kadom svojih trava otkloni bazd raspadanja.

Profesor Tulp je rastegnuo anatomskim nožicama mišićna vlakna odrane leve podlaktice i pokazuje učenicima to klupko mišića i žila, vena i arterija kroz koje više ne kola krv, pokazuje im sa mirom i pribranošću čoveka koji zna da je ljudsko telo, izvan duhovnih funkcija, izvan duše i morala, samo probavna mašina, mešina, splet creva i živaca, hrpa žila i mesa, kao onaj odrani vo (iz Luvra) što ga je Rembran naslikao nekih pet godina kasnije: gomila mesa obešena naglavce. Profesorova leva ruka sa priljubljenim palcem i kažiprstom – to doticanje epiderme na jagodicama prstiju, gde se može osetiti najfiniji dodir praha s leptirovog krila ili cvetnog polena, tanan, skoro odsutan, kao dah, kao kad jabuke, što ga Francuzi zovu maglom zvona (brume des cloches), ta živa ruka podignuta u gest privlači pažnju nekih od učenika više nego mrtva podlaktica i rasporene žile: kao da će iz tih priljubljenih prstiju da kresne elektricitet, inkaranacija duše, emanacija vitaliteta, kao kontrast mrtvim žilama lešine i kao – naravoučenije. Ono što poput emanacije vibrira između tek jedva primaknutog palca i kažiprsta primarijusa Nikolaesa Pitersona (Tulpa), ona iskra saznanja i iskustva koja samo što nije kresnula kao električno pražnjenje između dva alabastera šaržirana masom elektrona (te se učenicima čini da će to empirijsko iskustvo doktorovih prstiju da ih nadahne kao sveti sakrament), to iskustvo svih ranijih (anatomskih) saznanja sadrži u sebi, bez sumnje, i čas profesora dr Seb. Egbertsa, kao što i Rembrant ima u svom poslu „uzor i preteču“ u predavanju iz anatomije dr Seb. Egbertsa što ga je naslikao Tomas de Kejzer (1597-1667) i gde se u sredini kompozicije isprečio goli ljudski skelet ne bez metafizičke poruke. I estetičke; one iste koju naslućujemo i koja je imanentno prisutna i kod Rembranta, kao eho klasične (aristotelovske) „estetike ružnog“: „Ima stvar koje nerado gledamo u njihovoj prirodnoj stvarnosti ali kada su naročito brižljivo naslikane, onda ih sa zadovoljstvom posmatramo, na primer: oblike najodvratnijih životinja i mrtvaca.“ (Aristotel: Poetika, IV) (Ta „estetika ružnog“ prisutna, dakle, već u ovom stavu Aristotelove poetike, biće u devetnaestom veku, kod Rozenkranca, dovedena do apsoluta: ružno je lepo, op.aut.)

Jedan od učenika, ako to nije asistent, najbliži profesoru, drži u ruci knjigu, možda podsetnik ili udžebnik histologije. Kraj profesora, na desnoj strani slike, takođe jedan presavijen list: ništa nije prepušteno improvizaciji, pisani spomenici su tu, iskustvo sveta, saznanje antroponomija, iskustvo svih ranijih anatomskih istraživanja i rezultata tu je, u duhu, u logosu, tu vlada duh nauke, bibliografija već postoji, suma dodatašnjih iskustava, od pitagorejca Alkmeona preko Galena (koji posmatra antropoide i rasudjuje o funkcijama čovečijih organa više per analogiam), od Galena do Mundijusa i do Vezalove de humani corporis fabrica (1543), od Vezala do Leonarda da Vinčija (koji je, dakle, u dvostrukom srodstvu sa Rembrantovim Časom), od Leonarda do Varolija i do Fabricija d’ Akvapendetea, sa čijim je radovima o arterijama i venskim zaliscima profesor Tulp, bez sumnje, upoznat: svet ne počinje od danas i mi znamo, vidimo, da ovo nije prvi čas anatomije pod kapom nebeskom, ali još se mogu saznati nove stvari, posmatranjem, seciranjem i vivisekcijom, praksisom i sumom iskustava koja su nam dostupna.

Čas može da počne.

Danilo Kiš

„Čas anatomije“,

Beograd 1979.

©Artis Center 2018