Od najranijih dana je sanjala da postane slikarka. Želja joj se konačno ostvarila, kada je u martu 1914. diplomirala na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minenu i stekla zvanje akademske slikarke. Tako je Danica Jovanović postala prva Beščanka koja je završila fakultet i jedina srpska slikarka koja je u to vreme mogla da se podiči pridevom „akademska“. Sudbina joj ipak nije bila naklonjena. Iz Minhena je uskoro morala da se vrati u rodnu Bešku, jer je jula 1914. izbio Prvi svetski rat. Poznata po rodoljubivim osećanjima, uhapšena je, zajedno sa još nekoliko uglednih Beščana i nakon prekog suda streljana na Petrovaradinskoj tvrđavi 12. septembra. U skromnoj seoskoj kući u Beški ostale su njene slike i uspomena koju je do poslednjeg dana života čuvala njena majka Mileva. Mnogo godina kasnije, kada je počela da prodaje kćerkine slike, one su počele da privlače pažnju muzeja i kolekcionara i ime Danice Jovanović sve češće se pojavljivalo u javnosti. Sto godina posle njenog rođenja, 1986. godine, na monografskoj izložbi u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu prikazano je jedva trideset slika i dva skicen bloka. Posle toga ime Danice Jovanović više nije bilo nepoznato. Do 2007. godine, kada je objavljena monografija i priređena druga monografska izložba, broj radova je porastao na preko sedamdeset, a slikarkin uzbudljivi život u velikoj meri je rekonstruisan. Od autorke tridesetak slika, ona je postala složena umetnička ličnost, ravnopravni učesnik u likovnom životu svog vremena i nezaobilazna karika u srpskoj istoriji umetnosti.

Zaista vredna u crtanju
Još kao dete, Danica Jovanović bi izbegavala kućne obaveze i, skrivajući se od starijih, na svemu što joj je bilo pogodno za to, crtežom izražavala svoje utiske sveta. Kada se 1899. godine obnavljala beščanska crkva, upoznala je mladog studenta slikarstva Stevana Aleksića, tek pristiglog iz Minhena, koji je pomagao ocu Dušanu. Četrnaestogodišnja devojčica opsednuta željom da se usavrši „u slikarskoj veštini“, tek je 1903. uspela da ode u Novi Sad i upiše se na Višu srpsku devojačku školu. Zahvaljujući svom daru i upornosti, skrenula je na sebe pažnju direktora škole i perovođe Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja Arkadija Varađanina. Članice Zadruge pomagaće joj do završetka studija. Sa Varađaninom će se dopisvati sve do pred smrt i iz tih pisama saznajemo najviše podataka ne samo o njenoj svakodnevici, već i o upornosti i strasnoj zaljubljenosti u slikarstvo.

Žensko odeljenje Umetničko-zanatske škole bilo je logičan nastavak Daničinog školovanja posle mature u Novom Sadu. Nekoliko fotogafija, pominjanje njenog rada u prikazu izložbe iz jula 1909. godine, kao i nežno pismo koje joj je uputio beogradski student Martin Doda Ivanaj, uz kasnija prisećanja kolega slikara, predstavljaju sve što o tom periodu njenog života znamo. Njene školske drugarice bile su Vidosava Kovačević, Ana Marinković, Milica Čađević i Ernestina Volf koju je poznavala još iz Novog Sada. Prijateljstvo ju je vezivalo za buduću violinistkinju Jelicu Lomić i čuvenu novinarku i spisateljicu Milicu Jakovljević. Čitala je Dučićeve pesme, a mada velika patriotkinja veovatno nije uzela učešća na protestnom mitingu žena i u pokretu za bojkot austrougarske robe koji je u Beogradu organizovala tada već poznata slikarka Nadežda Petrović. Kao austro-ugarska podanica morala je da se drži podalje od takvih skupova. Iz ovog perioda sačuvana je jedna mrtva priroda sa očiglednim uticajem Dragutina Inkiostrija: na stolu zastrtim narodnim ćilimom, postavljene su gusle, ibrik i tikva, elementi srpske tradicije i folklora.

Nakon dve godine u Umetničko-zanatskoj školi, stekli su se uslovi a nastavak školovanja „na strani“. Pored umetničke zrelosti koja će joj otvoriti vrata Ženske slikarske akademije u Minhenu, presudno je bilo nastojanje Arkadija Varađanina da joj obezbedi novčanu pomoć. Njena prva dobrotvorka bila je Dana Jovanović iz Velike Kikinde, jedna od osnivačica ženskih dobrotvornih društava u Rumi i Kikindi. „Da li ću Vas opravdati pred milostivom Jovanovićkom uverćiete se; jer da nemam toliku volju za milom mi slikarskom veštinom, ne bi ni pravila ovaj očajan korak i uznemiravala Vaše plemenite duše,“ pisala je Varađaninu u jesen 1909.
„Godine 1909. spremala se Dana za daleki put. Nameravala je da obiđe mesta gde su radili veliki majstori. Htela je da svoju turneju počne s Minhenom. Tada je u Beški priređena zabava, čiji je prihod namenjen za njen put u Minhen. Davan je komad 'Jogunica'. Iz Novog Sada su došli svi Danini profesori i mnogo, mnogo bogoslova. U selu takvog slavlja nikad pre, ni posle, nije bilo. Milan Varićak, tada još student veterine, bio je neumoran i u igri i u spremanju zabave. Sama Dana je pripremila i dekor i predstavu... Prihod je bio lep i Dana, puna nade u budućnost i puna vere u sebe, otišla je u svet. U Minhenu se našla sa svojim zemljakom Slavkom Vorkapićem, slikarem čije se ime danas pronosi od Holivuda pa do ravnog Srema. Drugovali su i učili školu. Zatim su u Beču zajedno pohađali muzeje i divili se delima stranih slikara“, sećala se mnogo godina kasnije Daničina prijateljica Angelina Obreški.

Strasno zaljubljena u slikarstvo
Radost zbog dolaska u Minhen i upisa na Akademiju ubrzo je pomutila vest o smrti dobrotvorke Dane Jovanović. Brigu o školovanju uskoro je preuzela kćerka Laze Dunđerskog i supruga senatora Stevana Jovanovića, Olga, a Danica je dobila stipendiju i od Petrovaradinske imovne općine. Zaštitništvo Olge Jovanović pretvoriće se u brižno prijateljstvo koje će Danici u najtežim trenucima pomoći da istraje. Posle smrti oca i sestre Ljubice 1912. kao i sestre Zorice 1913. godine, Danica, sama u Minhenu doživljava teške trenutke. Kada je njena ćerka Sofija putovala na svedbeno putovanje, Olga Jovanović joj u Minhen šalje crno odelo, elegantni i strogi kostim koji Danica nosi na fotografijama. „Veoma mi je prijatno bilo kada su me udostojili visokom posetom svojom, ali dragi g. Varađaninu, ja sam se našla do najvećeg stepena zabune. Pogledavši sebe, mantil prljav sav zamazan od boja, ruke prljave, čak ni lice nije bilo čisto. Gospođa me je pogledala od glave do pete pa se nasmejala – dakako da je pomislila, e – ova je baš pravo mazalo.“

Odlična studentkinja, Danica na trećoj godini dobija dozvolu da kopira u Staroj pinakoteci. Na pitanje Arkadija Varađanina koliko traju studije, odgovara „što je više prakse, što više godina studirati, to bolje.“ Danici je bilo stalo da dobije „sigurnu diplomu“ kako bi mogla da predaje u školi. Želela je da posle studija ode u Južnu Srbiju, da prosvećuje žene i uči ih narodnim šarama, ali je čeznula da pre toga ode u Pariz i Rim, „gde je svaka stopa klasična“. U jednom pismu objašnjava da joj je „glavna struka portret i akt (glava i čovečje telo) i da je ta struka najteža, no ja sam tu struku izabrala i ta mi je struka mila i draga. Osim te struke privatno se bavim i drugim stvarima, kao Stilleben, Landschaft i dr. Osim toga, kad imam malo vremena bavim se kompozicijom i narodnom ornamentikom.“ Godine života „na strani“ u njoj nisu izbrisale svest o potrebi da se kreativnošću i znanjem podstakne napredak čitave zajednice, posebno ženske populacije. Pored mrtvih priroda koje je naslikala u Minhenu, većina njenih slika prikazuje žensku figuru u prirodnom okruženju: seljanke odevene u živopisne narodne nošnje, zaokupljene svakodnevnim poslovima. Kartonska podloga i mali format govore u prilog činjenici da su ove slike nastale na licu mesta, pod vedrim nebom, kao i figure malih prodavaca lubenica, gajdaša i seljaka. Olučnost i želju da ličnim angažmanom na planu slikarstva, pomogne emancipaciju kulturno-nacionalne ideje u srpskom narodu, pokazala je članstvom u srpskom akademskom društvu „Srbadija“ u Minehnu. Danica nije bila jedini student slikarstva aktivan u „Srbadiji“: u različitim periodima članovi su bili Aleksandar Sekulić, Cvijeto Job, Kosta Josipović, Mihajlo Milovanović, Branko Popović i drugi. U martu 1914. izabrana je za blagajnicu i upravo zbog uspešnog sređivanja finansija društva, na poslednjoj sednici 13. juna iste godine dobila je pohvalu za „energičan rad“. Njenom angažmanu u Srbadiji možemo da zahvalimo činjenicu da je predsednik društva Stojan Aralica bolje pamti od ostalih „Minhenaca“. „Bila je strasno zaljubljena u slikarstvo. Kao da je sada vidim kako u minhenskoj Pinakoteci kopira Rubensovu 'Otmicu': blondinka, malecna rastom, sa 'užasno mnogo pegica'. Veoma inteligentna. Izvanredno vedar tip čoveka, bez trunke mračnosti. Nije bila lepa... ni seksualno privlačna... ni koketa. Nije se trudila da se dopadne. Volela je muško društvo. Stalno je bila sa studentima, muškarcima. Ali nikako nije bila tip takozvane sifražetkinje. Ona je srbovala. A šta bi drugo mogla da radi? Šta je trebalo da radi? Bila je Srpkinja. Sva. I samo to. Aralica misli da je Dana bila bezuslovno talentovana devojka. Ipak je bila još đak, još se nije bila formirala. Još nije imala svoje slikarske note“, preneo je novinar Vuk Dragović u svojim beleškama sećanje slikara Stojana Aralice. Na sličan način je pamti pisac Andra Franićević, kao najboljeg druga, skromnu i milu, uvek u muškom društvu. „Bila je velika Srpkinja. I izvanredno dobra kao čovek... Bila je kao jedna ptica. Mala, plava... Nisam znao da je spremna na heroizam. Ali bila je Vojvođanka... A to je bilo dosta i za heroizam...“

Ratovi i putovanja
Leto 1912. Danica je provela na imanju Olge Jovanović u Hajdučici u Banatu. Posmatrajući fotografiju dvorca utonulog u francuski park, okruženog ribnjacima i prostranim poljima, možemo pretpostaviti da je to bio jedan od najspokojnijih perioda u njenom životu. Njen povratak u Minhen poklapa se sa počekom Prvog balkanskog rata, u koji su, kao dobrovoljci, otišli njene kolege slikari i mnogi Beščani. O ratu je mogla da se informiše preko filmskih žurnala koji su emitovani u minhenskim bioskipima, ali i preko ilustrovanih novinarskih reportaža u knjigama Jaše Tomića i „Ilustrovanoj ratnoj hronici“. Fotografije konjičkog pukovnika Dragutina Andonovića prikazivale su kulu Leke kapetana, Vezirov most, most kod Ljum kule, albanske planine prekrivene snegom. Austro-ugarsko državljanstvo je verovatno i ovaj put bilo prepreka da se Danica otisne put krajeva u kojima su se odvijale ratne operacije, ali je ona ipak te predele zabeležila u svojim slikama: Most kod Ljum kule i Vezirov most, nekoliko seljaka i seljanki u nošnjama „iz Stare Srbije“, izgled Prizrena, vojnike na mrtvoj straži. Još jednom je slikarstvom podržala ideju nacionalnog oslobođenja. Sasvim sigurno je tog leta 1913. godine prelazila Savu i slikala seljake i seljanke iz Posavine, posećivala rodbinu u Beogradu, poklanjala slike. Njeno kretanje dodatno zamagljuje činjenica da je početkom leta, pred povratak kući iz Minhena, u policijski karton kao odredište upisala Pariz. Nekoliko dana kasnije javila se Arkadiju Varađaninu iz Beške, što sasvim sigurno znači da nikad do Pariza nije stigla. Takođe je poznato da je u avgustu 1914. godine, kada je rat već bio u jeku, prelazila u Beograd, o čemu svedoči njena slika srušenog savskog mosta. Austro-ugarska podanica koja se u Minhenu druži sa srbijanskim studentima, često prelazi granicu na Savi i krstari Srbijom gde želi da dobije zaposlenje, morala je da probudi sumnje vlasti. Njena mladost i obrazovanje bili su slaba garancija lojalnosti, tako da je njeno kretanje i ranije bilo predmet pažnje mađarskih detektiva, te se ona konačno, tog kobnog septembarskog dana našla među šestoro Beščana koje su austrijski vojnici uhapsili i odveli kao taoce u Petrovaradin.

Neostvareni snovi
Danica Jovanović je imala svega dvadeset sedam godina kada je puščani rafal u rano jutro 12. septembra 1914. godine prekinuo njen život u šancu na Petrovaradinskoj tvrđavi. Pored kopije „Otmica Leukipovih kćeri“ koju je pomenuo Stojan Aralica, platna koja je ostala nedovršeno na štafelaju, u njenoj roditeljskoj kući sačuvana je i jedina slika iz Beograda, nekoliko skica u ulju sa Akademije, kao i veći broj portreta i mrtvih priroda. Njihova sadržina je jednostavna, sačinjena od keramičkog ćupa, staklenog bokala, glavica luka, jabuka, cveća. Shvatajući njihov izgled kao vizuelni izazov, Danica ih je slikala gustom pastom, ekspresivnim potezima. Na sličan način je prikazala i slike lica, počev od autoportreta na kom je sebe predstavila upavo onakvom kakvom su je opisali i savremenici. Sitna, plavokosa, svetlih očiju, na sopstvenom liku otkriva svu složenost samoposmatranja i samoanalize. Akademska slikarka, kako je s ponosom odmah počela da se potpisuje, sa namerom da do 1915. bude „gotova sa nekim svojim planovima – i onda, u ime Boga izlaže“, gleda nas neumoljivo i odlučno. Kontinuitet samoposmatranja ostvarila je skicom/autoportretom iz skicenbloka, gde je primetna naglašena individualnost u crtačkom postupku, dekomponovan crtež, volumen istaknut akcentima, ekspresija ostvarena naglašavanjem oblika. Sličan postupak nalazimo portretu nepoznatog starca s plavim očima, ali je kulminaciju ekspresije slikarka ostvarila u, danas najpoznatijoj slici „Ciganka“. Po autentičnoj strasti sa kojom je slikan, ovaj portret je često doživljavao poređenja sa slikama Nadežde Petrović. Svaki potez na ovom malom platnu govori o oslobađanju dugo sputavanog temperamenta, o energičnom potezu koji će trenutnom utisku dati posebnu izražajnost. Na žalost, posle ove slike umetnički uspon Danice Jovanović tragično je prekinut. Još od beogradskih dana školovana na temeljima minhenskog slikarstva, tokom studija na Ženskoj slikarskoj akademiji preuzela je vizuelni identitet zakasnelog nemačkog impresionizma, ali i tendenciju da se izrazi gestom i bojom, istovremeno ne odbacujući mogućnost prihvatanja simbolističkih izražajnih sredstava. U procesu umetničkog odrastanja jednu od konstanti predstavljalo je i istaknuto prisustvo nacionalno-prosvetiteljske komponente, kao odlučujućeg faktora u izboru tematike. Rezultat je simbolički, koloristički, ekspresivan i na svojevrstan način nacionalno obojen opus koji, uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima deluje jedinstveno i celovito. Slike i dokumenti koji povremeno izlaze na svetlost dana ne menjaju bitno sliku o Danici Jovanović. I mada nam se čini da smo je konačno upoznali, mnogo toga o Danici Jovanović ostaje nedokučivo, a malo je verovatno da ćemo do kraja uspeti da proniknemo u njene umetničke nedoumice i snove, koji se nikad neće ostvariti.

Dr Jasna Jovanov,

istoričarka umetnosti, upravnica Spomen-zbirke Pavala Beljanskog do 2017. godine

(Reprodukcija@Jasna Jovanov)

© Artis Center