Životna priča Kamile Ile Kofler (1911-1955), svetski poznate fotografkinje, jedne od prvih žena koja je snimala životinje, nesumnjivo dokazuje da je život najbolji romanopisac. Međunarodno priznata, Ila je čekala je gotovo sedam decenija od svoje prerane smrti, a da bismo otkrili da je formativne godine provela između dva svetska rata u Beogradu. Da je upravo u srpskoj prestonici stekla važno umetničko obrazovanje i prvi put se kao stvaralac predstavila publici.
Zahvaljujući saradnji naše poznate istoričarke umetnosti, profesorke Jasne Jovanov, i gospodina Prajora Dodža, Ilinog naslednika, istraženo je jedno gotovo nepoznato, a izuzetno zanimljivo poglavlje života ove ugledne umetnice. Ovaj poduhvat je krunisan izložbom "Kamila Ila Kofler: Pogled u svet životinja" u Muzeju primenjene umetnosti u proleće 2023, a Artis centar je, zahvaljujući ljubaznosti koleginice Jovanov i gospodina Dodža, dobio pravo da objavi ovaj ekskluzivni materijal.
Pošto se završio Prvi svetski rat, opšti polet koji je pre stotinu godina, tokom treće decenije dvadesetog veka, zahvatio evropske metropole prelio se i na Beograd. Orijentalni duh pomešan s nastojanjima da se slika grada približi Evropi, prisutan početkom tog veka, zamenila je modernistički koncipirana metropola. Grad je dobio nove urbane repere, kao što je bila kafana hotela „Moskva”, nova mondenska mesta za zabavu i razbibrigu poput Bob kluba, nekoliko bioskopa, kalemegdanske promenade, sokolski stadion, koji je mogao da primi 45.000 posetilaca, Izložbeni paviljon „Cvijeta Zuzorić” i druge javne prostore koji su doneli promene i u navike i svakodnevni život stanovnika. Stanovi i kuće onih imućnijih takođe počinju da odišu modernošću enterijera koji upotpunjuju umetnička dela, često kupovana na sve učestalijim izložbama praških i pariskih đaka. Likovno-umetnički život dodatno su obogatili i osnivanje Udruženja likovnih umetnika, borba za modernizaciju Umetničke škole, kao i sveprisutna kritička misao, koja je postala neraskidivi deo kulturnih rubrika dnevnih novina i časopisa.
U takav Beograd, željan novotarija, 1919. godine pristigla je i Margita Kofler (Margita Koffler, rođena Leipnik) da bi se bavila „umetničkim obrtom”, moguće na poziv sestre Alme, koja se ovde nastanila sa suprugom, inženjerom Armandom Štrausom (Armand Strauss). Margiti se kasnije, 1926. godine, iz Budimpešte pridružila i njena kći Kamila Henrijeta Kofler , koja se, doduše, ne spominje u Margitinim prijavama stana, ali zato postoje drugi dokazi koji omogućavaju da se u znatnoj meri rekonstruiše njen kratkotrajni, ali značajan boravak u Beogradu. Najvažniji od tih dokaza predstavlja zaostavština ove nesuđene Beograđanke kojom rukovodi i koju je publikovao Prajor Dodž (Pryor Dodge). Ova bogata foto i dokumentarna zbirka omogućila je da se pronađu najznačajniji reperi njene beogradske epizode, kao i drugi tragovi značajni za istraživanje i rekonstrukciju njene zanimljive biografije.
Rođena je u Beču 16. avgusta 1911. godine, u braku Margite Lajpnik, rodom iz Siska i rumunskog aristokrate mađarskog porekla Maksa Hajnriha Koflera (Max Heinrich Koffler), kao Kamila Henrijeta Kofler. Porodica se od samog početka često selila zbog Koflerovog posla, ali posle nekoliko godina brak se raspao, a rat je primorao Margitu da često menja mesto stanovanja i da s ćerkom prelazi nestabilne granice u regionu. Ilu je 1919. upisala u nemačku školu (Reichsdetutsche Schule) u Budimpešti, gde je devojčica počela da pohađa i kurs vajarstva, a Margita je otišla u Beograd i svoju egzistenciju našla u domenu unutrašnje dekoracije, otvorivši najpre salon za uređenje enterijera „Lepi dom”. Pored druge raznovrsne ponude, u salonu su priređivane izložbe i prodavane slike značajnih srpskih autora. Fotografije na kojima Ila u periodu najranijeg detinjstva pozira uz majku prikazuju je kao srećnu, nasmejanu devojčicu, ali pravoj slici o njoj u tom trenutku više odgovara tabla iz stripa „Histoire vivante, Camilla Koffler ”, gde su majka i kći prikazane kako, zabrađene i sa zavežljajima u rukama, pešače u zbegu pred nadirućom vojskom. Za Ilu je školovanje u Budimpešti bilo značajno jer je u tom periodu prekinuto njeno lutanje, a već tada je pokazala i talenat za vajanje, o čemu svedoči i fotografija iz ateljea snimljena 1926. godine. I kasnije ćemo je na fotografijama sa studija viđati u sličnoj pozi, s vajarskim alatom u rukama, u radnom mantilu, pored vajarskog stalka uz skulpturu u nastajanju. Iste, 1926. godine pridružila se majci u Beogradu i upisala u Umetničku školu, na vajarski odsek. Mada se može pretpostaviti da joj je nemački ili mađarski bio bliži od hrvatskog jezika, zabeleženo je da je Ila s majkom razgovarala na hrvatskom. Ta činjenica je znatno olakšala Ilinu adaptaciju na novu sredinu, a posebno na novu školu.
Jedan od umetnika koji su upravo tih godina (1922) počeli da rade u Umetničkoj školi bio je i vajar Petar Palavičini (1887–1958), koji je držao kurs „vajanja sa prirode”. Tokom treće decenije 20. veka škola je prolazila kroz izuzetno turbulentan period, s profesorima „stare garde”, koji su teško prihvatali novine i pokušajima uprave da preraste u državnu ustanovu i dobije nastavni sistem rada po ateljeima kakav je postojao na savremenim umetničkim akademijama. U tom previranju dolazak na vajarski odsek novog profesora Petra Palavičinija, već afirmisanog praškog đaka koji će prerasti u jednog od najznačajnijih srpskih vajara, predstavljao je značajan pomak u modernizaciji nastave. Takođe, Palavičini će, kao pedagog, ali i kao neka vrsta mentora, odigrati značajnu ulogu u Ilinom umetničkom formiranju. Ono što u ovu priču unosi dimenziju konfuzije jeste činjenica da se Ila Kofler ne pominje u dokumentima škole. Doduše, spisak polaznika škole koji se nisu našli u monografiji u izdanju SANU iz 1987. godine zasad broji dvadesetak imena, među kojima su i čačanski slikar Vladimir Kostić ili Sergije Solovjev, Vsevolod Suzdilovski, Marija Stolić i mnogi drugi čije se pohađanje škole, zahvaljujući drugim izvorima, ne dovodi u sumnju. Kao, uostalom, ni školovanje Ile Kofler.
Školovanje na Umetničkoj školi trajalo je četiri godine, tokom kojih je imala priliku da pohađa nastavu i da prati praktične predmete kod mnogih značajnih srpskih umetnika, među kojima su bili predstavnici stare garde Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Simeon Roksandić ili Milan Milovanović, ali i mlađi predavači, poput Milana Kašanina ili već pomenutog Petra Palavičinija, koji će, ipak, na nju ostaviti najdublji utisak. Upravo za školu i Petra Palavičinija vezuju se i dokazi o Ilinim interesovanjima tokom beogradskih godina. Na dve grupne fotografije od 12. juna 1929. godine, snimljene u dvorištu školske zgrade, najverovatnije povodom kraja školske godine, nalaze se predstavnici Uprave i grupa studenata – s vajarskog odseka Stevan Bodnarov, a pored Ile dve njene beogradske prijateljice, Adelina Bakotić i Olga Bogdanović. Štaviše, Olga je uz Ilu prisutna na skoro svim fotografijama iz ateljea Škole, ali i na ličnim snimcima sa savskog kupališta Bob kluba.
Pored toga što su Školu završile u isto vreme, 1931. godine, pa su samim tim istovremeno prisutne u školskim ateljeima, njih dve su očigledno bile povezane i prijateljskim vezama. Neke od zajedničkih fotografija postoje u porodičnom albumu Olge Bogdanović, kao deo njenog života „fokusiranog na spoljašnji svet”.
„Najveći broj fotografija Olge Bogdanović datira iz poslednjih godina treće decenije... kada je pohađala Umetničku školu u Beogradu i stasavala u mladu beogradsku damu. Njena ženstvenost i otmeno držanje zabeleženi su na nekoliko portretnih fotografija... Bez obzira na to da li je fotografisana u dvorištu porodične kuće, na ulici, trgu ili plaži, njena osobenost i istančan ukus dolaze do izražaja.” Ovaj citat se može odnositi i na dobar deo Ilinog prisustva na fotografijama – na grupnim snimcima iz škole ona je gotovo uvek u radnom mantilu, kao da je samo na trenutak prekinula oblikovanje neke od skulptura, čije su fotografije takođe sačuvane u njenoj zaostavštini.
One druge, nastale na plaži, na izletištima, u predahu partije tenisa, prikazuju nam jednu drugačiju Ilu – uvek u odevnoj kombinaciji koja je odgovarala datom trenutku i mestu, u elegantnom kaputu i sa šeširićem, belom teniskom dresu, kupaćem kostimu po poslednjoj modi ili odeći za studentski maskenbal. I takva će ostati do kraja života – komunikativna, užurbana, uvek u akciji, trendi kada je reč o izgledu i pleneći osmehom. Njen talenat za vajanje, o kojem se može suditi samo na osnovu foto-zapisa, doneo joj je i naklonost Petra Palavičinija, koji je imao običaj da talentovanim studentima omogući rad u svom ateljeu, u novoj kući završenoj 1928. godine u Teodosijevoj ulici, na sličan način kao što je njemu Vlaho Bukovac omogućio da dobije prvu narudžbinu, spomenik Valtazaru Bogišiću u Cavtatu. „Jedna učenica njegova radila je njegovu figuru...”, zabeležila je u reportaži iz Palavičinijevog ateljea spisateljica Milica Jakovljević. Osim što je radila u profesorovom privatnom ateljeu, Ila je tamo mogla da sretne i mnoge druge značajne umetnike, pa i da se fotografiše u njihovom društvu. Moguće da joj je preporuka Petra Palavičinija donela i prvu narudžbinu, dva reljefa za dekoraciju za lože jednog beogradskog bioskopa.
Tokom boravka u Beogradu, nakon nastupa u velikoj sali bioskopa „Luksor” 2. aprila, Žozefina Beker ponovo je nastupila u subotu 6. aprila 1929. godine u tek renoviranom bioskopu „Pariz”. Nastupanje Žozefine Beker u Beogradu proslavljeno je u Palavičinijevom ateljeu uz prisustvo mnogih zvanica, među kojima su bile Ila i njena majka Margita. Ilino prisustvo na ovoj proslavi svakako nije slučajno, a može biti povezano sa njenim doprinosom dekoraciji bioskopa, pre „Pariza” nego elitnog „Luksora.
Značajna za ilustrovanje Iline prirode i buduće preokupacije jeste sama tema reljefa – životinje, ptice i ribe u slobodnom pokretu. Konačno, pravi nastup u javnosti Ila Kofler imala je na Trećoj jesenjoj izložbi slikarskih i vajarskih radova beogradskih umetnika, gde je izložila skulpturu „Devojka s krčagom”. Ovaj nastup nije prošao nezapaženo. „Na završetku valja spomenuti još jednu sasvim mladu vajarku, Ilu Kofler, koja simpatično debituje sa jednom vitkom 'Devojkom s krčagom'”, zabeležio je ugledni kritičar Todor Manojlović. U reviji Nedelja, skulptura je reprodukovana, ali je Ilino ime pogrešno navedeno – kao Ivan Kopfer. Da se Ila Kofler ozbiljno pripremala za taj nastup, govori i činjenica da se u nedostatku modela poslužila snimkom sopstvene nage figure. Tanana ženska figura podignutih ruku podseća na vitke, androgine Palavičinijeve skulpture, a istovremeno se razlikuje od ostalih Ilinih radova iz istog perioda, koji prevazilaze školsko poznavanje oblikovanja, ali u manjoj meri nose profesorov pečat.
Radovi većine studenata na vajarskom odseku beogradske umetničke škole nisu sačuvani, kao što nisu sačuvani ni radovi Ile Kofler. Na sreću, skulpture Ile Kofler nastale između marta 1929. i aprila 1930. godine, uključujući i pomenuti izlagani rad, moguće je proceniti na osnovu fotografija. Pošto se ne zna da li ih je snimila Ila ili neko drugi, ne možemo imati ni dokaze da je interesovanje za fotografiju umetnica pokazala već u Beogradu. Pored dva već pomenuta rada, posredi je jedna kopija dečjeg lika, šest portreta, od kojih je jedan dvojni, kao i četiri studije nage ženske figure. Studije aktova predstavljaju studentski rad i upravo zato zavređuju pažnju. Pored potpune artikulacije forme i pokreta, na ovim skulpturama zapaža se i nastojanje da se ostvari lični pečat, što kulminira u skulpturi izloženoj na Salonu 1931. godine. S druge strane, među portretima se nalaze lik Armanda Štrausa, kao i Margitinog oca Maksa Lajpnika (Max Leipnik), što pokazuje da su već u to vreme interesovanja Ile Kofler prevazilazila školske obaveze. Štrausov portret nastao je u martu 1929. godine; krajnje je sveden i usmeren na osnovne karakteristike fizionomije, kao i portret Maksa Lajpnika nastao godinu dana ranije. Drugačiji pristup zapaža se na dva ženska portreta, iz maja i juna 1929. godine, gde obrada kose daje mogućnost kreiranja dinamičnije fakture, što je Ila Kofler dobro iskoristila. Fotografije ovih portreta, kao i jednog muškog, iz različitih uglova sugerišu da je Ila Kofler želela da dokumentuje svoj proces rada na skulpturi. Konačno, posebnu zanimljivost predstavlja dvojni portret uz koji je zabeležen datum 8. april 1930. godine – glave mladića i devojke koje se dodiruju; lica portretisanih ne mogu da se pripišu konkretnim osobama, ali moguće je da ovaj ansambl ipak ima autobiografski karakter, te da bi se mogao tumačiti kao memorija na kratko prijateljstvo Ile Kofler sa kolegom sa studija, mladim studentom iz Makedonije Dimom Todorovskim. Nema naznaka da je Ila Kofler, nakon odlaska u Pariz, održavala veze s kolegama sa klase, ali je vreme provedeno sa njima svakako bilo prilika da se dogodi i nešto više od prijateljstva. Govor tela dvoje mladih ljudi na fotografijama ide u prilog takvim nagoveštajima i čine još jedan lep detalj u povesti o životu Ile Kofler u Beogradu.
U arhivskim dokumentima nalazimo podatak da se Margita Kofler 22. avgusta 1926. godine prijavljuje kao stanar kod Armanda Štrausa, da bi potom nekoliko puta menjala adresu, od Prizrenske, preko Miloša Velikog, Knez Mihailove, Dositejeve i drugih, i na kraju se iz stana u Kosovskoj ulici broj 30 odjavljuje 20. maja 1937. godine i kao destinaciju navodi Zagreb. U njenim prijavama nema Ile, koja je, u katalogu Treće jesenje izložbe, kao adresu stanovanja navela kućnu adresu Štrausovih u Ulici kneginje Ljubice. Doduše, u članskoj karti Sportskog bob kluba za 1929. godinu redovna članica Ila Kofler je kao adresu stanovanja navela Prizrensku ulicu broj 4, što odgovara adresi iz Margitine prijave boravka. Ilin biograf Prajor Dodž navodi kako je ona veći deo vremena boravila u domu Štrausovih, gde se zbližila s njihovom kćerkom Irenom/Inke. Već tada je pokazivala veliku naklonost prema životinjama i često dovodila napuštene pse i mačke, izazivajući negodovanje Armanda Štrausa. Kasnije se ta naklonost prema životinjama odrazila na Ilin profesionalni život – sve ono što nije mogla da dobije od ljudi dobijala je od svojih modela koje je tretirala s istim poštovanjem kao da snima ljude.
Kako bi preduhitrila isticanje boravišne dozvole, Ila Kofler je početkom 1932. godine otišla u Pariz, na šestomesečnu obuku, verovatno sa ambicijom da će tamo uspeti da ostvari vajarsku karijeru. Iako se upisala na Akademiju Kolarosi (Académie Colarossi), kao jednu od retkih škola koje su dozvoljavale ženama da slikaju muški akt, prijateljstvo s fotografkinjom Erži Lando (Ergy Landau) podstaklo je u njoj interesovanje za fotografiju, te je Ila iste godine, tokom boravka u Normandiji, nabavila svoju prvu kameru i počela da snima životinje. Već 1933. počela je da izlaže i sve brže sticala popularnost kao fotograf animalista. U vreme kada je, u sam osvit Drugog svetskog rata, u Marselju čekala dokumenta kako bi otputovala u SAD, neko se u Beogradu ipak setio Ile Kofler i u kratkom članku opisao njenu uspešnu fotografsku karijeru u Parizu. Po dolasku u Njujork nastavila je da snima životinje i objavljuje foto-albume i dečje slikovnice s temama iz životinjskog sveta, za koje su tekstove pisali najpoznatiji autori, poput Žaka Prevera (Jacques Prévert). Od prvih dana u Njujorku druži se sa najpoznatijim predstavnicima umetničkog miljea, poput Antoana de Sent-Egziperija (Antoine de Saint-Exupéry), a njene fotografije pojavljuju se na naslovnim stranicama uglednih nedeljnika i ilustrovanih časopisa. Oko 1950. Ila Kofler prelazi sa fotografisanja životinja u zoološkim vrtovima na snimanje u prirodnom okruženju na safariju po Africi i Indiji. Upravo njen rad u Africi inspirisao je Hauarda Houksa (Howard Hawks) za lik foto-reporterke u popularnom filmu „Hatari”. Intenzivno izlaže u njujorškim galerijama, kao i u Muzeju moderne umetnosti i Prirodnjačkom muzeju. U želji da napravi što autentičnije slike životinja i da ih prikaže kao bića s karakterom koji drugi ljudi u njima ne vide, više puta se našla u ozbiljnoj opasnosti. Tokom boravka u Indiji načinila je veliki broj fotografija slonova, zmija i drugih životinja. Tom prilikom, u nameri da što autentičnije zabeleži trku belih bivola, pokušala je da snima s krova džipa u pokretu; pad sa vozila u punoj brzini doveo je do kobnog ishoda. Imala je 44 godine.
Kasniji period života Ile Kofler znatno je iscrpnije dokumentovan nego njene formativne godine, posebno – za nas u Srbiji najzanimljiviji period – njenog života u Beogradu. Zbog toga ova etapa njene biografije podseća na nedovršenu slagalicu u kojoj i dalje ima praznina, pitanja koja čekaju odgovore ili nove zaključke koji će možda zameniti i neke pogrešne. Ipak, čak i delimično zaokružena, slagalica pokazuje na koji način je Beograd uticao na formiranje ličnosti, interesovanja i umetničkog profila Ile Kofler.
Tekst prof. dr Jasne Jovanov prvobitno je sa odgovarajućim naučnim aparatom objavljen u katalogu izložbe "Kamila Ila Kofler: Pogled u svet životinja", održane u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu u periodu 11. maj-24. jun 2023.
Trenutno nema aktuelnih komentara
Ostavite prvi komentar koristeći polje desno.