Ovih se dana na izložbi dugačkog naslova Srpsko umetničko nasleđe na Kosovu i Metohiji. Identitet, značaj, ugroženost u Galeriji Srpske akademija nauka i umetnosti između ostalih eksponata, može videti i Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika. Ovaj rukopis ispisan na 165 papirnih listova nastao u 16. veku, u godinama između 1515. i 1525, ima poseban status u izučavanju najznačajnijeg srpskog srednjovekovnog pravnog dokumenta. Naime, veruje se da reč o najpotpunijem među starijim prepisima Dušanovog zakonika i da je stoga upravo Prizrenski rukopis najpogodniji za osnovu pri rekonstruisanju originalnog teksta zakonika.

Međutim, značaj i važnost sadržaja Prizrenskog rukopisa nisu tema kojoj želimo da posvetimo redove koji slede. Naprotiv. Knjige, jednako kao i ljudi, imaju svoje sudbine i neretko se mimo njihovih korica kriju priče daleko uzbudljivije i od samog sadržaja kojim se bave. Malo je rukopisa imalo tako dramatičnu i uzbudljivu prošlost kao kodeks kojim se bavi ovaj tekst. Danas se ovaj rukopis čuva u Narodnoj biblioteci Srbije, i vrlo je retko izložen očima javnosti. Nekada je, međutim, činio deo stalne postavke Muzeja kneza Pavla, u koju je dospeo nakon niza peripetija dostojnih najboljih kriminalističkih romana.

Izmedju anateme i diplomatskog skandala

Činjenica da je ovaj prepis Dušanovog zakonika poznat pod imenom Prizrenski govori o mestu na kojem je nadjen, a verovatno i napisan. No, za nas je njegova istorija, od trenutka kada je anonimni pisar ispisivao pravilna slova na listovima papira u prvolj polovini 16. i sredine 19. stoleća, još uvek potpuna nepoznanica. Možemo samo da naslućujemo da je čuvan tako što je prenošen sa kolena na koleno kao najvrednija porodična i nacionalna relikvija. Naime, godine 1859. ovaj kodeks je, zajedno sa Prizrenskom poveljom manastiru Svetih arhanđela, zadužbini i mauzoleju cara Dušana Nemanjića (1332-1355), čuvala porodica sveštenika Sime Popovića iz sela Dvorana, nedaleko od Prizrena. Tu ga je pronašao Nikola Musulin, ondašnji prizrenski učitelj. Shvativši značaj knjige Musulin je rukopis pozajmio na revers kako bi isti prepisao. On je, u najboljoj nameri, taj rukopis, zajedno sa drugim dokumentima i knjigama koje je je prikupio, doneo u Beograd u proleće 1859. godine i ne sluteći da će tim aktom izazvati kako vanrednog interesovanja naučne javnosti tako i niz konfliktnih situacija. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka vođene su brojne prepiske, ali i sudski procesi, oko vlasništva nad ovim dokumentima. U ceo proces su bile uključene državne institucije Srbije, Rusije, Austrije i Crne Gore, pa je situacija bila napeta, na ivici diplomatskog incidenta. Koliko je situacija bila složena pokazuje i činjenica da je učitelj Musulin, kojem dugujemo otkriće tako značajnog kodeksa, čak u jednom trenutku završio u zatvoru. Istoriografija nije posvetila mnogo pažnje ovoj po mnogo čemu vanrednoj ličnosti. Štaviše, Nikola Radojčić u kritičkom izdanju Dušanovog zakonika donosi o Musulinu neke podatke koji su u suprotnosti sa onima koje su izneli njegovi savremenici. Naime, Radojčić piše da je Musulin bio pod zaštitom austrijskih vlasti koje su se zalagale za njega u Beogradu. S druge strane, postoje podaci o tome da su ga upravo autrijske vlasti zatvorile. Rodjen u selu Musulini u Gomirskoj parohiji (Hrvatska), Nikola Musulin bio je podanik austrijskog cara. No, nošen mladalačkim idealima otišao je u Skadar, tada pod turskom vlašću, gde je za neveliku platu radio kao učitelj, starajući se istovremeno o dobrobiti pravoslavnog stanovništa i neposredno se zalažući za otvaranje ruskog konzulata u ovom gradu. Svoju odluku opisuje sledećim rečima:

Bejah mlad i bujan, pun ideala i volje da svojim radom pomognem braći onde, gde je najpotrebnije. Tada se upoznah sa pok. H. Serafimom, Dečanskim arhmandritom, koji mi živo opisa stanje našeg naroda u Turskoj i svetinje, koje se samo u Dečanima nalaze. I to dovoljno za mene bejaše da tamo krenem.

Austrijski državljanin sa srpskim knjigama na turskoj teritoriji

U Prizren, u kojem ustanovljuje osnovnu školu, Musulin je stigao avgusta meseca 1856. Jednovremeno se borio za osnivanje pravoslavne bogoslovske škole u ovom gradu, kao i za uvedjenje pojanja na srpskom namesto na grčkom jeziku u tamošnjim pravsolavnim crkvama. Knjige je za svoje đake nabavljao iz Beograda koji se u to vreme nalazio u drugoj državi, jer da podsetimo, Prizren Musulinovog vremena pripada još uvek Otomanskoj imperiji. Zbog insistiranja na srpskom pojanju Musulin došao u konflikt sa mitropolitom raško-prizrenskim Melentijem, izaslanikom carigradskog patrijarha, koji je na njega bacio anatemu. Ovakav sled okolnosti ga je naveo da spise koje je pronašao u okolini Prizrena prenese u Beograd, uprkos opasnosti od turskog zarobljavanja. Sasvim neočekivano u Beogradu ga je, medjutim, po prijavi prizrenskog katoličkog biskupa, ljutog zbog Musuilinove prosrpske delatnosti, uprava grada kao austrijskog državljanina sprovela u konzulat Austro-Ugarske, odakle je deportovan u rodno mesto gde će provesti mesec dana u zatvoru. Iz pritvora je ovaj smeli čovek pobegao u Crnu Goru, gde se zaposlio kao učitelj na Cetinju.

Rukopise i dokumente koje je 1859. godine Musulin doneo u Beograd zadržalo je Ministarstvo inostranih poslova ondašnje Kneževine Srbije. On je, naime, bio optužen i da je neke rukopise izneo iz manastira Svete Trojice, što međutim nije dokazano. S druge strane, sveštenik Jovan Popović potvrdio je da su dva od spornih dokumenta vlasništvo njegove porodice, te da su Musulinu pozajmljeni zarad proučavanja i prepisa. Svesne značaja rukopisa koji su se našli u Beogradu vlasti su po svaku cenu želele da ih tu i zadrže. Porodici Popović su u zamenu za ove važne istorijske dokumente ponudjene crkvene i školske knjige kao i njihov otkup po razumnoj ceni. U medjuvremenu su Dušanova povelja i Zakonik predati na čuvanje Narodnom muzeju i biblioteci čiji se tadašnji čuvar Janko Šafarik, januara 1861. obavezao da se o njima stara, a septembra iste godine vlasnicima je izdat revers. Šafarik je već naredne godine objavio u Glasniku Srpskog učenog društva sadržaj ovog vanrednog dokumenta, koji je izgubljen tokom Prvog svetskog rata. Njegov naslednik na mestu čuvara Narodnog muzeja i biblioteke znameniti Stojan Novaković je 1870. godine priredio i objavio kritičko izdanje Dušanovog zakonika i od tada je rukopis o kojem je ovde reč naučnoj i široj javnosti poznat pod imenom „Prizrenski“.

U burnim godinama koje su usledile pitanje vlasništa nad spornim dokumentima ostalo je po strani sve do 1879. kada je sveštenik Stojan Popović ponovo pokrenuo ovo pitanje kod ruskog konzula u Prizrenu. Tada je Ministarstvo prosvete odlučilo da se porodici Popović u narednoj godini isplati nadoknada za rukopise. Po svemu sudeći do navedene isplate nije došlo, s obzirom na to da je na dve decenije dugu prepisku i raspravu oko vlasništva nad rukopisima tačku stavio upravo Stojan Popović. On je pismom od 15. decembra 1879. godine Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika koji se generacijama čuvao u njegovoj porodici poklonio Narodnoj biblioteci i muzeju u spomen sebi i svojim precima. Godine 1881. ove dve institucije su se razdvojile i Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika zaveden je u Inventarnu knjigu Narodne biblioteke u Beogradu 1885. godine pod brojem 399.

Nemac koji je spasavao zapaljene srpske knjige

Ovaj prepis Dušanovog zakonika se u Narodnoj biblioteci nalazio do početka Velikog rata, u čijem mu se vihoru gubi svaki trag. Godine 1933. rukopis se, medjutim, pojavio na nemačkom antikvarnom tržištu i o njegovom pronalasku je dnevna štampa detaljno obavestila javnost. Naime, dana 12. novembra „Politika“ na petoj strani objavljuje dugački tekst Lazara Lilića pod naslovom: „U Lajpcigu se prodaje ukradeni rukopis Dušanovog zakonika“. Znamenitog istoričar prava, Aleksandr Solovjev, u Lilićevom tekstu iznosi pretpostavku da je rukopis ponudjen na prodaju po ceni od 3 500 maraka uistinu Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika. Ova dramatično saopštena vest je uzburkala ondašnju javnost. Stoga je dva dana kasnije, 14. novembra, u Politici objavljen novi tekst u kojem su okolnosti oko pronalaska i prodaje spornog rukopisa detaljno izložene. Zahvaljujući informacijama iz ovog novinskog napisa moguće je rekonstruisati uzbudljivi put ovog kodeksa od Narodne biblioteke u Beogradu do uglednee lajpciške knjizare „Gustav Foka“. Dr Leo Jolovic, upravitelj pomenute knjižare, pronašao je Prizrenski rukopis u knjizari Jozefa Bera u Frankfurtu na Majnu i smatrajući da bi mogao biti od interesa za Srbiju ponudio ga je na prodaju Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Uroš Džonić, tadašnji upravnik Univezitetske biblioteke o tom je otkriću odmah obavestio profesora Solovjeva. Nakon sumnje da je reč o nestalom rukopisu iz Narodne biblioteke Srbije, dr Jolovic se založio da čitav slučaj prijavi jugoslovenskom počasnom konzolu u Lajpcigu. Jednako brzo reagovala je i Berova knjižara koja je sporni rukopis predala na čuvanje krivičnoj policiji u Frankfurtu na Majni.

Neka tri meseca kasnije, februara 1934. godine, rukopis je u metalnoj kutiji, po svemu sudeći istoj onoj u koju je bio zapakovan 1914. godine prilikom evakuacije Narodne biblioteke, stigao u Nemačko poslanstvo u Beogradu. Tada su otkriveni putevi kojima je dospeo u ruke Jozefa Bera. Naime, rukopis je tokom Prvog svetskog rata završio u rukama izvesnog fon Vilkensa, nemačkog oficira koji ga je spasio iz vagona u plamena. Zakonik, evakuisan sa drugom vrednom bibliotečkom i arhivskom građom iz Beograda, se našao u kompoziciji voza koji je upućen za Kragujevac gde se početkom rata nalazila Vrhovna komanda. Pojedine indicije navode na misao da je vagon sa delom fonda Narodne biblioteke bio upućen u Kruševac. Kako god, usled nepoznatih okolnosti taj je vagon natovaren arhivskim dokumentima i rukopisnim knjigama zavšio na sporednom koloseku gde se u jednom trenutku i zapalio. Odgovorni nemački oficir, pomenuti fon Vilkens, naredio je da se njegov sadržaj spase. Za taj svoj čin nagradjen je starim, nikome interesantim rukopisom, koji je kao uspomenu na ratne godine odneo na svoje imanje, koje se u Versajskoj podeli teritorija našlo u Poljskoj.

Dušanov zakonik zaboravljen na tavanu

Poratne godine su donele veliku ekonomsku krizu i fon Vilkens je bio prinudjen da rasprodaje svoju imovinu kako bi preživeo. Prodao je prvo porodične dragocenosti, a potom i manje vredne stvari sve dok nije stigao do zaboravljenog srpskog rukopisa na tavanu. Boreći se da sačuva minum dostojanstva ili, možda, krajnje nezaiteresovan za ishod prodaje, Vilkens je rukopis predao u ruke izvesnoj dami koja ga je ponudila knižari Jozefa Bera čije je vlasnike poznavala od ranije. Gospodin Ber se prilikom predaje rukopisa frankfurtskoj policiji poneo krajnje profesionalno i džentlmenski ne otkrivši identitet misteriozne dame, koja je za srpsku istoriju tako važan i dragocen spis iznela na svetlo dana sa tavana kuće osiromašenog plemića. Rukopis od policije preuzima nemačko Ministrastvo spoljnih poslova i preko Berlina ga šalje svom poslanstvu u Beogradu.

U prostorijama nemačkog poslanstva je izvršena stručna ekspertiza rukopisa. Komisija koju su činili prof. Solovjev, Svetozar Matić, pomoćnik upravnika Narodne biblioteke Srbije i kustos starih rukopisa, i gospodin Janaon, savetnik poslanstva utvrdili su da nema sumnje da je reč o nestalom Prizrenskom prepisu Dušanovog zakonika. Činilo se da je samo pitanje dana kada će se ovaj rukopis vratiti u ustanovu iz koje je nestao. To, medjutim, nije bio slučaj. Dok je rukopis za manje od tri meseca od pojave na nemačkom antikvarnom tržištu stigao u Beograd, stvari su se u lokalu mnogo sporije rešavale, i bile su potrebne gotovo dve godine da se odluči njegova dalja sudbina.

Borba muzeja i biblioteke

Fon Heren, nemački poslanik u Beogradu, predao je rukopis ministru inostranih poslova, a ministar prosvete doneo je odluku da se rukopis ustupi Muzeju kneza Pavla, što nikako nije bilo po volji upravi Narodne biblioteke. Naime, kada je marta 1935. godine spajanjem Istorijsko-umetničkog muzeja, kako se tada nazivao Narodni muzej, i Muzeja savremene umetnosti, formiran Muzej kneza Pavla njegov direktor Milan Kašanin započeo je prepisku sa nadležnim organima kako bi se u stalnoj postavci našli najvažnija i najskupocenija dokumenta naše kulturne istorije. Kašanin se uz pomoć kneza namesnika izborio da se Miroslavljevo jevanđelje iz Narodne banke u čijem se sefu čuvalo prenese u Muzej kneza Pavla. Garantovao je da će taj vredni rukopis biti izložen u zasebnoj i specijalno za ovaj rukopis napravljenoj vitrini. Jednovremeno je uprava Muzeja kneza Pavla uputila pismo Narodnoj biblioteci uz molbu da im se daju na pozajmicu rukopis četvorojevanđelja br. 297 iz13. veka, tj. čuveno bogato ilustrovano Prizrensko jevanđelje i roman o Aleksandru Velikom, iz 14. veka, odnosno znamenitu, vanrednim minijaturama ilustrovanu Beogradsku Aleksandridu. Nažalost, odgovor je bio negativan i oba su ova rukopisa izgubljena u plamenu u kojem je stradala Narodna biblioteka Srbije na Kosančićevom vencu prilikom šestoaprilskog bombardovanja Beograda.

Takav usud nije zadesio Prizrenski prepis Dušanovog zakonika. Uprkos protivljenju i žalbi Narodne biblioteke uprava Muzeja kneza Pavla bila je rešena da na se na stalnoj postavci pored Miroslavljevog jevanđelja, najstarijeg ćiriličkog rukopisa srpske redakcije staroslovenskog jezika, nađe i Dušanov zakonik, najznačajniji srpski srednjovekovni pravni dokument. U jednom od dopisa upućenih ministru prosvete rečeno je da je za rukopis bolje da se čuva u Muzeju, gde bi stajao u zasebnoj vitrini, nego u Narodnoj biblioteci, bar dok Narodna biblioteka ne dobije novu, modernu zgradu. Naime, u dopisu Muzeja kneza Pavla Ministarstvu provete od 12. novembra 1935. godine stoji „da je čuvanje rukopisa Dušanovg zakona obezbeđeno u specijalnoj mesinganoj vitrini sa neprobojnim staklom, u njoj je ležište za rukopis presvučeno specijalnim materijalom koji ne prima prašinu; vitrina je osigurana od moljaca i knjiških parazita, udešena za povremenu ventilaciju po svim modernim propisima po kojima se danas čuvaju rukopisne knjige“. Teško da je Narodna biblioteka mogla da se nosi sa tako dobrim uslovima čuvanja i izlaganja koje je garantovao Muzej kneza Pavla. Ne iznenadjuje stoga što je početkom decembra meseca iste godine ministar prosvete odlučio da se do daljnjeg Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika čuva u Muzeju kneza Pavla, s tim da za njega izda revers Narodnoj biblioteci. Takvim je raspletom situacije ovaj po mnogo čemu dragoceni rukopis spasen sudbine knjiga stradalih u bombama razrušenoj zgradi Narodne biblioteke. Rukopis Dušanovog zakonika ostao je u Muzeju kneza Pavla, odnosno Narodnom muzeju do 6. aprila 1973. godine kada je vraćen u fond Narodne bibliotke, budući da su se u novosagrađenoj zgradi biblioteke na Vračarskom platou konačno stekli uslovi za njegovo adekvatno čuvanje.

Dr Dubravka Preradović, istoričarka umetnosti

Lion, Francuska

© Artis Center 2017